То што радиш је банализовање. Нико не тврди да је авион нешто зло, осим ако не "испоручује" осиромашени уранијум или плутонијум, нико не говори да медицина није нешто добро. Говорим о конкретним стварима које нападају нешто у шта су највећи умови веровали. Ти исти умови су и заслужни за науку коју ти видиш као противника Богу. Ту нема никаквог дисбаланса, све закономерности природе и Универзума функционишу по одређеним законима. Једина разлика је што ти верујеш да су ти закони успостављени случајно, а ја верујем да су успостављени намерно.
Мислим да је већ смешно да упорно унижавате наш прилаз науци (мислим на онај део који ви потенцирате). По вама ће бити да смо ми некакви пећински људи који немају ни зрно знања и научно-техничке оспособљености, а ви сте узвишеније свести које верују да су настале од амебе, примата и пећинских људи. Ваша свест не види нити жели да види Пастеров закон. Нашао сам веома добро утемељено математичко посматрање (кроз низове), осим ако и математику више не убрајамо у науке (које су подобне за еволуционизам).
Коначни доказ против ове хипотезе дао је чувени
Луј Пастер. Он је био заиста велики човек. Он је радио на вирусу беснила, кад се није знало много о вирусима. И,
он је победио беснило.
Он је био врло религиозан. Он је веровао да Бог постоји, и инспририсао се тиме како се Исус Христос жртвовао за свет. Он је веровао да постоји Биће у свемиру, да постоји Биће које даје живот, и он је желео да докаже да природа не може да оживи мртву твар. У том циљу је смислио један експеримент који је у суштини генијалан, генијалан по идеји. (
Слика 2) (По апаратури и техници, са данашњег становишта, такође архаичан.)
Слика 2
Шта је он урадио? Пошто је гранична тачка била исушивање ваздуха, он је направио једну боцу која је имала извучен грлић у облику лабудовог врата. Све је скоро исто као и код Спаланцанија, боца са раствором, али је Луј Пастер направио такву посуду, чији је грлић извукао у облику слова "С" или лабудовог врата. Унутар боце је ставио стерилну подлогу, и оставио је да стоји отворена.
И сада, ако стварно постоји "вис виталис", јер нема никаквог исушивања ваздуха (то је била та "гранична ствар"), она може да уђе. Никада се нису појавили микроорганизми. Јер, бактерије могу да упадну у грлиц, али не могу да уђу у супстрат јер немају крила да полете и уђу у њега.
А када је нагнуо суд да супстрат уђе у грлић (
Слика 3) и вратио назад, добио је појаву микроорганизама. И, Пастеровим експериментима није нико више имао шта да приговори. И коначно је пала та атеистичка хипотеза саморађања.
Слика 3
Значи, постојало је нешто што је било гранично, што је требало утврдити, и Луј Пастер је успео, дефинитивно, једним елегантним огледом, да докаже да живо потиче само од живог. И на темељу његових експеримената потиче она чувена изрека на латинском: "
Омне виво еx виво", што значи: "
Живо само од живог."
И, сад су то теолози лепо искористили. Кад је Пастер то доказао, теолози су рекли: "Пастеру, хвала ти!", и онда је почела филозофска надградња: Ако је тачно да све живо потиче само од живог, а низ живих бића није бесконачан, онда неминовно следи да постоји живо биће које има "живот по себи", непозајмљени живот и које може да даје живот другоме. Из Пастеровог закона, апологете 19.века су сасвим лако отпутовали до једног Бића којег Библија назива Богом, које има живот по себи. Дакле, које нема позајмљени живот, него има живот "по себи", и оно може да даје живот другоме.
Да ли, заиста, такав закључак неминовно следи из онога сто је Пастер доказао? Зар мора баш такав закључак да се изведе? Ако је тачно оно што је Пастер утврдио, да живо настаје само од живог, и ако низ живих бића није бесконачан, ви ћете сами осетити да мора постојати једно биће које даје живот, иначе не би било живих бића. Међутим, постоје неки људи који, отприлике, овако мудрују: "Ево, ја сам живо биће. Мој непосредни биолошки узрок, мене као живог бића, јесу моји родитељи. Биолошки узрок мојих родитеља јесу њихови родитељи, и тако редом, па кад дођемо до последњег члана, овде, на планети Земљи, можемо да се преселимо у свемир.
