- Učlanjen(a)
- 01.05.2019
- Poruka
- 668
U pravu si Mire, terminologije može biti problem ali suštinski ne grešiš jer mislim da vidim u kom smeru idu tvoja razmišljanja i ona su ispravna.
Radi razbijanja nekih nedoumica priložiću osnovna i donekle pojednostavljena dogmatska učenja o duhu, duši i telu PC o kojima možemo raspravljati na bilo koji način ali ipak su ona, bar ja tako smatram, validan i dovoljan osnov za diskusiju mada sam bio rad da ovo postiram na drugoj temi tj Duh,duša i telo .
O STVARANJU I SJEDINJENJU DUŠE I TELA
„Reči koje vam ja rekoh, duh su i život “
(Jn. 6, 63)
Prepodobni Makarije Egipatski o stvaranju duše čovečije kaže: „Pri stvaranju čoveka Bog govori: da stvorimo čoveka po obrazu i podobiju našemu“, (Post. 1, 26) – što se odnosi na unutrašnje biće čovekovo, tj. na besmrtnu dušu.
Knjiga Postanja svedoči: „I sazda Gospod Bog čoveka iz praha zemaljskoga i dunu mu u lice dah životni; i posta čovek duša živa“, (Post. 2, 7).
Mnogi, – tvrdi prepodobni Serafim Sarovski – nepravilno razumeju reči „dunu mu u lice dah životni“, smatrajući da se ovde govori o duši čovečijoj položenoj u neoduševljena tela. Bog je telo Adamu sazdao od zemlje, a sa njim istovremeno i dušu i duh čovečiji. Udahnućem Duha Božijega, On je dušu čovečiju oduhovio, odvajajući je na taj način od duša životinja i biljaka.
Episkop Teofan Zatvornik takođe smatra da je duša čovečija, isto kao i duša životinja i biljaka, sazdana iz praha zemaljskoga, iako slična duši životinja, prevazilazi je upravo sjedinjenjem duše s Duhom, udahnutom čoveku od Boga pri okončanju stvaranja.
I Duh, kao sila koja ishodi od Boga, i sjedinjuje se s našom dušom u jednu celinu, daje joj mogućnost da pozna Boga, da stremi ka Bogu, da svojim unutrašnjim osećajem spoznaje svoje proishođenje od Boga – jer duša i jeste čestica Božanstva u nama, koja oseća svoju potpunu zavisnost od Boga, i dužnost da ispuni Njegovu volju, i da živi za Njega, Njime i s Njim.
Sveti Simeon Novi Bogoslov, značenje reči: „i dunu mu u lice dah životni“ objašnjava na sledeći način: „dah životni“ podrazumeva dušu, jer je Adamova duša bila blisko sjedinjena, tj. osenjena Svetim Duhom. Sveti Duh je bio Duša duše Adamove, i zahvaljujući takvom sjedinjenju duše s Bogom – Adam je po blagodati troičan: telo, duša i Duh.
Sveti Vasilije Veliki u svojoj „Besedi o stvaranju čoveka“ govori: telo čovečije je sazdano iskusnim rukama Božijim iz praha zemaljskoga, a ne samo rečju „da bude“; a duša je stvorena rečju „da stvorimo čoveka“, i njoj je dana mogućnost uzrastanja putem podviga i znanja ka savršenstvu.
Prepodobni Jovan Damaskin: „Neophodno je ispravno razumeti da su duša i telo čovečije sazdani istovremeno i zajedno; Bog je u jednom trenu udahnuo čoveku životvorni duh, a kako ga je udahnuo mi to ne znamo, i tako se čovek odmah javio u svoj svojoj veličanstvenosti, savršen i dušom i telom. “
Na 5. Vaseljenskom Saboru Sveti Oci su utvrdili, saglasno učenju Svetoga Pisma, da je duša stvorena zajedno sa telom, a ne odvojeno jedno od drugog.
Sveti Grigorije Bogoslov, blisko uzajamno sjedinjenje duše i tela objašnjava projavljivanjem Premudrosti Božije, promisliteljski ustrojenog neraskidivog saveza duhovno-telesnog. Ako, po njegovom mišljenju, duša ne bi bila svezana s telom, i ako ne bi bila dužna da obuzdava strasti i da ukroćuje grešne pokrete tela, s obzirom da je posednica Božanske čestice – ona bi se pogordila prevaznoseći se sopstvenim dostojanstvom. Ali, pošto s telom preživljava sve žitejske teskobe, bolesti i iskušenja, ona i telu pruža mogućnost da se zajedno sa njom uzdiže bivstvovanju uzvišenom, čistom i božanstvenom.
