Malo biblijske nauke nije na odmet za advente.
V. ZAVET S MOJSIJEM
A. Biblijski citat
Zavet s Mojsijem sadrži veoma opširne, detaljne informacije, i
biblijski izveštaj proteže se od 2. Mojsijeve 20:1 do 5. Mojsijeve 28:68.
B. Učesnici u zavetu
Strane uključene u ovom sporazumu bile su Bog i Izrailj. Zavet je
učinjen s Izrailjem, a ne samo s Mojsijem koji je delovao kao
predstavnik Izrailja. Ovo je jasno izneseno u 2. Mojsijevoj 19:3-8:
3 I Mojsije izađe na goru k Bogu; i povika mu Gospod s gore
govoreći: Ovako kaži domu Jakovljevom, i reci sinovima
Izrailjevim: 4 Videli ste šta sam učinio Misircima i kako sam vas
kao na krilima orlovim nosio i doveo vas k sebi. 5 A sada ako dobro
uzaslušate glas moj i uščuvate zavet moj, bićete moje blago mimo
sve narode, premda je moja sva zemlja. 6 I bićete mi carstvo
svešteničko i narod svet. To su reči koje ćeš kazati sinovima
Izrailjevim. 7 A Mojsije dođe i sazva starešine narodne; i kaza im
sve ove reči koje mu Gospod zapovedi. 8 A sav narod odgovori
složno i reče: Šta je god kazao Gospod činićemo. I Mojsije javi
Gospodu reči narodne.
Zavet nije učinjen s neznabošcima ili s Crkvom, već jedino s
Izrailjem; na ovo se takođe ukazuje i u sledećim biblijskim citatima: 5.
Mojsijeva 4:7–8; Psalam 147:19–20; i Malahija 4:4.
C. Odredbe zaveta
Ključna odredba Mojsijevog zaveta bila je Mojsijev zakon, koji je
sadržao ukupno 613 zapovesti. U ovim odredbama su bili uključeni
blagoslovi za poslušnost i prokletstva za neposlušnost. To je bilo
potpisano i zapečaćeno Šekina slavom u 2. Mojsijevoj 24:1–11, ali je
potpisano na takav način da je učinilo da ovo bude uslovni zavet. Tako,
u suštini, postoje 613 odredaba zaveta, previše ih je da bi ovde bile
pojedinačno nabrojane. Umesto toga, biće navedene sedam primedbi
koje se tiču odredaba zaveta s Mojsijem.
1. Celovitost zakona
Prvo: Kao što je ranije ustanovljeno, postojalo je ukupno 613
posebnih zapovesti, a ne samo Deset zapovesti, kao što se pogrešno
mislilo. Od ovih 613 zapovesti, 365 su bile negativne zapovesti, stvari
koje su bile zabranjene; 248 zapovesti su bile pozitivne zapovesti, stvari
koje je trebalo činiti.
2. Blagoslovi i osude zakona
Drugo: Ovo je bio uslovni zavet, što je značilo da će zbog
poslušnosti uslediti blagoslovi, ali će zbog neposlušnosti uslediti osuda
(2. Mojsijeva 15:26; 19:3–8).
3. Dodavanje krvnih žrtava
Treće: Ključni elemenat čitavog Mojsijevog zakona bila je krvna
žrtva, to je izneseno u 3. Mojsijevoj 17:11:
11 Jer je duša telu u krvi; a ja sam vam je odredio za oltar da se
čiste duše vaše; jer je krv što dušu očišća.
Postojalo je pet različitih žrtava koje su podrobno opisane u 3.
Mojsijevoj 1–7. Jevrejska reč za otkupljenje ne znači ukljanjanje greha,
već samo pokrivanje greha. Iako je krv žrtava pokrivala grehe
starozavetnih vernika, ona nikada nije ukljanjala grehe; jedino krv
Mesije može da ukloni greh (Jevrejima 10:1–4). Ipak, krvna žrtva
obezbeđivala je oproštenje greha i obnavljanje zajednice.
4. Postavljanje ograničenja u ishrani
Četvrto: Za Jevreje, to je ograničilo neke od odredbi zaveta koji je
učinjen s Nojem. Životinje su trebale biti, kako razdvojenih papaka, tako
i one koje preživaju; ribe su trebale da imaju kako peraja, tako i krljušt.
Što se tiče živina, ptice grabljivice nisu bile dozvoljene; a što insekata
tiče, samo je jedna vrsta skakavca bila dozvoljena.
5. Proširenje smrtne kazne
Peto: Za Jevreje, to je dodalo smrtnu kaznu za druge grehe kao što
su, između ostalih: idolopoklonstvo, preljuba, proklinjanje Boga,
proklinjanje roditelja, kršenje subote, praktikovanje vračanja.
6. Znak zaveta
Šesto: To je ponovo potvrdilo praksu obrezivanja (3. Mojsijeva
12:3), ali ne iz istih razloga. Za vreme zaveta koji je učinjen s Avramom,
obrezivanje je bio znak zaveta i ono je bilo obavezno samo za Jevreje.
Za vreme zaveta koji je učinjen s Mojsijem, obrezivanje je bilo sredstvo
pokoravanja Mojsijevom zakonu i bilo je obavezno za sve Jevreje, ali
takođe i za neznabošce koji su želeli da postanu deo Izrailjskog društva.
Zato je Pavle upozorio Galatske vernike iz neznaboštva da će morati da
drže ceo Zakon a ne samo ovu jednu zapovest ako se podvrgnu
obrezanju (Galatima 5:3).
7. Simbol zaveta
Sedmo: Simbol ili znak zaveta s Mojsijem bila je subota1. Što se
tiče subote, mogu se izneti pet posebnih primedbi. Prvo: budući da je
subota simbol zaveta s Mojsijem, to je bio znak između Boga i Izrailja,
znak da je Izrailj bio odvojen od strane Boga (3. Mojsijeva 31:12–17); to
je bio znak Izlaska (5. Mojsijeva 5:12–15; Jezekilj 20:10–12); i to je bio
znak da je Jehova bio Izrailjev Bog (Jezekilj 20:20). Svaki razlog koji je
dat za držanje subote značajan je samo za Izrailj, ne za neznabošce ili za
Crkvu.
