Citati književnih dela

LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.042
"Ljudi su uvijek spremni da prebace odgovornost na tudja pleca. Niko ne zeli da kaze: 'Ja ne znam kako da zivim - zato patim.' Svi bi zeljeli da se lise te odgovornosti. A ovo je izgledalo tako logicno, tako jasno, racionalno: da je sam zivot patnja. Buda kaze: 'Zivot je patnja, rodjenje je patnja, smrt je patnja, sve je patnja.' I to se slagalo sa iskustvima ljudi. Medjutim, bilo je obrnuto, zivot nije bio patnja, vec ljudi nisu poznavali pravila igre, nisu poznavali umjetnost zivljenja.
Naravno da cete patiti ako ne znate da svirate flautu, a to zelite, stavise, patice i vasi susjedi i svi oko vas. Prije ili kasnije, zasiticete se svojih bezuspjesnih pokusaja, pozeljeti da napustite flautu zato sto ona samo donosi nevolje i vama, i drugima. Ali nije flauta ta koja je kriva. Jednostavno, vi niste znali da svirate, inace biste odsvirati nesto lijepo i tako usrecili i sebe i druge.
Zivot je vrlo kompleksan fenomen, daleko kompleksniji od flaute. Zivot je nalik orkestru sa hiljadama muzickih instrumenata u jednom zajednickom tonu. Vi bi trebalo da naucite da svirate svaki od njih kako bi mogli da proizvedete neku harmoniju. To je sva umjetnost... a zivot je prilika da to naucite. Ne treba ga se odreci, vec u njemu treba uzivati."

Osho - Philosophia Ultima
 
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
Čovjek s kokosovim orahom


Mala prodavnica na kraju glavne ulice bila je uvijek dobro popunjena raznolikom robom. Bilo je to mjesto susreta sušenog bakalara i zrelog nara. Mjesto susreta riže duguljastog zrna i čuvenih Francuskih vina.
Bilo je to mjesto susreta.
Neobičnih susreta.

Kao i mnogo puta do sad susretao sam razne ljude. Mnoge od njih sam upoznavao, neke i ne. Neke sam zapamtio, a opet neki su mene zaboravili.
Čudni su ti susreti.
Šta je to što dovede dva bića u tačku susreta, razdvoji? Šta je to što ih odvede na suprotne kolosijeke?

Jednog gospodina sam uočio baš nekako pred Vaskršnje praznike. Neupadljiv, stariji čovjek sa kratkom i urednom bradom prijatnog glasa stajao je ispred mene.
„Izvolite gospodine.“-ljubazna prodavačica je pitala.
„Želio bih kokosov orah.“-narudžba je bila kratka.
„Da li Vam se jučerašnji dopao?“-prijatna prodavačica ga upita.
„Ne znam. Provjeriću, pa ću Vam javiti.“-nimalo zbunjenim i prijatnim glasom odgovori prodavačici.
Na licu prodavačice odmah sam uočio zbunjenost.
„Svakako, svakako gospodine.“-vraćala mu je ostatak novca.
Nekako mi je njegov odgovor probudio znatiželju.

Sretao sam ga gotovo svakodnevno. Nekad u prodavnici, nekad na ulici.
Kokosov orah bio je neizbježan artikl u njegovim rukama.
Jednom prilikom sam upitao prodavačicu kad je prodavnica bila prazna.
„Gospodin, ne znam mu ime. Da li on svakodnevno kupuje kokosov orah?“
„Da svaki dan. Njih nabavljam najviše zbog njega. Njegovog prijatnog i toplog glasa. U njegovim očima svaki put uočim radost kad kupuje kokosov orah.“-vraćajući mi ostatak novca.
„Čini mi se da je mnogo svijeta prošao.“-prodavačica je bila više nego inspirisana nepoznatim čovjekom.
„Kako se zove?“-kopkalo me je.
„Ne bih Vam znala reći.“-ništa više nije mogla da mi kaže.
Neznanog gospodina sretao sam svakodnevno.

„Čovjek sa kokosovim orahom“-zvao sam onako za sebe neznanca prijatnog glasa, blagih očiju i uglađenih manira.
Trajalo je to nekih godinu dana.
Pomama za kupovinom Vaskršnjih ukrasa, boja za jaja i naljepnice bile je u jeku.
Gospodin neznanac opet je izabrao kokosov orah.
Nekako u isto vrijeme izašli smo iz prodavnice na kraju ulice koja je brojala ravno tristasedamdesetdva koraka.
Išao je pored mene.
Kopkalo me je.
Nisam izdržao toga toplog aprilskog dana. Morao sam ga pitati.

