Mire, ipak smatram da je suprotno - da ti ne poznajes ucenje svoje crkve, jer Pravoslavna crkva veruje u besmrtnost ljudske duse koja nakon smrti izlazi iz tela i prolazi kroz duhovne sfere i takozvana Mitarstva, da bi na kraju dosla u raj.
Pravoslavni mesaju dusu i duha i smatraju da je to isto.
Postoje razliciti pravoslavni tekstovi u kojima izjave od redka do redka protivrece jedni drugima - kao da pisci nisu potpuno sigurni sta su zeleli da kazu, a onda upadnu u jezicku zamku koja je lako uocljiva.
Inace - sam ovaj tekst koji je dole prilozen predstavlja Platonovu preradzenu kopiju mnogobozackog ucenja o seljenju duse.
Imao sam priliku da procitam vise ovakvih tekstova - i u njima se jasno pokazuje praznina ljudske filozofije.
Samim citanjem ovakvih tekstova oseca se nedostatak duhovnog nadahnuca, duhovna suvoparnost i duhovna susa.
kada neko koga vodi Bog o necemu pise - to treba da bude nadahnuto - da onaj ko cita bude Duhom Svetim pokrenut u srcu da to ucenje sledi, i cak sta vise - Bog kroz te reci deluje na coveov umi srce, da covek u trenutku bude osvedocen u Bozanski pecat onoga sto ima pred sobom.
Ja takvo iskustvo sa literaturom drugih crkava nemam, osim sa onom koju sam primio u crkvi kojoj pripadam.
Ovo je svdocanstvo koje sam slusao i citao i od nekih neadventista, da su citajuci Adventisticku Hriscansku literaturu - bili pokrenuti Duhom Svetim - koji je u njima pokretao efekte prosvetljenja koji su bili praceni plakanjem.
----------------------------------------------------
Izvor: sajt - SVETOSAVLJE.
JEROMONAH SERAFIM ROUZ
DUŠA POSLE SMRTI
PRAVOSLAVNO UČENjE O SUDBINI DUŠE POSLE SMRTI
Arhiepiskop Jovan (Maksimović) Život posle smrti
U prvih devet poglavlja ove knjige pokušali smo da izložimo neke osnovne aspekte pravoslavnog shvatanja o životu posle smrti, suprotstavljajući ih široko rasprostranjenim savremenim shvatanjima, koja su se u mnogo čemu udaljila od prvobitnog hrišćanskog učenja.
Na Zapadu se istinito pravoslavno učenje o Anđelima, o vazdušnom carstvu palih duhova, o prirodi ljudskog opštenja sa duhovima, o Nebesima i adu - ili izgubilo, ili je izvitopereno, usled čega se današnja "posmrtna" iskustva tumače na potpuno pogrešan način. Jedini zadovoljavajući odgovor na ova pogrešna tumačenja daje pravoslavno učenje.
Ova knjiga je nevelikog obima i ne izlaže u potpunosti pravoslavno učenje o onostranoj stvarnosti i životu posle smrti. Zadatak nam je mnogo uži - da prikažemo ovo učenje samo toliko koliko je potrebno da bi odgovorili na pitanja koja su pokrenula savremena "posmrtna" iskustva i da bi uputili čitaoca na one pravoslavne tekstove u kojima je ovo učenje sadržano. U zaključku, ovde ukratko prikazujemo pravoslavno učenje o sudbini duše posle smrti.
Podlogu prikaza čini članak koji je, godinu dana pre svoje končine, napisao arhiepiskop Jovan Maksimović, jedan od poslednjih velikih ruskih bogoslova u naše vreme. Njegove reči štampane su uskim stupcem, a objašnjenja, komentari, i citati iz dela svetih Otaca, štampani su na uobičajen način.
Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka. Nikejski Simvol vere
Beskrajna i neutešna bila bi naša žalost za bližnjima koji se upokojiše, da nam Gospod nije dao večni život. Naš bi život bio besciljan, ako bi se okončavao smrću.
Kakva bi onda bila korist od vrlinskog življenja i dobrih dela?
Tada bi bili u pravu oni koji govore: "Jedimo i pijmo, jer ćemo sutra umreti". Ali, čovek je sazdan za besmrtnost, i Hristos je svojim vaskrsenjem otvorio dveri Carstva Nebeskog, večnog blaženstva za one koji su verovali u Njega i živeli pravedno.
Naš zemaljski život je priprema za budući život, a ta priprema se završava smrću. "Ljudima predstoji jedanput umreti, a potom sud (Božji)" (Jevr. 9, 27). Tada čovek ostavlja sve svoje zemaljske brige, njegovo telo se raspada, da bi ponovo ustalo prilikom Opšteg Vaskrsenja.
