Da li se na Božić odista slavi rođenje Isusa Hrista? Da li se Isus Hristos rodio 25. decembra, odnosno 7. januara? Da li su apostoli slavili Božić? Da li je izvorna novozavetna Crkva držala ovaj praznik? Znate li šta Biblija kaže za božićnu i novogodišnju jelku? Zastanite na trenutak i razmislite malo! Veoma mali broj ljudi zna zašto neke stvari radimo u životu i odakle potiču naši običaji! Svet na koji smo došli prepun je raznih običaja uz koje smo rasli i prihvatili ih zdravo za gotovo kao ispravne. Ali nikada se nismo zapita li zašto!
Paganski nehrišćanski praznici Pretpostavljamo da je Božić kruna svih hrišćanskih praznika. Bez ikakve sumnje smo slepo prihvatili proslavu Božića kao jedno od glavnih učenja i zapovesti u Novom Zavetu! Isto tako vlada pretpostavka da se Isus rodio 25. decembra, odnosno 7. januara i da Novi Zavet ističe ovaj praznik kao vodeću hrišćansku svetkovinu. Verujemo da je običaj razmenjivanja poklona nastao zato što su mudraci darivali Bogomladenca. No, hajde da prestanemo sa pretpostavkama i zavirimo u istoriju i u Bibliju ne bismo li otkrili činjenično stanje! Svi običaji koji će biti obrađeni u ovom članku su prethrišćanskog porekla, prihvaćeni delom ili u celini u obrednoj praksi crkve i u širokoj narodnoj obrednoj praksi. Uprkos tome što obredna praksa ukazuje na svoje jasno nebiblijsko poreklo, zvanična crkva daje opravdanje za nju bilo legendama o postanku nekih običaja, bilo priznanjem da ti običaji zaista nemaju nikakve veze sa hrišćanstvom, ili objašnjenjem da crkva ne stoji iza nekih od tih običaja „već ih samousmerava,“ „oni su potrebni narodu,“ „deca se raduju.“.. Kada kažemo da su običaji prethrišćanskog porekla, onda mislimo na onaj religiozni sistem koji je bio rasprostranjen među narodima, kako slovenskim tako i neslovenskim, pre primanja hrišćanstva. Ti običaji su asimilovani u obrednu praksu i verovanja kako od strane naroda, tako i od strane Crkve. To se ogleda i u obrednoj crkvenoj praksi i u porodičnoj obrednoj praksi. Do hristijanizacije jednog sloja paganskih običaja došlo je već u trenutku kada je car Konstantin primio hrišćanstvo i kada je hrišćanstvo postalo državna religija Rimskog carstva, u IV veku naše ere. Taj prvi hristijanizovani sloj činili su običaji i verovanja kao i mnogobožački panteon tadašnjeg stanovništva Rimskog carstva (Ilira, Tračana, Grka, Rimljana). Drugi, nešto mlađi sloj potiče iz kruga verovanja i običaja koji su Sloveni imali pre doseljavanja na Balkan i pre primanja hrišćanstva. Na taj način je stvoren jedan verskoobredni amalgam iz običaja, verovanja i obredne prakse koji nisu zasnovani na Bibliji, ali su povezani s nekim biblijskim događajima i ličnostima. Postoje dva ciklusa tih običaja: godišnji i porodični. U godišnje običaje spadaju: Božić, Uskrs, Bogojavljenje, Đurđevdan i mnoštvo drugih. U ovom članku usredsredićemo se na Božić. U porodične običaje spadaju: običaji oko rođenja, svadbeni običaji, pogrebni običaji, kao i krsna slava (krsno ime ili porodična slava).
