Član
- Učlanjen(a)
- 05.11.2010
- Poruka
- 1.246
Dovoljan razlog za ekumeniste kojima odgovara ujedinjenje sa rimokatolicima.
Bogumili
- Začetnik teme Jurivaka
- Datum pokretanja
Dovoljan razlog za ekumeniste kojima odgovara ujedinjenje sa rimokatolicima.
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.09.2009
- Poruka
- 8.464
To je druga priča. Ovdje je bila riječ o nesuvisloj tvrdnji da je Stefan Nemanja bio rimokatolik.
Član
- Učlanjen(a)
- 05.09.2013
- Poruka
- 4.465
Ono sto je najbitnije za ovu temu jeste da se svi slazu da se on Stefan Nemanja surovo obracunavao sa bogumilima, ljudima koji se nisu ucili ratovanju niti su ratovali protiv bilo koga.Njihova mana je sto nisu prihvatili krst i ikone,kao i sablje za rat!
On je zapoceo i zavrsio istrebljenje bogumila u Srbiji.Velikog li heroja u obracunu sa civilima i njihovim zenama i decom?.,a ja ubice nenaoruzanih civila ma koje vere bili ne smatram za heroje vec zlikovce,pa makar mi bili rod rodjeni!!!
Sto se tice krstenja drago mi je da si priznao da je prvo krsten kao rimokatolik.Sve ostalo je nebitno dal je i kolko kasnije krsten kao pravoslavac.
Odavde se vidi kakav je njegov moralni kredibilitet.Osoba koja menja veru veoma brzo po tvojoj izjavi je za mene zalosna ,lakoverna,neiskrena,neutemeljena i neozbiljna.
Ja Stefana Nemanju dozivljavam kao ozbiljnu osobu cvrstog stava,koji se ne menja tako lako,i koga je Sava tek na samrti prevarom preveo u pravoslavlje,ali ni to nije bitno i dal jeste i dal nije.
Najzalosnije od svega je to sto je Sava proglasio svoga oca za sveca,-Svetog Simeuna,sto je prevara milenijuma,a ne prevara veka,jer taj covek je barem tako se svi slazu iskorenio bogumile iz Srbije.Za takvog coveka nema oprosta!!! Mogu ljudi i da mu oproste ,ali Jehova Bog nece nikada!
Mozda je to ono sto treba nekom novom srpskom Nemanji da krene i da iskoreni Jehovine svedoke?
Po meni Bogumili su ljudi koji su ipak poznavali neke osnovne biblijske istine kojih su se drzali po cenu svojih zivota.
On je zapoceo i zavrsio istrebljenje bogumila u Srbiji.Velikog li heroja u obracunu sa civilima i njihovim zenama i decom?.,a ja ubice nenaoruzanih civila ma koje vere bili ne smatram za heroje vec zlikovce,pa makar mi bili rod rodjeni!!!
Sto se tice krstenja drago mi je da si priznao da je prvo krsten kao rimokatolik.Sve ostalo je nebitno dal je i kolko kasnije krsten kao pravoslavac.
Odavde se vidi kakav je njegov moralni kredibilitet.Osoba koja menja veru veoma brzo po tvojoj izjavi je za mene zalosna ,lakoverna,neiskrena,neutemeljena i neozbiljna.
Ja Stefana Nemanju dozivljavam kao ozbiljnu osobu cvrstog stava,koji se ne menja tako lako,i koga je Sava tek na samrti prevarom preveo u pravoslavlje,ali ni to nije bitno i dal jeste i dal nije.
Najzalosnije od svega je to sto je Sava proglasio svoga oca za sveca,-Svetog Simeuna,sto je prevara milenijuma,a ne prevara veka,jer taj covek je barem tako se svi slazu iskorenio bogumile iz Srbije.Za takvog coveka nema oprosta!!! Mogu ljudi i da mu oproste ,ali Jehova Bog nece nikada!
Mozda je to ono sto treba nekom novom srpskom Nemanji da krene i da iskoreni Jehovine svedoke?
Po meni Bogumili su ljudi koji su ipak poznavali neke osnovne biblijske istine kojih su se drzali po cenu svojih zivota.
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.09.2009
- Poruka
- 8.464
Zaokret, preporučujem ti (što, naravno ne moraš prihvatiti) da ne pišeš ostrašćeno, jer u takvom stanju čovjek kaže svašta, što ne priliči ozbiljnoj i razumnoj osobi. Gledaj, nazivaš Stefana Nemanju prevrtljivcem i konvertitom i radi toga dovodiš u pitanje njegov moralni kredibilitet, a radi se o tome da su ga krštavali i prekrštavali dok je bio beba - dijete mlađe od godinu i po dana! Dalje kažeš, prvo je kršten kao rimokatolik, a sve ostalo je nebitno? Stvar i jeste u tome što je ono "ostalo" vrlo bitno i najbitnije za priču o kojoj je ovdje riječ. Onda još i izmišljaš, tvrdeći da je sv.Sava tek na samrti preveo oca u pravoslavlje!? Čovječe, to govoriš za rodonačelnika pravoslavlja kod Srba. Stefan Nemanja je bio pravoslavac od ranog djetinjstva, i umro je kao pravoslavni monah. Zar misliš da je sve one silne pravoslavne manastire i svoje zadužbine po Srbiji (tadašnjoj Raškoj) izgradio pred svoju smrt, kada ga je sin preveo u pravoslavlje?!
Što se tiče njegovog odnosa prema bogumilima, to je druga priča, ali se ona ne razlikuje od mnogih sličnih priča, bilo da su se one događale na istoku ili zapadu tadašnje Evrope: Crkve su se bespoštedno obračunavale sa jeresi, a bogumili su tada tako tretirani - kao jeres.
Što se tiče njegovog odnosa prema bogumilima, to je druga priča, ali se ona ne razlikuje od mnogih sličnih priča, bilo da su se one događale na istoku ili zapadu tadašnje Evrope: Crkve su se bespoštedno obračunavale sa jeresi, a bogumili su tada tako tretirani - kao jeres.
Član
- Učlanjen(a)
- 05.09.2013
- Poruka
- 4.465
Hajde malo da skrenemo sa teme o bogumilima na tvoga Stefana Nemanju.
Evo ti mojih izvora
iz politike ,evo ti link do njega a govori o "nemogucnosti duplog krstenja "
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Dva-krstenja-Stefana-Nemanje.lt.html
Kako se Stefan Nemanja, iako kršten po katoličkom obredu, opredelio za pravoslavlje?