No, njegova duša produžava da živi ne prestajući da postoji ni za jedan tren. Na osnovu mnogobrojnih javljanja pokojnika bilo nam je dato da delimično znamo šta se zbiva sa dušom kada napusti telo. Kad prestaje viđenje telesnim očima, započinje viđenje duhovno.
Obraćajući se u pismu svojoj umirućoj sestri, episkop Teofan veli: "Ali ti nećeš umreti. Tvoje će telo umreti, a ti ćeš preći u drugi svet, živa, svesna sebe i svega što te okružuje" (Dušekorisno štivo, avgust, 1894.).
Nakon smrti, duša je živa i još svesnija nego pre smrti. Sveti Amvrosije Milanski uči: "Pošto duša ostaje živa i posle smrti, i dobro ostaje živo i ne gubi se sa smrću, nego se još uvećava. Dušu ne zadržava nikakva prepreka koju postavlja smrt, nego je čini još delatnijom, jer dejstvuje u "domaćem" ambijentu, bez ikakve veze sa telom koje je za nju teret pre nego li neka korist". (Sveti Amvrosije Milanski, "Smrt kao dobro").
Prepodobni ava Dorotej, (6. vek) ovako sumira učenja ranih Otaca po ovom pitanju: "Jer, kako nam Oci govore, duše umrlih pamte sve što se ovde zbilo - i reči, i dela, i pomisli - i ništa ne mogu zaboraviti. A što je u psalmu rečeno: "U taj dan će propasti sve pomisli njegove" (Ps. 146, 4), rečeno je o pomislima, ovoga veka: o kućama, o imanju, o roditeljima i deci, o poslovima i zaradi. Sve ovo propada čim duša iziđe iz tela... A što je učinila u pogledu vrline ili strasti, ona sve pamti i ništa od toga ne propada... I, kao što rekoh, duša ne zaboravlja ništa od onoga što je učinila u ovome svetu, nego po izlasku iz tela, oslobodivši se njegove zemnosti, sve pamti još bolje i jasnije". (Ava Dorotej, 12. pouka).
Odgovarajući jereticima koji su verovali da duša posle smrti nije u svesnom stanju, veliki podvižnik V veka, prepodobni Jovan Kasijan, jasno iznosi stav o aktivnom, delatnom stanju duše nakon smrti tela: "Posle razlučenja od tela, duše nisu nedelatne, niti bez svesti; ovo potvrđuje jevanđelska priča o Lazaru i bogatašu (Lk. 16, 22-28)... Duše preminulih ne samo da nisu lišene svesti, nego zadržavaju i svoja raspoloženja - nadu i strah, radost i tugu, i nešto od onoga što očekuju za sebe na budućem Sudu one već počinju da predokušaju... One postaju još življe i još revnosnije proslavljaju Boga.
I zbilja, ako na osnovu Svetog Pisma zaključujemo, koliko je to u našoj moći, o prirodi duše, neće li biti, da ne kažem baš - bezumlje, ali recimo, budalaština - i najmanje sumnjati da najdragoceniji deo čoveka (tj. duša), u kojoj su, po blaženom Apostolu, sadržani lik i podobije Boga (I Kor. 11, 7; Kol. 3, 10), posle odlaganja telesne ogrubelosti u kojoj ona prebiva u sadašnjem životu -postaje nesvesna, ona koja, posedujući u sebi svu silu razuma čini svojim prisustvom da i besvesna i besčuvstvena materija tela bude svesna i čuvstvena?
Otuda sledi, a i razum to nalaže, da se duh, odloživši ovu telesnu ogrubelost koja ga sada raslabljuje, ne lišava svojih razumnih sila, nego ih privodi u bolje stanje, čineći ih još čistijim i još utančanijim". (str. 178-179).
Savremena "posmrtna" iskustva su na potresan način otkrila današnjim ljudima istinu o svesnom stanju duše nakon smrti, o tome da su njene umne sposobnosti tada još izoštrenije i prefinjenije. Ovo saznanje nije, međutim, samo po sebi dovoljno da bi onoga ko se u tom stanju nalazi zaštitilo od obmana u "vantelesnoj" sferi.
Neophodno je u tančine poznavati hrišćansko učenje o ovom pitanju.
Početak duhovnog viđenja
Često (ovo duhovno viđenje) počinje kod umirućih još pre smrti, tako da oni, još uvek videći one koji ih okružuju, i čak razgovarajući s njima, vide i ono što drugi ne vide.
Za ovo iskustvo umirućih zna se odvajkada, i zato slični slučajevi koji se zbivaju sa umirućima danas - nisu novost. Pa ipak, treba ponoviti ono što je rečeno ranije (I Glava, 2 deo): samo prilikom blagodatnih poseta pravednicima, kada im se javljaju Svetitelji i Anđeli, mi zaista možemo biti sigurni u to da su se javila bića sa drugog sveta.
