Citati književnih dela

[zjovan29]

Slike u oku






Miris paprati i sveže pokošene trave posle jutarnje kiše probudio je slike u njenom velikom srnećem oku.
Prošlo je dosta vremena. Bila je radoznala da li će je čekati tamo ono što je bilo i prošlo, a ipak ostalo negde u medjuprostoru tako živo… Ili je to samo sve bio plod njene mašte? Možda neki davni san?
Krenula je bosa uz kišom orošene kamene stepenice sećanja. Kamen je bio topao i činilo joj se da vibrira ispod njenih nogu. Nije bila sigurna da li će stići tamo gde je htela, a htela je samo da udahne punim plućima još jednom taj živi deo iz svoje prošlosti.
Vodio je nežni zvuk harfe koji se prelamao sa cvrkutom ptica u njenim pramenovima crne kose i pravio eho medju džinovskim palminim listovima…Vešto je izbegavala zamke koje su bile posvuda. Znala je dobro taj put, često je prolazila tuda u mislima.
Stigla je.
Vratila se opet na mesto gde je rado bila.
Tu je kao kod kuće. Malo ljuta. Malo radoznala. Sve je baš kao što je i držala u sećanju. Osmeh. Pogled. Glas. Nije sanjala. Nije bila njena projekcija.
Počela je da priča nepovezano o dogadjajima i ljudima koji su se dešavali u medjuvremenu da bi prikrila nervozu koja je obuhvatala. On je pažljivo slušao sve dok se nije opustila. Sve dok i poslednji tračak nervoze nije nestao iz njenog glasa.
Zaćutala je i udahnula duboko.
Mirisi, ukusi, boje, slike, sve je isto, samo…
Naslonio je bez reči njegov obraz na njen i prigrlio je čvrsto, pa dugo se nisu videli…
Odmakla se najednom, kao da se trgla iz sna. Leptirići…Nije bilo leptirića! Onih malih snežnih, zlatnih, boje leta i jeseni, šarenih sa nežnim i nemirno- neumornim krilcima koji su izazivali čudan osećaj treperave, vibrirajuće prijatnosti u njenom stomaku…
Gde su leptirići?
Pogledao je nežno. Leptirići ne ostaju dugo, rekao je.
Šta ostaje kada oni odu?
Zašto mora nešto da ostane?
Ne mora, ali bio je lep osećaj…
A sećanje ne izaziva taj lep osećaj?
Ooo, da. Ali sada kada sam tu, njih nema.
Pa, možda su se uspavali u medjuvremenu?
Možda, i možda bi bilo pametnije ne buditi ih ako je tako.
Obećaj da šta god da se desi, nećeš opet praviti toliku pauzu do ponovnog vidjenja…
Nikada ništa nismo obećavali jedno drugom, pa nećemo ni sada. Drago mi je da sam te srela opet i sada idem tamo odakle sam došla.
Znam da moraš da odeš-da bi mogla opet da se vratiš…ali prošetaj samnom malo.
Kiša je.
Neka je, prošetajmo…
Bila sam ljuta.
Nisi imala razloga da budeš.
Bila sam radoznala. Morala sam da dodjem. Uprkos tome što sam mislila da ću moći da se oduprem.
I?
Sada sam samo mirna i zadovoljna što sam tu.
Eto…
Šetali su ne dodirujući nogama tlo.
Slike koje ja vidim…
Vidim i ja…
Znači nisam umislila ni sanjala…
Nisi…te slike koje nosiš u oku, pogledaj me, imam ih i ja.
Otišao si, tek tako, bez reči, objašnjenja, nestao si…
Uplašio sam se.
Čega?
Roze oblaka koje sam vidjao.
Roze …šta? Zašto..?
..Sam otišao? Da sam ostao, ta bi priča imala svoj početak, kao i svoj kraj… ovako, ona će beskrajno trajati… ono što nije počelo, ne može ni da se završi…
A leptiri?
Doći će, kada budeš bila dovoljno smela da se umiriš, prihvatiš kako jeste ono što ne znaš kako se zove i probudiš ih opet… Sleteće sami na tvoje rame…
izvor:crnaperla

 

[sendi]