Tokom previranja u srpskim zemljama u prvoj polovini XII veka Nemanjin otac Zavida je izbegao sa porodicom u Zetu, gde mu je u Ribnici kod Podgorice 1113. godine, kako se pretpostavlja, rođen najmlađi sin Nemanja. Zavida je bio u Zeti koja je bila pod katoličkim uplivom, pa je Nemanja kršten po katoličkom obredu. Stefan Prvovenčani potom piše da kada se Nemanja vratio na „stolno mesto, opet se udostoji da primi drugo krštenje iz ruku svetitelja i arhijereja usred srpske zemlje“. Neki istoričari, oslanjajući se upravo na ove izvode Stefana Prvovenčanog, smatraju da je Nemanja dva puta kršten. Međutim, postupak duplog krštenja, objašnjava glasoviti Dimitri Obolenski, „nezamisliv je u XII ili XIII veku. Nemanjin sin Sava, u biografiji koju je sam napisao o svome ocu, jasno kaže da je Nemanjino ’drugo krštenje’ zapravo bilo krizmanje (pomazanje svetim uljem, miropomazanje)“. Krizmanje se, recimo, u prvim vekovima hrišćanstva obavljalo odmah posle krštenja tvoreći sa njim, kako je rekao Sveti Ciprijan, „dvostruki sakrament“.
Evo ti mojih izvora
iz politike ,evo ti link do njega a govori o "nemogucnosti duplog krstenja "
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Dva-krstenja-Stefana-Nemanje.lt.html
Kako se Stefan Nemanja, iako kršten po katoličkom obredu, opredelio za pravoslavlje?
Tokom previranja u srpskim zemljama u prvoj polovini XII veka Nemanjin otac Zavida je izbegao sa porodicom u Zetu, gde mu je u Ribnici kod Podgorice 1113. godine, kako se pretpostavlja, rođen najmlađi sin Nemanja. Zavida je bio u Zeti koja je bila pod katoličkim uplivom, pa je Nemanja kršten po katoličkom obredu. Stefan Prvovenčani potom piše da kada se Nemanja vratio na „stolno mesto, opet se udostoji da primi drugo krštenje iz ruku svetitelja i arhijereja usred srpske zemlje“. Neki istoričari, oslanjajući se upravo na ove izvode Stefana Prvovenčanog, smatraju da je Nemanja dva puta kršten. Međutim, postupak duplog krštenja, objašnjava glasoviti Dimitri Obolenski, „nezamisliv je u XII ili XIII veku. Nemanjin sin Sava, u biografiji koju je sam napisao o svome ocu, jasno kaže da je Nemanjino ’drugo krštenje’ zapravo bilo krizmanje (pomazanje svetim uljem, miropomazanje)“. Krizmanje se, recimo, u prvim vekovima hrišćanstva obavljalo odmah posle krštenja tvoreći sa njim, kako je rekao Sveti Ciprijan, „dvostruki sakrament“.
Član
- Učlanjen(a)
- 28.03.2013
- Poruka
- 13.330
Prvo:
Zasto je bitno da li je Stefan Nemanja krsten u katolickoj ili pravoslavnoj crkvi?
Da li zato sto se vise mrze katolici od pravoslavaca, jel to u pitanju, ili?
Drugo:
Nisam video dokaz da je Stefan Nemanja ''ubijao'' bogumile, zato molim da se iznesu dokazi iz istorije?
Zasto je bitno da li je Stefan Nemanja krsten u katolickoj ili pravoslavnoj crkvi?
Da li zato sto se vise mrze katolici od pravoslavaca, jel to u pitanju, ili?
Drugo:
Nisam video dokaz da je Stefan Nemanja ''ubijao'' bogumile, zato molim da se iznesu dokazi iz istorije?
LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.09.2009
- Poruka
- 8.464
Ne znam šta si htio reći ovim linkom i postom, izuzev što si "odsjekao granu na kojoj sjediš"! Članak u linku govori afirmativno o Nemanji i to o Nemanji kao pravoslavcu i potvrđuje ono što sam i ja prethodno rekao o tome. A tvoje akcentovanje u postu o nezamislivosti duplog krštenja u 12. i 13. vijeku, ne znači baš ništa. Bilo zamislivo ili ne, istorijska činjenica je da se to dogodilo!
Ti, kao i mnogi drugi, možete imati svoja mišljenja o tome, ali ja ne bih da raspravljam o vašim mišljenjima, nego o istorijskim činjenicama. Zbog toga sam i reagovao na nesuvislu tvrdnju da je Stefan Nemanja bio rimokatolik.
VIP
- Učlanjen(a)
- 14.07.2011
- Poruka
- 19.107
PROGONSTVO BOGUMILA U SRBIJI
Богумили у средњовековној Србији
Из Википедије, слободне енциклопедије
"Полуверци“, детаљ фреске из цркве светог Ахилија у Ариљу, осликане око 1290. године.
Богумили у средњовековној Србији су били словенски хришћани које нису признавали власт византијске нити римске цркве. Њихово учење, богумилство, проширило се Рашком из Македоније, која је била њихово средиште. Називани су и бабунима, по македонској планини Бабуни.[1]
Православна црква и немањићка држава су их прогласиле за јеретике, кажњавајући их телесним казнама, спаљивањем на ломачи, сечењем језика, жигосањем по лицу, прогоном из земље, одузимањем имања и другим драконским мерама.[2] У овим погромима су спаљене и словенске апокрифне књиге, које су представљале најстарије споменике рашке и македонске школе[3][4].
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Србије у Средњем веку
Сељаци у средњовековној Рашкој су морали да плаћају две врсте дажбина: соће или доходак царски владару, и десетак, који је сваки властелин убирао од сељака са свог имања, најчешће у житу, месу, меду, воску... Поред дажбина, сељак је био дужан да извршава и разне работе и друге обавезе. Земљорадници су морали да раде сваке недеље на властелинском имању, и још ванредно када су велики послови. Поред свих работа, сељаци су били обавезни да на позив властелина учествују у војним походима, углавном као пешадија.[5] Поред основних обавеза, зависни становници имају и обавезу да поправљају градске зидине, чувају стражу на путевима, да примају на стан и храну цара или властелина и његову пратњу када се налази на путу. Извршавање оваквих обавеза се називало „работа”.[6] Целокупно невластеоско становништво у средњовековној Србији носило је заједничко име себри.[6]
Развој богомилства[уреди]
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Богумилство
Крајем 9. века Срби су почели да прихватају хришћанство. Хришћанство је из Византије најпре примио горњи слој српског друштва (види: Покрштавање Словена). Црквене старешине су углавном били Грци.
Развој богумилства од X до XV века.