U običnim slučajevima, kada umiruća osoba počne da viđa preminule rođake i prijatelje, to iskustvo može biti i samo jedno "prirodno" upoznavanje sa nevidivim svetom, u koji toj osobi predstoji da uđe. Istinska priroda likova pokojnika koji se pojavljuju poznata je verovatno samo Bogu, i mi nemamo potrebe da se u to upuštamo.
Jasno je da Bog umirućem daje ovo iskustvo kako bi mu na najočigledniji način pokazao da onostrani svet nije sasvim nepoznato i strano mesto, nego da je i tamo život ispunjen ljubavlju koju čovek gaji prema bliskim osobama.
Prepodobni Teofan Zatvornik na dirljiv način iznosi ovu misao pišući umirućoj sestri:
"Tamo će te susresti otac i majka, braća i sestre. Pokloni im se, prenesi im i naše pozdrave i zamoli ih da se mole za nas. Okružiće te tvoja deca i radosno te pozdraviti. Biće ti bolje tamo nego ovde".
Susret s duhovima
Ali po ishodu iz tela, duša će se obresti među drugim duhovima, dobrim i zlim. Ona obično teži onima koji su joj bliži po duhu, i ako je ona još u telu bila pod uticajem nekih od njih, to će ona i po ishodu iz tela ostati zavisna od njih, ma kako se odvratnima oni pokazali pri tom susretu.
Ovde nam se opet ozbiljno ukazuje na to da onostrani svet, iako za nas neće biti sasvim stran i nepoznat, ipak neće biti tek prijatan susret sa onima koje volimo u nekakvoj "zemlji snova", nego će biti jedan duhovni sukob u kome će se ispitati stanje naše duše u ovom životu - da li se ona, živeći vrlinski kroz ispunjavanje Božjih zapovesti priklanjala anđelima i svetima, ili je, lenjošću i neverjem učinila sebe prikladnom za opštenje s palim duhovima.
Preosvećeni Teofan Zatvornik dobro je rekao (vidi kraj VI glave) da će se i ispitivanje na vazdušnim mitarstvima možda pokazati pre kao iskušavanje nego kao optuživanje.
I premda je sama činjenica suda u zagrobnom životu -"posebno" odmah posle smrti, i Strašnog u poslednji dan - van svake sumnje, javno izrečena Božja presuda će biti samo odgovor na unutrašnje raspoloženje duše koje je ona u sebi izgradila u odnosu prema Bogu i duhovnim bićima.
Prva dva dana posle smrti
Tokom prva dva dana duša uživa u relativnoj slobodi i može da posećuje draga joj na zemlji mesta, a trećeg dana odlazi u druge sfere.
Ovde arhiepiskop Jovan samo ponavlja još od IV veka u Crkvi prisutno učenje, koje je Anđeo poverio prepodobnom Makariju Aleksandrijskom kada mu se javio u pustinji i objasnio mu značaj crkvenog pominjanja upokojenih trećeg dana po njihovoj smrti:
"Kada u treći dan biva u crkvi prinos, duša preminulog prima od svog Anđela Čuvara utehu u žalosti koju oseća zbog razdvajanja od tela. Ona dobija utehu zato što je u Crkvi Božjoj za nju obavljen prinos i uzneto slavoslovlje, što u njoj rađa dobru nadu.
Jer, tokom (prva) dva dana duši je dopušteno da se, u pratnji Anđela koji su uz nju, kreće kud joj je volja. Zato duša koja je volela telo ponekad luta oko kuće u kojoj se razlučila od tela, ili oko groba u kome je položeno telo, i tako provodi dva dana kao ptica koja traži sebi gnezdo. A vrlinska duša posećuje ona mesta gde je imala običaj da čini dobra dela. A u treći dan Onaj Koji je vaskrsao iz mrtvih zapoveda svakoj duši hrišćanskoj da se, podražavajući Njegovom Vaskrsenju, uznese na Nebesa i pokloni Bogu svih (Reči sv. Makarija Aleksandrijskog o ishodu duša pravednih i grešnih").
U pravoslavnom obredu opela mirjana prepodobni Jovan Damaskin živo opisuje stanje duše koja, rastavljena od tela, još uvek boravi na zemlji, ali ne može da opšti sa voljenim licima koja je u stanju da vidi: "Avaj, kako duša tada rida, a nikog da je pomiluje! Ka anđelima oči uzdiže, uzalud se moleći; ka ljudima ruke pruža i niko da pomogne. Zato, voljena braćo moja, pamteći kako je kratak život naš, izmolimo od Hrista upokojenje preminulome, i dušama našim veliku milost" (Čin opela mirjana, stihira samoglasna, gl. 2).
Teofan Zatvornik, pišući mužu svoje umiruće sestre, kaže: "Sama sestra neće umreti. Telo umire, a ličnost umirućeg ostaje, ali prelazi u drugi poredak života. Ona nije u telu koje leži na odru, i u grob nju neće položiti.