Drugo: Subota nije uredba stvaranja; to je započelo jedino s
Mojsijem. 1. Mojsijeva 2:1–3 iznosi jedino ono što je Bog učinio tog
dana, ali tamo ne postoji zapovest da se svetkuje taj dan. Reč subota nije
čak ni korišćena u izveštaju o stvaranju (u 1. Mojsijevoj) i taj dan u
nedelji je samo nazvan „sedmi dan”. Od Adama do Mojsija, ne postoji
zapis o tome da je neko svetkovao subotu. Iako je u prošlom zavetu Bog
nabrojao brojne obaveze upućene ljudskom rodu, svetkovanje subote
nije bila jedna od njih. Knjiga o Jovu se bavi vernima koji su bili pre
Mojsija i tamo se takođe spominju mnoge obaveze čoveka prema Bogu,
ali svetkovanje subote nije bila jedna od njih. Svetkovanje subote
počinje s Mojsijem u 2. Mojsijevoj 16:23–30 i učinjeno je delom
Mojsijevog zakona u 2. Mojsijevoj 20:8–11.
Treće: Subota je bila dan od odmora, a ne dan zajedničkog
slavljenja, i to je još jedno pogrešno shvatanje u vezi ovog dana. Kako
su se zapovesti vezane za subotnji odmor dalje razvijale u drugim
delovima Mojsijevog zakona, ono što se mislilo pod „odmorom” za
vreme subote umnogome je bilo stvar zabrane: da se ne sakuplja mana
(2. Mojsijeva 16:23–30); da se ne putuje (2. Mojsijeva 16:29); da se ne
loži vatra (2. Mojsijeva 35:3); i da se ne sakupljaju drva (4. Mojsijeva
15:32). Izvan zakona, druge zabrane za subotu uključivale su sledeće: da
se ne nosi teret (Jeremija 17:21); da se ne trguje (Amos 8:5); i da se ne
vrši prodaja (Nemija 10:31; 13:15, 19). Ništa nije bilo rečeno u vezi
zajedničkog slavljenja. U Mojsijevom zakonu, subota je bila dan od
odmora i prekid rada, a ne dan zajedničkog slavljenja. Subotnje službe u
sinagogi koje nalazimo u Novom zavetu nastale su s vavilonskim
ropstvom, a ne s Mojsijevim zakonom. Iako to nije bio dan potpune
neaktivnosti, to je trebao biti dan od odmora i osveženja od redovnog
1 Subota (na hebrejskom jeziku „šabat” a na grčkom „sabbaton”) je
svetkovana od zalaska sunca u petak do zalaska sunca u subotu;
prim. prev.
posla koji je obavljan tokom proteklih šest dana. Iako je sam odmor
mogao biti čin slavljenja, zajedničko slavljenje za vreme subote nije bio
činilac u Starom zavetu.
U povezanosti sa subotom, izraz „sveti sabori” se često nalazi.
Ovaj izraz je ponekad korišćen kao osnova za naučavanje da je subota
bio zajednički dan slavljenja za sve. Međutim, to je korišćeno samo u
vezi sa sveštenstvom i žrtvama. Zajedničko značenje je samo za
sveštenike i mesto ovog zajedničkog slavljenja je u Šatoru od sastanka
ili hramu da bi se prinosile žrtve. Pošto je jedino sveštenstvo moglo da
čini delo žrtvovanja, sveti sabori se primenjuju samo na njih. Ovaj izraz
se spominje ukupno devetnaest puta, i to u tri Mojsijeve knjige: 2.
Mojsijeva, 3. Mojsijeva i 4. Mojsijeva. Od ukupno devetnaest puta,
jedanaest puta se ovaj izraz spominje u jednom poglavlju – u 3.
Mojsijevoj 23. Ostalih šest izraza se nalaze u dva poglavlja 4. Mojsijeve
28–29. U svim ovim slučajevima, izraz sveti sabori upućuje na sabore
sveštenika čija je svrha prinošenje posebnih žrtava, i subota je bila jedna
od tih prilika. To nije bilo vreme zajedničkog slavljenja za sve Izrailjce.
Tako, jedan odeljak koji je korišćen sa svrhom da pokuša da potvrdi
zajedničko slavljenje za vreme subote, 3. Mojsijeva 23:3, upućuje na
subotu kao na sveti sabor i treba da ima veze sa zajedničkim
prinošenjem žrtava od strane sveštenika. Iako je ovo važno za porodična
okupljanja, to nije bio čin zajedničkog slavljenja. Kao što dr Luis
Goldberg (Louis Goldberg) sa Moddy Bible Institute (Modijev biblijski
institut) kaže: „Subotnji odmor trebao je da bude potpuni odmor (fizički)
i sveti sabor (duhovno osveženje) pred Gospodom.”
Što se tiče subote čak i 3. Mojsijeva 23:3 iznosi da „subota je
Gospodnja po svim stanovima vašim“. Ponovo, naglasak se odnosi na
ostajanje kod kuće (2. Mojsijeva 16:29) i porodično odmaranje, radije
nego li okupljanje na zajedničko slavljenje. Kao što dr Goldberg takođe
ukazuje, odmor „je takođe trebalo da uključi i duhovnu obnovu”. Izraz
sveti sabori naglašava da su u takvoj prilici sveštenici trebali da prinesu
posebnu žrtvu. U stvari, Mojsijev zakon nalagao je zajedničko slavljenje
samo u tri slučaja: na Praznik Pashe, na Praznik sedmica i na Praznik
senica. Kad su u takvim situacijama morali da se sele u mesta gde je bio
Šator od sastanka, a kasnije i hram, u Silom ili Jerusalim. Zajedničko
slavljenje onih koji nisu leviti održavalo se tri puta godišnje, ali ne na
subotu. Ovo bi bilo fizički nemoguće imajući u vidu vreme koje je bilo
potrebno za putovanje u biblijska vremena. Kazna za skrnavljenje subote
bila je smrt; skrnaviti subotu značilo je smatrati je kao svaki drugi dan.
Zato, za vreme subote, oni nisu trebali da rade i trebali su da ostanu kod
svojih kuća i da odmaraju.
Četvrto: Subota kao simbol ili znak zaveta s Mojsijem sastojala se u
tome da je to bilo namenjeno samo za Izrailj, a ne za Crkvu.
Peto: Kao znak zaveta s Mojsijem, on je snazi sve dok je Mojsijev
zakon na snazi. Ako zavet s Mojsijem dođe kraju, prestaće i obaveza o
obaveznom držanju subote.