„Duša je sjedinjena s telom, da se mi ne bi pogordili obrazom Božijim u sebi, nego nas slaba zemaljska priroda svagda smirava – kaže Sv. Grigorije, – kako bi u borbi sa telom mi postojano upravljali pogled ka Bogu… spoznajući istovremeno kako smo i veličanstveni i ništavni, zemni i nebesni, smrtni i besmrtni. “ Duša, iako različita od tela, nalazi se u veoma bliskom odnosu s njim, i svojom veoma finom i tananom prirodom ovladava svakom česticom tela čovečijeg, što joj daje mogućnost da upravlja telom, da rukovodi njegovim postupcima. Duh podstiče dušu, a duša podstiče organe na pravilno delovanje.
Duša prvoga čoveka je imala obraz i podobije Božije. Ali posle grehopada prvih ljudi, ona je bila lišena blagodati Svetoga Duha. A bez blagodati duša gubi pravilno nastrojenje u mišljenju, osećanju i delanju. Ovo je razlog zašto se Adamovo potomstvo rađa u naslednom grehu, duhovno grubo i slepo, smrtno i propadljivo.
Neophodan je bio dolazak na zemlju Sina Božijega, i Njegovo iskupiteljno krstonosno stradanje, kako bi pala duša ljudska ponovo zadobila blagodat Svetoga Duha.
Čovek je prizvan da se upodobljava Bogu, a upodobljavajući se Bogu on pristupa u bogopodobno stanje, samo silom i blagodaću Božijom, koju je trebalo vratiti duši ljudskoj.
Sveti Oci su saglasni da reči „i dunu mu u lice dah životni“ predstavljaju stvaralački čin kojim je duša oduhovljena blagodaću Duha Svetoga. Zato je čovek savez: duha, duše i tela – jedinstvo prirodno-razumne, osećajno-duhovne ličnosti – tvoračkim aktom Božijim prizvane u večno blaženstvo i besmrtnost.
O POREKLU DUŠE ČOVEČIJE
„A nama je Bog otkrio Duhom Svojim. „
(1. Kor. 2, 10)
Prve ljude Gospod je stvorio neposredno, a njihove potomke stvara posredno – svagda dejstvujućom tvoračkom silom svoga božanskoga blagovoljenja.
O tome da je duša ljudska poreklom od Boga jasno nam svedoči Sveto Pismo: „I stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa“ (1 Mojs. 2, 7).
„Ovako govori Bog Gospod, koji je stvorio nebesa i razapeo ih, koji je rasprostro zemlju i što ona rađa, koji daje disanje narodu što je na njoj i duh onima što hode po njoj“ (Prorok Isaija 42, 5).
„Breme reči Gospodnje za Izrailja. Govori Gospod, koji je razapeo nebesa i osnovao zemlju, i stvorio čoveku duh koji je u njemu“ (Prorok Zaharija 12, 1).
I na mnogim drugim mestima ovih sveštenih spisa možemo pronaći svedočanstva o Božijem stvaranju sveta vidljivog i nevidljivog, prirode i čoveka.
Saglasno Svetom Pismu i Sveta Crkva uči da je duša čovečija, kao i vasceli čovek, stvorena od Boga posredstvom roditelja, našem umu neshvatljivim načinom. Sledujući božanstvenim otkrovenjima, Crkva potvrđuje da duša nastaje zajedno sa telom, a nikako jedno pre a drugo kasnije, kako su to tvrdili neki od filosofa, a kasnije naučnika i jeretičkih teologa. Ovo učenje je potvrđeno od Svetih Otaca na 5. Vaseljenskom Saboru.
Učenje o rađanju duše zajedno sa obrazovanjem telesnog organizma, ispravno objašnjava:
a) nasleđe pale ljudske prirode od Adama na potomke;
b) srodnost dece sa roditeljima po duševnim svojstvima;
v) ovim se potvrđuje istina o zajedničkom početku svih ljudi;
A Gospod Bog ostaje uzročnikom začetka duše ljudske po prvonačalnom blagoslovu svom o rađanju i množenju čeda svojih (Post. 1, 28).
