Biblija i nacionalizam (vjera i nacija)
- Začetnik teme tripo 41
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 28.03.2013
- Poruka
- 13.330
Treba voleti svoj narod, i ja svoj volim. Hristos je rekao: "Voli svog bliznjeg KAO SAMOGA SEBE" a ne "UMESTO SEBE".
Prvo "volimo sebe" a onda sve ostale narode tj. "nase bliznje".
Nema niceg loseg u tome voleti svoj grad i svoju zemlju, ali to ne sme da preraste u mrznju, takmicenje i netrpeljivost kao sto se desava kada ne sledimo ove Hristove reci.
Prvo "volimo sebe" a onda sve ostale narode tj. "nase bliznje".
Nema niceg loseg u tome voleti svoj grad i svoju zemlju, ali to ne sme da preraste u mrznju, takmicenje i netrpeljivost kao sto se desava kada ne sledimo ove Hristove reci.
- Učlanjen(a)
- 21.09.2015
- Poruka
- 1.460
Svi su ljudi pred Bogom isti, svi ljudi nose lik Hristov, svi su nasi bliznji.
Član
- Učlanjen(a)
- 25.08.2010
- Poruka
- 2.919
Не баш, нису сви ближњи. Ко је наш ближњи казује управо Господ:
30. А Исус одговарајући рече: Један човек силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га ухватише хајдуци, који га свукоше и изранише, па отидоше, оставивши га пола мртва.
31. А изненада силажаше оним путем некакав свештеник, и видевши га прође.
32. А тако и Левит кад је био на ономе месту, приступи, и видевши га прође.
33. А Самарјанин некакав пролазећи дође над њега, и видевши га сажали му се;
34. И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе доведе у гостионицу, и устаде око њега.
35. И сутрадан полазећи извади два гроша те даде крчмару, и рече му: Гледај га, и шта више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим.
36. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што су га били ухватили хајдуци?
37. А он рече: Онај који се смиловао на њега. А Исус му рече: Иди, и ти чини тако.
Дакле, буди и ти милостив према другима, говори Господ. Нису нам сви ближњи, већ само они који су доброчинитељни и милостиви, јер да јесу - онда појам непријатеља треба избацити из Писма. Ми се подједнако молимо и за непријатеље, не само за ближње.
Тако, гледајући по држави (народу), неки су нам ближњи, а неки непријатељи. Јер и неки народи ће војевати против Господа и Он ће их истребити. Јасно се говори и који су то народи. Не значи да ће сви припадници тих народа ратовати на Господа, али велика већина хоће.
Ако ме неко убеђује да је мој "ближњи" на нашу децу и на нас бацао осиромашени уранијум за наше добро, онда тај има проблем са својим разумом (мозгом). То је за мене непријатељ и тачка. Али то не значи да ја мрзим све од оних који су учествовали и њихове народе. Дај Боже да што више буде спашених из тих народа. Чак и ти "јунаци" да поживе и обрате се Господу.
30. А Исус одговарајући рече: Један човек силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га ухватише хајдуци, који га свукоше и изранише, па отидоше, оставивши га пола мртва.
31. А изненада силажаше оним путем некакав свештеник, и видевши га прође.
32. А тако и Левит кад је био на ономе месту, приступи, и видевши га прође.
33. А Самарјанин некакав пролазећи дође над њега, и видевши га сажали му се;
34. И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе доведе у гостионицу, и устаде око њега.
35. И сутрадан полазећи извади два гроша те даде крчмару, и рече му: Гледај га, и шта више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим.
36. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што су га били ухватили хајдуци?
37. А он рече: Онај који се смиловао на њега. А Исус му рече: Иди, и ти чини тако.
Дакле, буди и ти милостив према другима, говори Господ. Нису нам сви ближњи, већ само они који су доброчинитељни и милостиви, јер да јесу - онда појам непријатеља треба избацити из Писма. Ми се подједнако молимо и за непријатеље, не само за ближње.
Тако, гледајући по држави (народу), неки су нам ближњи, а неки непријатељи. Јер и неки народи ће војевати против Господа и Он ће их истребити. Јасно се говори и који су то народи. Не значи да ће сви припадници тих народа ратовати на Господа, али велика већина хоће.
Ако ме неко убеђује да је мој "ближњи" на нашу децу и на нас бацао осиромашени уранијум за наше добро, онда тај има проблем са својим разумом (мозгом). То је за мене непријатељ и тачка. Али то не значи да ја мрзим све од оних који су учествовали и њихове народе. Дај Боже да што више буде спашених из тих народа. Чак и ти "јунаци" да поживе и обрате се Господу.
- Učlanjen(a)
- 21.09.2015
- Poruka
- 1.460
Sveti Oci i pravoslavna crkva uci da su nam svi ljudi bliznji jer svi nose lik Boziji u sebi, "volite one koji vas mrze", mi svakog volimo jednako jer su svi nosioci lika Bozijeg.