D. Svrha Zakona
Trebalo bi jasno izneti to da Mojsijev zakon nije bio sredstvo
spasenja. Ovaj ideja je odbijena zato što bi to učinilo da je spasenje po
delima. Spasenje je bilo, i uvek je, blagodaću kroz veru. Iako se sadržaj
vere menjao od doba do doba zaviseći od progresivnog otkrivenja,
sredstvo spasenja se nikada ne menja. Zakon nije dat da bi služio kao
sredstvo spasenja (Rimljanima 3:20, 28; Galatima 2:16; 3:11, 21). On je
darivan ljudima koji su već bili otkupljeni iz Egipta, a ne da bi ih
otkupio. Međutim postojalo je nekoliko svrha zbog čega je Zakon bio
darivan. Kao što se može naći u oba zaveta, postojalo je najmanje devet
svrha zbog čega je Mojsijev zakon darivan.
Prva svrha bila je da otkrije Božiju svetost i da otkrije standarde
pravednosti koje je Bog zahtevao za odgovarajuću zajednicu s Njim (3.
Mojsijeva 11:44; 19:1–2, 37; 1. Petrova 1:15–16). Sam zakon je bio
svet, i pravedan i dobar (Rimljanima 7:12).
Druga svrha Zakona bila je da starozavetnim vernicima obezbedi
pravila ponašanja. Na primer, Rimljanima 3:28 čine veoma jasnim to da
nijedan čovek nije opravdan delima Zakona. Zakon je uvek imao
drugačiju svrhu od toga da bude sredstvo spasenja. U ovom slučaju, on
je obezbeđivao starozavetnom verniku pravila za život (3. Mojsijeva
11:44–45, 19:2; 20:7–8; 26). Za starozavetnog vernika, Zakon je bio
centar njegovog duhovnog života i oduševljenja, kao što je izneseno u
119. Psalmu, posebno u stihovima 77, 97, 103, 104 i 159.
Treća svrha Zakona bila je da obezbedi Izrailju prilike za
pojedinačno i zajedničko slavljenje. Jedan od primera ovoga su i sedam
svetih praznika Izrailja (3. Mojsijeva 23).
Četvrta svrha se sastojala u tome da održi Jevreje posebnim
narodom (3. Mojsijeva 11:44–45; 5. Mojsijeva 7:6; 14:1–2). Ovo je bio
poseban razlog za mnoge zakone, kao što su zakoni o ishrani i zakoni o
odevanju. Jevreji su trebali da se razlikuju od svih drugih naroda na
različite načine: u njihovim navikama prilikom slavljenja (3. Mojsijeva
1, 7, 16, 23), u njihovim navikama koje se tiču ishrane (3. Mojsijeva
11:1–47), u njihovim polnim navikama (3. Mojsijeva 12), u njihovim
navikama koje se tiču oblačenja (3. Mojsijeva 19:19), ta različitost u
odnosu na druge narode se ogledala čak i u načinu na koji su su šišali
svoje brade (3. Mojsijeva 19:27). Drugi odeljci u vezi ove tačke
uključuju i 2. Mojsijevu 19:5–8 i 31:13.
Peta svrha jeste ta da je Mojsijev zakon služio kao „pregradni zid”,
kao što je izneseno u Efescima 2:11–16. Četiri bezuslovna zaveta jesu
jevrejski zaveti i Božiji blagoslovi, kako fizički tako i duhovni,
posredovani su kroz četiri zaveta, „zaveta obećanja” koji se spominju u
12. stihu. Zbog jevrejske prirode ovih bezuslovnih zaveta, uslovni zavet
je takođe dodat. To je zavet s Mojsijem, koji sadrži Mojsijev zakon,
„zakon s njegovim zapovestima i odredbama” (15. stih). Onda, svrha
zakona je bila ta da on postane „pregradni zid“ da zadrži neznabošce,
kao neznabošce, od uživanja u jevrejskim duhovnim blagoslovima
bezuslovnih zaveta. Zbog ove svrhe, neznabošci su bili „otuđeni od
izrailjskog društva” i „bez udela u obećanim zavetima”. Jedini način na
koji su neznabošci mogli uživati duhovne blagoslove jevrejskih zaveta
tokom perioda Zakona bio je taj da uzmu na sebe obaveze Zakona, da se
podvrgnu obredu obrezanja, i onda da žive onako kako je trebalo da živi
svaki Jevrejin. Neznabošci, kao neznabošci, nisu mogli da uživaju
jevrejske duhovne blagoslove, jedino neznabošci, kao prozeliti judaizma.
Šesta svrha Mojsijevog zakona bila je da otkrije greh. Tri odeljka u
poslanici Rimljanima ukazuju na ovo. Prvi odeljak je Rimljanima 3:19–
20. Pavle ovde naglašava da ne postoji opravdanje kroz Zakon;
posredstvom Zakona nijedan Jevrejin neće biti opravdan. Onda, šta je
Zakon, ako nije način da se čovek opravda, i put ka spasenju? Zakon je
dat zbog toga da bi obezbedio znanje o grehu, da bi tačno otkrio šta je
greh. Drugi odeljak je u Rimljanima 5:20, gde je Zakon darivan tako da
prestupi mogu biti učinjeni veoma jasnim. Kako neko može znati da je
sagrešio? On to zna zato što je Zakon detaljno objasnio šta je bilo
zabranjeno a šta nije. Zakon je sa svojih 613 zapovesti otkrivao greh.
Treći odeljak je Rimljanima 7:7. Pavle ponovo naglašava činjenicu da je
Zakon bio darivan zbog toga da bi greh bio poznat. Pavle je postao
svestan svog grešnog stanja gledajući u Zakon i znajući da, na osnovu
Zakona, on to nije dostigao.
Sedma svrha se sastojala u tome da učini da neko još više greši.
Rimljanima 4:15 iznosi sledeće: „Jer zakon izaziva gnev, i gde nema
zakona nema ni prestupa.”
Pavle u Rimljanima 5:20 dodaje sledeće: „Zakon je uz to ušao da
prestup bude još veći; gde se pak greh umnoži, onde se blagodati
preobilno izli.”
Slika koju ovde apostol Pavle daje jeste ta da je Zakon došao da bi
uzrokovao da se više greši; u stvari, da učini da neko više greši.
Apostol Pavle u Rimljanima 7:7–13 i 1. Korinćanima 15:56
objašnjava kako to funkcioniše. 1. Korinćanima 15:56 glasi ovako:
„Žalac smrti je greh, a sila greha je zakon.”