Postoji nesto sto bi moglo da se nazove emocionalnim smecem.
Ono se stvara u fabrikama misli.
To su bolovi iz proslosti,vec minuli i sada kao takvi nemaju vise nikakve koristi,neupotrebljivi su.
To su predostroznosti koje smo izgradili i koje su nam bile znacajan mehanizam odbrane u nasem delu zivota koji smo proziveli.
Sada vise nicemu ne sluze.
Ti imas,poput drugih,svoje uspomene,ali razdvoj ono sto je korisno od onog sto je izlisno:baci svoje emocionalno smece.
Ne pokusavaj da osetis stvari koje su sagorele,jer pepeo se ne moze,kao vatra,osetiti..
Ako postoji odlucnost u potrebi da se menjas,onda i tvoja nova osecanja neka te prate u toj promeni.

Paolo Koeljo - "Prirucnik za ratnika svetlosti"

 

[zjovan29]

Kafa bez šećera



Samo relativno mali broj srećnika počinje i permanentno radi do smrti na istraživanju misterije stvarnosti , uvećavajući, poboljšavajući i menjajući svoje razumevanje sebe, sveta, ljubavi i istine…
Dobar dan. Kako ste? Sedite..jeste za kafu? pitao je uz osmeh.
Dobar dan, dobro sam, hvala.
Zašto ste došli? Boli li Vas šta?
Boli.
Šta Vas boli?
Srce.
Srce?
Da.
Ali, došli ste kod stomatologa.
Mmm…Znam. Zbog njega me i boli srce.
Ah, razumem. Kako Vas boli?
Probada…
Nasstala je kraća tišina. Svaki susret je bio drugačiji i nikada nije znala šta je čeka.Takodje nikada nije znala ni to dali će biti sledećeg susreta. Posle svakog je mislila-verovatno se nikada više nećemo videti. To je začudo nije plašilo. On je prekinuo tišinu pitanjem:
Otkrij mi tajnu, o čemu razmišljaš?
Ne mogu.
Zašto ?
Pa to su intimni razgovori izmedju mog velikog i malog Ja.
Šta kaže veliko Ja?
Pec…
Dobro, onda
Kada Vas to srce probada?
S vremena na vreme, iznenada kao iglom, nikada kada sam u blizini onoga zbog koga me probada.. Distanca je ono što mi stvara tegobe doktore..
Gde Vas tačno to probada?
Uhm, evo ovde, uzela je njegovu ruku i stavila je na svoje grudi.
Širi li se taj bol ili je lokalizovan? pitao je jutarnjom bojom glasa, dok je prelazio prstima preko njenog stomaka do vrha brade i tu zastao.
Mhmm…
Ne znam kako to mhmm da upišem u anamnezu, možete li biti konkretniji?
Širi se…
Kako?
Kao plima i oseka. Nadodje, pa se povuče..
Da, baš tako? Hm, plima i oseka. Interesantno poredjenje .. Uzdahnuo je, podigao obrve i rekao tužno: Kako bi lepo bilo otputovati negde složićete se..?
Pesak?
Aha.
More..?
Da..
SUTRA?
Nasmejao se slatko, nagnuo prema njoj i rekao: Ja bih SADA…
Pa šta ćemo onda sada?
Nekako je osećala da to more nikada neće okupati svojim talasima baš njih dvoje zajedno, ali, uživala je razmišljajući o tome sada. I to je nešto.
Sada ćemo valjda da uradimo i popravimo ono što možemo, idem na stolicu ako nemate ništa protiv-ustala je i pogledala ga sa šeretskim smeškom na usnama.
Stani, a kafa? Uzviknuo je, kao da se trgao naglo iz dremeža. Hoćeš da ti naručim kafu?
Ne, hvala. Uzeću od tebe malo.
Ali , znaš da ja pijem bez šećera.
Znam, rekla je ,uzela gutljaj, navalila se opet udobno u naslon fotelje i zapalila još jednu cigaretu. Gledala ga je, preko stola kroz oblak plavičastog dima. To je nešto što bih mogla da radim satima, da te gledam i da mi ne bude dosadno-pomislila je u sebi.
Ja sam se zaljubio, rekao je maznim glasom.
Nisi.
Jesam.
Niiisiii…
Jeesaaam-šaptao je već , još maznije.
Nisi, samo ti se čini. Ovaj trenutak je lep,rekla je i pogledala da nežno u oči, ti to možeš da osetiš,baš kao i ja…Dok mu se obraćala, vučena nekom magnetskom silom, ustala je opet i primicala mu se polako, kao žedna,ali oprezna životinja šumskom izvoru . Polako, korak po korak, ne dozvoljavajući da je žeđ za vodom navede u trk i dovede nepažnjom u opasnost. Opkoračila ga je, sela mu u krila,zatvorila oči i čvrsto zagrlila. Mmm, kako je to dobro… Slušala je kako diše i taj zvuk joj se činio poznat. Kao da je oduvek bio tu.
