Citati književnih dela

[sendi]

"Hteo sam da kazem da su pakao drugi ljudi.Ali ta recenica,"pakao,to su drugi" je uvek bila pogresno shvacena.Smatralo se da sam time zeleo da kazem da su nasi odnosi sa drugima uvek zatrovani,da su to uvek pakleni odnosi.Ali ja sam zeleo da kazem nesto sasvim drugo.Hteo sam da kazem da ako su odnosi sa drugima napeti,iskvareni,to onda moze da bude samo pakao.
Zasto?Zato sto su drugi ono sto je najsustinskije vazno u nama samima da bi imali samosvest.Kada mislimo o sebi,kad pokusavamo da se spoznamo,u sustini koristimo znanja koja drugi imaju o nama.I sebe procenjujemo nacinima koje drugi poseduju,koje su nam dali da sebe procenjujemo.I sta god rekao ja o sebi,uvek je misljene drugoga unutra.Sto ce reci da,ako su moji odnosi sa ljudima losi,ja sam onda u potpunoj zavisnosti u odnosu na drugo bice.I tada sam u sustini u paklu.
Ali to nikako ne treba da znaci da ne mozemo da imamo i drugacije odnose s drugima.To samo pokazuje sustinski znacaj koji drugi ljudi imaju za svakog od nas.
Druga stvar koju sam zeleo da kazem,bila je da nam ljudi nisu slicni.Tri licnosti koje su akteri komada"Iza zatvorenih vrata"ne lice na nas jer smo mi zivi a oni su mrtvi.Naravno ovde "mrtvi"ima drugu simboliku.Ono sto sam zeleo da naznacim,je da je mnogo ljudi ukotvljeno u nizu navika,ob icaja,sudova o sebi zbog kojih pate ali ni ne pokusavaju da ih promene.I ti su ljudi kao zivi mrtvaci.U smislu da ne mogu da razbiju klupko svojih briga,opsesija i navika,i da tako ostaju zrtve sudova koji su drugi doneli o njima.I iako se tako gleda,ocima drugih,vrlo je ocigledno da su kukavice ili da su losi ljudi naprimer.
Ako covek postane kukavica,nista ne menja cinjenicu da je kukavica.I zato su ljudi mrtvi,i zato,je to nacin da se kaze da je to ziva smrt kad se covek okruzi stalnom brigom o sudovima i reakcijama koje ne zeli da promeni.Tako da,u sustini,posto smo zivi,hteo sam da pokazem prinicipom apsurda,kolika je vaznost ljudske slobode,to jest vaznost promene nekih delovanja drugim delovanjima.I kakav god da je pakao u kome zivimo,mislim da smo slobodni da ga razbijemo.I ako ga ljudi ne razbiju,takodje onda slobodnom voljom u njemu ostaju,tako da se moze reci da dobrovoljno ostaju u paklu.
I vidite,dakle,da odnosi s drugima podrazumevaju slobodu,slobodu kao drugu stranu nametnute patnje,i to su tri teme koje su sustinske u pozorisnom komadu.I voleo bih da se toga setite kad cujete da neko kaze"pakao,to su drugi"

Zan Pol Sartr

 

[nency2]

...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne inzistiram na točnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopće dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.
Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...


Dostojevski- Zločin i kazna

 

[sendi]

"... Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabava sećanja, koja više ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili...."

Jens Kristian Grendal - "Tišina u oktobru"

 

[nency2]

Zaljubljen u ljubav

" Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko griješe kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju .

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadić života, moguće je da je ne bih kazao sve što mislim , ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cjenio, ne po onome što vrijede, već po onome što znače. Spavao bih manje , sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedem zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svjetlosti.

Hodao bih kad drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno , izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo tjelo već i dušu.

Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu i čekao da zagrije sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom na zvijezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pjesmu bih poklanjao kao serenadu u trenutku svitanja.

Bože moj, kad bih ja imao jedan komadić života,ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uvjeravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živio bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,
a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Djeci bih darivao krila ali bi ih pustio da sama nauče da lete, stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas ljudi...

