Teorija evolucije ili kreacionizma

Član
Učlanjen(a)
03.06.2010
Poruka
14.301
Pa samo postojanje Zemlje i zivota na njoj dokazuje da je neko stvorio.
Isto kao što je i jasno da je neko napravio auta, kopju. zgrade, puteve itd. To je ista logika. Još je živi sistem mnogo složeniji od bilo čega što je čovjek napravio. Baš je apsurdno da je živi sistem nastao bez svijesnog uzroka, a ovo sve što sam nabrojao jeste.
Sama LOGIKA dokazuje da je Zemlja i život na njoj stvoren. Evolucija nema nijednog dokaza. Hegel je rekao "Nauka je primjenjena logika". Naravno da će tražiti rupe u evoluciji, pošto je ona puna rupa. A mogu ja to itekako argumentovano i dokazano. Samo drugi put.
 
Član
Učlanjen(a)
31.08.2009
Poruka
65
Evo ako vec neko nije citiracu profesora Ralfa Epersona odlomak iz knjige "Nevidljiva Ruka" deo "Nauka bez Razuma" strana 235 koju moze svako da skine zasto Teorija Evolucije nikako NEMOZE da bude tacna,pored toga preporucujem emisiju na "Rubu Znanosti - Kreacionizam" a nije los ni dok. " Starahote Darvinizma " cisto da se zna sta je ta ludacka Teorija donela ljudskoj Civilizaciji a o biografiji Carlsa Darvina i da ne govorim sta je bio a bio je Satanista i Incestuozni manijak ko je gledao Endgame Aleksa Dzonsa zna to dakle evo citata da ne odugovlacim vise :