Dakle, silom tvoračkog blagovoljenja, čovek ishodi od čoveka, ne samo kao živi od živoga, nego i kao razumni od razumnoga, duhovnotelesni od duhovnotelesnoga, tj. svaki čovek i dušom i telom ishodi od svojih roditelja.
Ovo je stav i učenje Pravoslavne Crkve. A što se tiče gore pomenutih drugačijih učenja, koja su propovedali čak i neki oci i učitelji Crkve – i oni sami, kao i njihovi sledbenici, nikad im nisu pridavali značaj dogmata ili crkvenih uredbi.
DUH – NAJVIŠE SVOJSTVO DUŠE ČOVEČIJE
„… Što je rođeno od Duha, duh je“
(Jn. 3, 6)
U biću ljudskom jasno razlikujemo dušu od duha. Duh u sebi sadrži čuvstvo Božanstva – savest; i stalni osećaj nedovoljnosti svega postojećeg. Duh je ona sila koju je Bog udahnuo u čoveka pri njegovom stvaranju. Duša je niža sila, tj. deo životne sile kojoj je određen udeo u zemaljskom življenju. Slično kao kod životinja, samo što je čovečija duša uzvišenija, jer u njoj dejstvuje duh sjedinjen s dušom.
Sva svojstva duše, ili tačnije, svi pokreti duše, toliko su mnogoobrazni i složeni, isprepletani jedni sa drugima, munjevito promenljivi i neuhvatljivi, istovremeno nerazdelni u jedinstvenom delanju, – ali ih je i pored toga moguće razlikovati i podeliti na tri dela: na misaoni, osećajni i delatni deo duše. Ova duševna stanja danas su predmet izučavanja nauke koja se zove – psihologija.
1) organ tela pomoću koga duša tvori misaoni proces jeste mozak;
2) centralnim organom osećanja smatra se srce; ono je merilo stanja duha, prijatnog ili neprijatnog; srce je životni centar bića ljudskog u kome se susreće sve što ulazi u dušu spolja i sve što iz nje izlazi;
3) našim željama upravlja volja, koja nema veštastvenog organa u našem telu, a oruđa kojima se ispunjavaju želje su telesni udovi stavljeni u pokret pomoću mišićnog i nervnog sistema;
Duševni život se sastoji od ispunjenja potreba uma, osećanja i volje. Duša voljno stiče saznanje ispitano i provereno osećanjem.
Duh koji je od Boga, sjedinjen s dušom samom životnom silom, uzvodi je na nivo žive duše, i zato je čovek biće dvojne prirode, duhovno-telesne: jedna teži nebu, a druga zemlji.
Ukoliko se čovek drži svoga, od Boga mu naznačenog dostojanstva – on živi duhom rukovođen strahom Božijim, budno osluškuje glas svoje savesti, ištući ono što je gore. Ali, ukoliko se potčini uticajima niže prirode, on ispada iz slave i dostojanstva bogočovečije prirode, i njegov duh traži ispunjenje među stvarima i bićima nižim od sebe. S obzirom da u njima ne nalazi ispunjenje, on se miri i počinje da propada, a duh njegov, kao zarobljenik u lancima primoran je da služi divljacima – pohotama i nedoličnim strastima. Kako duh nigde ne nalazi pokoja, strasti se sve više i više raspaljuju, beskonačno rastapajući i rasipajući sile i moći duše u ništa, u prazno.
Životne potrebe živih bića imaju svoju meru ograničenu sopstvenom prirodom, dok kod čoveka koji se potčinio strastima nema mere niti kraja u ispunjavanju bezbrojnih želja. Bezmernost želateljnog dela duše dolazi od duha, koji, svoju žudnju za beskonačnošću dobija upravo od Beskonačnog i Bezmernog Tvorca, po čijem je obrazu i sazdan, i u Kome je jedino moguće ispunjenje željene beskonačnosti, a ne u ropstvu i vlasti pohota i strasti.
Kao što vidimo, i u animalnom delu čovečije prirode projavljuje se natprirodna težnja, što ostaloj stvorenoj prirodi, tj. životinjama, nije svojstveno. Trezveno rasuđivanje dovodi nas do logičnog zaključka da čovekom vlada duh, čiji je istiniti život u Bogu Koji je Duh – i u Kome jedino duh čovečiji nalazi pokoja i mira, u Kome je njegov raj i obećana zemlja.