Naučio sam da čitav svijet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dijete uhvati svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca,
da ga je zauvijek uhvatilo.
Naučio sam da čovjek ima pravo da gleda drugog odozgo, jedino kada treba da mu pomogne da ustane da se uspravi.
Toliko toga sam mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kad me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću nažalost početi da umirem."

Oproštajno pismo Gabriel García Márquez

 

[sendi]

KRISTIJAN GRENDAL - TISINA U OKTOBRU


Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali me?usobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav. Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje izmedju sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada. Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće. Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda. Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.

 

[nency2]

Paolo Koeljo.......odlomak...


Treba se izlagati opasnostima - govorio je. Čudo života možemo istinski razumeti jedino ako dopustimo da se dogodi nešto neočekivano.
Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguće izmeniti sve ono što nas čini nesrećnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je današnji dan istovetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj ko obrati pažnju na dan koji traje, otkriva čarobni trenutak. On može biti sakriven u času kad izjutra otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja naglo nastupi posle ručka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prožme i omogući nam da činimo čuda. Sreća je ponekad blagoslov, ali najčešće osvajanje. Čarobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaže nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Patićemo, preživljavaćemo teške časove, suočićemo se s mnogim razočarenjima - ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag.

 

[sendi]

Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gdje treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voljeti sve, da je sposobnost da osjećamo, ono što daje vrijednost i i ljepotu našem postojanju. Gdje god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Ljepota nije ništa, vidio sam lijepe muškarce i lijepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj ljepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako osjeća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je njegovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.
Ali sreća je uvek bila tamo gdje je neko umio da voli i živio za svoja osjećanja; ako ih je njegovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Ljepota ne pruža radost onome ko je posjeduje, već onome ko umije da je voli i da joj se divi…
Herman Hese

 

[besherat]