Član
- Učlanjen(a)
- 25.08.2010
- Poruka
- 2.919
Дакле, да бришемо онда нешто из Писма?
Матеј, глава 5
43. Чули сте да је казано: Љуби ближњег свог, и мрзи на непријатеља свог.
44. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне;
45. Да будете синови Оца свог који је на небесима; јер Он заповеда свом сунцу, те обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима.
46. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли то и цариници?
47. И ако Бога називате само својој браћи, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?
48. Будите ви дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески.
Матеј, глава 22
44. Рече Господ Господу мом: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје подножје ногама Твојим?
Непријатељи мог Господа и моји непријатељи никако мени не могу бити ближњи. Могу постати ако се окрену Господу, не против Њега (или мене). То не значи да им не желим све најбоље иако су ми непријатељи. Не би апостол Јован рекао узалуд да не примамо у кућу оне који доносе другачије јеванђеље. То су непријатељи Божији. Када се покају за своја дела и одбаце хулу, онда могу постати ближњи. Ако те ја сваки дан малтретирам физички и психички, јесам ли твој ближњи, све и да смо рођена браћа? Не, никако!
Ми у суштини говоримо исто: треба молити за непријатеље. Ствар је у односу, баш као што је Господ испричао о Самарићанину. Веома добро владика Николај говори о непријатељима:
Матеј, глава 5
43. Чули сте да је казано: Љуби ближњег свог, и мрзи на непријатеља свог.
44. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне;
45. Да будете синови Оца свог који је на небесима; јер Он заповеда свом сунцу, те обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима.
46. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли то и цариници?
47. И ако Бога називате само својој браћи, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?
48. Будите ви дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески.
Матеј, глава 22
44. Рече Господ Господу мом: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје подножје ногама Твојим?
Непријатељи мог Господа и моји непријатељи никако мени не могу бити ближњи. Могу постати ако се окрену Господу, не против Њега (или мене). То не значи да им не желим све најбоље иако су ми непријатељи. Не би апостол Јован рекао узалуд да не примамо у кућу оне који доносе другачије јеванђеље. То су непријатељи Божији. Када се покају за своја дела и одбаце хулу, онда могу постати ближњи. Ако те ја сваки дан малтретирам физички и психички, јесам ли твој ближњи, све и да смо рођена браћа? Не, никако!
Ми у суштини говоримо исто: треба молити за непријатеље. Ствар је у односу, баш као што је Господ испричао о Самарићанину. Веома добро владика Николај говори о непријатељима:
- Učlanjen(a)
- 21.09.2015
- Poruka
- 1.460
Reci cu ponovo Didahi otvoreno govori da hriscani dobijaju epitimiju za nacionalizam.Mi smo ucili da su svi ljudi nasi bliznji.Neprijatelj Boziji je djavo jer on hoce da unisti Njegovu tvar, a ne ljudi, Bog voli ljude sve jednako samo sto su mu hriscani miliji, dali je Hristos nekoga mrzeo i smatrao neprijateljem?
Ne, a mi treba da se upodobljavamo Hristu.Pomocu Ljubavi mi se spasavamo.
1. Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.
2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.
3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,
5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,
6. Не радује се неправди, а радује се истини,
7. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.
8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.
9. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо;
10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично.
11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.
12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.
13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав
Ne, a mi treba da se upodobljavamo Hristu.Pomocu Ljubavi mi se spasavamo.
1. Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.
2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.
3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,
5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,
6. Не радује се неправди, а радује се истини,
7. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.
8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.
9. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо;
10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично.
11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.
12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.
13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав
Član
- Učlanjen(a)
- 03.06.2010
- Poruka
- 14.301
Praksa pokazuje drugačije. Mržnja, ratovi, ubijanje. Vaša ljubav je po potrebi. Kada dođe mir onda idu ovi stihovi "ljubi bližnjega i neprijatelja" Čim to nestane nestane i ljubavi.
ПРОТ.-СТАВРОФОР ДР. ПРЕДРАГ ПУЗОВИЋ
УЧЕШЋЕ СВЕШТЕНСТВА У ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ
Поштовани читаоци, пошто је ове године још једна од (прећутаних) значајних годишњица - 210 година од почетка Првог србског устанка, а и у току је СА Сабор СПЦ, није згорег да се подсетимо какво је било србско свештенство кроз векове.
У Првом, а исто тако и у Другом српском устанку, учествовао је значајан број свештеника. Они нису само подстицали народ на устанак него су били и у борбама, предводили побуњену рају из победе у победу. Уз то, одлазили су у дипломатске мисије, учествовали у доношењу закона у устаничкој Србији итд.