"Evolucionisti objašnjavaju da je prauzrok života slučaj, dok kreacionisti tvrde da je to delo
Tvorca.
Možda će neki od argumenata kreacionista pomoći onima koji nikada nisu razmatrali ove teorije
uporedo. Postoji najmanje devet jakih argumenata protiv teorije evolucije.
1. SLUČAJ. Evolucionisti teoretišu kako su najprostiji oblici života nastali stvaranjem
aminokiselina koje su se kasnije poredale u lanac i tako obrazovale protein (belenčevinu), i to- sve igrom
slučaja.
Najjednostavniji protein sastoji se od lanca koji ima otprilike 100 aminokiselina. Međutim, život
neće nastati bilo kakvim redosledom tih aminokiselina. Jedan jedini redosled daje život- sve ostale kombinacije
to nisu u stanju. Šansa da se 100 aminokiselina slučajno poredaju u optimalni raspored koji daje život,
iznosi 1: 100000000000000000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000
000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000
000000000000000000000000000000000000000000 (broj ima 158 nula)
Astrofizičari pretpostavljaju da u Univerzumu ne postoji više od 1080 infinitezimalnih (beskrajno
malih) „čestica" (broj 1 sa 80 nula) a da starost Univerzuma iznosi 1018 sekundi (30 milijardi godina).
Pod pretpostavkom da svaka čestica može da učestvuje u hiljadu milijardi (1012) različitih
događaja svake sekunde (ovo je, naravno, nemoguće visoka brojka), onda je najveći mogući broj događaja
koji su se odigrali u celom Univerzumu tokom celokupnog postojanja samo 1080 x 1018x 1012, odnosno 10110
(broji sa 110 nula).
Bilo koji događaj sa verovatnoćom manjom od 10110, ne može se odigrati.
„Njegova verovatnoća postaje nula, bar u nama poznatom Univerzumu."
Dakle, gore navedeni primer od 100 sastojaka (100 amino-kiselina formiranih u lanac koji daje
najprostiji oblik života) ima verovatnoću koja je jednaka nuli. To se nikada nije moglo dogoditi slučajno.11
Ogromna cifra l158 (1 koji sledi 158 nula) može se uporediti po svojoj veličini sa predviđanjima
današnjih naučnika da u svemiru postoji samo l22 (1 koji slede 22 nule) zvezda u Univerzumu.
Ako Haos ne može da proizvede Red u tako minijaturnim razmerama, kako se može očekivati da
nasumice proizvede sav poredak koji naučnici pronalaze u Univerzumu?
Edvard Konklin (Edward Conklin), biolog, izjavio je: „Verovatnoća da je život nastao slučajem
može se uporediti s verovatnoćom da če rezultat eksplozije u štampariji biti uredno i po redosledu složeno
prošireno izdanje rečnika koji se u njoj štampa."
Pitanjem da li je Haos mogao da proizvede Red bavila su se dvojica veoma uglednih engleskih
naučnika. Oni su proučavali mogućnost da je život nastao slučajem. Ta dvojica naučnika, profesor ser Fred
Hojl (sir Fred Hoyle) i profesor Čandra Vikramasinge (Chandra Wickramasinghe) su, nezavisno jedan od
drugoga, došli do zaključka da „je mogućnost da je život nastao slučajem toliko krajnje minimalna da je to
apsurdno." Obojica su izračunali da je šansa da se život na Zemlji pojavio nekom slučajnom iskrom –
matematički izražena–1:1040 000 (broj 1 iza kojeg slede 40 000 nula. Taj broj bi zauzeo 13 stranica kucanih
nula, sa 55 redova na svakoj stranici i 60 nula u svakom redu.)
Došli su do zaključka da je razumno tvrditi „kako su najvažniji aspekti fizike, na kojima život
počiva, u svakom slučaju plod namere. Ne postoji ni jedan drugi način na koji bismo mogli da shvatimo...
život, osim kao Stvaranje na kosmičkom nivou. Shvatamo da je jedini logičan odgovor da je život posledica
Stvaranja, a ne slučajnog komešanja."
Članak koji je doneo njihove zaključke u londonskom „Dejli ekspresu" od 14. avgusta 1981. nosi
naslov: „Bog MORA da postoji".
Drugim rečima, život nastao iz slučaja, ni slučajno!
2. DOKAZI U VIDU FOSILA. „Arizona dejli star" od 17. avgusta 1981. donosi sliku nedavno uginule krave koja se raspada u pustinji. Slika otkriva da od životinje nije ostalo ništa osim veoma izbledelih
kostiju. Nije bilo kože, dlake, unutrašnjih organa koji su od životinje preostali. Oni su razneseni od strane
drugih životinja, bakterija i usled dejstva prirodnih elemenata.
Ova slika životinje od koje će uskoro ostati samo veoma oštećene kosti skeleta neminovno
nameće jedno zanimljivo pitanje: kako nastaje fosil?
Što životinja duže leži mrtva, manje tkiva ostaje da se fosilizuje. Pa ipak, naučnici pričaju svetu
da je potrebno milion godina da bi se dobila potrebna količina prašine, blata ili nanosa koja će prekriti životinju.
Ali fosili su pronalaženi gotovo netaknuti, sve do kože i nabora na njima (na primer, kod fosilnih
ostataka crva).
Crv fosilizovan do najmanjih prevoja na telu implicira da je prvo došlo do iznenadnog taloženja
blata koje ga je pokrilo a zatim i do hemijskih promena koje su očvrsle životinjicu toliko da je njeno telo
izdržalo ogroman pritisak velike količine nanosa iznad nje.
Školjke su pronalažene sa očuvanim mišićima, što opet implicira da je prvo došlo do iznenadnog
taloženja naplavina iznad njih, a zatim i do brzog hemijskog procesa koji je od mišića unutar školjke načinio
čvrst fosil. Treba pretpostaviti da bi- u slučaju da se proces odvijao sporo- mišići unutar školjke istrulili.
Problem sporog taloženja prašine koja pokriva uginuli organizam a izaziva proces fosilizacije
nije jedino pitanje koje dovodi evolucioniste u nedoumicu.
Isti problem javlja se i kod fosilizacije životinja koje žive u vodi. Jedan naučnik je izjavio: „Kada
riba ugine, njene kosti se raspadnu za manje od nedelje. Naučnik je rekao da je prisustvo potpuno očuvanih
fosila riba dokaz katastrofe koja se dogodila iznenada i zatrpala kosti ribe na datom mestu."12
Pitanje stvaranja fosila predstavlja problem za evolucioniste, ali ne i za kreacioniste, koji veruju u
opšti potop koji je jedini mogao da iznenadno i brzo nataloži ogromne količine mulja na mrtve životinje,
kako na zemlji, tako i u moru.
Nije ovo, međutim, jedini problem s kojim se susreću evolucionisti. Njihova teorija zahteva
ogroman broj prelaznih oblika živih bića koja bi se mogla povezati u jedan niz da bi se dokazala samo jedna
sekvenca evolutivnog procesa.
„Ali fosilni ostaci pokazuju temeljitu razliku koja postoji između reptilskih životinja i sisara- bez
ikakvih dokaza o prelaznim oblicima."13
Evolucionisti teoretišu da će fosilni ostaci- što naučnici budu kopali dublje u zemlju- pokazati
potpuni razvoj od nižih oblika života ka višim oblicima.
Kreacionisti zastupaju teoriju da će fosilni ostaci otkriti iznenadnu pojavu života, kako viših tako
i nižih oblika, i to u najnižem sloju, i da se neće pronaći dokaz o menjanju prostih životnih oblika u složene
kako se bude kretalo naviše po slojevima strana. To je u skladu sa verovanjem kreacionista da je život nastao
istovremeno u svim svojim oblicima.
Prvi provereni fosil živog organizma pronađen je u sloju stena iz kambrijskog perioda14, za koji
se pretpostavlja da je star nekih 500 000 000 (pet stotina miliona) godina. Nikakvi fosili nisu pronađeni u dva
sloja koja leže ispod. Međutim, u sloju iz kambrijskog perioda pronađene su milijarde fosila i svi su bili
veoma složene građe.
Niko do sada nije pronašao ni jedan fosil koji bi dokazivao razvoj života iz jednoćelijskog
organizma. Upravo u skladu sa onim što tvrde kreacionisti.
Pogledajmo šta kaže jedan ugledni udžbenik. Stensfildova Nauka evolucije, koju je 1977. izdala
kuća „Makmilan", o sloju iz Kambrije saopštava sledeće: „Tokom kambrijskog perioda, iznenada su se
pojavili predstavnici gotovo svih glavnih životinjskih vrsta koje danas poznajemo. Kao da se podigla neka
gigantska zavesa i otkrila svet koji obiluje životom fantastične raznolikosti."15
Kreacionisti su na dnevni red stavili još jedan problem koji predstavlja muku za evolucioniste.
Oni dovode u pitanje zaključke evolucionista da se najstariji fosili uvek nalaze u najstarijim stenama. Jedan
kreacionist je napisao:
„Fosilni dokazi da je život evoluirao od prostijih ka složenim oblicima tokom geoloških perioda