U suštini, ono što je apostol Pavle naučavao jeste to da je grešnoj
prirodi potrebna osnova za delovanje. Osim toga, grešna priroda koristi
Zakon kao osnovu za delovanje. Kada je Pavle rekao: „Jer gde nema
zakona nema ni prestupa” on naravno nije mislio da greh nije postojao
pre nego što je Zakon dat. Izraz „prestup” jeste posebna vrsta greha: to
je kršenje određene zapovesti. Ljudi su bili grešnici pre nego što je
Zakon bio darivan, ali nije bilo prestupnika Zakona sve dok Zakon nije
bio darivan. Jednom kada je Zakon darivan, grešna priroda je imala
osnovu za delovanje, izazvavši pojedinca da prekrši ove zapovesti i da
još više greši.
Osma svrha se sastojala u tome da pokaže grešniku da nije postojalo
ništa što je on mogao sam po sebi da učini da bi udovoljio Bogu; on nije
imao sposobnosti da savršeno drži Zakon ili da postigne pravednost
Zakona (Rim. 7:14–25).
Ovo nas dovodi do devete svrhe, koja se sastojala u tome da čoveka
dovede k veri (Rimljanima 8:1–4 i Galatima 3:24–25). Konačna svrha
Zakona bila je ta da dovede čoveka do spasavajuće vere u Mesiju.
Svrhe Mojsijevog Zakona mogu biti svrstane u četiri aspekata.
Prvo, u odnosu na Boga, da otkrije Njegovu svetost i pravedne
standarde. Drugo: u odnosu na Izrailj, da održi Izrailj kao poseban narod,
da bi obezbedio pravilo života za starozavetne vernike, i da obezbedi
pojedinačno i zajedničko slavljenje. Treće: u odnosu na neznabošce, da
služi kao pregradni zid i da ih tako drži kao strance prema bezuslovnim
jevrejskim zavetima, tako da ne bi bili zajedničari u jevrejskim
duhovnim blagoslovima kao neznabošci, već kao prozeliti judaizma.
Četvrto: u odnosu na greh, da otkrije i pokaže šta je greh, da učini da
osoba više greši, da pokaže da čovek ne može postići pravednost Zakona
svojim trudom, i da osobu dovede k veri.
E. Status Zaveta
Zavet s Mojsijem je bio osnova za doba Zakona. To je bio jedan
jevrejski zavet koji je bio uslovni i koji je prestao da važi nakon smrti
Mesije (Rimljanima 10:4; 2. Kor. 3:3–11; Galatima 3:19–29; Efescima
2:11–18; Jevrejima 7:11–12, 18). Dakle, Mojsijev zakon nije više na
snazi. Proročki gledano, on je već smatran prekršenim čak i pre nego što
je Mesija umro da bi oslobodio Jevreje od kazne Zakona (Jeremija
31:32). Status Mojsijevog zakona biće razmotren u sedam tačaka.
1. Jedinstvo Mojsijevog zakona
Dva činioca su se razvila u mislima i naučavanju mnogih vernika
što je doprinelo zbunjenosti nad Mojsijevim zakonom. Jedan od činioca
je praktikovanje podele Zakona na „ceremonijalne”, „civilne” i
„moralne” zapovesti. Na osnovu ove podele, mnogi su zaključili da je
vernik slobodan od ceremonijalnih i civilnih zapovesti, ali da je još uvek
pod moralnim zapovestima. Drugi činilac je verovanje da su Deset
zapovesti još uvek važne za današnje vreme, dok preostale 603 zapovesti
nisu. Kada je pojedinac suočen s adventistima sedmoga dana, uzimajući
ovaj pristup on zapada u probleme što se tiče četvrte zapovesti koja
govori o držanju subote. Od tog trenutka, nastupa prevara koja proizilazi
u nedoslednost. Mi moramo razumeti da je Mojsijev zakon od strane
Svetog pisma posmatran kao celina. Reč Tora, što znači „Zakon” uvek
je u jednini kada se primenjuje na Mojsijev zakon, čak i kada on sadrži
613 zapovesti. Ovo takođe važi i za grčku reč nomos koja se koristi u
Novom zavetu. Podela Mojsijevog zakona na ceremonijalni, civilni i
moralni deo pogodna je za proučavanje različitih vrsta zapovesti koje su
sadržane unutar njega, ali on nikada nije podeljen na ovaj način od
strane samog Svetog pisma. Niti postoji bilo kakva osnova u Svetom
pismu za odvajanje Deset zapovesti od svih 613 zapovesti i učiniti
jedino Deset zapovesti večnim. Svih 613 zapovesti jesu pojedinačne
jedinice koje su uključene u Mojsijev zakon.
Postoji princip jedinstva Mojsijevog zakona koji stoji iza izjave
koja se nalazi u Jakovljevoj poslanici 2:10: „Jer ko sav zakon drži, a
pogreši samo u jednom, kriv je za sve.”
Stvar je jasna. Osoba treba da prekrši samo jednu od 613 zapovesti
da bi bila kriva za kršenje čitavog Mojsijevog zakona. Ovo može biti
istina jedino ako je Mojsijev zakon celina. Ako on to nije, krivica leži
jedino na posebnu zapovest koja je prekršena, ne na čitav Zakon.
Drugim rečima rečeno, ako neko prekrši civilnu zapovest, on je takođe
kriv i za kršenje ceremonijalnog i moralnog zakona. Isto važi i za
kršenje moralne ili ceremonijalne zapovesti. Ili da to kažemo jasnije, ako
neko jede svinjetinu, prema Mojsijevom zakonu, on krši svih Deset
zapovesti, iako nijedna od njih ništa ne kaže o svinjetini. Zakon je
celina, i prekršiti jednu od 613 zapovesti znači prekršiti sve njih.
Da bismo jasno razumeli Mojsijev zakon i kakav on uticaj ima na
vernika, bilo da je on poreklom Jevrejin ili neznabožac, neophodno je da
ga posmatramo onako kako ga Sveto pismo posmatra: kao celinu koja se
ne može rasparčati na delove koji više ne važe i na delove koji i dalje
važe. Niti se određene zapovesti mogu odvajati od drugih da bi im se
pripisao poseban status.
2. Mojsijev zakon je prestao da važi
Jasno novozavetno učenje je to da je Mojsijev zakon sa smrću
Mesije prestao da važi; drugim rečima, Zakon u njegovoj celovitosti
nema više vlasti nad bilo kojim pojedincem. Ovo se očigledno vidi u
brojnim biblijskim odeljcima. Prvi odeljak je Rimljanima 7:5–6:
5 Jer, kad smo bili u telu, u našim udovima dejstvovale su
grešne strasti, koje je zakon pobuđivao, tako da smo donosili
plodove smrti. 6 A sad smo oslobođeni od zakona, pošto smo
umrli onome koji nas je potčinjavao, tako da sad služimo u
novom duhu, a ne u starom slovu.