Hajde sada, hoću da probam kako je kada ti popravlja zub stomatolog sa kojim si u kvazivezi.
Nasmejao se i rekao : izvolite, put do stolice znate, sedite i opustite se, ja ću doći za Vama ubrzo, moram samo da se presvučem.
Kada imamo decu koju odgajamo svet nam izgledaa drugačije nego kada ih nemamo.Kada smo bogati taj isti svet nam izleda drugačije nego kada smo siromašni. Dok joj je sestra stavljala preko bluze zaštitu od prskanja, razledala je ordinaciju. Bila je ista kao i pre dok je dolazila.
Medjutim ona je bila ta koja se promenila. Iznutra se promenila pa joj se činilo kao da su se neke stvari u spoljašnjem svetu promenile ili da ih jednostavno vidi po prvi put u životu. Posle dužeg odsustvovanja vratile su joj se boje i mirisi. Bila je tako zadovoljna i zahvalna zbog toga. Imala je utisak da se probudila posle zimskog sna u pećini punoj mraka i shvatila da je ekstremno glupo spavati, kada je napolju tako lep dan.Ona koja je volela da spava postala je ona kojoj je žao da zaspi. Nije želela ništa da prespava. Možda jer je bila svesna da se u životu uvek radi o momentima. O momentima koji ti mogu ulepšati, promeniti ili upropastiti puno toga, o momentima koji se kakvi god da jesu, nikada više neće vratiti. Nevezano za to da li se radilo o zvuku, tišini, slici, osećanju, dogadjaju, mraku ili danu. Bilo joj je žao da spava. Sva je treperila kao zapeta struna. Možda zbog toga što joj par sati sna dnevno ipak nisu bili dovoljni ili zato što je situacija za nju bila nesvakidašnja, nedoživljena, pa zato i posebna. Dolazila je kao pacijent mesecima u tu ordinaciju koju je pronašla na netu, jedne subotnje večeri kada ju je zaboleo zub. Zašto se opredelila baš za tu ordinaciju mislila je da zna. Zato što je bila blizu njene kuće i zato što je on bio jedini koji je rekao zabrinutim,sanjivim glasom ako Vas boli toliko da ne možete da izdržite,dodjite odmah…Nije došla odmah, pila je nešto protiv bolova u medjuvremenu i došla sledećeg radnog dana.
Ko Vas je preporučio? Pitao je kada ju je prvi put video.
Niko, odgovorila je .
Kako niko? Pa tako lepo, našla sam Vas preko neta.
Nasmejao se. Ono što je odmah primetila je da je imao prijatan glas i nežne ruke. I dobro je radio to što je radio. Ništa je nije bolelo.To je bilo dovoljno da odluči da ne menja ordinaciju. Da ju je neko tada pitao kako izgleda taj stomatolog kod koga odlazi, rekla bi da nema pojma.
To mu nikako nije bilo jasno i hteo je uporno da sazna u više navrata kako je moguće da neko nekog uopšte ne primećuje mesecima i onda se najednom desi takva promena…
Kako je moguće da meni klecaju kolena kada dodješ, ispadaju instrumenti , a ti me ne primećuješ niti vidiš sve to i zašto?
Da, bila sam neispunjena zato što sam živela, a nisam se osećala živom..Nisam bila vesela. Bila sam samo umorna od borbe da nemoguće učinim mogućem. Bio je to lep izazov kome nisam mogla da se oduprem. Mogu ja to, mislila sam. Deset najlepših godina potrošila na to da upoznam nekoga i tek onda shvatila da to nikad neću moći. Da sam provela toliko vreme sa nekim ko mi je bio I ostao potpuno stran. Deset godina smišljala šta bih ja mogla još da uradim da stvar bude bolja nego što jeste I da se pomerimo sa mrtve tačke. Ali, mrtva tačka je bila mrtva trka trkača olovnih nogu. Deset godina, ej.. Sada sam srećna. Verovatno ću opet biti nesrećna za par dana ili par meseci iz ovog ili onog razloga. Ali nema veze, SADA sam srećna. Ne zbog njega, nego zbog svakog novog dana.
Bežala sam od same pomisli da imam pravo,treba I mogu biti srećna sa nekim drugim. Imala sam kaktus u mozgu I klin u točku.