počiva na geološkoj starosti pojedinih stena u kojima su pronađeni ti fosili. Stenama se geološka starost
određuje na osnovu fosilnog sastava koji sadrže. Fosili se jedan za drugim redaju na osnovu njihovih
pretpostavljenih evolutivnih veza. Tako se glavni dokaz evolucije zasniva na pretpostavci evolucije".16
Drugim rečima, razlog zbog kojeg se neke stene smatraju starim jeste to što su fosili u njima
stari. Razlog zbog kojeg neke fosile smatraju starim je taj što su stene koje ih sadrže stare. Ovo se zove
circulus vitiosus (začarani krug, odnosno kružni zaključak).Sledeča nelogičnost na koju naizlazimo baveći se fosilima je da „nikada nije pronađen potpuni
geološki redosled slojeva, ni na jednom jedinom mestu na zemaljskoj kugli... štaviše... uopšte nije neuobičajeno
da se geološki slojevi pronalaze potpuno izvan pretpostavljenog reda, pa se tako, recimo, „stari" slojevi
sasvim udobno odmaraju ležeći preko „novih" slojeva."17 (Geološki redosled slojeva je presek koji pokazuje
slojeve različitih doba naslagane jedne iznad drugog, pri čemu se stariji slojevi nalaze na dnu a novi na vrhu.
Slojevi su poređani od najstarijeg ka najmlađem. Ovaj proces je, pretpostavlja se, trajao milijardama godina.)
U nizu problema sa kojima se evolucionisti sreću, javlja se i ovaj: „Sada je poznato da su
složenije biljke postojale u kambrijskom periodu, koji je na evolucionom kalendaru nekih 200 miliona
godina pre nego što su, prema toj teoriji, evoluirali i najprostiji oblici suvozemnih biljaka."18
„Postoje brojni lokaliteti širom sveta gde su tobože stariji i jednostavniji fosili nataloženi tako da
su vertikalno iznad slojeva koji sadrže „mlađe" i kompleksnije fosile."19
Ali, jedna od najčudnijih protivrečnosti u celoj stvari sa fosilima izašla je na svetlost dana kada je
na nekim ostrvima u blizini Novog Zelanda pronađen gušter tuatara, i to živ, posle tvrdnji da je ta vrsta tobože
odavno izumrla. Pošto naučnici nisu pronašli ni jedan fosilni ostatak ovog guštera mlađi od 135 miliona
godina, pretpostavili su da je ta vrsta guštera izumrla. Drugim recima, ta životinja je živela pre 135 miliona
godina, ali od tada pa sve do našeg doba nije, jer nisu pronađeni nikakvi fosilni ostaci tog guštera u
naslagama stena za koje se pretpostavlja da su stare do 135 miliona godina. Pronalazak živih guštera zaista ih
je zbunio. Gde su fosilni ostaci guštera u poslednjih 135 miliona godina?
Ne pitajte evolucioniste. Samo kreacionisti imaju odgovor: pretpostavke koje se prave prilikom
određivanja starosti fosila potpuno su pogrešne.20
Takve anomalije su relativno česte i događaju se širom sveta. Na primer, jedan naučnik bio je
potpuno zbunjen kada je ispitivao fosilne ostatke u Grend kenjonu. Pronašao je naslagu stena koje su
sadržale izvesnu vrstu fosila. Iznad tog sloja bio je debeo sloj jalovine bez fosilnih ostataka, što je
nagoveštavalo da je ta životinjska vrsta izumrla. Međutim, u sloju iznad jalovine ponovo su se našli isti
fosilni ostaci. „Teorija evolucije ne dozvoljava vraćanje unazad, nikakvo obnavljanje vrsta koje su jednom
izumrle."21
Mnogi ugledni naučnici zapazili su nemogućnost evolutivne teorije da pomoću fosilnih ostataka
dokaže da je život evoluirao iz prostih u složene životne oblike. Dejvid Raup (David Raup), iz čuvenog
čikaškog Fild muzeja, izjavio je sledeće o fosilima:
„Mi smo danas oko 120 godina od Darvinovog vremena i znanja o fosilima su se veoma proširila.
Ironično je, međutim, da imamo manje primera evolutivnih prelaza nego što smo ih imali u Darvinovo
vreme. Pod ovim podrazumevam da neki klasični primeri Darvinovih promena u domenu fosila, kao što je,
na primer, evolucija konja u Severnoj Americi, moraju da se odbace ili modifikuju, što je rezultat detaljnijih
informacija koje sada posedujemo."22
Uprkos svim ovim problemima, evolucionisti nastavljaju da se drže fosila kao dokaza koji
pokazuju valjanost njihove teorije. Možda razlog za to leži u veoma zanimljivoj činjenici da „više od
polovine svetskih geologa radi direktno za naftne kompanije a da podrška mnogim geolozima na Akademiji i
u vlasti dolazi od naftaša."23
3. MUTACIJE. „Arizona dejli star" od 4. aprila 1981. donosi sliku dvoglave zmije. Tekst ispod
slike kaže da je profesor zoologije sa Ari zona stejt univerziteta izjavio kako zmija „ne bi dugo preživela u
divlji ni."24 Ta zmija je bila mutacija i imala bi teškoće da preživi u surovim uslovima prirodnog okruženja.
Evolucionisti tvrde da su mutacije mene koje izazivaju promene vrsta, pa ipak naučnici znaju da
99 odsto mutacija proizvodi inferiorna stvorenja, kao što je pomenuta dvoglava zmija, koja „ne bi predugo
živela u divljini". Da je ovo sa mutacijama tačno, onda bi se medu fosilnim ostacima našlo i bar nešto od tih
99 odsto neuspešnih mutacija, pored onih uspešnih, koje se nalaze u velikim količinama. Do sada medu fosilima
nije pronađen ni jedan ostatak sa mutacijama.
4. VREME. Prema teoriji evolucije prošli su milioni, ako ne i milijarde godina, dok čovek i
različite životinje nisu evoluirale u više ob like života. Izvesne vrste su izumrle pre nego što su druge vrste,
uključu jući tu i čoveka, evoluirale.
Tokom jedne rasprave između evolucionista i kreacionista u Tusonu (Arizona), jedan
evolucionista, profesor univerziteta u Arizoni, tvrdio je da bi, čak i kada bi se pronašli fosilni ostaci čoveka i
dinosaurusa na jednom mestu, to ozbiljno oslabilo teoriju evolucije, ali je ipak ne bi uništilo.
On je objasnio da je to stoga što su, prema teoriji evolucije, dinosaurusi živeli na Zemlji 60
miliona godina pre pojave čoveka.
Jedan od gledalaca koji je prisustvovao debati uključio se u razgovor i ukazao na to da upravo
takav fosilni dokaz postoji na reci Peloksi, u blizini Glen Rouza (Teksas), južno od Fort Vorta. Velika poplava koja se dogodila 1900. godine sprala je naslagu mulja i otkrila krečnjački sloj koji se nalazio ispod
njega. Ovaj sloj krečnjaka, za koji se pretpostavlja da je star 120 miliona godina, doneo nam je jedno
zapanjujuće otkriće.
U krečnjaku su nađeni otisci ljudskih stopala! Pošto se prema teoriji evolucije čovek pojavio na Zemlji pre
otprilike milion godina, pojavljuje se neobjašnjiva razlika od 119 miliona godina, ukoliko je, bar približno
tačno, ustanovljena starost krečnjaka.
No, to nije sve. Iznenađenje je tek usledilo kada su u blizini otisaka ljudskih stopala pronađeni i
otisci nogu dinosaurusa! Teoretski, dinosaurusi su izumrli pre otprilike 60 miliona godina. To znači, bar prema
teoriji evolucije, da je nemoguće da su čovek i dinosaurusi na Zemlji živeli u isto vreme.
Gledalac je zamolio profesora da pruži svoje tumačenje ovog otkrića, da odgovori jesu li čovek i
dinosaurus obitavali na Zemlji u isto vreme. Zatim, da objasni kako je moguće da je stena stara 120 miliona
godina, otisci dinosaurusa 60 miliona, a otisci čoveka milion godina?
Naučnik je hitro ponudio objašnjenje.
Zastupao je stanovište da je stena jednom bila meka, pre otprilike 60 miliona godina. Dinosaurus
se kretao kroz blato i tako ostavio iza sebe dokaz o svom postojanju, otiske u mekoj steni. Zatim se blato
stvrdlo, pa se nekih 59 miliona godina kasnije ponovo razmekšalo. Čovek se kretao kroz blato i tako je i on
ostavio svoje otiske. A onda je, iz nekih neobjašnjivih razloga, stena ponovo postala čvrsta, pa su se tako
otisci dinosaurusa i čoveka našli jedan pored drugog.
Na pitanje kako je moguće da otisci dinosaurusa nisu usled erozije nestali kada se krečnjak
ponovo razmekšao onog dana kada je čovek ostavio svoje otiske, naučnik je priznao da nema odgovor.
Odgovora nije bilo ni na pitanje kojim je to načinom stena mogla da se razmekša, zatim da se
stvrdne, pa ponovo razmekša i onda opet stvrdne. Naučnik nije bio voljan da prizna da su fosilizovani otisci
dinosaurusa i čoveka „ozbiljno oslabili teoriju evolucije iako je nisu uništili", mada je tom tvrdnjom započeo