„Kokosov orah?“-kratko ga upitah.
„Svaki dan donese mi nešto novo. Neizvjesnost“-bio je kratak.
„Ali svaki dan. Kako Vam ne dosadi.“-malo ohrabren njegovom spremnošću za komunikacijom nasatvio sam s pitanjima.
„Kao što već rekoh. Uvijek me iznova iznenadi. Priredi mi neko ugodno iznenađenje koje sebi ne bih tako umio da priredim.“-bio je zagonetan.
„Koje vražje iznenađenje.“-mislio sam za sebe.
„Danas ste kupili piletinu. Da li joj se radujete ako znate šta Vas čeka za ručak.“-upita me neznanac.
„Ne znam. Navika. Mora se nešto jesti.“-odgovorih.

„Da li Vam je danas po volji piletina?“-pokušavao je pitanjem da me navede na odgovor.
„Kažem da ne znam. Nije mi ništa drugo palo na pamet. Čak šta više nisam baš nešto za piletinu danas.“-odgovorih mu.
„Da li je Vama po volji danas koksov orah, gospodine. Izvinite ne znam Vam ime.“-nastavio sam.
„Valerij Ivanovič. Naravno da mi nije po volji. Da se mijenjamo.“-pruži mi kokosov orah.
„Boris Petrov. Mijenjajmo se.“-prihvatih kokosov orah u zamjenu za piletinu.
„Eto vidiš. Kokosov orah me prijatno iznenadio. Nisam se nadao piletini. Uopšte nisam ni mislio o njoj, a eto imaću sjajan ručak.“-vidno zadovoljan osmjeh nije silazio sa lica Valija Ivanoviča.

Nasmijao sam se njegovoj dosjetljivosti. Pa on je svakodnevno mijenjao kokosov orah za nešto drugo.
Za nešto uvijek drugo.
Jednostavno čovjek nije mnogo želio da izmišlja svaki dan šta bi jeo. Prepustio se čarima kokosova oraha.

Slijedećeg dana i par narednih dana kupovao sam kokosove orahe. Ogadili su mi se.
A onda. Onda me je krenulo.

Bio sam na baletu. Jeo sam domaći sir. Probao škampe i kavijar. Postao član udruženja vinara i fudbalskih sudija. Jednom sam za kokosov orah dobio povratnu avionsku kartu za Pariz.
Za Valerija sam čuo da je negdje u Švedskoj ili nekoj drugoj Skandinavskoj zemlji.
Grad svjetlosti izgledao je zaista fantastično dok se avion spremao da sleti.
Osim avionske karte i kokosovog oraha nisam imao ništa od ličnih stvari kod sebe.

Pozdravlja Vas mandrak72, počasni član udruženja degustatora svih vrsta sireva za regiju Jugoistočne Evrope i Kavkaza.
izvor:tvorac-grada
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.042
Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo marioneta,
i podario mi komadic zivota,
moguce je da ne bih kazao sve sto mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.
Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.
Spavao bih manje, sanjao vise,
shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slusao bih kada drugi govore, i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.
Kada bi mi Bog podario komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica...
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prodje ni jedan dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu, vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas ljudi...Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine. a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put prst svog oca, da ga je uhvatio zauvek.
Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu ppomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nazalost poceti da umirem...
 
Član
Učlanjen(a)
29.06.2010
Poruka
2.014
Растко Петровић

Људи говope



Крчмар скиде убрус који је имао везан око врата, обриса њим уста, и, спреман на разговор, одмаче се мало од стола.

– Верујете ли ви, господине, да ће бити ускоро рата?

– Са ким мислите да би се морало ратовати?

– О, доста је отворити новине. У целом свету пишу о томе. Мислите ли да се то може избећи?

– Не знам. Можда ће једнога дана ратови сасвим ишчезнути. Дубоке, исконске силе које покрећу ратове више неће имати дејства. И онда ће сви народи бити у праву.

– Али има народа који би желели да уживају у миру своју културу и других, који немају културе, и који воле рат да би се забављали рушећи.

– Сваки народ је у току времена и с муком прикупио ма и најмање благостање, ма и најсиромашније, и то је његова култура. Ниједан народ као целина не воли да то своје благостање ризикује јер је рат увек ризик, a да и не говорим да ниједан народ не воли да шаље своје синове у смрт.

– Откуд онда ратови?

– То баш и кажем: рат не долази зато што га један народ воли a други не, што је један у праву a други не, или што је један некултуран a други не. Већ као помори и несреће. Једнога дана ће цело човечанство пазити узбуђено да такав помор на њега не наиђе. Сваки народ засебно пазиће на себе непрестано, да се то на њему не збуде. Као што сваки човек пази да не добије грозницу, или још боље да не добије нервозу у којој се, и без спољних разлога, може потући са суседом.