Badnji dan Na Badnji dan, uveče uoči Božića, gozba se pravi na podu, na prostrtoj slami ili na vreći napunjenoj slamom, zavisno od mesta do mesta (koliko sela toliko običaja). Gozba se sastoji od nekih obaveznih jela: pasulj, orasi, med; ta hrana stoji u vezi sa donjim svetom, odnosno sa kultom mrtvih. Takođe i riba, koja predstavlja simbol duše (inkarnirani duh predaka) (1,193). „Pošto se na njoj smeju i moraju jesti samo izvesna jela, koja imaju jasan htonični karakter, jasno je da je ova gozba čast mrtvima, baš kao što je daća ili pomana čast mrtvima“ (1,193). „Da su božićni praznici u staroj srpskoj religiji bili dan mrtvih, zadušnice, to ne treba nimalo da nas iznenadi. Prema religijskim shvatanjima naših predaka, cela zimska sezona – kada besne nepogode i kada su noći duge – teška je i kritična. Tada su mrtvi u pokretu“ (1,196). Na badnjedanskoj i božićnoj trpezi vino ne sme izostati; ono simboliše krv koja se prinosi dušama umrlih i supstitucija je krvi životinjske, odnosno ljudske žrtve. Što se slame tiče, sledeća rečenica sve objašnjava: „…slama ima, za bogove i za duše predaka, naročitu privlačnu snagu. Kada su Indoevropejci dušama predaka i bogovima uopšte prinosili žrtve, prostirali bi ih oni po travi, po senu, ili po slami, i prizivali pretke i bogove da dođu na slamu i prime te žrtve“ (1,205). Darivanje i paljenje badnjaka je običaj poznat je na čitavoj teritoriji nekadašnjeg Rimskog carstva. „Reč badnjak i običaje u vezi s njim ne poznaje nijedan od severnih slovenskih naroda“ (4,18). Badnjak se pali „u vreme zimskog solsticija, kada je snaga sunca najslabija… što pokazuje njegov izrazito solarni značaj… Paljenjem badnjaka bi se u tim kritičnim danima sunčeve slabosti njegova snaga potpomogla da može pobediti mrak i hladnoću…“ (4,19). Postupanje sa badnjakom: posipanje žitom, polivanje vinom, izgovaranje želja… ukazuje da je odnos prema badnjaku sličan odnosu prema božanstvu. Mnogi od božićnih običaja (slama, na primer) poznati su i kod Mađara, Rumuna, Arbanasa, Nemaca, Šveđana, severnih Slovena, Francuza, Engleza, Čeha, itd. Pored Srba, mnoge od božićnih običaja vrše i Arbanasi i Turci (nose i pale badnjake) (5,469), što potvrđuje da je običaj sa badnjakom rasprostranjen tamo gde je postojao uticaj rimske imperije a bez obzira na etničku pripadnost naroda, i da je običaj apsorbovan u crkvenu i versku praksu hrišćana na ovom području, ali i onih koji nisu hrišćani.
Božić Na sam dan Božića jede se božićnje pečenje koje predstavlja žrtvovanje životinje. I to potvrđuje da je reč o prazniku kulta predaka kojima se toga dana pruža prilika da se nahrane i ogreju. Sve što smo naveli u vezi s proslavljanjem Božića pokazuje da za njegovo slavljenje nema nikakvog uporišta u Bibliji, već samo u prethrišćanskim običajima i verovanjima. Hrišćani smatraju Bibliju osnovom i izvorom hrišćanske vere, i ona to i jeste, budući da je u njoj objavljen život Isusa Hrista u koga hrišćani veruju. U toj istoj Bibliji, o žrtvama prinesenim mrtvima Bog kaže: .“..i jedoše prineseno na žrtvu mrtvima. I rasrdiše Boga delima svojim, i udari u njih pogibao“ (Psalam 106:28,29.) Prema badnjaku se ljudi odnose kao prema božanstvu; hrišćanske crkve, kako zapadna tako i istočna, pune su kipova, ikona, relikvija koje se poštuju i daruju. Evo šta Biblija kaže o toj tradiciji: „Koji grade rezane likove, svi su ništa, i mile stvari njihove ne pomažu ništa, i one su im svedoci da ne vide i ne razumeju, da bi se posramili. Ko gradi boga i lije lik nije ni na kakvu korist. Seče sebi kedre, i uzima česvinu i hrast,… i biva čoveku za oganj. I uzme ga te se greje, upali ga, te peče hleb, i još gradi od njega boga i klanja mu se; gradi od njega rezan lik; pada na kolena pred njim. Polovinu loži na oganj, uz polovinu jede meso ispekavši pečenje, i biva sit, i greje se… a od ostatka gradi boga,… pada pred njim na kolena i klanja se, i moli mu se i govori: izbavi me jer si ti bog moj… Panju drvenom hoću li se klanjati? Taki se hrani pepelom, prevarno srce zavodi ga da ne može izbaviti duše svoje…“ (Isaija 44:14-16,17,19,20). „Koji govore drvetu: ti si otac moj; i kamenu: ti si me rodio; jer mi okrenuše leđa a ne lice a kad su u nevolji govore: ustani izbavi nas. A gde su bogovi tvoji koje si načinio sebi? Neka ustanu, ako te mogu izbaviti…“ (Jeremija 2:27,28).