Duh, – govori Sveti Teofan Zatvornik – jeste ona sila koja od Boga ishodi, koja poznaje Boga i koja traži Boga, i u Njemu jedinom nalazi pokoja; nekim unutrašnjim duhovnim osećajem spoznaje svoje proishođenje od Boga, čuvstvuje svoju potpunu zavisnost od Njega, i shvata da je obavezan Njemu ugađati i živeti samo za Njega i Njime. “
O ovome blaženi Avgustin kaže sledeće: „Ti si, Gospode, u nas ugradio Božansku čežnju, i nespokojno je naše srce, sve dok ne nađe mir svoj u Tebi. “
Duh se u čoveku projavljuje u tri vida:
a) strah Božiji
b) savest kao glas Božiji
v) čežnja za Bogom.
1) Strah Božiji: nije strah u svakodnevnom poimanju ove reči; to je svešteni blagosloveni trepet pred poimanjem veličanstva Božijega, neraskidivo svezan s neizmernom verom u istinito postojanje Bića Božijega i Njegovog delotvornog prisustva među nama, i to kao – Sazdatelja, Svedržitelja, Promislitelja i Spasitelja.
2) Savest: ona ukazuje čoveku šta je ispravno, a šta pogrešno; šta je Bogu ugodno, a šta nije; šta nam treba, a šta ne treba činiti; savest je naš unutrašnji sudija i čuvar zakona Božijeg; Sv. Oci nazivaju savest glasom Božijim u duši čovekovoj.
3) Čežnja za Bogom: ugrađena je u nas, i ničim stvorenim na zemlji naš se duh ne može zadovoljiti, dok ne stekne mir Božiji u živom opštenju s Onim Kome duh čovečiji neprestano, svesno ili nesvesno stremi.
DUŠA ODUHOVLJENA DUHOM BOŽIJIM
„I duh svoj metnuću u vas… „
(Jez. 36, 27)
Duša je suštastveni deo prirode ljudske; duša je određeni oblik energije još uvek nepoznat nauci; ona je beskrajna, razumna, duhovno-prirodna sila, koju je čovek dobio od Boga pri stvaranju.
Ljudi ne vide svoju dušu, i zato je, nažalost, ne cene dovoljno. Moć duševna od Boga nam je darovana, i ona je istovremeno i prekrasna i dragocena. Duša je oduhovljena Duhom Svetim, i pokazuje se kao „čestica“ Boga u nama, ukazujući nam na mogućnost našega oboženja.
Duša je sveukupnost svih misaonih, emocionalnih i voljnih pokreta. Unutrašnji život je osnovna duševna karakteristika koja uslovljava naše spoljašnje postupke.
Duša oduhovljena Duhom Božijim, besmrtnim i razumnim, sa kojim je jedno, – te je i zato duša čovečija duhovna i besmrtna – to je dogma. Po rečima blaženog Avgustina, ona je nevidljiva i bez obličja. Bog ju je sazdao duhovnom i živom, razumnom i slobodnom – i ona sa telom čini jedinstven živi organizam.
Dušu je moguće videti jedino posredstvom otkrovenja i božanstvenog prosvećenja. Duhovnim očima uma, oni ljudi koji su prosvećeni blagodaću Božijom, mogu sagledati sve aspekte postojanja jedne duše, i nama istinito svedočiti o tome.
Na osnovu bogootkrivenih svetootačkih učenja o duši možemo reći sledeće:
Duša je: besmrtna, razumna, delatna duhovna sila darovana čoveku od Boga pri njegovom stvaranju, kojom je upravo i jedino moguće, pri delovanju blagodati Duha Svetoga, da se neprestano razvija i obožuje.
Duša je: bestelesna, ličnosna, samostalna viša duhovna i umna priroda, posredstvom koje se harmonično razvijaju svi delovi našega tela. Istovremeno, duša je rukovođena Svetim Duhom Božijim, koji privodi u red i poredak raznolike namere, pokrete i pomisli.
Duša je slobodna jer je obdarena želateljnom i delatnom sposobnošću. Za vreme svoga zemaljskog života tesno je povezana sa telom, i nosi sve nevolje i tegobe telesne. Duša u telu deluje kroz telesne organe. Ona upravlja telom, a sama je rukovođena Svetim Duhom, i u njoj se stiču, zapravo sjedinjuju sve osobine jednoga čoveka, i iz nje proističu.