Свештеничке жртве у предустаничком, а поготово у устаничком периоду, с обзиром на ондашњи њихов укупан број, велике су. Међу тим жртвама највише има мученика и исповедника за веру.
У покретању Устанка значајну улогу има стари буковички прота Атанасије Антонијевић. Прота је рођен у Буковику под Букуљом. Прво образовање је стекао код стрица, свештеника буковичког, Јефтимија, а затим одлази у Београд где је изучио абаџијски занат. У Београду је научио турски и грчки, што ће устаницима бити од велике користи. После смрти стрица Јефтимија, Атанасије је рукоположен у чин свештеника и постављен на његово место. Захваљујући знању турског језика сазнао је да је у "сечи кнезова" планирано погубљење Карађорђа. На време је о томе обавестио Карађорђа и тако му спасао живот. Одржавао је стално контакт са њиме и подстицао га на подизање Устанка. Први устаници ће се окупити на свадби сина Стевана Томића у Орашцу, крајем 1803. године. Том приликом је прота Атанасије у једној "јаружици" заклео заверенике да неће одати тајну свог договора.[1] Доносимо краћи извод из говора протиног завереницима.
"Браћо, ево већ толике стотине година прођоше откако се сва наша слава закопа у гроб на Косову. Од онда се наши ножеви, сабље и пушке завлаче у кладе. Свети Божји олтари, који су наших царева и краљева красили Србију као цвеће, данас су штале за турске коње. Образ наших жена, сестара и кћери гази се ногама као да смо сви право робље. Браћо, земља стење а небо над нама плаче гледајући наше муке. Него, браћо, у име Створитеља Бога и Спаситеља нашега, да устанемо на оружје! Бог ће нам помоћи, а и цар ће то одобрити, јер ове крвопије и њему о глави раде!"[2]
ПРОТ.-СТАВРОФОР ДР. ПРЕДРАГ ПУЗОВИЋ
УЧЕШЋЕ СВЕШТЕНСТВА У ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ
Поштовани читаоци, пошто је ове године још једна од (прећутаних) значајних годишњица - 210 година од почетка Првог србског устанка, а и у току је СА Сабор СПЦ, није згорег да се подсетимо какво је било србско свештенство кроз векове.
У Првом, а исто тако и у Другом српском устанку, учествовао је значајан број свештеника. Они нису само подстицали народ на устанак него су били и у борбама, предводили побуњену рају из победе у победу. Уз то, одлазили су у дипломатске мисије, учествовали у доношењу закона у устаничкој Србији итд.
Свештеничке жртве у предустаничком, а поготово у устаничком периоду, с обзиром на ондашњи њихов укупан број, велике су. Међу тим жртвама највише има мученика и исповедника за веру.
У покретању Устанка значајну улогу има стари буковички прота Атанасије Антонијевић. Прота је рођен у Буковику под Букуљом. Прво образовање је стекао код стрица, свештеника буковичког, Јефтимија, а затим одлази у Београд где је изучио абаџијски занат. У Београду је научио турски и грчки, што ће устаницима бити од велике користи. После смрти стрица Јефтимија, Атанасије је рукоположен у чин свештеника и постављен на његово место. Захваљујући знању турског језика сазнао је да је у "сечи кнезова" планирано погубљење Карађорђа. На време је о томе обавестио Карађорђа и тако му спасао живот. Одржавао је стално контакт са њиме и подстицао га на подизање Устанка. Први устаници ће се окупити на свадби сина Стевана Томића у Орашцу, крајем 1803. године. Том приликом је прота Атанасије у једној "јаружици" заклео заверенике да неће одати тајну свог договора.[1] Доносимо краћи извод из говора протиног завереницима.
"Браћо, ево већ толике стотине година прођоше откако се сва наша слава закопа у гроб на Косову. Од онда се наши ножеви, сабље и пушке завлаче у кладе. Свети Божји олтари, који су наших царева и краљева красили Србију као цвеће, данас су штале за турске коње. Образ наших жена, сестара и кћери гази се ногама као да смо сви право робље. Браћо, земља стење а небо над нама плаче гледајући наше муке. Него, браћо, у име Створитеља Бога и Спаситеља нашега, да устанемо на оружје! Бог ће нам помоћи, а и цар ће то одобрити, јер ове крвопије и њему о глави раде!"[2]
- Učlanjen(a)
- 21.09.2015
- Poruka
- 1.460
Pusti ti sto ovde pise, ako se ne slaze sa nasom naukom, pravoslavlje uci protiv nacionalizma.Didahi govori da su u 1. veku hriscani bili izopstavani zbog nacionalizma i rasizma i govori kako su hriscani jedna posebna nacija i ne pripadaju nijednoj drugoj.Ako neko nesto kaze protiv ovoga onda to nije pravoslavno ucenje.NAzalost danas je nacionalizam veoma zastupljan u SPC i to je pogresno, drzava treba da se sekularizuje.