Hrišćani koji su pravu službu Bogu zamenili svojom tradicijom iz paganstva treba da razmisle o Božjoj opomeni: „Što se ovaj narod približuje ustima svojim i usnama svojim poštuje me, a srce im daleko stoji od mene, i strah kojim me se boje zapovest je ljudska kojoj su naučeni“ (Isaija 29:13). Kada je Isus došao na ovu Zemlju, uputio je pitanje svima onima koji su tradiciju smatrali važnijom od Božjih zapovesti: „Zašto vi prestupate zapovest Božju za običaje svoje?“ (Matej 15:3). „No zaludu me poštuju učeći naukama i zapovestima ljudskim. Jer ostaviste zapovesti Božje, a držite običaje ljudske,… dobro ukidate zapovest Božju da svoj običaj sačuvate“ (Marko 7:7-9). Naučno je utvrđeno da su badnjedanska večera i božićna gozba žrtva precima, mrtvima, bogovima starog panteona. U Prvoj poslanici Korinćanima, 10:20,21, apostol Pavle kaže: „…Što žrtvuju neznabošci, đavolima žrtvuju a ne Bogu; a ja neću da ste vi zajedničari sa đavolima. Ne možete piti iz čaše Gospodnje i čaše đavolske; ne možete imati zajednice u trpezi Gospodnjoj i u trpezi đavolskoj.“ Drugim rečima, biblijsko hrišćanstvo i široko rasprostranjena obredna i običajna praksa u vezi s Božićem (kao i u slučaju nekih drugih „hrišćanskih“ praznika) nemaju ničeg zajedničkog. Biblija dalje kaže da se njena reč ne prekraja i ne prilagođava tradiciji: „Ako ko dometne ovome, Bog će nametnuti na njega zla napisana u knjizi ovoj; i ako ko oduzme od reči knjige proroštva ovoga, Bog će oduzeti njegov deo od knjige života…“ (Otkrivenje 22:18,19). Božić (engleski Christmas, što znači „Hristova misa“) u stvari potiče od rimokatoličke mise. Odakle katolicima takav običaj? Taj običaj dolazi iz paganskih svetkovina koje su se održavale 25. decembra, na dan rođenja boga sunca – Sola! Božić zapravo predstavlja drevni obred valizma (obožavanje boga sunca Vala), kulta koji Biblija osuđuje kao najgadniju idolopokloničku praksu! Štaviše, nigde u Novom Zavetu nema ni spomena o Božiću. Ni apostol Pavle, ni drugi apostoli, ni rana istinita hrišćanska crkva nije svetkovala Božić! Ideja da se Isus rodio 25. decembra je jedna od gatalica ili priča (Druga Timoteju 4:4), za koje apostol Pavle proriče da će prevariti svet u ovim poslednjim vremenima. Prava istina je to da Božić uopšte ne predstavlja dan Hristovog rođenja! Štaviše, ma koliko taj praznik značio mnogima, njegovo poreklo nije hrišćansko nego pagansko – vavilonsko! Ali, kakve to ima veze? Nije li ispravno svetkovati Božić u svakom slučaju? Zar nije dobro i lepo to praznično „raspoloženje,“ bez obzira na to kako je nastao sam praznik? VIDEĆEMO!
Istina i naše vreme