Ona je na drugom mestu. Ona će biti živa isto kao što je i sada. Prvih sati i dana ona će biti tu oko vas. Samo što neće ništa govoriti, i vi nećete moći da je vidite. Ali biće tu, imajte to na umu.
Mi koji ostajemo plačemo za onima koji su se prestavili, ali njima je odmah lakše, jer je to stanje blaženije, radosnije. Oni koji su umrli, pa bili vraćeni u telo, smatrali su ga vrlo neudobnim staništem. To će i sestra osećati. Njoj je tamo bolje, a mi se kidamo od tuge kao da se njoj nešto strašno desilo!
Ona će to gledati i sigurno biti zapanjena time" (Dušekorisno štivo, avg. 1894).
Treba imati na umu da je ovaj opis prva dva dana nakon smrti jedno opšte pravilo koje nikako ne obuhvata sve slučajeve. Zaista, većina u ovoj knjizi navođenih odlomaka iz pravoslavne literature ne potpada pod ovo pravilo, i to iz očiglednog razloga: Svetitelje, koji nisu vezani za zemaljske stvari nego žive u stalnom iščekivanju prelaska u onaj svet, ne privlače ni mesta gde su tvorili dobra dela, nego odmah počinju da se uznose na Nebesa. Drugi, kao K. Ikskul, počinju da se, po Božjem Promislu, uznose pre kraja drugog dana iz nekog posebnog razloga. S druge strane, sva savremena "posmrtna" iskustva, ma kako ona bila fragmentarna, uklapaju se u ovo pravilo: "vantelesno" stanje je tek početak prvog perioda bestelesnog "lutanja" duše po mestima na zemlji za koja je vezana.
Ali niko od tih ljudi nije bio dovoljno dugo u stanju smrti, čak ni toliko da bi sreo dva anđela koji su određeni da budu pratioci.
Neki kritičari pravoslavnog učenja o životu posle smrti, smatraju da su ovakva odstupanja od opšteg pravila dokaz "protivrečnosti" u pravoslavnom učenju. Ali oni sve shvataju previše bukvalno. Opis prva dva dana (kao i sledećih) ni u kom slučaju ne predstavlja nekakav dogmat. To je naprosto "model" koji pokazuje uobičajeni poredak posmrtnog iskustva duše.
Mnogi slučajevi, kako u pravoslavnoj literaturi, tako i u savremenim "vantelesnim" iskustvima, kada su se umrli na tren javljali živima prvog ili drugog dana po smrti (ponekad u snu) jesu primeri koji dokazuju da duša zaista obično ostaje pri zemlji za neko kratko vreme.
Ali trećeg dana (a često i ranije), ovaj period boravka pri zemlji se okončava.
Mitarstva
U to vreme (trećeg dana) duša prohodi kroz legion zlih duhova, koji joj zaprečavaju prolaz, optužujući je za razne grehe u koje su oni sami uvukli dušu. Prema različitim otkrovenjima, postoji dvadeset takvih prepreka, takozvanih "mitarstava" (carinarnica) i na svakom od njih se istražuje ovaj ili onaj greh; prošavši jedno mitarstvo, duša stiže na sledeće, i tek kada ih sve uspešno prođe, ona može da produži svoj put izbegavši da odmah bude bačena u ad.
Kako su užasni ti demoni i mitarstva može se videti po tome što je sama Majka Božja, kada ju je arhangel Gavrilo izvestio o skoroj smrti, molila Svog Sina da izbavi njenu dušu od tih demona. Kao odgovor na njenu molitvu, sam Gospod Isus Hristos pojavio se sa Nebesa da primi dušu svoje Prečiste Majke i odvede je na Nebesa. Odista je užasan treći dan za dušu preminulog, i zato su njoj molitve tada naročito potrebne.
U 6. poglavlju navedeno je mnoštvo svetootačkih i agiografskih tekstova o mitarstvima, tako da nema potrebe da bilo šta ovde dodajemo. Možemo, međutim, opet napomenuti da opisi mitarstava predstavljaju "model" onoga što duša doživljava posle smrti, a da pojedinačna iskustva mogu značajno odstupati od tog "modela".
Manje važni detalji (kao što je, recimo, broj mitarstava) imaju drugostepeni značaj u odnosu na glavnu činjenicu - da se duša ubrzo posle smrti podvrgava sudu ("posebni"' sud) na kome se sumiraju rezultati "nevidivog rata" koji je ona vodila (ili propustila da vodi) na zemlji protiv palih duhova.
Produžavajući svoje pismo mužu umiruće sestre, episkop Teofan Zatvornik piše: "Kod preminulih uskoro nastupa borba za prolazak kroz mitarstva. Njoj je tamo nužna pomoć! Pomislite tada na ovo, i čućete njen vapaj upućen vama: "Pomozite!".