Богумилско учење се раширило из Македоније крајем 10. века, за време Самуиловог царства, које је обухватало и Рашку.[7] Сматра се да је Самуило био наклоњен богумилима, из разлога што су били једина организована антивизантијска странка, јасне словенске оријентације.[8] Они су се противили ромејској власти и хеленизацији земље и цркве. Најчешће се као оснивач овог учења наводи поп Богумил, свештеник који је око 950. године проповедао међу Словенима у области Велеса и Прилепа против искварености цркве и друштвених неправди[9]. Богумили су својим једноставним хришћанским животом, доводили у питање црквену моћ и богатство. Проповедали су слободу и равенство међу људима, оснивајући општине у којима су живели. Подстичу народ на непокорност властима и позивају робове да не раде за своје господаре. Учење богумила је у Рашкој за кратко време стекло веома много присталица.[10]
Почетком 12. века у Рашкој почиње расти моћ династије Немањића, који су ишли стопама св. Саве. Ово је нарочито погодило староверце, поштоваоце Перуна, и неправославне хришћане, богумиле.[11] Богумили су одбијали да плаћају порезе.
Прогони богумила у Србији[уреди]
Немањини прогони[уреди]
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стефан Немања
Велики жупан Стефан Немања је отпочео велике прогоне богумила у Рашкој.
Богумилско учење је већ било проширено и међу византијском војском, када је неколико хиљада војника напустило војни поход Алексија I Комнина против Нормана. У доба стварања српске феудалне државе прилазе им и чланови племства, који се опиру јачању централне власти. Учење богумила је прихватио велики део народа, војске и властеле. Након смрти цара Манојла 1180. године, Рашка се од слабе Византије окреће папи Иноћентију III који је водио катарски крсташки рат, прогањајући западноевропске богумиле. Немања након учвршћења власти креће да се обрачунава са богумилима у Рашкој.
Сабор против богумила у Рашкој[уреди]
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Сабор против богумила у Рашкој
Петрова црква у Расу, место одржавања Немањиног сабора.
Стефан Немања је 1186. године у Расу, код старе Петрове цркве, сазвао велики црквено-државни сабор против богумила. На том сабору су, поред црквених великодостојника, биле присутне и све важније велможе у Рашкој. Присуство племства је значило да су богумили престали бити само ствар цркве, која са њиховим учењем више није могла да се носи. Богумили имају упориште и међу самим велможама, који на сабору слободно исказују своје мишљење. "И док је говорио овај Свети, и док је била велика препирка..." многе велможе се отворено противе предложеним мерама, покушавајући да спрече предстојеће Немањине прогоне.
Стефан Немања „изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих, говорећи: `Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем`.“ Ускоро је Немањина армија кренула по Рашкој тражећи богомиле. „И он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим.“ Ускоро је Немањи допао шака и сам вођа богумила, који је сурово мучен: „Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, сина божјег.“ Немања је после тога забранио свако помињање њиховог имена: „Изагна га, запретив да се никако не исповеда нити помиње триклето име.“[2]
Прогон богумила у Рашкој[уреди]
Богумили су убијани, спаљивани на ломачи, стављани на муке, кажњавани најсуровијим казнама, сечени су им језици, одсецани су им делови тела, жигосани су по лицима и сурово прогоњени, имања су им паљена или одузимана. Поред имања паљене су и њихове књиге („Књиге његове нечастиве спали“), што је посебна штета јер би оне данас представљале најстарије споменике рашке и македонске школе.[3] Тако су старе српске и словенске апокрифне књиге, у пламену, биле уништене. Овакав суров прогон богумила и уништавање њихових књига и јесте разлог што се данас о њима толико мало зна и што сва знања долазе управо из књига њихових непријатеља.[10] Једно од упоришта богумила био је и Соко Град утврђен на стени, у кањону реке Моравице. Немања је након опсаде заузео град који је том приликом претрпео прилична разарања.[12] Соко Град је био једно од упоришта током прогона.]]
„Свети господин наш ... истреби успомену злославних јеретика по отачаству своме, и засади свако доброверје, те су сви славили Свету Тројицу: Оца и Сина и Светога Духа“
– Доментијан, Житије светог Симеона
Део преживелих богумила одлази преко Дрине, у Босну, где налазе уточиште под окриљем Цркве босанске и бана Кулина, који их прима као добре хришћане. Упркос прогонима од стране католичке и православне цркве, покрет у Босни опстаје .
Иако је мноштво богумила страдало, и мноштво протерано, ипак Рашка и даље остаје њихово средиште. Преостали богумили бивају приморани да се склоне у дубинама планина, далеко од настањених центара и прогона од стране православног клера. Топоними који се код Срба налазе на планинским врховима показују да се живот одвијао у планинама. На планини Требави је Игралиште (надморске висине 480 m), где се народ окупљао за Божић, без свештеника; на Копаонику поред Ибра је Игриште (1088 m); на Јавору северно од Дрине врх је Игриште (1406 m); на планини Раван поред реке Босне је врх Игришћа (1302 m); на Јахорини западно од Дрине је Игриште (1451 m), а на планини Тари источно уз Дрину је врх Збориште (1544 m).[13]
Савина цензура[уреди]
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Свети Сава
Растко Немањић (око 1174-1236), у монаштву назван Сава, је био најмлађи син Стефана Немање. У то време, српска црква је била подређена охридској архиепископији, и имала је само три епархије (Рас, Липљан и Призрен) у којима су владике били Грци. Сава одлази у Никеју (јер су Цариград тада држали Латини) код васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса, тражећи аутокефалност српске цркве. 6. децембра 1219. године Рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ. Сава потом у Солуну, у манастиру Филокал, преводи Фотијев Номоканон (Законоправило, Крмчију), зборник црквених и правних прописа, са грчког на старословенски језик. Сава у Номоканону наводи и попис канонских књига, како би спречио употребу апокрифних рукописа.[3] По повртаку у Рашку оснива осам нових епископија (зетску, хвостанску, хумску, топличку, будимљанску, дабарску, моравичку), међу којима и жичку, која постаје седиште нове српске архиепископије. Сви новопостављени епископи добијају по један препис Крмчије. Новоизграђени манастири су богато обдарени имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима, воћњацима...[10] Епископија у Дабру на Лиму је постављена уз босанску границу .[14]
Сабор у Жичи[уреди]
1221. године је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, подигнутом као седиште нове архиепископије. На сабору је архиепископ Сава папином круном (венцем) крунисао свог брата Стефана Немањића за краља, који постаје Стефан Првовенчани, а Србија постаје краљевина.
Манастир Жича, седиште тадашње архиепископије.