Дакле, главни проблем овде јесте: "
Да ли је низ живих бића коначан или бесконачан?" Ако је низ живих бића бесконачан, онда је јасно да ми не долазимо до првог узрока. "Јесте, важи Пастеров закон, али низ живих бића је бесконачан. Ја сам настао од својих родитеља, моји родитељи од својих родитеља, и тако редом..." То се зове бесконачни низ, "регрессус ин инфинитум", или "бежање у бесконачност", да не би признали да постоји једно биће које има живот по себи. Али, да ли је низ коначан или бесконачан?
Када ми размишљамо о каузалном низу или каузалном нексусу, има једна омашка која се често прави. Ево, рецимо, један каузални нексус: Имамо догађај А који има свој адекватни узрок. Рецимо, саобраћајна несрећа коју је изазвала нека госпођа. Непажња је узрок несреће. Али, овде имамо као последицу непажњу. Шта је узрок непажње? Зубобоља. А шта је узрок зубобоље? Некоришћење пасте за зубе. А зашто не користи пасту за зубе? Неразвијене навике. А зашто неразвијене навике? Лоше васпитање. А зашто лоше васпитање? Лоши родитељи. А зашто су родитељи такви? ... То се назива
каузални низ или каузални нексус.
Е сада, кад погледамо жива бића. Једно живо биће има свој узрок у својим родитељима, они у својим, и тако редом, постоји тај биолошки узрочни низ. Оно што је карактеристично јесте то, да обично наша мисао о узрочности се не поклапа са самим фактом узрочности. Јер, узрочност иде са оца на сина.
Дакле, оно што је врло важно сада да запазимо јесте то, да моја мисао о узрочности иде у назад, а факат узрочности, чињеница узрочности иде у напред. Зато ми можемо да бежимо у бесконачност, јер се наша мисао о узрочности не поклапа са самом чињеницом узрочности.
Ако ми хоћемо да се наша мисао поклапа са смером узрочности, просто је немогуће да ми одемо у бесконачни низ. Јер, ми морамо однекле почети, морамо почети одбројавање од неког. Јер замислите, како да отпочнемо бројање из бесконачности? Ако добројимо до себе - нисмо добро почели. Просто је немогуће да почнемо бројање из бесконачности.
Дакле, ако ја хоћу да се моја мисао узрочности поклапа са стварном чињеницом, ја не могу да почнем из бесконачности, јер то је противречно, никада не би добројао до себе. Ви ако почнете из бесконачности, ви не можете да добројите до себе. Ако успете да добројите до себе, нисте почели из бесконачности, почели сте од првог узрока.
Друга ствар која је врло значајна јесте, да је низ само потенцијално бесконачан. Сваки низ је само потенцијално бесконачан, и његова потенцијална бесконачност се састоји у томе, да ми можемо, у сваком тренутку, само фиктивно да му додајемо одређене чланове. Али, он је увек докрајчен.
Дакле, низ може бити само потенцијално бесконачан - ако ја у својој глави додајем неке фиктивне чланове, и то потенцијално. Да ја седнем па да маштам. Међутим, ми нисмо позвани на маштање, већ да видимо шта је актуално, стварно. Актуално, конкретно, низ је докрајчен са мном, а свима нама апсурдна је мисао да постоји крај који нема почетак.
Рецимо, ако ја гледам биолошки низ узрока мог бића, тај ланац је сигурно докрајчен мојим бићем. Јер видите, лако је замислити почетак без краја. Значи, несто је настало и траје. Али, како да замислимо крај без почетка. Такав низ је апсурдан. Покушајте у вашем мозгу. Можете само да растужите свој мозак, да добијете пликове на мозгу. Ако неко смисли крај без почетка, крај неког низа који нема почетак, то је једноставно немогуће.