Dušom poznaješ Boga i moliš se Bogu, jer su molitva i bogopoznanje hrana duši. Oduhovljenom dušom raspoznajemo dobro i zlo, i u njenim dubinama vrši se nevidljivi izbor životnog puta. Podvigom volje i pomoću Božijom, dušom prepoznajemo volju Oca Nebeskoga, prihvatamo je umom i srcem, i slobodnim izborom ustrojavamo sopstveni život u skladu sa zapovestima Božijim.
Bog se duši otkriva, i ona spoznaje kako se treba boriti na putu spasenja, kako pobeđivati iskušenja i napade podnebesnih duhova zlobe, i duša je ta koja prepoznaje zemaljske sablazni i prelesti, ali i nebeski duhovni svet, i koliko je to čoveku moguće, oseća i prepoznaje Božije prisustvo u svetu.
Kroz dušu Otac Nebeski bivstvuje u nama, budući da je duša sazdana besmrtnom, samim tim je prednaznačena da bude hram Duha Svetog. Ukoliko čovek osvećen krštenjem ne provede život u gresima i strastima, Duh Božiji postojano prebiva u duši i telu, kao nerukotvorenim hramovima Duha kojima je predodređen večni život.
Duša je istočnik svih naših dela, želja i pomisli. Gospod Isus Hristos svojom iskupiteljskom žrtvom, udahnuo je u našu besmrtnu dušu novi život, i mogućnost bliskog opštenja sa Njim, kroz svetu tajnu životvornog pričešća, koje se ne može uporediti ni sa kakvim opštenjem ljudi među sobom.
Životinje i biljke takođe imaju dušu. Ali, ljudska duša se razlikuje od svih ostalih živih bića po daru duhovnosti i razumnosti. Njena niža, animalna priroda srodna je duši životinjskoj, a njena viša oduhovljena priroda, uzvisuje je iznad svih ostalih stvorenja i slična je prirodi anđelskoj.
Bog je stvorio dušu po obrazu Duha, položivši u nju zakone dobrodetelji, rasuđivanja, blagorazumnosti, vere, nade, ljubavi, znanja, i ostalih vrlina duha. Obraz Božiji u duši čovekovoj ispoljava se u tri vida bogoobraznosti sila duševnih: umu, volji, srcu.
Sve sazdano Bogom je prekrasno, pa i duša čovečija. Njena tananost i uzvišenost ispunjena je neobičnom krasotom i bescenim nebeskim duhovnim bogatstvima – zbog čega je duša vrednija od svega u svetu. Sve lepote sveta ništavne su u sravnjenju s dušom. Večni Bog nema početka ni kraja svome Biću, dok duša ima svoj početak u Bogu, ali, s obzirom da je besmrtna, nema završetak u smrti.
Od svih stvorenja Božijih duša je najveća posle anđela. Čak ni anđeli nemaju tu čast da budu obitavalište Duha Svetoga, a duši ljudskoj je ovo darovano (1 Kor. 6, 20). Čovek, sazdan po obrazu i podobiju Božijem, gresima svojim može unakaziti podobije Božije u sebi, ali obraz Božiji, i unižen i uprljan, zauvek ostaje u duši.
Duša je bescena. Sam Gospod Isus Hristos. je rekao: „Kakva je korist čoveku da sav svet zadobije, a duši svojoj da naudi“ (Mt. 16, 26). Duša je dragocena. Veličinu njene dragocenosti svedoči iskupiteljska krv Spasiteljeva prolivena na Golgoti, Njegova krsna žrtva za spasenje svake duše (1 Kor. 6, 20). Nema cene za besmrtnu dušu: ona je iskupljena krvlju Bogočoveka, i prizvana od Njega u večni život i blaženstvo, jer nosi u sebi obraz svoga Stvoritelja.
Od praroditeljskog pada duše svih ljudi postale su mesto prebivanja zlih duhova. Zato je Gospod Isus Hristos došao da je obnovi i preobrazi, oslobodi je ropstva zlu i grehovnoj tami, u koju je prestupom dospela.
Koji veruju u Hrista obnovljeni su Duhom, i postaju novi ljudi, u kojih je novo srce i novi um, tj. nova duša. Zato duša, kao dete k majci, otima se Ocu Nebeskom, svom Istočniku i Roditelju, i jedino u Njemu nalazi pokoja.
Cena duše čovečije jeste cena prolivene za nju krvi Spasiteljeve, iz besmrtne ljubavi kojom je ljubi, sad i u večnosti.