Сава је пред овим сабором одржао Жичку беседу о правој вери, у којој поучава краља, властелу и новоизабране епископе основним догмама православне вере, без које су добра дела узалудна. „Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји"“.[15] Том приликом, Синод православне цркве проклиње богумиле:
"Зли јеретици, триклети бабуни, који се лажно називају хришћанима, и који се ругају нашој правој вери, изостављајући из светих књига речи и преокрећући на зловерје, и који се откидају од свете и православне цркве, и који се ругају светоме и часноме крсту, и који се ругају светим иконама и не клањају им се - да буду проклети."
– Синод православне цркве
Такође се проклињу поглавари босанске цркве која је примала прогнане хришћане:
"И разгласити свима: Растудије босански и Радомир и Дражило и Толко и Тврдош и сви који се називају хришћани и хришћанице а не клањају се светим иконама и крсту часному, да буду проклети."
– Синод православне цркве[16]
После сабора су доведене богумилске старешине, које су испитиване и покрштаване: "А оне који су проповедали јерес задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима, уз претходно проклињање јереси коју имађаху, заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте."[17] Племићима који су били богумили, Сава и Стефан Немањић су нудили многе дарове и почасти ако пређу у православље, а оне који нису пристајали су, након понижења, протеривали из земље. "А благородне који су били у јересима које налажаше, много је молио и учио да се врате саборној апостолској цркви, обећавајући им почасти и дарове велике, и који би га послушао био је приман од њега с љубављу великом, и примао је од самодршца краља, брата његова, многе дарове. А ко се, не повинујући се, утврђиваше у богомрским јересима, овога проклевши с великим бешчашћем из целе своје земље изгоњаху."[17]
Иако су богумили у Рашкој потиснути, сматра се да је њихова тежња ипак нашла одушке у Савином раду: не прекидајући везе са средиштима хришћанства, Сава је остварио самосталност цркве, увео народни језик у богослужење и прилагодио хришћанство домаћим приликама.
Драгутиново утврђивање према Босни[уреди]
Стефан Драгутин 1284. године добија на управу делове данашње Мачве и Босне, од угарског краља Ладислава IV и стиче звање „сремски краљ“. У добијеним областима се сусреће са богумилима, настојећи да спречи њихово ширење преко Дрине у Подриње. Српски архиепископ Јаков обновља православни синодик којим се анатемишу босански „лажни христијани“. Драгутин подиже манастире: Троноша, Рача, Папраћа и Тавна. Манастирска села са свим људима у њима била су ослобођена свих других пореза. 1291. године Драгутин јавља папи Николи IV како по Босни има много патарена и моли га да пошаље фрањевце који познају словенски језик, на шта му папа шаље двојицу фрањеваца из славонске покрајине.[10] У наредном периоду Драгутин „многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их“.[18] Током 1291. године и сам прелази у католичку веру.[19]
Краљ Драгутин је око 1290. подигао Цркву светог Ахилија у Ариљу. Добро очувана фреска из тог времена, показује краља Драгутина и брата му Милутина устоличене поред деде Стефана Првовенчаног. Испод њих се одвија расправа између православног епископа и богомилског старешине.[7]
Душанове законске мере[уреди]
Vista-xmag.png За више информација видети Душанов законик и Стефан Душан
Стефан Душан Немањић (око 1308-1355), назван Силни, је био српски краљ од 1331—1345. и први српски цар од 1346—1355. године. У 14. веку за време цара Душана, и поред свих прогона, у Србији и даље живе многи богумили. У састав српске државе тада је улазила и Македонија, са Бабун планином која је била колевка богумилства. Душанов законик, донет у Скопљу 21. маја 1349. године, доноси строге одредбе против њих.
Душанов законик доноси строге одредбе против богумила.
„И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже.“
– Душанов законик, члан 10.
Они који су крили пријатеље јеретике од прогона, ризиковали су жигосање на лицу.
„И ко рекне бабунску реч, ако је властелин, да плати сто перпера, аколи је себар да плати дванаест перпера и да се бије штаповима.“
– Душанов законик, члан 85.
"Бабунска реч“ је подразумевала расправљање о верским догмама, критиковање цркве, проповедање равенства, непокорност властима, итд.
Лазаревићево освајање Сребренице[уреди]
Стефан Лазаревић (1374—1427), син Лазара Хребељановића, је у почетку своје владавине (од 1393.) био турски вазални кнез, да би након битке код Ангоре 1402. године, у којој су Татари поразили турску и српску војску, и смрти султана Бајазита I, постао угарски вазал у служби цара Жигмунда. Жигмунд Луксембуршки покреће крсташки рат против Босне, која је била средиште Цркве босанске и уточиште верским прогнаницима са разних страна. 1411. године је освојену Сребреницу, познату по рудницима сребра, дао на управу Стефану Лазаревићу.[19] Стари српски документ који описује како је Сребреница освојена од Босне, за њезине становнике каже: „Се же вси јереси богомилские сут“[20], односно да су сви јереси богумилске. Након што је деспот Стефан Лазаревић преузео управу, у руднику Сребреници су се побунили рудари. Лазаревић је на то веома оштро реаговао, наредивши да се коловође казне стављањем усијаних белутака под колена, те су тако заувек осакаћени.[21]
------------------------------------------
Sabor protiv bogumila u Raškoj
Izvor: Wikipedia
Stara Petrova crkva u Rasu.
Nemanjin sabor protiv bogumila, freska iz crkve svetog Ahilija u Arilju, oko 1290. godine.
Crkveno-državni sabor protiv bogumila je oko 1186. sazvao raški vladar Stefan Nemanja kod stare Petrove crkve u Rasu.[1]
Na saboru je osuđena hrišćanska jeres kojoj je pripisana tvrdnja da Isus Hrist nije bio Sin Božji.[2] Pominjanje ove jeresi je zabranjeno, njihovom poglavaru je "urezan jezik u grlu njegovu"[3], verske starešine su spaljene na lomači, dok su mnogi vernici kažnjeni raznim telesnim kaznama i prognani iz zemlje, a sva njihova imovina je oduzeta.
Savremena nauka ovo zabrenjeno učenje uglavnom prepoznaje kao bogumilstvo.
Stefan Nemanja 1172. preduzima neuspešan vojni pohod protiv Vizantije, prilikom kojeg je odveden u Carigrad, kao zarobljenik cara Manojla I Komnina. Po povratku iz vizantijskog zatočeništva, obavezavši se caru Manojlu da će mu do kraja života ostati veran vazal, Stefan Nemanja započinje svoju drugu vladavinu velikog župana (1172-1196). Nakon povratka iz zatočeništva, Nemanja uređuje rašku državu po ugledu na Vizantijsko carstvo, a jedan od prvih poteza mu je obračunavanje sa bogumilima[4] koji nisu prihvatali vizantijsku vlast i crkvenu hijerarhiju.