svoju debatu. On je pokušao da iskrivi činjenice kako bi objasnio svoju teoriju, umesto da je pokušao da
teoriju prilagodi činjenicama. Jedino što je mogao, pritešnjen činjenicama, bilo je da porekne činjenice!
Jedan drugi naučnik, koji je 1955. bio učesnik prilikom istraživanja mesta na kojem su pronađeni pomenuti
otisci, izjavio je da bi, da su u krečnjaku pronađeni samo otisci ljudskih stopala, morao da donese zaključak
da pripadaju čoveku. Ali, pošto su pronađeni pored stopala dinosaurusa, onda ne može biti siguran.
Da bi se stvar na debati za profesora još više iskomplikovala naučnom metodom određivanja
starosti pomoću ugljenikovog izotopa utvrđeno je da su biljni ostaci u tom sloju krečnjaka stari između 38
000 i 39 000 godina, što je nešto „malo" manje od navodne starosti stene od 120 miliona godina.
Na istom nalazištu iskrsao je još jedan nerešiv problem za evolucioniste. Pronađeni su otisci
ljudskih stopala i ispod sloja koji sadrži otiske dinosaurusa!
Sve ove činjenice idu potpuno u prilog kreacionističkoj teoriji, po kojoj su čovek i dinosaurus
živeli u isto vreme a ne udaljeni milionima godina jedan od drugog, i to da su živeli zajedno pre nekoliko
hiljada godina. Na taj način lako su objašnjivi nalazi u krečnjačkoj steni na reci Poloksi u Teksasu.
5. SLED. Prastara dilema ,,šta je prvo nastalo, kokoška ili jaje" pravo je pitanje za debatu
evolucionista i kreacionista. Svet je pun primera životinja i biljaka koje su morale da se pojave na sceni u
apsolutno istom trenutku u prošlosti.
Na primer, pčele i cveće morali su nastati u istom trenutku, jer jedno bez drugog ne bi mogli da
prežive.
Sledeći problem koji imaju evolucionisti jeste pitanje kada su nastale životinje-grabljivci a kada
one kojima se grabljivci hrane.
U našem, okruženju postoji prirodna ravnoteža životinjske populacije, zato što se jedna
životinjska vrsta održava u brojčanoj ravnoteži zahvaljujući drugoj životinjskoj vrsti, svom neprijatelju,
grabljivcu. Ukoliko se populacija lovljene životinje naglo poveća, naglo će se povećati i populacija životinjelovca.
I obratno, ukoliko se populacija žrtve smanji, smanjiće se i brojnost njenog grabljivca.
Ovaj sistem izlazi iz svoje ravnoteže jedino u slučaju kada se u okruženje umeša čovek.
Uzmimo za primer slučaj zečeva li Australiji. Ove životinje nisu postojale na najmanjem
kontinentu sve dok ih nisu doneli ljudi, da bi im služili za sportski lov i zabave. Međutim, pošto zečevi u
Australiji nisu imali svog prirodnog neprijatelja-grabljivca i kako se veoma brzo množe, njihov broj je toliko
porastao da je doveo u opasnost opstanak ostalih životinja koje se hrane istom hranom kao zečevi. Brzo
stvorena zečja populacija opustošila je izvore prirodne hrane, i ravnoteža je bila narušena.
Sličan je problem sa oposumom u Oregonu. Ovu životinju, koja na severu, gde se Oregon nalazi,nije odomaćena, doneli su za vreme Drugog svetskog rata graditelji brodova s juga koji su radili na severu.
Kada je rat završen, graditelji brodova su se vratili na jug, a nekoliko oposuma koje su držali kao kućne
ljubimce, pustili su na slobodu na severu. Oposumi su se brzo razmnožavali, nemajući prirodnog neprijatelja
(grabljivca) pa su gotovo preplavili severozapad SAD, do tačke kada su počeli da ugrožavaju opstanak
ostalih životinjskih vrsta čiju su hranu jeli. (Neki lokalni šaljivdžija je rekao da je najveći neprijatelj
oposuma ševrolet-model 55! Iako je šala, nije daleko od istine, jer najviše tih životinjica nastrada dok noću
pretrčava auto-put u potrazi za hranom). Oposum je postao pravi problem za ljude koji žive na severozapadu.
Ovi primeri dovode do konstatacije koju evolucionisti teško mogu da ospore: lovljena životinja
koja je hrana za svog grabljivca i njen lovac morali su da „evoluiraju" u isto vreme, jer da je drugačije svet bi
bio prenaseljen lovljenim životinjama, ukoliko su one „evoluirale" prve, odnosno ogromnom količinom
fosila-grabljivaca, u slučaju da su oni „evoluirali" pre životinja kojima se hrane.
Iskustva ljudi koji su veštački preneli neku životinju u okruženje gde nema njenog prirodnog
neprijatelja dokazuju da su grabljivac i njegov plen morali da „evoluiraju" u isto vreme.
Postojanje takve ravnoteže u prirodi dovodi do neminovnog zaključka da iza nje mora stojati
Tvorac.
6. KARIKA KOJA NEDOSTAJE. Jedna od oblasti koja je najotvorenija za pitanja kreacionista
evolucionistima jeste problem takozvane „izgubljene karike", odnosno veze koja nedostaje između čoveka i
čovekolikih bića (tobožnjih čovekovih predaka).
Jedan letimičan pregled onoga što su nam nudili kao „izgubljene karike", odnosno „prave ljude"
na prelazu između životinja i ljudi, pokazaće svu slabost argumenata evolucionista.
a) Zinjantropuski čovek. Fosilni ostaci ovog ranog „čoveka" bili su otkriveni u naslagama koje su
navodno stare milion i sedam stotina pedeset hiljada godina. Kada su, međutim, pomoću metode
ugljenikovog izotopa, obavljene provere starosti materijala iz te naslage, ustanovljeno je da je materijal star
otprilike 10 000 godina.
b) Čovek iz Nebraske. Ova takozvana karika bila je predmet čuvenog sudskog spora „Skoups" u
Tenesiju, kada su vodeći naučnici po kušavali da dokažu da je čovek evoluirao iz nižih životinjskih oblika.
Fosilni dokaz o čoveku iz Nebraske sastojao se od jednog jedinog zuba za koji se tvrdilo da je
pripadao praistorijskom čoveku koji je, navodno, živeo pre milion godina. Naučnici su iskoristili ovaj zub da
bi pomoću njega rekonstruisali kako je izgledalo telo čoveka iz Nebraske, njegova kosa, pa čak i njegova
porodica.25 Kada je, međutim, na istom nalazištu iskopano još fosila, otkriveno je da su ostaci tobožnjeg
čoveka iz Nebraske, u stvari, ostaci obične svinje.
c) Čovek iz Piltdauna. Ovaj „čovek" je navodno bio star pola miliona godina, a rekonstruisan je
na osnovu komada vilice koja je ot krivena 1912. Fosilizovana vilica smatrana je autentičnom sve do 1953,
kada je otkriveno da je to, u stvari, deo vilice običnog savršenog majmu na. To parče vilice je patinirano da
bi izgledalo starije, a zatim zakopano.
Drugim rečima, bila je to namerna prevara.26
d) Neandertalski čovek. Ova karika smatrana je vezom između majmuna i ljudi, ali je kasnije
otkriveno da je to, ipak, samo i jedino čovek.
Čovek može samo da se pita zbog čega naučnici koji zastupaju teoriju evolucije tako brzo grabe
svaku priliku koja se ukaže da povežu čoveka sa majmunom.
Možda će na ovo pitanje odgovoriti sledeća izjava:
„Razlog zbog čega- posle svih fosilnih ostataka koji su bili ispitani i sortirani od strane
antropologa-evolucionista poslednjih stotinu godina- još uvek ne postoji saglasnost oko čovekovih
evolucionih predaka jeste taj što čovek nije imao evolucionih predaka! Svi pravi dokazi navode na to da je
čovek bio pravi čovek od samog početka."27
Možda zato u novije vreme evolucionisti menjaju teorije da je čovek evoluirao od majmuna. No,
na žalost, oni se slepo drže svoje davno usvojene predrasude i kada formiraju nove teorije. Uzmimo, na
primer, novu teoriju koju je postavio doktor Džefri Burn (Geoffrey Bourne), direktor regionalnog Jerks
centra za proučavanje primata pri Ejmori univerzitetu. Doktor Burn je rođen u Australiji a školovao se na
Oksfordu. Sada je jedan od vodećih američkih ćelijskih biologa i anatoma, a smatraju ga i vrhunskim
stručnjakom u oblasti nauke o primatima.
On je javno obznanio svoje verovanje da su „majmuni evolucioni potomci čoveka."28 Ovaj
naučnik, dakle, želi da ljudi poveruju da su majmuni čovekovi praunuci!
7. MUŠKI I ŽENSKI POL. Očigledna činjenica da je toliko mnogo životinjskih vrsta evoluiralo
u obliku mužjaka i ženke predstavlja još jednu tešku brigu za evolucioniste.Oba pola su apsolutno neophodna za nastavljanje životinjkih vrsta, tako da je potpuno
imperativno da su one morale evoluirati u istom trenutku.