Eto na šta bi trebalo da usmerite svoju pažnju i ljubav koju imate prema njoj. Ja mislim da će najistinitije svedočanstvo vaše ljubavi biti ako se vi, od trenutka ishođenja njene duše, prepuštajući drugima da se pobrinu oko njenog tela, udaljite negde i, osamivši se, pogruzite se u molitvu za nju koja u novom stanju ima nove, neočekivane potrebe.
Počevši tako, vi u narednih šest sedmica, pa i duže, nemojte prestajati s vapajima k Bogu da joj pomogne. Po rečima blažene Teodore, vreća iz koje su Anđeli zahvatali da bi je izbavili od mitara - bile su molitve njenog duhovnog oca. I vaše molitve biće to isto. Ne zaboravite da tako učinite. To je ljubav!".
Kritičari pravoslavnog učenja često nepravilno shvataju "vreću sa zlatnicima" iz koje su anđeli na mitarstvima "isplatili dugove" blažene Teodore.
Tu vreću ponekad pogrešna upoređuju sa rimokatoličkim shvatanjem o "višku zasluga" Svetitelja. I u ovom slučaju kritičari previše bukvalno shvataju pravoslavne tekstove. Ovde se ne radi ni o čemu drugom do o molitvama Crkve za prestavljene, odnosno o molitvama svetog čoveka i duhovnog oca. Forma u kojoj je to opisano je - treba li i to reći - metaforička.
Pravoslavna Crkva smatra učenje o mitarstvima tako važnim, da ih spominje u mnogim bogosluženjima (vidi neke citate u poglavlju o mitarstvima). Crkva ovo učenje svim svojim umirućim čedima naročito izlaže u "Kanonu na ishod duše" koji sveštenik čita kraj odra svakog umirućeg člana Crkve. U Kanonu se nalaze i sledeći tropari:
"Udostoj me da, odlazeći sa zemlje, ne budem zadržan od vazdušnog kneza, nasilnika i mučitelja, što na strašnom putu stoji i ispituje" (pesma 4).
"Predaj me, o Vladičice, u sveštene i časne ruke Svetih Anđela, da njihovim krilima zaklonjen, ne ugledam beščasna, smradna i mračna lica demona" (pesma 6).
"Ti koja rodi Gospoda Svedržitelja, daleko od mene odagnaj gorkih mitarstava poglavara i vladara ovoga sveta, kad budem na samrti, da bih te proslavljao vavek, sveta Bogorodice" (pesma 8).
Takvim rečima Crkva priprema umirućeg pravoslavnog hrišćanina za predstojeća ispitivanja.
Četrdeset dana
Zatim, uspešno prošavši kroz mitarstva i poklonivši se Bogu, duša u sledećih trideset i sedam dana posećuje nebeske obitelji i bezdane ada, ne znajući još uvek gde će ostati; i tek u četrdeseti dan određuje joj se mesto gde će prebivati do vaskrsenja mrtvih.
Nema, naravno, ničega čudnog u tome što duša, prošavši kroz mitarstva i okončavši zanavek sa onim što je zemaljsko, treba da se upozna sa stvarnošću onostranog sveta, u čijem će jednom delu večno prebivati. Prema otkrivenju koje je prepodobni Makarije Aleksandrijski dobio od Anđela, preminuli se u Crkvi "pominju naročito devetog dana po prestavljenju (pored opšte simvolike vezane za devet anđelskih činova) zato što su do tada duši bile pokazivane krasote raja, a posle toga, do kraja četrdesetodnevnog perioda, njoj se pokazuju mučenja i užasi ada, da bi joj četrdesetog dana bilo određeno mesto gde će čekati vaskrsenje mrtvih i Strašni Sud.
I ovde broj ukazuje na opšte pravilo ili "model" posmrtne realnosti, ali, nesumnjivo, ne završavaju svi preminuli svoj put saglasno ovom pravilu. Mi znamo da je Teodora, u stvari, završila svoje putovanje kroz ad tek u četrdeseti dan (mereno zemaljskim vremenom).
Stanje duša do Strašnog Suda
Posle četrdesetog dana neke duše prebivaju u stanju predokušanja večne radosti i blaženstva, a druge - u strahu od večnih muka koje će u potpunosti nastupiti posle Strašnog Suda.
Do Strašnog Suda se stanje duša još može promeniti, osobito prinošenjem za njih Beskrvne Žrtve (pominjanjem na Liturgiji) kao i drugih molitava.
Učenje Crkve o stanju duša na Nebesima i u adu do Strašnog Suda detaljnije je izloženo u rečima svetoga Marka Efeskog (v. prilog br. 1).