UČENJE SVETIH OTACA CRKVE O DUŠI ČOVEČNOJ
„… Ima telo telesno i ima telo duhovno. „
(1. Kor. 15, 44)
Sveti oci i učitelji Crkve predivnim izrazima ukazuju na lepotu i dostojanstvo duše.
Sveti Grigorije Bogoslov: Duša je biće umno-sozercateljno, večno prebivalište, obraz i disanje Svemogućeg Boga; čestica Božanstva, energija nevidljivog Božanstva i beskonačne svetlosti, netvarne i neugasive, zaključane u telu kao u pešteri; životvorna i pokretna priroda duše srodna je prirodi razuma i uma.
Prepodobni Makarije Veliki: Duša je umno, svakom lepotom ispunjeno, prekrasno stvorenje Božije; duša je veoma fino i istančano telo, tvar posebnog roda; duša je veliko i čudesno delo Stvoritelja, koji je sazdao njenu prirodu bezgrešnom; ona je umna, veličanstvena i divna – obraz i podobije Božije, u bliskom srodstvu sa Bogom, u blagodatnom (a ne suštastvenom) opštenju s Bogom; nadarena svim savršenstvima svojstvenim duhu; zbog tananosti svoje brzopokretna, neuhvatljiva, poletna.
Sveti Jovan Zlatoust: Duša – estestvena, razumna, duhovna, brzopokretna, koja je u neprestanom delanju, dragocenija od celoga sveta, neopisive lepote, suštine srodne s nebesnima, naravno, ne Božanskoj suštini, nego nebesnim bestelesnim silama.
Duša čovečija je toliko blagolepna, i ne može se uporediti ni sa kakvom prirodnom lepotom. Kad bismo telesnim očima ugledali krasotu duše, nikakva zemaljska lepota nas više ne bi mogla zadiviti. Ovu lepotu mogu videti samo duševne, prosvetljene oči uma.
Prepodobni Jefrem Sirin: Duša naša je najlepše i najmudrije, od svih stvorenja Bogu najomiljenije biće, zapečaćeno tajnom blagodati i premudrosti Njegove.
Prepodobni Jovan Lestvičnik: Sav svet je ništavan pred vrednošću duše; svet prolazi a duša je netljena, i ostaće svagda nepropadljiva.
Sveti Kiril Jerusalimski: Duša je delo Božije, sazdana po obrazu Svevišnjega; ona je besmrtno živo biće, razumno i netruležno; duša je slobodna i ima vlast da čini šta hoće.
Sveti Filaret Moskovski: Duša je nevidljiva tanana sila, a njeno biće je duhovno i besmrtno. Obraz Božiji u čovečijoj duši projavljuje se ne samo u osobinama besmrtnosti i duhovnosti, nego u svim njenim silama i sposobnostima, a naročito u: umnosti, dobroti, slobodi, daru reči i razumnosti. Reč je organ uma, a u njoj se odražava obraz Božiji.
Početak Reči je na Nebu, iznad Neba, u večnosti, u Bogu (Jn. 1, 1). Dostojanstvo reči je božanska osobina – jer je „Bog Reč“. Sin Božiji u ispoljavanju svojih božanstvenih svojstava u jeziku čovečijem nije našao boljeg imena od reči – Slovo: „Ime Njegovo je Slovo Božije“ (Otkr. 19, 13).
Slovo ima stvaralačku silu: „Sve Njime postade“ (Jn. 1, 3), – i zato u reči čovečijoj treba da postoji obraz Slova Božijeg i sile Njegove. I zaista, na lestvici svih stvorenja, reč uzdiže čoveka iznad svega zemnorodnog: Ona sjedinjuje ljude u zajednicu; stvara gradove i carstva; u reči živi znanje, mudrost, zakon; rečju se razvija dobrodetelj; reč u molitvi ushodi ka Bogu i besedi sa Njim.
Sloboda je sposobnost razumnog izbora korisnog i potrebnog, delatna sila čoveka koji ne pristaje na porobljenost grehom, moć da izabere dobro obasjano svetlošću istine Božije. U tom smislu je obraz Božiji u duši čovekovoj.
Prepodobni Jovan Damaskin: Duša je biće slobodno, obdareno delatnom i želateljnom sposobnošću, voljom i umom, ne kao nečim odeljenim od nje, već kao sastavnim njenim delom. Što su oči na telu, to je um u duši.