Pavle objavljuje da je vernik oslobođen od zakona. Grčka reč je
katargeo, što znači „prestao da važi”. Zakon je prestao da važi na taj
način da on više nije pravilo života nad svakim vernikom.
Drugi odeljak je Rimljanima 10:4:
Jer Hristos je svršetak zakona – za opravdanje svakom koji
veruje.
Grčka reč za svršetak je telos i može značiti „završetak” ili „cilj”.
Međutim, postoje dokazi koji jasno pokazuju naklonost prema značenju
reči kraj kao „završetak”. Na primer, Tejer (Thayer) daje osnovno
značenje reči telos kao: „kraj, završetak, ograničenje pri čemu stvari
prestaju da budu, . . . u Svetom pismu se koristi i za privremeni kraj; . . .
Hristos je svršetak zakona . . .” Ne daje samo Tejer reč „završetak” kao
prvobitno značenje reči telos, on takođe uključuje Rimljanima 10:4 da
pripada ovoj kategoriji upotrebe. Reč „cilj” nije nabrojana kao drugo ili
čak treće značenje u prioritetu upotrebe; ona je četvrta na spisku. Arndt
(Arndt) i Gringrič (Gringrich) daju prvobitno značenje doslovnom
obliku kao: okončati, završiti, dovršiti. Imenici telos dato je prvobitno
značenje: „kraj . . . u smislu završetka, prestanka.” Oni takođe navode
Rimljanima 10:4 kao da pripada ovoj kategoriji i navode da je značenje
reči „cilj” treće na spisku. Osim toga, značenje prestanka je mnogo
doslednije sa širim kontekstom poslanice Rimljanima i saglasno je sa
onim što je Pavle rekao u Rimljanima 7:5-6. Na kraju, to nije važno
pošto drugi biblijski odeljci uče obe ove istine: Mesija je cilj Zakona, ali
On je takođe i završetak Zakona. Pošto je Mesija kraj Zakona, ovo znači
da nema opravdanja Zakonom (Galatima 2:16). Ovo je, naravno, oduvek
bila istina; ali, osim toga, nema posvećenja ili savršenstva posredstvom
Zakona (Jevrejima 7:19). Tako bi trebalo biti veoma očigledno da je
Zakon došao do svog kraja u Mesiji i ne može da funkcioniše u
opravdanju ili posvećenju. Što se vernika posebno tiče, Zakon je prestao
da važi.
Treće: Zakon nikada nije trebalo da bude trajna upravna vlast, već
privremena. Ovo je izneseno u Galatima 3:19:
Šta će dakle zakon? Radi greha dodade se dokle dođe seme koje
mu se obeća.
U ovom kontekstu, Pavle je izjavio da je Mojsijev zakon bio
dodatak Avramovom zavetu (stihovi 15–18). On je dodat sa svrhom da
bi učinio greh veoma jasnim tako da bi svi znali da nisu dostigli Božiji
standard pravednosti. To je bio privremeni dodatak sve dok ne dođe
Mesijino seme. Sada kada je On došao, zakon prestaje da važi. Dodatak
je prestao da funkcioniše nakon onoga što je učinjeno na krstu.
Četvrto: Sa Mesijom postoji novo sveštenstvo po redu
Melhisedekovu, ne po Aronovom redu. Mojsijev zakon je obezbedio
osnovu za levitsko sveštenstvo i postojala je nerazdvojna povezanost
između Mojsijevog zakona i levitskog sveštenstva. Tako je novo
sveštenstvo zahtevalo i novi zakon po kome bi moglo da deluje
(Jevrejima 7:11–18). Ono što je istaknuto u Jevrejima 7:11–12 je to, da
je pod zakonom dozvoljena samo jedna jedna vrsta sveštenstva –
levitsko sveštenstvo. Levitsko sveštenstvo nije moglo da donese
savršenstvo. Ovo je objašnjeno u Jevrejima 9:11–10:18 gde se prilično
jasno iznosi to da krv životinja nije mogla da donese savršenstvo; jedino
je Mesija mogao to da učini. Mojsijev zakon je bio osnova za levitsko
sveštenstvo. Da bi se okončalo levitsko sveštenstvo i da bi ono bilo
zamenjeno novim sveštenstvom, Melhisedekovim sveštenstvom, to je
zahtevalo promenu zakona. Dokle god je Mojsijev zakon bio snazi,
nijedno drugo sveštenstvo nije bilo važeće osim Aronovog ili levitskog
sveštenstva (Jevrejima 7:13–17). Da li je došlo do promene zakona?
Jevrejima 7:18 iznose to da je Mojsijev zakon bio „ukinut”. Pošto
Mojsijev zakon nije više na snazi, sada postoji novo sveštenstvo po redu
Melhisedekovu. Da je Mojsijev zakon još uvek bio na snazi, Isus nije
mogao da deluje kao sveštenik. Zato što Mojsijev zakon nije više na
snazi, Isus može da bude sveštenik po redu Melhisedekovu. Zbog toga je
Mojsijev zakon „ukinut” u korist novog zakona, koji je osnova za
sveštenika po redu Melhisedokovom.
Peto: Pisac poslanice Jevrejima dalje kaže da je gore spomenuta
istina već bila predviđena od strane proroka (Jevrejima 8:8–13). U
stihovima 8–12, on citira Novi zavet koji se spominje u Jeremiji 31:31–
34 i onda zaključuje u 13. stihu:
Time što kaže ’novi’ savez proglasio je zastarelim onaj prvi. A
što zastareva i oveštava nije daleko od iščezavanja.
Tako je Mojsijev zakon zastareo u odnosu na zavet koji spominje
Jeremija i on je iščeznuo sa smrću Mesije.
Šesto: Zakon je bio pregradni zid koji je, prema Efescima 2:14–15,
razrušen:
14 Jer on je naš mir, on je oba dela sastavio u jedno i svojim
telom razrušio pregradni zid koji ih je rastavljao,
neprijateljstvo, 15 obesnažio zakon s njegovim zapovestima i
odredbama, da stvarajući mir od te dvojice načini u sebi jednog
novog čoveka.