Nakon što mu je, prema predanju, jedan od vojnika saopštio "da se mrska i trikleta jeres već ukorenjuje u državi tvojoj"[5], Nemanja saziva sabor, uz pomoć arhijereja Jeftimija, na koji poziva monahe sa igumanima, jereje, starešine i sve velmože, od malih do velikih.
Tok sabora[uredi - уреди]
Stefan Nemanja, od crkve slavljen kao Sveti Simeon, je započeo progone bogumila u Raškoj.
Na tom saboru su bile prisutni ne samo crkveni velikodostojnici već i sve važnije velmože. Prisustvo velmoža znači da su bogumili prestali biti samo stvar crkve, koja sa njihovim učenjem više ne može da se nosi, već su toliko ojačali da su postali i stvar države. Bogumili nemaju uporište samo u raškoj sirotinji, već i među samim velmožama, koji se uopše nisu trudili da sakriju svoje verovanje. "I dok je govorio ovaj Sveti, i dok je bila velika prepirka..."[6] mnoge velmože na saboru se otvoreno protive predloženim merama, pokušavajući da spreče predstojeće Nemanjine progone.
I dok se na Saboru vodila velika raspra, dođe kći jednoga od Nemanjinih pravovernih velmoža, čiji je muž bio jedan od krivovernih, i od kog je pobegla. Ona pade Nemanji pred noge, govoreći mu: "Gospodine, gospodine moj, evo vidim kako država tvoja raspravlja o ovoj mrskoj i odvratnoj veri. Vaistinu, gospodine moj, po bračnom zakonu bih isprošena od oca mojega, sluge tvojega, koji je mislio da je jednoverstvo u tvojoj državi. I bih u tih zakonoprestupnika, i videh, gospodine, gde uistini služe otpadniku od slave Božje, samome sotoni. I ne mogući trpeti smrada gluvih idola i mrske jeresi, istrgoh se iz ruke njihove i pobegoh, i vapijem moći tvojoj: porazi krstom one koji se bore s nama, da nauče nečastivi neprijatelji kako je moćna vera tvoja, gospodine"[7].
„A Sveti, izvedav ovu pred sabor svoj, sabran protivu te lukave jeresi, izobliči krivoverje njihovo, i savetova se sa svetiteljem svojim Jeftimijem i sa časnim črncima, i sa velmožama svojim, i, nimalo ne zadocnev, posla na njih vojsku, naoružanu od slavnih svojih, govoreći: `Revnujući porevnovah za Gospodom Bogom svedržiocem`[8].“
Posledice sabora[uredi - уреди]
Wikicitati „Nemanja je odlučio je i da Rašku učini verski jednoobraznom zemljom. Glavni problem na tom putu bili su mu bogumili. Zato je Stefan Nemanja krenuo u veliko istrebljenje (danas bi to nazvali genocid) svih onih bogumila koji nisu želeli da prihvate pravoslavlje i da se pokrste.[9]“
(Milorad Tomanić)
Datoteka:Stecak u sandzaku.jpg
Nadgrobni stećci u Raškoj.
Uskoro je Nemanjina vojska krenula po Raškoj tražeći jeretike[10] i vršeći pogrom nepravovernog stanovništa. „I on izobliči bezboštvo njihovo, i jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje a domove njihove, i sve imanje sakupiv, razda prokaženim i ubogim.“ Uskoro je Nemanji dopao šaka i sam vođa bogumila, koji je surovo mučen: „Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu, što ne ispoveda Hrista, sina božjeg.[11]“
U ovim pogromima stradale su i bogumilske knjige[12], koje bi danas bile od neprocenjive vrednosti, obzirom da bi predstavljale najstarije[13] spomenike raške i makedonske škole[14][15][16]. Surov progon bogumila i uništavanje njihovih knjiga i jeste razlog što se o njima malo zna, a skoro sva znanja dolaze od njihovih neprijatelja[17]. „Knjige njegove nečastive spali, i izagna ga, zapretiv da se nikako ne ispoveda niti pominje trikleto ime. I sasvim iskoreni tu prokletu veru, da se i ne pominje nikako u državi njegovoj, nego da se slavi jednobitna i nerazdeljiva i životvorna Trojica: Otac i Sin i sveti Duh, svagda i sad i uvek na veke vekova. Amin.“[18]
Veliki deo bogumila tada beži u susedne zemlje, a posebno u Bosnu, gde nalaze utočište kod Bana Kulina, zbog čega će mu probleme praviti papa i Ugarska. Iako je mnoštvo bogumila bilo proterano, a mnoštvo stradalo, ipak Raška i dalje ostaje njihovo središte. Oni su još dugo živeli u Srbiji, ali uglavnom pritajeno, jer im je javno ispovedanje vere bilo zabranjeno. I naredni srpski vladari će preduzimati akcije protiv njih, ali nikada više tako drastične kao Nemanja.
Na staroj fresci u jednom selu blizu Užica, prikazan je državni sabor na kom se Simeon Nemanja obračunao c bogumilima, iznad čijih glava piše „poluverci".
Богумили у средњовековној Србији
Из Википедије, слободне енциклопедије
"Полуверци“, детаљ фреске из цркве светог Ахилија у Ариљу, осликане око 1290. године.
Богумили у средњовековној Србији су били словенски хришћани које нису признавали власт византијске нити римске цркве. Њихово учење, богумилство, проширило се Рашком из Македоније, која је била њихово средиште. Називани су и бабунима, по македонској планини Бабуни.[1]
Православна црква и немањићка држава су их прогласиле за јеретике, кажњавајући их телесним казнама, спаљивањем на ломачи, сечењем језика, жигосањем по лицу, прогоном из земље, одузимањем имања и другим драконским мерама.[2] У овим погромима су спаљене и словенске апокрифне књиге, које су представљале најстарије споменике рашке и македонске школе[3][4].