Kakva je korist duši u adu od molitve, bilo zajedničke, bilo lične, opisano je u žitijima Svetih, u podvižničkim i svetootačkim tekstovima. U žitiju mučenice Perpetue (III vek) na primer, sudbina njenog brata Demokrata njoj je bila otkrivena kroz predstavu cisterne pune vode koja se nalazila previsoko, tako da je njen brat, iz smradnog i neizdrživo vrelog mesta na kome je bio zatvoren, nije mogao dohvatiti. Zahvaljujući njenoj usrdnoj molitvi tokom celog dana i noći, on je uspeo da se domogne cisterne, i ona ga je ugledala na svetlom mestu. Na osnovu toga ona je shvatila da je on izbavljen od kazne (Žitija Svetih, 1. februar).
Sličan primer nalazimo u žitiju monahinje Atanasije (Anastasije Logočove), podvižnice koja se upokojila u našem, XX veku: "U to vreme ona je uzela na sebe podvig da se moli za rođenog brata Pavla koji se udavio u pijanom stanju. Najpre se uputila blaženoj Pelagiji Ivanovnoj, koja je živela u Divjejevskom manastiru, da se sa njom posavetuje šta da učini kako bi olakšala zagrobnu sudbinu svome bratu koji je nesrećno i nečasno skončao svoj zemaljski život.
Dogovorile su se ovako: da se Anastasija zatvori u svoju keliju, da posti i da se moli za njega, pročitavši 150 puta "Bogorodice Djevo". Po isteku 40 dana, ona je videla duboku provaliju, na njenom dnu krvav kamen na kome ležahu dva čoveka sa gvozdenim okovima oko vrata. Jedan od te dvojice bio je njen brat.
Kada je ispričala ovo svoje viđenje blaženoj Pelagiji, ona je posavetova da ponovi podvig. Po isteku drugih 40 dana ona ugleda istu provaliju, isti kamen i ista dva čoveka sa okovima oko vrata. Samo ovoga puta njen brat ustade, iđaše oko kamena i opet pade na njega, a okovi se opet nađoše na njegovom vratu.
Pošto opet izvesti Pelagiju Ivanovnu o ovom viđenju, ona joj reče da ponovi podvig i po treći put. Posle još 40 dana Anastasija vide istu provaliju i isti kamen, na kome se sada nalazio samo jedan, njoj nepoznati čovek, dok je njen brat otišao nekuda i ona ga nije mogla videti. Čovek koji je ostao na kamenu govorio je:
"Blago tebi, ti imaš silne molitvenike na zemlji".
Posle ovoga, blažena Pelagija je rekla:
"Tvoj brat se oslobodio od muka, ali nije zadobio blaženstva" ("Dušekorisno štivo", jun 1902).
Sličnih slučajeva ima mnogo u žitijima pravoslavnih Svetitelja i podvižnika. Onima koji su skloni da ovakva viđenja shvate previše bukvalno trebalo bi možda reći da forma u kojoj se ova viđenja pojavljuju (obično u snu) nije nužno fotografski snimak položaja duše na onom svetu, već pre slikovita predstava koja saopštava duhovnu istinu da se stanje duše popravlja molitvama nas koji smo ostali na zemlji.
Molitva za umrle
Koliko je važno pominjanje na Liturgiji može se videti iz sledećeg slučaja: još pre proslavljenja svetoga Teodosija Černjigovskog (1876. g.) jeromonah (čuveni starac Aleksej iz Golosjejevskog skita Kijevo-Pečerske Lavre, koji je umro 1916. g.), preoblačeći njegove mošti, umoran, sede kraj moštiju.
Zadremavši na tren, on ugleda pred sobom Svetitelja koji mu reče: "Hvala ti što se trudiš oko mene. Još bih te zamolio da, kad budeš služio Liturgiju, pomeneš moje roditelje" - i dade mu njihova imena (jerej Nikita i Marija).
"Kako možeš ti, Svetitelju, da tražiš moje molitve, kad ti sam stojiš pred Nebeskim Prestolom i nizvodiš ljudima Božju blagodat?", upita jeromonah.
"Da, to je tačno", odgovori sveto Teodosije, "ali prinošenje na Liturgiji moćnije je od mojih molitava".
Znači, parastosi i domaće molitve za umrle njima koriste, kao i dobra dela koja se čine njima u spomen - milostinja i prilozi za crkvu.
Ali naročito je za njih korisno pominjanje na Božanstvenoj Liturgiji. Bilo je mnogo javljanja umrlih i drugih događaja koji potvrđuju kako je korisno pominjanje umrlih.
Mnogi koji nisu živeli u pokajanju, ali su se na samrti pokajali, bili su oslobođeni od muka i dostigli pokoj. U Crkvi se stalno uznose molitve za upokojenje umrlih, dok se na dan Silaska Svetog Duha (Pedesetnica), u kolenopreklonoj molitvi na večernjem, uznosi posebna prozba "za one što su u adu".