Kao što je ranije zabeleženo, Bog je sklopio s Izrailjem četiri
bezuslovna, večna zaveta. Svi Božiji blagoslovi, i materijalni i duhovni,
došli su posredstvom ova četiri jevrejska zaveta. Bog je takođe imao i
peti zavet koji je bio privremen i uslovni, zavet s Mojsijem, koji je u sebi
sadržao Mojsijev zakon. Mojsijev zakon je služio kao pregradni zid da
neznabošce, kao neznabošce, drži podalje od toga da uživaju duhovne
blagoslove koje su Jevreji uživali. Da je Mojsijev zakon još uvek bio na
snazi, on bi još uvek bio pregradni zid koji je neznabošce držao podalje;
ali ovaj pregradni zid je razrušen nakon smrti Mesije. Pošto je pregradni
zid bio Mojsijev zakon, to znači da se on završio. Neznabošci, kao
neznabošci, na osnovu vere mogu da uživaju duhovne blagoslove koje
Jevreji uživaju, postavši zajedničari obećanja koji se nalazio u Mesiji.
Sedmi skup dokaza za ukidanje Mojsijevog zakona zasnovan je na
Galatima 3:23–4:7. U ovom odeljku se na Zakon gleda kao na pedagoga
ili tutora koji maloletnika treba da dovede ka zreloj veri u Mesiju (24.
stih). Postavši vernik, on nije više pod ovim tutorom, koji je Mojsijev
zakon (25. stih). Ovaj odeljak potpuno jasno uči da s dolaskom Mesije
zakon nije više na snazi.
Osmi skup dokaza za ukidanje Mojsijevog zakona nalazi se u 2.
Korinćanima 3:2–11. Ovaj odeljak se usredsređuje na deo zakona koji
većina ljudi želi da zadrži, Deset zapovesti. Najpre, osoba treba da vidi
šta Pavle govori o onome što se tiče Mojsijevog zakona. U stihovima 3 i
7, središte pažnje je na Deset zapovesti, pošto je to ono što je bilo „u
kamenju izrezano slovima”. U 7. stihu, to se naziva „služba smrti”. U 9.
stihu, to se naziva „služba osuđenja”. Ovo su negativni, ali važeći opisi.
Onda, glavna misao je ta da Mojsijev zakon, posebno predstavljen preko
Deset zapovesti, jeste „služba smrti” i „služba osuđenja”. Da su Deset
zapovesti još uvek na snazi danas, ovo bi još uvek važilo. Međutim, one
nisu više na snazi, jer stihovi 7 i 11 iznose da zakon „prestaje”. Grčka
reč koja se ovde koristi je katargeo, što znači, „prestao da važi”. Pošto je
u ovom odeljku naglasak na Deset zapovesti, to znači da su one prestale
da važe. Značenje je vrlo jasno. Mojsijev zakon, posebno Deset
zapovesti, nisu više na snazi. U stvari, nadmoćnost Mesijinog zakona se
vidi u činjenici da on nikada neće prestati da važi. Suprotno zavetnoj
teologiji, dispenzacionalizam ne insistira na tome da su Deset zapovesti
još uvek na snazi i čini egzegetsku gimnastiku da bi se izbeglo držanje
subote, onako kako to u stvari Deset zapovesti zahtevaju.
Da rezimiramo ovaj odeljak: zakon je celina koja uključuje svih 613
zapovesti, i čitav zakon je prestao da važi. Ne postoji zapovest koja je
nastavila da važi nakon Mesijine smrti na krstu. Zakon je tamo i on
može biti korišćen kao alat prilikom naučavanja da bi se pokazao Božiji
standard pravednosti, baš kao i čovekova grešnost i potreba za
zameničkim otkupljenjem. Zakon se može iskoristiti da bi se naučavale
mnoge duhovne istine o bogočoveku Isusu. On se može koristiti da bi se
nekoj osobi ukazalo na Mesiju (Galatima 3:23-25). Međutim, Zakon je u
potpunosti prestao da deluje kao autoritet nad pojedincem. Zakon nije
više pravilo života za vernike.'
3. Moralni zakon
Treća tačka u statusu Mojsijevog zakona bavi se sledećim pitanjem:
„A šta je sa moralnim zakonom?” To je taj deo Mojsijevog zakona kojeg
mnogi ljudi pokušavaju da zadrže i zato zaključuju da je Mojsijev zakon
još uvek na snazi. Međutim, moralni zakon prethodi Mojsijevom
zakonu. Moralni zakon nije istovetan Mojsijevom zakonu. Adam i Eva
su prekršili moralni zakon davno pre nego što je postojao Mojsijev
zakon. Satana je prekršio moralni zakon čak i pre Adama. Mojsijev
zakon je utelovio moralni zakon, ali nije stvorio moralni zakon. Sada je
moralni zakon utelovljen u Mesijinom zakonu.
4. Matej 5:17–18
Četvrta tačka u statusu zaveta s Mojsijem tiče se omiljenog
prigovora na učenje o završetku Mojsijevog zakona, što je Mesijina
izjava u Mateju 5:17–18:
17 Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nisam
došao da pokvarim, nego da ispunim. 18 Jer vam zaista kažem:
dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanje slovce ili jedna
titla iz zakona dok se sve ne izvrši.
Oni koji navode ovaj odeljak retko su dosledni u tome. Očigledno je
da je Isus govorio o Mojsijevom zakonu. Ipak, oni koji koriste ovaj
odeljak nikada ne prihvataju njihove lične teze pošto moraju verovati u
to da su zapovesti iz Mojsijevog zakona prestale da važe u nekom
obliku, ako ne i veći deo njih. Zapovesti koje se tiču sveštenstva i
žrtvovanja nisu jedini primer; mogu se navesti i drugi primeri koji se tiču
zakona o hrani i zakona o odevanju. Bez obzira na to što neki od izraza
kao što su „zameniti”, „dovesti do većeg ispunjenja”, „otkriti pravo
značenje”, mogu biti korišćeni da opišu ovu promenu, jasno je da se
mnoge od 613 zapovesti više ne primenjuju kao onda kada su bile
napisane. Ako oni pod Mojsijevim zakonom jedino misle na moralne
zapovesti, onda njihovo citiranje Mateja 5:17-18 ne dokazuje njihovo
gledište.
19. stih dodaje ove najmanje zapovesti, koje uključuju više od
samih moralnih zapovesti i naglasak je na čitav zakon, na svih 613
zapovesti. 19. stih ovako glasi:
Ako ko pokvari jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauči tako
ljude, najmanji nazvaće se u carstvu nebeskom; a ko izvrši i
nauči taj će se veliki nazvati u carstvu nebeskom.