To znači da je neka životinja, ukoliko se razvila u viši oblik života procesom evolucije, morala
imati partnera potpuno iste vrste, ali suprotnog pola, koji je evoluirao tačno u isto vreme, jer u protivnom
vrsta ne bi mogla da se razmnožava.
8. STAROST UNIVERZUMA. Evolucionisti tvrde da je Zemlja nastala pre otprilike 4,5
milijarde godina. Kreacionisti se suprotstavljaju veoma efektnim naučnim argumentima i smatraju da naša
planeta ne može biti starija od 10 000 godina.
Evo nekih argumenata koji govore u prilog mladosti Zemlje:
a) Slabljenje magnetnog polja. Sateliti Nacionalnog aeronau tičkog i svemirskog udruženja, koji
se nalaze u orbiti oko Zemlje, merili su jačinu njenog magnetskog polja i otkrili su da ona postepeno opada,
odnosno da se troši.
Jedan naučnik je pregledao rezultate ovih merenja i izneo svoj zaključak: „Kako magnetsko polje
planete Zemlje opada određenim tempom, lako je izračunati da bi pre više od 10 000 godina magnetsko
strujanje bilo toliko snažno da Zemljina struktura ne bi mogla da izdrži temperaturu koju takvo strujanje
proizvodi. Zemlja ne može biti starija od 10 000 godina."29
b) Oticanje nafte. Smatra se da svake godine u okean prirod nim putem istekne 5 miliona tona
nafte. Pretpostavlja se, isto tako, da ukupna količina naftnih zaliha na kopnu iznosi 100 milijardi tona, što
znači da bi do sada celokupna nafta već 2 500 puta istekla u okean, pod pretpostavkom da je nastala pre 50
miliona godina. Znači da bi svakih 20 000 godina u okean istekla ukupna količina nafte koju poseduje planeta
Zemlja.30
c) Helijum. Kada biljni i životinjski svet umire pa se posle toga raspada, u atmosferu se ispušta
izvesna količina helijuma. Računajući, na osnovu radioaktivnog raspadanja, stopu priliva helijuma u
atmosferu, starost Zemlje iznosi negde oko 10 000 godina čak i da uzmemo u obzir da se izvesna količina
helijuma oslobodi iz atmosfere u otvoreni svemir.31
d)Rast populacije. Veoma česta tvrdnja u evolucionističkim teorijama je da je čovek evoluirao
pre otprilike milion godina. Ti prvi ljudi su se množili, kako tvrdi teorija, do tačke na kojoj danas imamo
četiri milijarde ljudi na Zemlji.
„Ista ona populacijska statistika koja proriče tobožnje ozbiljne probleme u budućnosti daje nam
indikacije o, u prošlosti prilično bliskom, nastanku čoveka...
Inicijalna populacija od samo jednog ljudskog para, sa stopom rasta od 2 procenta godišnje,
dosegla bi populaciju od 3,5 milijardi ljudi za samo 1075 godina...
Prosečna stopa populacijskog rasta od samo pola procenta godišnje dovela bi do današnje
veličine svetske populacije za samo 4 000 godina."32
e) Meteorska prašina na Zemlji. „Ne može se sasvim precizno izmeriti akumulacija meteorske
prašine na površini Zemlje, međutim, današnji priliv ove svemirske prašine proizveo bi na Zemljinoj
površini u toku milion godina sloj debljine od jedne osmine inča, odnosno u proteklih 5 milijardi godina sloj
debljine 54 stope"33
f) Sažimanje Sunca. Godine 1980, dvojica naučnika otkrili su da „... Sunce svakih sto godina
izgubi 0,1 posto od svog obima...".
Oni veruju da je ovo „skupljanje" trajan proces i da se odigrava istim tempom kao što je to bilo u
prošlosti.
Ukoliko je ovo tačno, onda je pre samo 100 000 godina Sunce bilo dva puta veće nego danas; a
pre 20 miliona godina površina Sunca bi dodirivala Zemlju i ona bi bila usijana kao žeravica.34
g) Meteorska prašina na Mesecu. Naučnici koji su pripremali spuštanje američkog lunarnog
modula na površinu Meseca smatrali su da je Mesec star otprilike 4,5 milijardi godina. Znali su da je na
Mesec, koji se kretao svojom putanjom kroz svemir, padala meteorska prašina. Svojim metodama izračunali
su koliko je prašine palo na Mesec tokom poslednjih 4,5 milijardi godina.
Kako su smatrali da je Mesec veoma star, na njemu su očekivali veliku količinu prašine.
Zaključili su da bi lunarni modul potonuo u prašinu kada bi se spustio na površinu Meseca. Zbog toga su na
stajni trap modula postavili velika stopala u obliku diska, koja su modulu trebalo da obezbede da pod svojom
težinom ne propadne u prašinu.
Njihove teorije delimično je podržao i R. A. Litlton (R. A. Lyttleton) sa univerziteta u
Kembridžu. Evo spekulacija gospodina Litltona:
„Pošto na Mesecu nema atmosferskog omotača, njegova površina je izložena direktnom zračenju.Zbog toga, snažno ultraljubičasto i radioaktivno zračenje uništava naslage stena na površini i pretvara ih u
prašinu. Godišnje se stvara sloj debljine od nekoliko hiljaditih delova inča. Ako se, recimo, svake godine
formira sloj prašine debljine od 0,0004 inča, onda će se u roku od 10 000 godina obrazovati sloj debljine od
4 inča. U roku od 100 000 godina sloj će biti debljine 40 inča; za milion godina sloj debljine 3,3 stope; za
milijardu godina, sloj debljine od 6,3 milje; a za 4,5 milijardi godina (koliko je Mesec, navodno, star) bio bi
formiran sloj debljine od 28 milja."
Međutim, kada se lunarni modul spustio na Mesec, astronauti su izmerili sloj prašine koji je bio
dubok od „jedne osmine inča do 3 inča."35
Dakle, ako su proračuni profesora Litltona tačni, Mesec nije stariji od 10 000 godina, možda i
malo manje, ali nikako ne može biti star 4,5 milijardi godina.
9. SIMBIOZA. Simbioza se definiše kao „zajednički suživot dva različita organizma koji imaju
odnos uzajamne koristi."
Postojanje nekoliko simbiotičkih odnosa u prirodi predstavlja pravi problem evolucionistima.
Na primer, krokodil iz reke Nil dozvoljava maloj ptici, egipatskoj zviždavki, da mu ulazi u usta i
čisti zube od štetnih bakterija. Kada zviždavka ne bi istrebila ove uljeze, krokodil bi bio ozbiljno ugrožen. A
ti paraziti su jedina hrana ptice zviždavke.
Drugim rečima, dve životinje su potrebne jedna drugoj, i to u isto vreme. U protivnom, ni jedna
vrsta ne bi mogla da preživi.
Simbioza se ne vezuje samo za životinjsko carstvo.
Često se događa da se u simbiotskom zagrljaju nađu životinje i biljke, opet na obostranu korist.
Takav je primer juka moljca36 i biljke juka. Moljac skuplja zrnca polena i polaže ih u čauru biljke juka, a
zatim tu polaže i nekoliko svojih jaja; kada se iz jaja razviju larve, one se hrane samo semenom juke i na taj
način preživljavaju i rastu; pošto biljci uvek ostane dovoljno semena za dalje oprašivanje, a bez moljca ne bi
mogla da se opraši, to je ovaj odnos koristan i za biljku.
Ni biljka ni životinja ne bi mogle da opstanu da nisu nastali tačno u isto vreme.
Postojanje ovakvog plana zaista iščekuje Tvorca.
No, i pored svih slabosti na polju evolucione nauke koja su očigledna, evolucionisti istrajavaju na
svojim teorijama. Zbog čega je toliko značajno braniti teoriju evolucije, i pored svih dokaza protiv nje? Ima
li ona neki cilj koji zahteva njenu odbranu?
Nekolicina ljudi je pokušala da pruži odgovor na ovo pitanje.
Džulijen Haksli, naučnik koga smo već citirali u ovom poglavlju, informiše nas o sledečem:
Jasno je da je doktrina evolucije direktno suprotstavljena teoriji kreacije... Evolucija, ukoliko se dosledno prihvata,
onemogućava verovanje u Bibliju."37
Autor knjige koja se bavi temom humanizma, Kler Čejmbers (Claire Chambers), rekla je ovo:
„Pre nego što čovek bude porobljen, njegovo stanje svesti mora biti redukovano od duhovnog ka telesnom.
On mora da nauči da o sebi misli kao vrsti životinje koja nema duhovnih potreba. Kada se čovek jednom
oslobodi obaveza prema Bogu, otvoren je put njegovom potpunom potčinjavanju komunističkoj državi, koja
će mu biti gospodar."38
Pisac H. L Menken, koji je prisustvovao čuvenom suđenju u slučaju Skoups, kada se isprobavalo
pravo države da ograničava školske programe, izrekao je sledeće:
„Postoji, izgleda, zavera koja se odvija medu naučnicima. Njen cilj je da se uništi religija i da se
propagira nemoral da bi se na taj način čovečanstvo svelo na nivo životinje. Oni su zaklete i opake sluge
Belzebuba (đavola) koji 'žudi da osvoji svet'..."
 