Sveti Grigorije Dvojeslov, odgovarajući u svojim "Razgovorima" na pitanje: "Postoji li nešto što bi dušama posle smrti moglo koristiti?", uči: "Sveto žrtvoprinošenje Hrista, naše spasiteljne Žrtve, od velike je koristi dušama čak i posle smrti, pod uslovom da njihovi gresi (jesu takvi da) mogu biti oprošteni u budućem životu.
Zato duše umrlih ponekad mole da se za njih odsluži Liturgija... Naravno, sigurnije je da mi za života učinimo za sebe ono što se nadamo da će drugi činiti za nas posle naše smrti. Bolje je učiniti da izlaz bude slobodan, negoli tražiti oslobođenje kad si u okovima. Zato bi trebalo da od sveg srca prezremo svet, čija je slava već prošla, i da svakodnevno Bogu prinosimo žrtvu naših suza, kada na žrtvu prinosimo Njegovo sveto Telo i Krv.
Samo ta žrtva ima moć da spase duše od večne smrti, jer ona tajanstveno oprisutnjuje smrt Jedinorodnog Sina ("Razgovori" IV, 57, 59).
Sveti Grigorije navodi nekoliko slučajeva kada su se umrli javljali živima moleći ih da se odsluži Liturgija za njihovo upokojenje, ili im blagodarili što su to učinili.
Jednom se desilo i to da je neki zarobljenik, za koga je njegova žena mislila da je mrtav i zato određene dane zakazivala Liturgiju za njega, vrativši se iz zarobljeništva ispričao kako su ga u određene dane oslobađali od okova - baš u one dane kada je za njega služena Liturgija (IV, 57, 59).
Protestanti obično smatraju da su crkvene molitve za umrle nekako nespojive sa neophodnošću da se spasenje zadobije prevashodno u ovom životu:
"Ako tebe Crkva može spasti i posle smrti, zašto bismo se onda opterećivali borbom ili traženjem vere u ovom životu? Hajde da jedemo, pijemo i veselimo se...".
Naravno, niko od onih koji su se ovakvih shvatanja pridržavali nikada nije dostigao spasenje crkvenim molitvama. Očigledno da je ovakav argument površan i čak licemeran - molitva Crkve ne može spasti onoga ko ne želi da se spase ili ko se nikada u svom životu nije potrudio za to.
Može se reći da je molitva Crkve ili pojedinih hrišćana za umrlog, u izvesnom smislu, još jedan plod života tog čoveka: za njega se ne bi molili da on za svog života nije učinio nešto što bi moglo da podstakne na molitvu za njega nakon njegove smrti.
Sveti Marko Efeski takođe razmatra pitanje crkvene molitve za umrle i olakšanja koje ona njima donosi, pa u tom smislu navodi primer da se sveti Grigorije Dvojeslov molio za rimskog imperatora Trajana, i da je ta molitva bila nadahnuta nekim dobrim delom tog paganskog imperatora (v. prilog br. 1).
Šta možemo učiniti za umrle
Ako neko želi da pokaže svoju ljubav prema umrlima i da im realno pomogne, to može najbolje učiniti tako što će se moliti za njih, a naročito davanjem njihovih imena da se pomenu na Liturgiji kada se čestice, izvađene za žive i umrle, spuštaju u Krv Gospodnju uz reči:
"Omij, Gospode, svetom Krvlju tvojom grehe ovde pomenutih slugu tvojih, (po) molitvama Svetih Tvojih".
Ništa veće ni bolje ne možemo mi učiniti za preminule, od toga da se molimo za njih, pominjući ih na Liturgiji.
Njima je to uvek neophodno, a naročito tokom prvih četrdeset dana, kada duša umrlog gredi ka večnim naseljima. Telo tada ništa ne oseća: ono ne vidi okupljene bližnje, ne udiše miris cveća, ne čuje nadgrobne besede. Ali duša oseća molitve koje se uznose za nju, i blagodarna je onima koji ih uznose, i duhovno im je bliska.
O, srodnici i prijatelji preminulih! Činite za njih ono što je njima potrebno, a u vašoj je moći.
Upotrebite svoj novac ne na spoljašnje ukrašavanje grobova nego udelite taj novac ubogima za pokoj duše svojih preminulih, ili ga priložite crkvi u kojoj se za njih uznose molitve. Budite milosrdni prema preminulima, postarajte se za njihove duše.
Taj put čeka i vas, i znajte da ćemo svi mi tada čeznuti da nas neko pomene u molitvi! Budimo zato i sami milostivi prema umrlima.
Čim se neko prestavi, odmah pozovite sveštenika ili ga obavestite, kako bi mogao da pročita "Molitve na ishod duše" koje treba pročitati nad svakim pravoslavnim hrišćaninom posle njegove smrti.