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Србије у Средњем веку
Сељаци у средњовековној Рашкој су морали да плаћају две врсте дажбина: соће или доходак царски владару, и десетак, који је сваки властелин убирао од сељака са свог имања, најчешће у житу, месу, меду, воску... Поред дажбина, сељак је био дужан да извршава и разне работе и друге обавезе. Земљорадници су морали да раде сваке недеље на властелинском имању, и још ванредно када су велики послови. Поред свих работа, сељаци су били обавезни да на позив властелина учествују у војним походима, углавном као пешадија.[5] Поред основних обавеза, зависни становници имају и обавезу да поправљају градске зидине, чувају стражу на путевима, да примају на стан и храну цара или властелина и његову пратњу када се налази на путу. Извршавање оваквих обавеза се називало „работа”.[6] Целокупно невластеоско становништво у средњовековној Србији носило је заједничко име себри.[6]
Развој богомилства[уреди]
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Богумилство
Крајем 9. века Срби су почели да прихватају хришћанство. Хришћанство је из Византије најпре примио горњи слој српског друштва (види: Покрштавање Словена). Црквене старешине су углавном били Грци.
Развој богумилства од X до XV века.
Богумилско учење се раширило из Македоније крајем 10. века, за време Самуиловог царства, које је обухватало и Рашку.[7] Сматра се да је Самуило био наклоњен богумилима, из разлога што су били једина организована антивизантијска странка, јасне словенске оријентације.[8] Они су се противили ромејској власти и хеленизацији земље и цркве. Најчешће се као оснивач овог учења наводи поп Богумил, свештеник који је око 950. године проповедао међу Словенима у области Велеса и Прилепа против искварености цркве и друштвених неправди[9]. Богумили су својим једноставним хришћанским животом, доводили у питање црквену моћ и богатство. Проповедали су слободу и равенство међу људима, оснивајући општине у којима су живели. Подстичу народ на непокорност властима и позивају робове да не раде за своје господаре. Учење богумила је у Рашкој за кратко време стекло веома много присталица.[10]
Почетком 12. века у Рашкој почиње расти моћ династије Немањића, који су ишли стопама св. Саве. Ово је нарочито погодило староверце, поштоваоце Перуна, и неправославне хришћане, богумиле.[11] Богумили су одбијали да плаћају порезе.
Прогони богумила у Србији[уреди]
Немањини прогони[уреди]
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стефан Немања
Велики жупан Стефан Немања је отпочео велике прогоне богумила у Рашкој.
Богумилско учење је већ било проширено и међу византијском војском, када је неколико хиљада војника напустило војни поход Алексија I Комнина против Нормана. У доба стварања српске феудалне државе прилазе им и чланови племства, који се опиру јачању централне власти. Учење богумила је прихватио велики део народа, војске и властеле. Након смрти цара Манојла 1180. године, Рашка се од слабе Византије окреће папи Иноћентију III који је водио катарски крсташки рат, прогањајући западноевропске богумиле. Немања након учвршћења власти креће да се обрачунава са богумилима у Рашкој.
Сабор против богумила у Рашкој[уреди]
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Сабор против богумила у Рашкој
Петрова црква у Расу, место одржавања Немањиног сабора.
Стефан Немања је 1186. године у Расу, код старе Петрове цркве, сазвао велики црквено-државни сабор против богумила. На том сабору су, поред црквених великодостојника, биле присутне и све важније велможе у Рашкој. Присуство племства је значило да су богумили престали бити само ствар цркве, која са њиховим учењем више није могла да се носи. Богумили имају упориште и међу самим велможама, који на сабору слободно исказују своје мишљење. "И док је говорио овај Свети, и док је била велика препирка..." многе велможе се отворено противе предложеним мерама, покушавајући да спрече предстојеће Немањине прогоне.
Стефан Немања „изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих, говорећи: `Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем`.“ Ускоро је Немањина армија кренула по Рашкој тражећи богомиле. „И он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим.“ Ускоро је Немањи допао шака и сам вођа богумила, који је сурово мучен: „Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, сина божјег.“ Немања је после тога забранио свако помињање њиховог имена: „Изагна га, запретив да се никако не исповеда нити помиње триклето име.“[2]
Прогон богумила у Рашкој[уреди]
Богумили су убијани, спаљивани на ломачи, стављани на муке, кажњавани најсуровијим казнама, сечени су им језици, одсецани су им делови тела, жигосани су по лицима и сурово прогоњени, имања су им паљена или одузимана. Поред имања паљене су и њихове књиге („Књиге његове нечастиве спали“), што је посебна штета јер би оне данас представљале најстарије споменике рашке и македонске школе.[3] Тако су старе српске и словенске апокрифне књиге, у пламену, биле уништене. Овакав суров прогон богумила и уништавање њихових књига и јесте разлог што се данас о њима толико мало зна и што сва знања долазе управо из књига њихових непријатеља.[10] Једно од упоришта богумила био је и Соко Град утврђен на стени, у кањону реке Моравице. Немања је након опсаде заузео град који је том приликом претрпео прилична разарања.[12] Соко Град је био једно од упоришта током прогона.]]
„Свети господин наш ... истреби успомену злославних јеретика по отачаству своме, и засади свако доброверје, те су сви славили Свету Тројицу: Оца и Сина и Светога Духа“
– Доментијан, Житије светог Симеона
Део преживелих богумила одлази преко Дрине, у Босну, где налазе уточиште под окриљем Цркве босанске и бана Кулина, који их прима као добре хришћане. Упркос прогонима од стране католичке и православне цркве, покрет у Босни опстаје .
Иако је мноштво богумила страдало, и мноштво протерано, ипак Рашка и даље остаје њихово средиште. Преостали богумили бивају приморани да се склоне у дубинама планина, далеко од настањених центара и прогона од стране православног клера. Топоними који се код Срба налазе на планинским врховима показују да се живот одвијао у планинама. На планини Требави је Игралиште (надморске висине 480 m), где се народ окупљао за Божић, без свештеника; на Копаонику поред Ибра је Игриште (1088 m); на Јавору северно од Дрине врх је Игриште (1406 m); на планини Раван поред реке Босне је врх Игришћа (1302 m); на Јахорини западно од Дрине је Игриште (1451 m), а на планини Тари источно уз Дрину је врх Збориште (1544 m).[13]
Савина цензура[уреди]
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Свети Сава
Растко Немањић (око 1174-1236), у монаштву назван Сава, је био најмлађи син Стефана Немање. У то време, српска црква је била подређена охридској архиепископији, и имала је само три епархије (Рас, Липљан и Призрен) у којима су владике били Грци. Сава одлази у Никеју (јер су Цариград тада држали Латини) код васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса, тражећи аутокефалност српске цркве. 6. децембра 1219. године Рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ. Сава потом у Солуну, у манастиру Филокал, преводи Фотијев Номоканон (Законоправило, Крмчију), зборник црквених и правних прописа, са грчког на старословенски језик. Сава у Номоканону наводи и попис канонских књига, како би спречио употребу апокрифних рукописа.[3] По повртаку у Рашку оснива осам нових епископија (зетску, хвостанску, хумску, топличку, будимљанску, дабарску, моравичку), међу којима и жичку, која постаје седиште нове српске архиепископије. Сви новопостављени епископи добијају по један препис Крмчије. Новоизграђени манастири су богато обдарени имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима, воћњацима...[10] Епископија у Дабру на Лиму је постављена уз босанску границу .[14]
Сабор у Жичи[уреди]
1221. године је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, подигнутом као седиште нове архиепископије. На сабору је архиепископ Сава папином круном (венцем) крунисао свог брата Стефана Немањића за краља, који постаје Стефан Првовенчани, а Србија постаје краљевина.