То је апсурдна мисао, да постоји крај једног низа који нема почетак. Не постоји крај нечега што нема почетак. То не може да се замисли. Али је зато сасвим логично, да постоји почетак који има крај, а може бити и почетак који нема краја. То се може и замислити и остварити. Сасвим лако можемо да замислимо да нешто сада настаје и да не мора да има свој крај. Тако и Библија тврди, да Бог ствара у једном тренутку, и то је намењено вечности. То је врло лако замислити, али замислити крај без почетка, то је апсурдна мисао. Зато кад ви кажете да Пастеров закон важи, да све живо настаје од живог, а видимо да низ живих бића, конкретно, не може бити бесконачан, то аутоматски значи да мора постојати једно биће које има непозајмљени живот, него које има живот по себи. Такво биће јесте само Божанско биће. Ово је слично оном аргументу постојања Бога на основу закона каузалности.
Дакле, тако су аргументисали теолози. Постоји и једна симпатична анегдота о возу, као добра илустрација овога. Врло занимљива анегдота. Она говори о томе, како су у композицији једног воза, у задњем вагону тог воза, седели један ватрени атеиста и један религиозни човек који је волео то што Бог постоји. И сада, они разговарају тако о различитим темама, и овај религиозни човек стално покушава овог атеисту на неки начин да увери или да му барем провуче кроз главу, да то није баш тако како они, атеисти, верују да јесте. Значи, постоје две вере: атеистичка и теистичка.
И сад они причају, причају о много чему. Наравно, и ватрени атеиста хоће некако да протури своју идеју овом теисти. А теиста му каже: "Па, мора постојати Бог као први узрок." А атеиста каже: "Не мора, низ узрока може бити бесконачан." Онда теиста поставља овом атеисти врло озбиљно питање, чију озбиљност атеиста у првом моменту и не осећа: "Шта ти мислиш, да ли овај воз којим ми путујемо има локомотиву?"
И сада анегдота каже како атеиста, доследно свом материјалистичком ставу, одговара: "Кретање воза можемо да објаснимо и на други начин. (Ово је сад атеистичко објашњење.) Ми се налазимо у задњем вагону и крећемо се захваљујући томе, што наш задњи вагон вуче вагон испред њега. Овај испред њега вуче следећи, и тако редом, и ја могу да замислим да се ми крећемо тако што наш воз има бесконачан број вагона, и у ствари, нема локомотиве."
То је атеистички начин мишљења, да никако не дођете до Божанског бића, него ви направите бесконачан низ вагона.
А шта каже теиста на то? Теиста на то одговара: "Ја разумем да то проистиче из вашег материјалистичког убеђења, али молим вас, иако је ова наша композиција врло дугачка, иако ми не видимо локомотиву, ми можемо да замислимо бесконачно дугу композицију само у случају да она стоји. Чим се креће, то значи да има локомотиву. Што дужа композиција, то јача локомотива."
Даље теиста додаје: "Погрешно је то, што твоја мисао о узрочности опет путује у контра правцу - иде од нас, од ефекта ка узроку, а сам факат узрочности иде супротно, од узрока ка ефекту. Ако хоћемо да нам се правац мисли подудара са фактичким правцем узрочности, онда бројање морамо почети од локомотиве према нашем вагону. У том случају, локомотиву не смемо замишљати бесконачно далеко, то јест, не смемо порицати њено постојање и дејство, јер би значило да се и наш вагон не креће, као ни цела композиција. Ми можемо да замислимо бесконачну композицију која стоји. Чим се креће, мора да има локомотиву. Што дужа композиција, то јача локомотива."
Исто је тако и са Пастеровим законом. Ако је тачно да живо биће настаје само од живог бића, ми морамо имати локомотиву која вуче, ми морамо имати биће које даје живот, које има живот само по себи. Локомотива не дугује своје кретање никоме. Она сама у себи има могућност да се креће и може да вуче. Она је "самобитно биће", тако да кажемо.
Дакле, ако је аксиом да "све живо настаје од живог", онда чим ви видите једно живо биће које није вечно, а видели смо да низ живих бића не може бити бесконачан, из тога ми сасвим солидно изводимо аргумент, да мора постојати биће које има живот по себи.
Хипотеза абиогенезе и Пастеров закон
http://www.
pravoslavna-srbija.com/Pravoslavlje/Bog i nauka za brisanje/Poreklo zivota/Hipoteza abiogeneze i Pasterov zakon/Hipoteza abiogeneze i Pasterov zakon.htm
Није лоше прочитати нешто и од научника који су заслужни за "науку" коју ви користите против Бога.