Duša je sjedinjena s telom i obuhvata ga kao oganj železo. Duša je prosta, živa, bestelesna, telesnim očima nevidljiva, besmrtna, slovesno-razumna, dejstvujuća posredstvom telesnih organa kojima se pomoću nje daruje život i uzrastanje, sposobnost osećaja i moć rađanja. Duša je umno svagda pokretna, slobodne volje u izboru dobra ili zla.
Blaženi Avgustin: Duša je stvorena nevidljiva, razumna, bestelesna, besmrtna, bogopodobna, obraz svoga Stvoritelja – Koji govori da se obraz Božiji u čoveku javlja u duši bogolikoj. Čovek je sazdan po obrazu vladičestva, gospodstva, i proizvoljenja Njegovog.
Sveštenomučenik Irinej Lionski: Duša je od Boga stvorena i ima sopstvenu prirodu koja se razlikuje od prirode angelske. Izgled i obličje duša poprima od njenog bliskog opštenja s telom. Izgled duše jeste izobražavanje unutrašnjeg lika koji je različit kod svih ljudi.
Sveti Andrej Kritski: Duša se određuje umom koji sozercava Boga.
Pravedni Jovan Kronštatski: Duša je čovečija odraz lica Božijega; ukoliko je odraz jasniji to je duša svetlija i spokojnija; slabiji odraz dušu čini tamnijom i nespokojnom. A kako je duša naša – srce naše, naravno, ako bi se u njoj kroz osećaj blagodarnosti odražavala svaka krasota i istina Božija, to odraza laži u duši ne bi bilo uopšte.
Duša je sastavni deo duhovnog sveta. Bog se odražava u blagočestivoj duši kao sunce u kaplji vode; u čistijoj kaplji odraz je jasniji, dok je u mutnoj kaplji odraz nejasan, a u sasvim crnoj, grehom pomračenoj duši, odraza Božijega nema, a duša prebiva u stanju duhovnoga mraka, u stanju bezosećajnosti svega Božijeg.
Duša je prosta kao misao, brza kao munja. Duša blagočestivog čoveka jeste prebogata duhovna riznica. Duša se upravo i zato zove dušom, jer ona duše Duhom Božijim, tj. ima početak od Duha životvornog.
Sveti Teofan Zatvornik: Duša je delatna živa sila, umna i čisto duhovna. Svojom fizičkom stranom ona ustrojava telo, oživljuje ga, pokreće, i dejstvuje kroz telo, a drugom, višom stranom ona se usavršava, spoznaje sebe, deluje slobodno, sozercava nebesko, razmišlja o zemnom i stremi ka Božanstvenoj večnosti.
O SLIČNOSTI I RAZLICI DUŠE I TELA
„Netruležni Duh Tvoj prebiva u svemu“
(Prič. 12, 1)
Duše svih ljudi su slične po svojoj suštini, iako svaka duša ima svoje lične osobenosti, koje se projavljuju u različitim formama duševnog života i razvoja. Izvor formi svojstvenih svakom čoveku pojedinačno jeste srce čovečije, zahvaljujući kome su ispoljavanje duše, život, misli i postupci kod svakoga različiti.
Filosofi antičkog sveta znali su da je duša nevidljiva i bezoblična, tj. ona nema mere: veličinu koja razlikuje jednu dušu od druge; niti ima forme: bilo kakvog oblika duše; ona se u čoveku javlja kao živa suština, koja u celinu ljudske prirode sjedinjuje različita karakterna svojstva i unutrašnje osobine specifične samo za dotičnu ličnost.
Iz ovog razloga možemo čuti o nekome: to je ljudina, čovek široke duše, kada se radi o dobrom čoveku; ili suprotno: on je sitna dušica. Ove metafore pokazuju da neko ima veću, a neko manju dušu. Ovde se ne radi o prirodnim osobinama duše. Za dobrog kažemo „duševan čovek“, a za zlog „bezdušan čovek“, što ne znači odsustvo duše, nego se odnosi na uzvišenu ili uniženu prirodu čovečije duše.
Duša je nosilac prirodnih osobina čoveka, iz nje proističe svaka duševna aktivnost. Zahvaljujući slobodnoj volji koju poseduje, njeno je delanje usmereno ka dobru ili zlu, polazeći od toga kakav duh (Božiji ili satanski) obitava u njoj.