Манастир Жича, седиште тадашње архиепископије.
Сава је пред овим сабором одржао Жичку беседу о правој вери, у којој поучава краља, властелу и новоизабране епископе основним догмама православне вере, без које су добра дела узалудна. „Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји"“.[15] Том приликом, Синод православне цркве проклиње богумиле:
"Зли јеретици, триклети бабуни, који се лажно називају хришћанима, и који се ругају нашој правој вери, изостављајући из светих књига речи и преокрећући на зловерје, и који се откидају од свете и православне цркве, и који се ругају светоме и часноме крсту, и који се ругају светим иконама и не клањају им се - да буду проклети."
– Синод православне цркве
Такође се проклињу поглавари босанске цркве која је примала прогнане хришћане:
"И разгласити свима: Растудије босански и Радомир и Дражило и Толко и Тврдош и сви који се називају хришћани и хришћанице а не клањају се светим иконама и крсту часному, да буду проклети."
– Синод православне цркве[16]
После сабора су доведене богумилске старешине, које су испитиване и покрштаване: "А оне који су проповедали јерес задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима, уз претходно проклињање јереси коју имађаху, заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте."[17] Племићима који су били богумили, Сава и Стефан Немањић су нудили многе дарове и почасти ако пређу у православље, а оне који нису пристајали су, након понижења, протеривали из земље. "А благородне који су били у јересима које налажаше, много је молио и учио да се врате саборној апостолској цркви, обећавајући им почасти и дарове велике, и који би га послушао био је приман од њега с љубављу великом, и примао је од самодршца краља, брата његова, многе дарове. А ко се, не повинујући се, утврђиваше у богомрским јересима, овога проклевши с великим бешчашћем из целе своје земље изгоњаху."[17]
Иако су богумили у Рашкој потиснути, сматра се да је њихова тежња ипак нашла одушке у Савином раду: не прекидајући везе са средиштима хришћанства, Сава је остварио самосталност цркве, увео народни језик у богослужење и прилагодио хришћанство домаћим приликама.
Драгутиново утврђивање према Босни[уреди]
Стефан Драгутин 1284. године добија на управу делове данашње Мачве и Босне, од угарског краља Ладислава IV и стиче звање „сремски краљ“. У добијеним областима се сусреће са богумилима, настојећи да спречи њихово ширење преко Дрине у Подриње. Српски архиепископ Јаков обновља православни синодик којим се анатемишу босански „лажни христијани“. Драгутин подиже манастире: Троноша, Рача, Папраћа и Тавна. Манастирска села са свим људима у њима била су ослобођена свих других пореза. 1291. године Драгутин јавља папи Николи IV како по Босни има много патарена и моли га да пошаље фрањевце који познају словенски језик, на шта му папа шаље двојицу фрањеваца из славонске покрајине.[10] У наредном периоду Драгутин „многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их“.[18] Током 1291. године и сам прелази у католичку веру.[19]
Краљ Драгутин је око 1290. подигао Цркву светог Ахилија у Ариљу. Добро очувана фреска из тог времена, показује краља Драгутина и брата му Милутина устоличене поред деде Стефана Првовенчаног. Испод њих се одвија расправа између православног епископа и богомилског старешине.[7]
Душанове законске мере[уреди]
Vista-xmag.png За више информација видети Душанов законик и Стефан Душан
Стефан Душан Немањић (око 1308-1355), назван Силни, је био српски краљ од 1331—1345. и први српски цар од 1346—1355. године. У 14. веку за време цара Душана, и поред свих прогона, у Србији и даље живе многи богумили. У састав српске државе тада је улазила и Македонија, са Бабун планином која је била колевка богумилства. Душанов законик, донет у Скопљу 21. маја 1349. године, доноси строге одредбе против њих.
Душанов законик доноси строге одредбе против богумила.
„И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже.“
– Душанов законик, члан 10.
Они који су крили пријатеље јеретике од прогона, ризиковали су жигосање на лицу.
„И ко рекне бабунску реч, ако је властелин, да плати сто перпера, аколи је себар да плати дванаест перпера и да се бије штаповима.“
– Душанов законик, члан 85.
"Бабунска реч“ је подразумевала расправљање о верским догмама, критиковање цркве, проповедање равенства, непокорност властима, итд.
Лазаревићево освајање Сребренице[уреди]
Стефан Лазаревић (1374—1427), син Лазара Хребељановића, је у почетку своје владавине (од 1393.) био турски вазални кнез, да би након битке код Ангоре 1402. године, у којој су Татари поразили турску и српску војску, и смрти султана Бајазита I, постао угарски вазал у служби цара Жигмунда. Жигмунд Луксембуршки покреће крсташки рат против Босне, која је била средиште Цркве босанске и уточиште верским прогнаницима са разних страна. 1411. године је освојену Сребреницу, познату по рудницима сребра, дао на управу Стефану Лазаревићу.[19] Стари српски документ који описује како је Сребреница освојена од Босне, за њезине становнике каже: „Се же вси јереси богомилские сут“[20], односно да су сви јереси богумилске. Након што је деспот Стефан Лазаревић преузео управу, у руднику Сребреници су се побунили рудари. Лазаревић је на то веома оштро реаговао, наредивши да се коловође казне стављањем усијаних белутака под колена, те су тако заувек осакаћени.[21]
------------------------------------------
Sabor protiv bogumila u Raškoj
Izvor: Wikipedia
Stara Petrova crkva u Rasu.
Nemanjin sabor protiv bogumila, freska iz crkve svetog Ahilija u Arilju, oko 1290. godine.
Crkveno-državni sabor protiv bogumila je oko 1186. sazvao raški vladar Stefan Nemanja kod stare Petrove crkve u Rasu.[1]
Na saboru je osuđena hrišćanska jeres kojoj je pripisana tvrdnja da Isus Hrist nije bio Sin Božji.[2] Pominjanje ove jeresi je zabranjeno, njihovom poglavaru je "urezan jezik u grlu njegovu"[3], verske starešine su spaljene na lomači, dok su mnogi vernici kažnjeni raznim telesnim kaznama i prognani iz zemlje, a sva njihova imovina je oduzeta.