Učlanjen(a)
28.06.2011
Poruka
11
Ne, to je eksperiment sa vodom, metanom, amonijakom i vodonikom. Hemikalije su sve zatvorene u sterilizovani niz staklenih cijevi, koje su na krajevima bile povezane sa dvjema većim staklenim posudama. Jedna od tih posuda je bila do pola napunjena vodom a u drugoj je postavljen par elektroda. Voda u posudi je zagrijevana do isparavanja, a istovremeno su iz elektroda bacane varnice, da bi simulirale munje kroz atmosveru. Posle toga se voda hladila, vraćala u prvobitnu posudu, a prvobitni proces se kontinuirano ponavljao. Posle nedelju dana neprekidnog ponavljanja, primjećeno je da se 10 - 15% ugljenika iz sistema, sada nalazi u obliku organskih jedinjenja, a od 2% od toga, je formirana amino-kiselina, koja je od presudnog značaja za nastanak života.

Kako je život otpočeo? Zemlja je davno bila različita nego što je danas. Nije bilo kiseonika. Svaki naučnik je uveren da, ukoliko je na zemlji postojao kiseonik, život ne bi mogao da evoluira jer bi oksidacija uništila bilo koji molekul iz kog bi nastao život. Postulirali su da su vulkanski gasovi bili ti koji su prvo stvorili atmosferu.
Pretpostavili su da je bilo azota, metana i vodonika. Sad imate gasovnu smesu, a Stenli Miler je, upravo, napravio takvu smesu. Zatim imitirate uslove oluje i tamo na dnu možete ekstrahovati organske molekule. Pretpostavili su da je u okeanu postojala supa organskih molekula i da su se one tako mešale međusobno i tako su formirale prvi živi organizam. Simpatična teorija sa još boljim eksperimentalnim potvrdama!