Gledala sam samo u jednom pravcu I nadala se promenama. Živela sam od te nade koja nije imala nikakvih dodirnih tačaka sa realnošću, jako dugo. I doživela veliko razočarenje. Jer sam rešila da se izborim I ostanem do kraja života, a morala sam da odem . I nisam htela nikada više da budem tužna. Pa čak I po cenu da nikada više ne budem srećna. Čovek može da izbegne tugu koja može doći na kraju. Može, ali samo ako se odrekne sreće na početku-a to bi bilo tako glupo-jer bi nam se svima duša na kraju bez onoga što joj pripada po prirodi stvari, pretvorila u kamen… Moja duša želi da bude mirisni cvet, a ne kamen. Makar to bilo I na tri dana. Vredi probati.
Interesantno je da ljudi koji odgovaraju jedni drugima, ili su slični, imaju utisak da se poznaju čitavu večnost. E to je ono nešto, što nikako nema veze sa vremenom, ili možda ipak ima ali samo onda kada je vreme u funkciji večnosti…i u funkciji osećanja bez kojih nam i sati i godine padaju kao najgora kazna , a da nismo toga ni svesni…sećala se razgovora koji je vodila sa nekim…
Evo, možemo da krenemo, prekinuo ju je njegov glas u razmišljanju. Otvorite usta molim…Tako, evo sisaljke, pružio je ruku preko nje da dohvati to što mu treba i dodirnuo je kao sasvim slučajno rukom, pridržite ovde. Odlično… Uključio je zujalicu..
Molim te ne gledaj me tako, ne znam šta radim-zatvori oči.
Zatvorila je oči, i gricnula ga za prst kojim je nešto hteo da namesti.
I ne smej se, dodao je opet.
Prestala je da se smeje i naslonila desni lakat na njegovo krilo.
Uh, ala krvariš.
Mhm…
Ne pričaj, moraš biti mirna.
Ahaa.
Ne pričaj, molim te, rekao je tiho, ali ipak tonom koji je nadjačao zujalicu.
Opet je otvorila oči, vratila lakat u sopstveno krilo gde mu je i mesto i pogledala ga značajno.
Za-uo voiš kafu beu šećeua?
Pokušavam da zaustavim krvarenje iz desni i nerviram se što mi ne ide. O čemu ti razmišljaš? O kafi bez šećera.?
Aha.
Ne mogu da ti zaustavim krvarenje, šta da radim sa tobom?
Otkud ja znam, ti si doktor, ne ja, smisli nešto..A zašto voliš kafu bez…
Najednom je skinuo zelenu zaštitnu masku koja mu je prekrivala pola lica i poljubio je.
Odmakao se i pre nego što je vratio masku na lice rekao je nežno i mogla se zakleti sa puno ljubavi :
Zato što jedino tako mogu da osetim i uživam u punom ukusu kafe. Shvataš? Ne želim ništa drugo što bi taj doživljaj moglo da mi pokvari.
Bio je to čarobni momenat jedne potpuno sulude situacije. Nije htela ni da pomisli našta liči u tom trenutku. Usta su joj izgledala kao magareća od tupfera ispod, sisaljka koja je radila svoj posao je pravila zvuk koji nikako nije mogao podsećati na …pokušavala je da smisli nešto romantično-žubor vode, na primer, a krv koja joj se slivala na jezik nervirala je dodatno-sve do tog momenta koji je trajao sekund ili dva samo,a pamtiće ga zauvek…
Evo, gotovo.Slušaj, ako te neko pita ko ti je ovo radio, nemoj slučajno da kažeš da sam to bio ja. U životu nisam uradio nešto gore…
Napravila je ozbiljan izraz lica dok je ustajala sa stolice i prilazila ogledalu:
Jako sam razočarana Vašom dozom profesionalnosti koju ste pokazali, a o kvalitetu ne bih da sudim. Što se dužine intervencije tiče, mogli ste da mi prčkate po ustima do sutra, nekako mi je prijalo i brzo prošlo. No, da li bi ste bili tako ljubazni da mi ispostavite račun i možda predložite nekog Vašeg kolegu kod koga bih ubuduće mogla da idem, jer nekako smatram da bi to možda tako bilo ipak pametnije?Sa Vama ću rado piti ubuduće samo kafu, ako treba i bez šećera…
Slušaj ti…nedostajala si…ne ideš nigde više sada kada si tu…zagrlio je oko struka , privukao uz sebe i pre nego je završio rečenicu, ljubili su se kao da nikad do sada nisu… i nikada više neće …dok je nogom tiho zatvarao vrata začudjenoj sestri ispred nosa…
Još je uspela kao kroz maglu da čuje njen glas kako nekom objašnjava: Zauzet je, ima malih komplikacija sa pacijentom…
izvor:crnaperla