Postarajte se da se. ukoliko je moguće, opelo odsluži u crkvi i da se nad preminulima sve do opela čita Psaltir. Opelo i sahrana ne moraju biti besprekorno organizovani, ali je apsolutno neophodno da se opelo odsluži bez skraćivanja, u potpunosti. Pomislite tada na pokojnika, sa kojim se zauvek rastajete, a ne na to šta je vama lakše. Ako u crkvi ima više pokojnika, nemojte odbiti da se održi zajedničko opelo, ako to neko predloži. Bolje je da se istovremeno odsluži opelo za dva ili više pokojnika kada je molitva njihovih bližnjih usrdnija, nego da se održi više opela jedno za drugim, a da ta opela, zbog nedostatka vremena i umora, budu skraćena.
Ovo zbog toga što je svaka reč molitve za umrle kao kap vode za žednoga. Odmah se pobrinite i za to da se preminuli svakodnevno pominje na Liturgiji tokom sledećih četrdeset dana. Obično se u crkvama gde se bogosluženje obavlja svakodnevno i pokojnici koji su tu opevani pominju 40 dana pa i duže.
Ali, ako je opelo odsluženo u hramu gde nema svakodnevnih bogosluženja, sami rođaci su dužni da se pobrinu i obezbede četrdesetodnevno pominjanje na Liturgiji u onim hramovima gde se služba Božja obavlja svakog dana. Takođe je dobro poslati za pokojnika prilog u manastire, kao i u Jerusalim gde se na svetim mestima uznosi neprestana molitva.
Četrdesetodnevno pominjanje treba započeti odmah po smrti, kada je duši osobito potrebna molitvena pomoć, i zato je neophodno započeti pominjanje u najbližem mestu gde se vrši svakodnevno bogosluženje. Postarajmo se da učinimo sve što god možemo za one koji su otišli na drugi svet pre. nas, sećajući se reči: "Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani" (Mt. 5, 7).
Vaskrsenje tela
Jednoga dana će ovom propadljivom svetu doći kraj, a nastupiće večno Carstvo Nebesko u kome će duše spasenih, sjedinjene opet sa svojim vaskrslim telima zanavek, besmrtne i nepropadljive, prebivati sa Hristom. Tada će delimična radost i slava koje čak i sada duše na Nebesima poznaju, biti zamenjene punoćom radosti nove tvorevine za koju je čovek i bio sazdan. Ali oni koji nisu prihvatili spasenje koje je Hristos doneo na zemlju, mučiće se večno, zajedno sa njihovim vaskrslim telima - u paklu.
U završnom poglavlju "Tačnog izloženja pravoslavne vere" prep. Jovan Damaskin dobro opisuje konačno stanje duše posle smrti: "Verujemo takođe i u vaskrsenje mrtvih. Jer će se ono zaista dogoditi, zaista će biti vaskrsenja mrtvih. Ali, govoreći o vaskrsenju, mi podrazumevamo vaskrsenje tela. Jer vaskrsenje je ponovno podizanje onoga što je propalo. Međutim, pošto su duše besmrtne, kako će vaskrsnuti? Ako se smrt određuje kao odvajanje duše od tela, onda je vaskrsenje naravno, ponovno sjedinjavanje duše i tela i ponovno podizanje razdvojenog i (pro)palog živog bića. Dakle, upravo ono telo koje se raspalo, vaskrsnuće kao neraspadljivo. Jer, Onaj Koji ga je na početku stvorio od praha zemaljskog, može ga i vaskrsnuti nakon što se ono, po odluci Tvorca, raspalo i vratilo natrag u zemlju iz koje je i uzeto...
Naravno, da je samo duša prebivala u podvigu vrlinskog življenja, samo bi ona i bila ovenčana. I da se samo ona povazdan predavala zadovoljstvima, bilo bi pravedno da samo ona i bude kažnjena. Ali, pošto ni u vrlini ni u poroku duša nije učestvovala bez tela, pravedno je da oni zajedno prime ono što su zaslužili...
Tako ćemo mi vaskrsnuti, jer će se duše opet sjediniti sa telima koja će postati besmrtna i nepropadljiva, i onda ćemo stati pred strašno Hristovo sudilište.
I đavo i njegovi demoni, i njegov čovek, Antihrist, i nečastivi ljudi i grešnici biće predani večnom ognju; ali to nije veštastveni, materijalni oganj (tj. vatra) kakav mi poznajemo, nego oganj kakav zna samo Bog.
A oni koji su činili dobro zablistaće zajedno s anđelima u večnom životu, zajedno s Gospodom našim Isusom Hristom, uvek na Njega gledajući i od Njega budući vođeni, i naslađivaće se neprekidnom od Njega ishodećom radošću, proslavljajući Ga sa Ocem i Svetim Duhom u beskonačne vekove vekova. Amin. " (str. 267-272).
Izvor: sajt - SVETOSAVLJE