Ne sme se olako prelaziti preko 19. stiha. Uistinu, Isus je došao da
ispuni Zakon, ali Mojsijev zakon nije prestao da važi nakon dolaska
Mesije ili za vreme Njegovog života, već je prestao da važi nakon
Njegove smrti. Sve dok je bio živ, Isus je bio pod Mojsijevim zakonom i
trebao je da ispuni i posluša svaku zapovest koja se primenjuje za Njega,
ne na način kako su to ravini pogrešno protumačili. Izjava koja se nalazi
u Mateju 5:17–19 izgovorena je dok je On još bio živ.
Čak i dok je još bio živ, On je podrazumevao to da se Zakon
okončao. Jedan od primera je Marko 7:19:
Tako sva jela proglasi čistima.
Može li išta biti jasnije od toga da su barem zapovesti o ishrani
okončane? Ponovo, svi moraju priznati da se veći deo Zakona više ne
primenjuje na način kako je to propisano od strane Mojsija. Da li on još
uvek važi ili ne? Tvrditi stalno to da je Mojsijev zakon još uvek na
snazi, a pritom olako prelaziti preko detalja iz tog istog zakona,
nedosledno je i spada u teološku zabludu.
Što se tiče značenja reči ispuniti, grčki izraz je dosledno korišćen od
strane Mateja u pogledu ispunjavanja proroštva i dovodeći ga tako do
njegovog okončanja. Matej 1:22–23 iznosi to da je Isaijino proroštvo u
Isaiji 7:14 bilo ispunjeno, da je to dovelo do okončanja tog proroštva i
tako ništa u budućnosti neće to ispuniti. Reč „ispuniti” značila je
ostvariti ono što je proroštvo zahtevalo, dok je „ukinuti” značilo neuspeh
u ostvarivanju toga.
5. Hristov zakon
Peta tačka u statusu Mojsijevog zaveta jeste ta da je Mojsijev zakon
bio ukinut i vernici su sada pod novim zakonom. Ovaj novi zakon je
nazvan „Hristov zakon” u Galatima 6:2 i „zakon Duha života” u
Rimljanima 8:2. Ovo je nov novcat zakon, potpuno odvojen od
Mojsijevog zakona. Mojsijev zakon sadrži sve pojedinačne zapovesti
date od strane Mesije i apostola koje se primenjuju na novozavetnog
vernika. Detalji o ovom periodu biće razmatrani u odeljku koji govori o
Novom zavetu.
6. Princip slobode
Šesta tačka u statusu Mojsijevog zaveta jeste ta da je vernik u
Mesiji oslobođen od Mojsijevog zakona. Ovo znači da je on slobodan od
potrebe držanja bilo koje zapovesti iz tog sistema. S druge strane, on je
takođe slobodan da drži neke delove Mojsijevog zakona, ukoliko on to
tako želi. Biblijska osnova za ovu slobodu da se drži Zakon može se
videti u postupcima apostola Pavla, koji je bio veliki pobornik slobode
od Zakona. Njegov zavet u Delima 18:18 je zasnovan na 4. Mojsijevoj
6:2, 5, 9, i 18. Njegova želja da bude u Jerusalimu na dan Pedesetnice u
Delima 20:16 zasnovana je na 4. Mojsijevoj 16:16. Najsnažniji odeljak
je u Delima 21:17–26, gde mi vidimo samog Pavla, apostola slobodnog
od zakona, kako drži zakon. Vernik je slobodan od Zakona, ali on je
takođe slobodan da drži neke delove tog Zakona. Tako, ako jevrejski
hrišćanin smatra da treba da se uzdržava od toga da jede svinjetinu, on je
slobodan da to učini. Isto važi i za sve druge zapovesti.
Međutim, postoje dve opasnosti koje moraju biti izbegnute od
strane bilo kog vernika koji se dobrovoljno javlja da drži Mojsijev
zakon. Jedna opasnost jeste ideja da čineći to on daje doprinos svom
opravdanju i posvećenju. Ovo je pogrešno. Druga opasnost je da neko
očekuje da drugi drže iste one zapovesti koje je on odlučio da drži. Ovo
je podjednako pogrešno i graniči se sa legalizmom. Onaj koji sprovodi
slobodu da drži zakon mora prepoznati i poštovati slobodu drugih da ne
drže zakon.
7. Subota
I sedma tačka u statusu Mojsijevog zaveta jeste ta da je subota bila
znak, pečat i simbol Mojsijevog zaveta. Dokle god je zavet bio na snazi,
zakon o svetkovanju subote je bio obavezan. Pošto je Mojsijev zakon
prestao da važi, onda se zapovest o svetkovanju subote više ne
primenjuje. Oni koji nedosledno naginju ka tome da je Mojsijev zakon
još uvek na snazi, takođe uporno navaljuju i oko toga da je zakon o
suboti još uvek primenjiv. Međutim, oni potpuno olako prelaze preko
onoga što je Mojsije pisao o tome kako treba svetkovati subotu i oni čak
menjaju dan u nedelji, to je nešto što Mojsijev zakon ne dozvoljava.
Mnogi jevrejski hrišćani takođe insistiraju na obaveznom držanju
subote. Iako oni to nedosledno zasnivaju na Mojsijevom zakonu, oni su
bar zadržali da to bude sedmog dana u nedelji. Odbrane koje se koriste u
prilog obaveznog držanja subote jesu skoro isključivo zasnovane na
Starom zavetu iz očiglednih razloga: ne postoji novozavetna zapovest za
sve vernike ili pojedinačno za jevrejske hrišćane da svetkuju subotu.
Tvrdnja da je držanje subote deo Novog zaveta nije nigde podržana od
strane samih novozavetnih rukopisa. U stvari, ako bi išta mogli da čine,
oni bi učili suprotno.
VI ZAVET O OBEĆANOJ ZEMLJI
Palestinski zavet, jer se on umnogome tiče zemlje koja je vekovima
poznata kao Palestina. Sada je ovo neodgovarajući prevod i to iz dva
razloga. Prvo: to je bilo ime koje je bilo darivano zemlji od strane
Rimskog cara Hadrijana (Hadrian) posle druge Jevrejske bune –
Varkohbove bune (132–135 god. n.e.). Hadrijanova namera je bila da
izbriše bilo kakvo sećanje na obećanu zemlju kao deo njegove politike
da istrebi Jevreje. Drugo: usled istorijskih događaja na Bliskom istoku u
istoriji modernog Izraela, ovo ime je više u vezi sa Arapima nego li sa
Jevrejima. Možda bi bolji naziv za ovaj zavet bio „zavet o obećanoj
zemlji”, pošto „Palestina” u svakom slučaju nije biblijski naziv. Tako,
ovo proučavanje će upućivati na to kao na zavet o obećanoj zemlji, ali
trebalo bi zapaziti da je to isto kao ono što se u mnogim knjigama naziva
„Palestinski zavet”.