 

[nency2]

Iz knjige "Jedan od onih života"

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Đorđe Balašević

 

[djenadija]

 

[erinija]

I najbolja srca ponekad su tako svirepa.

Ima mnogo ljudi čije se srce duboko uzbudi kad im se učini da vide patnju kod žene; bol im izgleda obećanje ljubavi ili postojanosti.

Raj i pakao, to su dvije poeme koje opjevaju jedine dvije tačke oko kojih se vrti naš život: radost i bol.

Balzak Kad žena zri

 

[sendi]

"Ima ljudi koji u svojoj prgavoj uvredjenosti nalaze vanredno uzivanje,a narocito kad ona kod njih dospe (sto se dogadja vrlo cesto) do krajnjih granica.U takvim trenucima njima kao da je prijatnije da budu uvredjeni nego ne uvredjeni.Te osetljive ljude posle strasno muci kajanje,naravno ako su pametni i ako su u stanju da shvate da su se zestili deset puta vise nego sto je trebalo."

Idiot - Dostojevski

 

[mars68]

Sjetio sam se priče o Karanđalozu, crnom demonu koji o Božiću sačekuje ljude na mračnim raskršćima i popne im se na leđa, smrdljiv i težak.
Čovjek ga nosi i posrće pod težinom, zagušen smradom, obamro od straha a Karanđaloz ga pita:
„Jesam li težak?“ Čovjek stenje i kaže ono što misli: „Težak si.“
Karanđaloz postane još teži. Ujutro nađu čovjeka mrtva.
Ali ko odgovori: „Nisi težak.“ Spasiće se jer Karanđaloza odmah nestane i čovjek je slobodan.
Zbog te riječi hrabrosti, riječi prkosa.
Docnije sam mislio da je to priča o životu: ako se tužimo kako nam je teško, klonućemo;
Ako kažemo životu: „Izdržaću, nećeš me slomiti !“ Muka postaje lakša.

Meša Selimović​

 

[sendi]

"Mi rutinski odbacujemo svedocenja koja traze iskljucenje.To jest,toliko smo ubedjeni u ispravnost naseg suda da zanemarujemo dokaze koji nas u to ne uveravaju.Nista sto zasluzuje da se zove istinom ne sme biti steceno na taj nacin"

Merilin Robinson - Adamova smrt

 

[mars68]

“Ne molim te, Gospode, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osetljivošću da odredim šta je veoma, a šta manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i meru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primetim svetlost i vrhunce, da nađem vremena za lepotu, umetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro delujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me treznom spoznajom da su teškoće, neuspesi i udarci stalni pratioci života – uz koje rastemo i sazrevamo.
Podseti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji ce mi strpljivo reći istinu.
Uvek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najlepšem, najzahtevnijem i najosetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz propratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene coveka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su “ispod”.
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umeću malih koraka.”

Umeće malih koraka​

Antoan Sent Egziperi​