Savremena nauka ovo zabrenjeno učenje uglavnom prepoznaje kao bogumilstvo.
Stefan Nemanja 1172. preduzima neuspešan vojni pohod protiv Vizantije, prilikom kojeg je odveden u Carigrad, kao zarobljenik cara Manojla I Komnina. Po povratku iz vizantijskog zatočeništva, obavezavši se caru Manojlu da će mu do kraja života ostati veran vazal, Stefan Nemanja započinje svoju drugu vladavinu velikog župana (1172-1196). Nakon povratka iz zatočeništva, Nemanja uređuje rašku državu po ugledu na Vizantijsko carstvo, a jedan od prvih poteza mu je obračunavanje sa bogumilima[4] koji nisu prihvatali vizantijsku vlast i crkvenu hijerarhiju.
Nakon što mu je, prema predanju, jedan od vojnika saopštio "da se mrska i trikleta jeres već ukorenjuje u državi tvojoj"[5], Nemanja saziva sabor, uz pomoć arhijereja Jeftimija, na koji poziva monahe sa igumanima, jereje, starešine i sve velmože, od malih do velikih.
Tok sabora[uredi - уреди]
Stefan Nemanja, od crkve slavljen kao Sveti Simeon, je započeo progone bogumila u Raškoj.
Na tom saboru su bile prisutni ne samo crkveni velikodostojnici već i sve važnije velmože. Prisustvo velmoža znači da su bogumili prestali biti samo stvar crkve, koja sa njihovim učenjem više ne može da se nosi, već su toliko ojačali da su postali i stvar države. Bogumili nemaju uporište samo u raškoj sirotinji, već i među samim velmožama, koji se uopše nisu trudili da sakriju svoje verovanje. "I dok je govorio ovaj Sveti, i dok je bila velika prepirka..."[6] mnoge velmože na saboru se otvoreno protive predloženim merama, pokušavajući da spreče predstojeće Nemanjine progone.
I dok se na Saboru vodila velika raspra, dođe kći jednoga od Nemanjinih pravovernih velmoža, čiji je muž bio jedan od krivovernih, i od kog je pobegla. Ona pade Nemanji pred noge, govoreći mu: "Gospodine, gospodine moj, evo vidim kako država tvoja raspravlja o ovoj mrskoj i odvratnoj veri. Vaistinu, gospodine moj, po bračnom zakonu bih isprošena od oca mojega, sluge tvojega, koji je mislio da je jednoverstvo u tvojoj državi. I bih u tih zakonoprestupnika, i videh, gospodine, gde uistini služe otpadniku od slave Božje, samome sotoni. I ne mogući trpeti smrada gluvih idola i mrske jeresi, istrgoh se iz ruke njihove i pobegoh, i vapijem moći tvojoj: porazi krstom one koji se bore s nama, da nauče nečastivi neprijatelji kako je moćna vera tvoja, gospodine"[7].
„A Sveti, izvedav ovu pred sabor svoj, sabran protivu te lukave jeresi, izobliči krivoverje njihovo, i savetova se sa svetiteljem svojim Jeftimijem i sa časnim črncima, i sa velmožama svojim, i, nimalo ne zadocnev, posla na njih vojsku, naoružanu od slavnih svojih, govoreći: `Revnujući porevnovah za Gospodom Bogom svedržiocem`[8].“
Posledice sabora[uredi - уреди]
Wikicitati „Nemanja je odlučio je i da Rašku učini verski jednoobraznom zemljom. Glavni problem na tom putu bili su mu bogumili. Zato je Stefan Nemanja krenuo u veliko istrebljenje (danas bi to nazvali genocid) svih onih bogumila koji nisu želeli da prihvate pravoslavlje i da se pokrste.[9]“
(Milorad Tomanić)
Datoteka:Stecak u sandzaku.jpg
Nadgrobni stećci u Raškoj.
Uskoro je Nemanjina vojska krenula po Raškoj tražeći jeretike[10] i vršeći pogrom nepravovernog stanovništa. „I on izobliči bezboštvo njihovo, i jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje a domove njihove, i sve imanje sakupiv, razda prokaženim i ubogim.“ Uskoro je Nemanji dopao šaka i sam vođa bogumila, koji je surovo mučen: „Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu, što ne ispoveda Hrista, sina božjeg.[11]“
U ovim pogromima stradale su i bogumilske knjige[12], koje bi danas bile od neprocenjive vrednosti, obzirom da bi predstavljale najstarije[13] spomenike raške i makedonske škole[14][15][16]. Surov progon bogumila i uništavanje njihovih knjiga i jeste razlog što se o njima malo zna, a skoro sva znanja dolaze od njihovih neprijatelja[17]. „Knjige njegove nečastive spali, i izagna ga, zapretiv da se nikako ne ispoveda niti pominje trikleto ime. I sasvim iskoreni tu prokletu veru, da se i ne pominje nikako u državi njegovoj, nego da se slavi jednobitna i nerazdeljiva i životvorna Trojica: Otac i Sin i sveti Duh, svagda i sad i uvek na veke vekova. Amin.“[18]
Veliki deo bogumila tada beži u susedne zemlje, a posebno u Bosnu, gde nalaze utočište kod Bana Kulina, zbog čega će mu probleme praviti papa i Ugarska. Iako je mnoštvo bogumila bilo proterano, a mnoštvo stradalo, ipak Raška i dalje ostaje njihovo središte. Oni su još dugo živeli u Srbiji, ali uglavnom pritajeno, jer im je javno ispovedanje vere bilo zabranjeno. I naredni srpski vladari će preduzimati akcije protiv njih, ali nikada više tako drastične kao Nemanja.
Na staroj fresci u jednom selu blizu Užica, prikazan je državni sabor na kom se Simeon Nemanja obračunao c bogumilima, iznad čijih glava piše „poluverci".
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Crkva koja progoni druge može biti samo paganska. Bogumili su progonjeni. Metoda zastrašivanja je jedina metoda tradicionalnih crkvi. Dakle nasilje nad neistomišljenicima jer takva crkva nema uporište u Bibliji nego u crkvenom predanju. Posebno kada to predvode oni koji su se krstili po katoličkom obredu.
https://www.youtube.com/watch?feature=youtu.be&v=Fo5lK9qLK7w&app=desktop
https://www.youtube.com/watch?feature=youtu.be&v=Fo5lK9qLK7w&app=desktop