A. 5. Mojsijeva 29:1–30:20
Iako je ovaj zavet unutar pet Mojsijevih knjiga, 5. Mojsijeva 29:1
jasno pokazuje da se zavet o obećanoj zemlji razlikuje od zaveta s
Mojsijem:
1 Ovo su reči zaveta koji zapovedi Gospod Mojsiju da učini sa
sinovima Izrailjevim u zemlji moavskoj, osim zaveta koji je učinio
s njima na Horivu.
5. Mojsijeva 30:1–10 opisuje neke od odredaba zaveta o obećanoj
zemlji:
1 A kad dođe na tebe sve ovo, blagoslov i kletva koju iznesoh preda
te, ako ih se opomeneš u srcu svom, gde bi god bio među narodima,
u koje te zagna Gospod Bog tvoj, 2 i obratiš se ka Gospodu Bogu
svom i poslušaš glas Njegov u svemu što ti ja zapovedam danas, ti i
sinovi tvoji, iz svega srca svog i iz sve duše svoje, 3 tada će Gospod
Bog tvoj povratiti roblje tvoje i smilovaće se na tebe, i opet će te
sabrati između svih naroda, po kojima te bude rasejao Gospod Bog
tvoj. 4 Ako bi ko tvoj i na kraj svega zagnan bio, otuda će te opet
sabrati Gospod Bog tvoj i otuda te uzeti. 5 I odvešće te opet Gospod
Bog tvoj u zemlju koju behu nasledili oci tvoji, i nasledićeš je, i
učiniće ti dobro i umnožiće te većma nego oce tvoje. 6 I obrezaće
Gospod Bog tvoj srce tvoje i srce semena tvog, da bi ljubio Gospoda
Bog svog iz svega srca svog i iz sve duše svoje, da budeš živ. 7 A sve
kletve ove obratiće Gospod Bog tvoj na neprijatelje tvoje i na
nenavidnike tvoje, koji su te gonili. 8 A ti kad se obratiš i staneš
slušati glas Gospoda Boga svog i tvoriti sve zapovesti Njegove,
koje ti ja danas zapovedam, 9 daće ti Gospod Bog tvoj sreću u
svakom delu ruku tvojih, u plodu utrobe tvoje, u plodu stoke tvoje,
u plodu zemlje tvoje; jer će ti se Gospod Bog tvoj opet radovati
čineći ti dobro, kao što se radovao ocima tvojim, 10 ako uzaslušaš
glas Gospoda Boga svog držeći sve zapovesti Njegove i uredbe
Njegove, napisane u knjizi ovog zakona; kad se obratiš ka
Gospodu Bogu svom svim srcem svojim i svom dušom svojom.
B. Učesnici u zavetu
Ovaj zavet je učinjen između Boga i Izrailja, to su iste one dve
strane koje su bile prisutne u zavetu s Mojsijem.
C. Odredbe zaveta
Osam odredaba se mogu prikupiti iz ovog odeljka. Prvo: Mojsije je
proročki govorio o Izrailjevoj dolazećoj neposlušnosti prema
Mojsijevom zakonu, nakon ćega će uslediti njegovo rasejavanje po
čitavom svetu (29:2–30:1). Sve preostale odredbe govore o različitim
aspektima Izrailjeve konačne obnove. Drugo: Izrailj će se pokajati
(30:2). Treće: Mesija će ponovo doći (30:3a). Četvrto: Izrailj će se
ponovo okupiti (stihovi 3b, 4). Peto: Izrailj će posedovati obećanu
zemlju (5. stih). Šesto: Izrailj će biti obnovljen (6. stih). Sedmo:
Izrailjevi neprijatelji biće osuđeni (7. stih). Osmo: Izrailj će primiti pun
blagoslov; posebno blagoslove Mesijanskog doba (stihovi 8–20).
11 Zato se opominjite da vi koji ste nekada po telu neznabošci bili i
nazivani neobrezanje od onih koji su se zvali po telu obrezanje,
koje se rukom radilo, 12 da bejaste u ono vreme bez Hrista,
odvojeni od društva Izrailjevog, i bez dela u zavetima obećanja,
nadu ne imajući, i bezbožni na svetu: 13 A sad u Hristu Isusu, vi koji
ste nekada bili daleko, blizu postadoste krvlju Hristovom. 14 Jer je
On mir naš, koji oboje sastavi u jedno, i razvali plot koji je
rastavljao, neprijateljstvo, telom svojim, 15 zakon zapovesti
naukama ukinuvši; da iz oboga načini sobom jednog novog čoveka,
čineći mir; 16 I da pomiri s Bogom oboje u jednom telu krstom,
ubivši neprijateljstvo na njemu.
Drugi odeljak je Efescima 3:5–6:
5 Koja se u drugim naraštajima ne kaza sinovima čovečijim,
kako se sad otkri svetim Njegovim apostolima i prorocima
Duhom Svetim; 6 da neznabošci kroz jevanđelje postanu
sunaslednici i sutelesnici i zajedničari u obećanju Njegovom u
Hristu Isusu.
Ovo možemo nazvati „zajedničarski pogled”. Glavna misao ovih
odeljaka je ta da je Bog sklopio s Izrailjem četiri bezuslovna zaveta:
zavet s Avramom, zavet o obećanoj zemlji, zavet s Davidom i Novi
zavet. Svi Božiji blagoslovi, i fizički i duhovni, posredovani su preko
Onda, u odnosu na Crkvu, Novi zavet je osnova za doba milosti. U
odnosu na Izrailj, Novi zavet je osnova za doba carstva.
Sam Novi zavet je bezuslovni zavet i zato je večno na snazi.
ZAKLJUČAK
Svi duhovni blagoslovi su za one koji veruju u Mesiju, bilo da su
oni Jevreji ili neznabošci. I kroz Njegovu smrt na krstu za njihove grehe,
vernici žanju duhovne blagoslove koji nikako drugačije ne bi mogli da
budu njihovi. Osam biblijskih zaveta su veoma jasni u svojim
odredbama i dragoceni su za ispravno razumevanje Svetog pisma.
DR FRUCHTENBAUM