Ali, postoji mali problem. Ako kroz ovu smesu prolazi iskra onda zaista dobijate organske molekule. Ali, bolje bi bilo da ih izvedete iz te sredine dok sledeća munja ili iskra ne udari. Dakle, morate da ih uhvatite. Ako ih ostavite u prethodnoj smesi, oni će biti unušteni. A šta bi bilo ono što bi ih izvuklo na primordijalnu Zemlju?
Supa podrazumeva da je sve u vodi. Sastav stare primitivne atmosfere bio je: vodonik, amonijak, ugljen dioksid, metan, azot i voda.

Smatralo se da ovi gasovi potiču iz vulkana (koji inače nisu baš kao gasovi iz vulkana), ali rekoše oni, hajde da kažemo da je približno to bilo to. Zapravo, vulkanski gasovi su oksidišući gasovi. Ali, svi naučnici se slažu da, u današnjoj atmosferi uz prisustvo kiseonika, nastanak života bi bio nemoguć. Zato svi započinju sa onom drugom atmosferom. Postoji jedan mali problem. Treba vam voda.

Ako imate vodu, a nema kiseonika, onda ne postoji ni ozonski sloj jer nema kiseonika! Stoga će kosmički zraci prodirati pravo na zemlju i razdvajaće vodu na vodonik i kiseonik.
Ako imate vodu mora da je prisutan i kiseonik, tako da je sve ovo praktično nemoguće. Ako je bilo vode, moralo je uvek biti i kiseonika. Čak i danas imamo oblak vodonika koji se kilometrima od Zemlje prostire u svemir koji dolazi od fotolize vode. Pretpostavimo da se ovo dogodilo.
Sledeće, da biste imali život morate imati i aminokiseline. A da bi postojale aminokiseline mora da postoji amonijak u atmosferi jer je aminokiselinama potreban azot. Međutim, život može da koristi samo alfaaminokiseline, a aminokiseline koje nastaju slučajno imaju u sebi sve aminokiseline: alfa, beta, gama, delta. A samo jedna pogrešna orijentacija u molekulu i molekul ne može da održi svoju biološku funkciju. Zatim imate L - levo i D - desno orijentisane aminokiseline, a živi organizmi mogu da koriste samo L aminokiseline. I kako iz te supe da selektujete samo one koje vam trebaju? Da bi se formirale aminokiseline treba vam kisela sredina. A zatim, ako hoćete gradivne blokove molekule DNK, onda stvarno imate problem: treba da pokupite sav azot iz
atmosfere i da ga promenite u azot-cijanid. Tek tako biste imali sve što vam je potrebno da se formiraju aminokiseline koje su potrebne da se formira DNK, a kao što smo videli, aminokiseline ne možemo dobiti.

Zatim, trebaju vam šećeri za formiranje DNK. I on mora da se formira u primordijalnoj atmosferi. Ali, ni to ne može da se uradi jer vam za to trebaju bazni uslovi a to je suprotno od onoga što vam treba za aminokiseline. A ne samo to, ako ima i najmanja količina amonijaka u atmosferi, šećeri ne nastaju. A čak i da nastanu u visoko baznoj atmosferi, onog trenutka kada nastanu moraju se razložiti. To znači da vam je, da bi vam se formirali gradivni blokovi za DNK potreban čitav niz različitih i suprotnih uslova od onih potrebnih za dobijanje aminokiselina; čitava stvar postaje nemoguća.

Ali da kažemo da se to dogodilo. Sad ovi gradivni blokovi treba da formiraju proteine i slične stvari, a i nukleotidi moraju da se povežu da bi formirali RNK, a moraju biti i upotrebljivi. A sve ovo treba da se dešava nasumično.
Koja je verovatnoća da se formira prvi molekul koji može da se upotrebi u biološkim sistemima? Čak i ako imamo u vidu da je bilo nemoguće da se sami formiraju, recimo da ih imamo. Ljudi su u međuvrenu izračunali da je verovatnoća 10-157
A to i nije baš neka verovatnoća. Da vam to malo približim: fizika uči da je broj svih čestica u celom svemiru (ne samo atoma već i protona, neutrona, elektrona, kvarkova u celom poznatom svemiru) toliko veliki da vas zaboli glava, on je 10-80 Koja je verovatnoća da, ukoliko podmetnete bombu pod gomilu balvana i bomba eksplodira, da drva padnu tako da imate kuću u kojoj sve funkcioniše kako treba? Verovatnoća je negde 10-80. Ali kad govorimo o verovatnoći jedan prema deset na sto pedeset sedmi, onda ne govorimo o BUM!! formiranju kuće, već ta verovatnoća je tako mala kao da taj BUM!! stvori Njujork!! Ovo samo koliko da vam dam ideju koliko vere treba da poverujete u spontani nastanak života.