- Али дотле, док то не дође, једна земља не може допустити да је друге угњаве, једино што чека да дође време правога мира.

– Сигурно... Замислите, ја сам данас код вас, на вашем острву, које је јединствено у својој простоти и лепоти. Ничега на њему нема што би ми било туђе или што би ме чинило туђином. Ви бисте ноћас могли бити на некој мојој реци и осећати се исто тако присно и угодно као да сте у самом завичају. Не могу да појмим како се онда могу наћи два човека да се убијају, мрзећи земљу, један другога и мислећи да је то земља која му жели зла.

– Нећете, ипак, рећи да нема никога који мрзи нашег човека и који му жели смрт.

- Можда! Докле год човек човека није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито док не може да замисли да и онај други има своје занате, децу, бриге, да је углавном срећа и несрећа расподељена подједнако праведно и неправедно по свету, можда и уме да мрзи. Али кад су за истим столом, нити може пожелети да убија, нити мрзети. Разлика у језику, у обичајима, отпада чим два човека почну да се споразумевају, макар се и не разумели. Разлика нешто значи само кад се каже: њих раздваја језик, обичаји. Ви сте видели у рату, ретко је да војник није осећао сажаљење према заробљенику. Сигурно је да сваки од нас воли своју отаџбину више од иједне друге земље на свету. И са колико разлога! Али отаџбина од њега не тражи да убија, већ да је воли.

– Отаџбина је једна велика лепа ствар.

– Ја мислим да је љубав за отаџбину, као љубав било за шта, још много већа и лепша ствар. Можемо да је волимо сви заједно, и нико ни на ког због тога да не буде љубоморан. Да волимо жене које су на њој рођене, свитања и заласке на њој, и уопште све.

– Ви сте или новинар или песник, господине.

- Можда, али ja не говорим ни као новинар, ни као песник. Цео свет овако мисли или осећа.

Одједном видим да сам се одиста упустио у сувише апстрактно разлагање, можда сувише књижевно. Рат? Ко зна, можда је рат заиста вечит. Можда мржња која настаје између људи неће никада бити избрисана. Свакако је глупо говорити о томе са овим добрим људима које збуњује што треба да имају о томе своје мишљење. Желим да променим разговор.
( 44 - 46 str. )
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.042
"Ne zanima me od čega živiš. Želim znati za čim zudiš i imaš li hrabrosti snivati o ispunjenju želja srca svoga.

Ne zanima me koliko ti je godina. Želim znati jesi li spreman riskirati da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog svojih snova, zbog ove pustolovine koju nazivamo životom

Ne zanima me koji planeti djeluju na tvoj mjesec. Želim znati jesi li stigao do središta vlastite boli, jesu li te životna razočarenja otvorila ili si se skrutio i zatvorio od straha da ponovno ne osjetiš bol. Želim znati jesi li u stanju trpjeti bol, moju i svoju, a da je pritom ne moraš skrivati ili ublažavati ili izbrisati.

Želim znati znaš li se radovati, zbog mene ili sebe, i možeš li divlje zaplesati i pustiti da te ekstaza preplavi sve do vrškova prstiju, a da nas pritom ne upozoravaš neka budemo pažljivi, realni, svjesni ljudskih ograničenja.

Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita. Želim znati jesi li spreman razočarati drugoga kako bi bio iskren prema sebi; jesi li spreman podnijeti optužbe za izdaju, a pritom ne iznevjeriti sebe; možeš li biti izdajica i samim time vrijedan povjerenja.

Želim znati jesi li u stanju vidjeti ljepotu, pa i ako nije lijepa, svakoga dana, i možeš li svoj život nadahnjivati njezinom prisutnošću.

Želim znati jesi li dovoljno snažan da živiš s neuspjehom, svojim i mojim, i da svejedno stojiš na rubu jezera i ushićeno vičeš prema srebrnom punom mjesecu: "To!"

Ne zanima me gdje živiš i koliko novaca imaš. Želim znati jesi li sposoban ustati, nakon noći ispunjene tugom i očajem, umoran i do kostiju izubijan, i učiniti sve što je potrebno kako bi nahranio svoju djecu.

Ne zanima me koga poznaješ i kako si dospio ovamo. Želim znati hoćeš li i dalje sa mnom stajati u žaru vatre i ne posustajati.

Ne zanima me gdje si ili što ili s kim si studirao. Želim znati što te u tebi samom gura naprijed u trenucima kad se sve ostalo ruši.

Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li usitinu osobu koja jesi u trenucima praznine."
 
Član
Učlanjen(a)
29.06.2010
Poruka
2.014
Растко Петровић

Људи говope



Кад смо били на путу, он изненада напусти свој мирни говор и упита као у усхићењу:

– Мислите ли да то води чему: живети?

– О, кад размислим, не! Не верујем. Али има нечега дивног у томе што се живи, и баш зато што то не води ничему.

– Шта сте рекли?

– Да је живот у много часова диван. Чак и кад човек има да живи и умре у Хуенти и иначе.
( 59 - 60 str. )



Шта ме се тиче шта ће мислити о животу. Шта мислим ja o животу? Ја говорим много о њему, али, да ли заиста мислим о њему? Шта ће бити тај нови човек? Рибар? Можда и нешто сасвим друго! Можда ће ићи да живи на другој страни! Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар: живот који тек почиње. Јединствена.

Ја? Не, ја не бих хтео да се може понова почети. То може бити јединствена ствар... Јединствена...
( 97 str. )
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.042
opb7o1.jpg


Usamljenost

[FONT=&quot]U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urođeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobođen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. [/FONT][FONT=&quot]Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu priviđenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od priviđenja nego strah od stvarnih mogućnosti.[/FONT] Jovan Dučić
 
Član
Učlanjen(a)
28.06.2010
Poruka
1.095
Odakle taj plamen koji zrači oko zaljubljene žene i koji je ističe među svima drugima?...Da li se to duša oslobađa?

Čovek čija duša deluje snažno je kao kakav ubogi svitac koji nesvesno svetli svojim porama. On se kreće u blistavoj lopti, u kojoj svaki pokret izaziva podrhtavanje svetlosti i ocrtava mu kretanje dugim vatrenim tragovima.

Došla je do toga stupnja želje u kome sve postaje ravnodušno; stigla je do tog tako uzvišenog trenutka da se više ne zapažaju ni zakoni, ni vreme, ni zemlja, kad konačno čovek ostane sam sa onim koga voli, kad je sve iščezlo osim vas i njega.


Onore de Balzak
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.042
Podeljena ljubav


eug5ro.jpg



Jesi li ikada hranio golubove? Kakav je osjećaj kada sjedneš na klupu, izvadiš hranu iz kese, a 30-40 golubova odmah doleti? I svaki se gura da sleti na tebe. I svuda su po tebi, po glavi, po ramenima, po rukama, po leđima…i svuda po klupi oko tebe. A kada baciš hranu na zemlju, oni pohrle ka njoj. Ali ne svi. Tek tada spaziš tri goluba kako stoje još uvijek na tvojoj ruci. Oni su tu da ih miluješ. Ta tri goluba ne žele da ih hraniš, nego da ih maziš. I započinju da guguču, da se vrte i plešu po tvojoj ruci. I onda te jedan od njih pogleda sa nekim najposebnijim golubijim pogledom. Pa ljubomorno, razmahujući krilima, otjera ona druga dva. To je trenutak vanzemaljske ljubavi. Taj golub ti se potpuno predao, zaboravljajući na sve ostalo.
A kada hrana svrši, svi golubovi su opet svuda po tebi. I više i ne znaš šta svaki od njih hoće. No, kada riješiš da kreneš, bijele panatalone su ti išarane malim crnim stopama…kao pečati nezaboravne golubije ljubavi.


Jesi li ikada hranio galebove? Kakav je osjećaj, kada si gore negdje na devetom spratu, ali ti se čini kao da je sto deveti sprat, jer oko tebe sve je samo plavo nebo. I čim otvoriš prozor, galebovi nagrnu. I ti si tamo gore sam sa njima. Pa im bacaš komadiće hljeba, a oni ih hvataju u zraku. A ako neki i ispuste na zemlju, nikada ne slijeću da ga pokupe. Galebovi vole nebo!


Jesi li ikada hranio vjeverice? Kakav je osjećaj kada šetaš po parku, a one te gledaju vragolasto sa obližnjih stabala? A kada čučneš, one sve hrle ka tebi, skaču ti u krilo i hvataju te za ruku. A ti namjerno držiš šaku zatvorenom. No one znaju, da tamo kriješ hranu i svojim šapicama otvaraju ti prst po prst…prst po prst…sve dok na kraju ne izvade ono što su tražili. Može li čovjek uopšte i da opiše koliko se ljepote krije tada u njihovim očima?!