Pojam „duša“ ne znači uvek isto. Nekad se „duša“ odnosi na sam život, kao, npr. u evanđelskoj priči o sejaču i semenu (Mt. 16, 25). U našu dušu se seje seme reči Božije, a svaka je duša različita: jedna je kamena, druga zarasla u trnje, treća plodonosna… Jedinstveno seme Božije je posejano u sve duše, a kakav će ono plod doneti to zavisi od kvaliteta duše i osobina koje ona projavljuje u vreme zrelog uzrasta.
U duši čovečijoj Bog životvornom silom Duha, obnavlja palu ljudsku prirodu, gradeći Carstvo Božije u unutrašnjem čoveku. Kako se to događa sakriveno je od našeg poimanja, (kao što ne shvatamo kako se događa rast zrna bačenog u zemlju). Dolazak Carstva Božijega unutra, da se ne vidi, za nas je činjenica koju primamo verom, a od nas se traži briga oko rasta položenog zrna, tj. semena radi u duši da ne propadne, nego da uzraste. Treba da živimo sa saznanjem da smo saradnici Božiji u tajnom poslu izgradnje Carstva Božijega u duši, izabrani i prizvani na ovo delo od Samog Gospoda.
Sve zavisi od sposobnosti duše da duhovno uzrasta. Dublje razumevanje evanđelskih priča o iscelenju gluvih, slepih, nemih, – odnosi se na duhovno gluve, slepe, neme duše ljudske. Mnoge su nepovratno izgubljene, zabludele u tami grehovnoj, skrenule sa pravoga puta, i ne postižu cilj i smisao svoga života na zemlji.
Šta kaže Evanđelje? Kako treba slepu dušu privesti Hristu Iscelitelju? Znači, pre svega, izvesti je iz sveta, povesti je malo po strani od grehova ljudi, ostaviti je malo nasamo s Bogom, oslobodivši je od razornog uticaja zemlje. Gospod radi tako: pre nego što će isceliti slepoga odvodi ga malo na stranu.
Slepi Vartimej (obraz dobre duše), sedi na putu iz Jerihona za Jerusalim, od rasadnika greha ka Svetome Gradu; on ne samo da sedi, nego viče, preklinje, vapi i moli Gospoda da obrati pažnju na njega. Tako je sa svakom dušom koja potrebuje isceljenje. I besplodna smokva, i vinograd koji je dat ljudima na obrađivanje – sve su to ljudske duše u različitim stepenima i oblicima njihovog duhovnog uzrasta.
Bog je nasadio po svoj vaseljeni vinograd života. Loza je Sin Božiji, Isus Hristos, od koga rastu na sve strane bezbrojne grane i čokoti, što su u stvari duše ljudske (Jn. 15, 5). Svaka duša ima mogućnost da uzraste u božanstveni rukosad, okalemljena blagodaću da procveta kao cvet, zracima sunca – umnim sposobnostima; da miomiriše mirisom cveta – beskonačnim nijansama osećanja; da čvrstinom volje kao sočnim i punim plodovima u svoje vreme daruje izobilan rod. Istina je da su ljudske duše Božiji vinogradi, iz nebeskog vrta preneseni i zasađeni u vrtu zemaljskom.
Gospod je ogradio dušu – evanđelskim zakonom. Na uzvišeno mesto je postavio stražarsku kulu – savest. Bog je vinograd nasadio, i ostavio ga ljudima kako bi se sami trudili oko spasenja svojih duša. A Hristovo preobraženje na Tavoru – to je obraz preobražaja duše koja je pošla za Hristom.
Uvek kada kažemo „duša“ mi podrazumevamo sveukupnost naših duševnih aktivnosti: osećanja, mišljenja, delanja. Duša je naša misao, osećanje, želja, poriv, naš život… Prvi čovek je imao dušu oduhovljenu pri njegovom stvaranju, a svako od nas je dobija pri njenom rođenju, načinom tajanstvenim i nepojamnim.
Duša je neprestano u našem telu, i kako kaže Sveti Dimitrije Rostovski, – nema ni najmanjeg delića tela bez cele duše u njemu. Samo duša daje cenu telu, sastavljenom iz mnogih atoma, daje harmoniju, omogućava učešće svih zajedno u jednom organizmu. Duševnost je važna, kako za telesni, tako isto i za duhovni život.
Pozdrav
Poslednja izmena:
Verovatno ovo nema veze sa onim sto si ti pisao, u srbiji retko je ko obrezan, ali sam sad procitao podatak da je u americi 90% obrezanih..