"ĐAVO I GOSPOĐICA PRIM" Paolo Kueljo

Santal zaklopi knjigu, udahnu duboko, i očita u sebi
kratku molitvu, a u srcu su joj se mešali uzbuđenje i strah. Zatim
ustade i pode za strancem, ubeđena da joj predstoji još jedno
razočaranje u životu - sve uvek počinje susretom punim obe-
ćanja, a onda se izjalovi u još jedan san o neostvarljivoj ljubavi.
Čovek je odvede do stena u obliku slova Y, pokaza joj
sveže nasutu zemlju i zamoli je da otkrije šta je ispod nje
zakopano.
- Isprljaću ruke - reče Santal. - I haljinu.
On dohvati jednu granu, slomi je i pruži devojci da njome
kopa. Njoj je sve to delovalo čudno, ali ga ipak posluša.
Nakon pet minuta, Santal ugleda polugu, žućkastu i blat-
njavu.
- Liči na zlato.
- I jeste zlato. I to moje. Molim vas, ponovo ga zatrpajte.
Poslušala je. Zatim ju je poveo do druge humke. Ponovo
je morala da kopa, a onda se zapanjila količinom zlata koja joj se
ukazala pred očima.
- I to je zlato. I to takođe moje - objasni stranac.
Santal je htela ponovo da zakopa poluge, ali on joj naloži
da ovu rupu ne zatrpava. Seo je na stenu, pripalio cigaretu i
zagledao se u daljinu.
- Zašto ste hteli to da mi pokažete?
Ćutao je.
- Ko ste vi, uopšte? I šta radite ovde? Zašto ste mi to
pokazali, kad znate da mogu svima da razglasim šta skrivate u
ovoj planini?
- Mnogo pitanja odjednom - odgovori stranac, zureći
netremice u planinu, kao da ne primećuje njeno prisustvo. - A
što se tiče vaše spremnosti da sve ispričate drugima, to je upravo
ono što od vas i očekujem.
- Obećali ste mi da ćete, ako pođem sa vama, odgovoriti
na sva pitanja.
- Prvo i prvo, ne verujte obećanjima. Svet vrvi od njih:
bogatstvo, rečno spasenje, beskrajna ljubav. Neki ljudi su sprem-
ni da vam obećaju sve, a drugi, opet, lakoverno prihvataju bilo
šta što im obećava bolje dane, kao što je, izgleda, slučaj sa vama.
Oni koji olako obećavaju a ne ispunjavaju obećanja, na kraju se:
suočavaju sa sopstvenom nemoći i nezadovoljstvom, a isto to
sleduje i onima koji se grčevito hvataju praznih obećanja.
Daleko je zabrazdio; govorio je o svom ličnom životu, o
noći koja je iz korena promenila njegovu sudbinu, o lažima koje
je morao progutati jer je istina bila isuviše bolna. Bolje bi mu bilo
da govori devojčinim jezikom, izrazima koje je ona u stanju da
razume.
Santal je ipak bila ubeđena da joj je sve jasno. Kao svaki
muškarac srednjih godina, i ovaj je samo mislio kako da zlo-
upotrebi mladu devojku. Mislio je da se za novac sve može dobi-
ti. I kao svi stranci, bio je uveren da su palančanke dovoljno .
naivne da prihvate svaki predlog, ma koliko neverovatno zvu-
čao, samo ako im se učini da im to pruža mogućnost da se isko-
beljaju iz svoje zabiti.
Nije bio prvi, a nažalost ni poslednji koji pokušava da je
zavede na tako okrutan način. Jedino je bila zbunjena količinom
zlata koje joj je nudio; nikad nije ni sanjala da toliko vredi - i to
joj je istovremeno i laskalo i plašilo je.
- Dovoljno sam odrasla da ne verujem u prazna obećanja
- reče, nastojeći da dobije u vremenu.
- A ipak nikad niste sasvim prestali da verujete u njih.
- Greške; meni je sasvim jasno da živim u raju, čitala sam
Sveto pismo i ne želim da ponovim grešku koju je učinila Eva
samo zato što nije umela da ceni ono što ima.
Naravno, to nije odgovaralo istini i ona se već zabrinula
da će stranac izgubiti strpljenje i odustati. Ona mu je sama
postavila klopku, iznudivši "slučajni" susret; namerno se zatekla
na mestu kuda je morao da prođe na povratku iz šume, jer je bila
željna razgovora, a možda i obećanja nekog novog sna o ljubavi
i putovanju bez povratka, daleko od zavičajne doline. I posle
tolikih razočarenja, još uvek je verovala da će sresti čoveka svog
života. U početku je propuštala prilike ubeđena da se onaj pravi
još nije pojavio, ali je uskoro shvatila da vreme isuviše brzo pro-
lazi i spremala se da napusti Viskos sa prvim muškarcem koji
bude izrazio želju da je odvede, pa čak i ako prema njemu ne
bude ništa osećala. Sigurno bi naučila da ga voli, jer je i ljubav
pitanje vremena.
- To upravo i želim da saznam: da li živimo u raju ili u
paklu - reče stranac, prekinuvši je u razmišljanju.
Baš dobro, izgleda da je progutao udicu.
- U raju. Ali čak i život na savršenom mestu vremenom
postane dosadan.

 

[nency2]

Toni Parsons " Nase nezaboravljene price "


Zaljuljao je stolicu i zagledao u slike na njihova tri zida. Terijevu pažnju privuče opustošeno lice Normana Majlera.
Čuo je priču o Majlerovoj večeri uoči venčanja i nije je zaboravio. Majler je bio depresivan zbog toga što sutra treba da prođe kroz crkvu. Njegova buduća žena upitala ga je šta mu je, a Majler je odgovorio da sve to nikada nije želeo - brak, monogamiju, preplitanje svog života s nečijim tuđim. Sve što je Majler oduvek želeo bilo je da živi u Parizu kao slobodan čovek. A njegova buduća reče: "Slušaj, Normane. Da si slobodan čovek u Parizu, sigurno bi sreo onu posebnu devojku i završio isto gde si i sada. I Norman Majler je shvatio da je to istina. U kratkim trenucima slobode koji naiđu, uvek tražiš način da ne budeš slobodan, da potpuno pripadneš nekome. Tražiš nove svetove i nađeš ih u jednom jedinom licu."

 

[sendi]

"Te noći sam joj oćutao najlepše reći koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje
raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari Žita priviđa samo
onda kad se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je
osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice
misli, i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna
se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne
pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno provuče finu četku te velike krošnje kroz svoje
kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje
kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad
ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i
neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naićiće čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli
Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši
se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla
izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš
ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i
prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu
kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a
godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo..."

Dordje Balasevic - Jedan od onih zivota