Jesi li ikada hranio mačke lutalice? Kakav je osjećaj kada do tebe dođe jedna koja umire od gladi? A ti izvadiš u neku zdjelu najukusniju hranu koju imaš i postaviš je pred nju. Kakvo iznenađenje, ona je i ne pogleda! Već prvo ide ka tebi da se umiljava. I hoće da je miluješ dugo, dugo. Tek kada se nasiti milovanja, ona se sjeti hrane…i odlazi da jede. I ako želiš da nahraniš mačku, treba da sjediš stalno pored nje. Može li iko da objasni koliko mnogo ljubavi ima samo u jednoj mački?


Jesi li ikada hranio psa lutalicu koji govori očima, pozdravlja te repom i provjerava šta nosiš u kesama? Ali ljubav…ta njegova ljubav je neobjašnjiva. A još kada ih je deset? I svaki se gura da je što bliže tebi, da ti spusti glavu na dlan? Kako se osjećaš kada vidiš tu posvećenost i žeđ za milovanjem?


Jesi li ikada hranio prasiće cuclama? A oni meki kao svila. I dok sjediš pored njih, svi skaču po tebi i guraju posvuda svoje vlažne njuškice. Pa se sklupčaju uz tebe i svaki te gleda sa tako dobrim i pametnim očima.


Jesi li ikada hranio tele, jare, jagnje ili lane? Jesi li hranio bačene tek rođene mačiće? A piliće ispale iz kvočkinog gnijezda? Možda si imao ježa, koji leđima okrenut spava na kauču, a ti ga češkaš mekanom trbuhu? Ili plavooku vranu, koja te ne ispušta iz vida i prati te svuda po parkovskim alejama? Kuče, koje hrče na jastuku do tebe? Ili pet mačića u ormaru, zajedno sa dvije mačke, gdje se ne zna koje je čije, ali ti se ipak jednako brineš za sve njih? Možda malog guštera koji ti hoda po zavjesama ili skakavce u saksijama cvijeća? Jesi li nosio golim rukama žabu iz bašte da je kosilica ne bi presjekla?


Jesi li ikada imao kornjaču? Ili kitnjaste papagaje, koje izneseš na balkon, otvoriš vrata kaveza i pustiš ih da odlete? Ali nedugo zatim, nakon kratkog leta oni se opet vrate nazad u kavez. Zašto? Zar to nije ljubav?


Jesi li ikada uhvatio lastu u zamku? A onda čuo najljepšu pjesmu kada je pustiš na slobodu? Jesi li ikada slijepog miša nosio veterinaru? I davao novac samo da spasiš neku životinju? A raduješ li se mišu koji te gleda iz ugla kuhinje?


Jesi li pokušavao da uslikaš sokola koji leti visoko na nebu? A on kada vidi objektiv, spusti se vrlo nisko do tebe, kao da želi da ti pomogne u fotografisanju? Možeš li da primijetiš kada srna kori svoje mladunče? Jesi li spasavao punoglavce kada im lokva presuši?


Jesi li samo znao za te životinje ili ste postali i prijatelji kada si im pomogao i brinuo se o njima?
A jesi li ikada hranio gladne ljude? Jesi li nekada pokušao da nahraniš potpunog stranca? Ili da mu pružiš utočište? Jesi li pokušao da makar jednom obučeš odrpanog čovjeka, da se pobrineš o bolesnom da vratiš osmijeh na lice tužnom? Ili da pomogneš djeci, omladini, odraslima?


Jesi li bar jednom pokušao da podijeliš ono što imaš sa nekim nepoznatim? Jesi li? Ako nisi, uvijek možeš da pokušaš. Što prije – to bolje.
Osjećaj je nevjerovatan.
To se zove podeljena ljubav.


Drunvalo Melhizedek
 
Član
Učlanjen(a)
10.05.2010
Poruka
2.064
Agitator uzima rec. Umetnika rec obuzima. ( Karl Kraus)
Slobodni ste ako vam je savest cista. ( GETE)
Iz prevelike slasti radja se bol. Ta i oko place kad se slatko smejemo.( FRIDRIH RIKERT)
Pre uspeha bogovi odredise da se covek oznoji.(HALIFAKS)
Tajna uspeha jeste u postojanosti namere. (DIZARELI)
Daj mi uncu mirisa, dragi apotekaru, da zasladim fantaziju. (SEKSPIR)
Rdjavi ljudi mrze i umetnost i filozofiju, jer obadve idu za istim, i jer su ciste.(JOVAN DUCIC)
Volim salu, ali odvise mnogo sale je najodvratnija stvar.Radost je bolja od sale, a sreca od radosti.(VILIJAM BLEJK)
Prijateljstvo je cvet jednog trenutka i plod vremena. (AUGUST KOTZEBI)
 
Poslednja izmena:
Natrag
Top