Jedna od najkompleksnijih stvari jeste kako funkcioniše vaš genetski materijal.
I samo jedan mali gen zahteva da imate nukleotide poređane u odgovarajućoj sekvenci. Kod DNK, kod je tripletski kod. Tri baze kodiraju jednu aminokiselinu. Tako da, ukoliko želim 100 aminokiselina poređanih u odgovarajućoj sekvenci u proteinu, onda mi treba 300 nukleotida u odgovarajućoj sekvenci. A to je za jednostavan protein. Postoje daleko komplikovaniji proteina. A verovatnoća da se to slučajno dogodi je 10-127
. Verovatnoća da se nešto tako dogodi je jedan na minus milion, milion, milion, milion... broja čestica u univerzumu. To je neverovatan broj!
 
Učlanjen(a)
28.06.2011
Poruka
11
Kakve veze ima ceo predhodni tekst sa evolucijom ?
Ima

evolucionisti na primer Jurivaka su sami spomenuli Milerov eksperiment, a posle kazu evolucija se ne bavi nastankom zivota vec abiogeneza.
I kao naucnici su proizveli zivot u laboratoriji.

evolucija navodno pocinje od jednocelijskog organizma pa sve do coveka, a ako je cela pretpostavka pogresna?

Ako je nemoguce dobiti jednocelijski organizam, koji jeste mali, ali nije prost.

I evolucija onda nije kompetenta nauka.

Svi dokazi koje sam ja video u vezi evolucije, su dokazi iz polja mikroevolucije, koju niko ne spori.

Ali prelaza izmedju vrsta nema, pas vuk i kojot je ista vrsta zivotinje, bas kao konj magarac i zebra.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.09.2009
Poruka
8.464
Ima

evolucionisti na primer Jurivaka su sami spomenuli Milerov eksperiment, a posle kazu evolucija se ne bavi nastankom zivota vec abiogeneza.
I kao naucnici su proizveli zivot u laboratoriji.

evolucija navodno pocinje od jednocelijskog organizma pa sve do coveka, a ako je cela pretpostavka pogresna?

Ako je nemoguce dobiti jednocelijski organizam, koji jeste mali, ali nije prost.

I evolucija onda nije kompetenta nauka.

Svi dokazi koje sam ja video u vezi evolucije, su dokazi iz polja mikroevolucije, koju niko ne spori.

Ali prelaza izmedju vrsta nema, pas vuk i kojot je ista vrsta zivotinje, bas kao konj magarac i zebra.
Milerov eksperiment nije ovdje spomenut u kontekstu teme, nego kao odgovor na pitanje nekoga od učesnika u raspravi, koji je mislio da je to eksperiment sa vinskim mušicama. Nadalje, niko ovdje nije trvrdio da je proizveden život u laboratoriji, nego da je vještačkim putem gdje su imitirani određeni prirodni uslovi, proizvedena amino-kiselina, koja je osnovna supstanca za nastanak života.
Teorija evolucije nije teorija o nastanku života, nego terorija o nastanku vrsta. Mnoge prepostavke iz te teorija nauka je potvrdila i verifikovala, a mnoge još nije. Proći će, možda, još mnogo vremena dok se to ne desi, ali činjenica je da savremena nauka nema bolju teoriju o nastanku opšte, od teorije evolucije.
 
Učlanjen(a)
28.06.2011
Poruka
11
Teorija evolucije nije teorija o nastanku života, nego terorija o nastanku vrsta. Mnoge prepostavke iz te teorija nauka je potvrdila i verifikovala, a mnoge još nije. Proći će, možda, još mnogo vremena dok se to ne desi, ali činjenica je da savremena nauka nema bolju teoriju o nastanku opšte, od teorije evolucije.

A u tom eksperimentu nije bio prisutan kiseonik, a u primitivnoj atmosferi ga je bilo, tako da je taj eksperiment ne validan.

Nauka je potvrdila samo mikroevoluciju, upravo ono sto i biblija tvrdi.
Bolja teorija je kreacionizam, ali osnova funkcionisanja danasnjeg sveta je teorija evolucije, i nju je nemoguce dokazati a samim tim i osporiti.

Ja jos nisam video da je nauka nesto iz biblije demantovala.

Da li naucnik treba kad naidje na dokaz koji se ne uklapa sa njegovom teorijom da odbaci dokaz ili tu teoriju?

Dodato posle 7 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Onda moraš ponuditi alternativnu teoriju koja bi bolje objasnila ono što evolucija objašnjava. Slušamo....

Bog je stvorio sve vrste koje danas vidimo, iz kojih su nastali danasnje pof vrste rase tipovi itd.

Sad ces reci ko je stvorio Boga?

Mi postojimo, dakle mora postojati prvi uzrok svih uzroka koji je sam bez uzroka.
Sto mora? Pa jer bi u suprotnom lanac isao u nedogled.
A sto mora da je sam bez uzroka? Jer je on van svih fizickih zakona koje vaze u svemiru jer ih je on postavio.

Na primer nauka je dokazala da danasnjih oko 200 rasa pasa imaju zajednickog pretka, a to je pas, jedan osnovni par roditelja,
to nije evolucija, vec mikroevolucija, u okviru vrste, pogledaj dogu i civavu koliko su razliciti ali to je i dalje pas.
Ne postoji prelaz izmedju vrsta, postoje izumrle vrste koje evolucionisti pokusavaju da pokazu kao prelazne.
Postoji granica na nivou dnk koja ne dozvoljava prelazak izmedju vrsta zivotinja.


Ako postoji jedan validan dokaz za evoluciju voleo bih da ga vidim, ako neko zna nek napise.
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
24.09.2010
Poruka
544
Znači, ti odbacuješ čitavu nauku koja je uložila ogromni napor i rad kako bi došla do saznanja koja danas postoje; koja u svakom trenutku shvata da je naše znanje uvek ograničeno i da uvek možemo i moramo da istražujemo i ispitujemo svet oko nas te i nas same; odbacuješ sve eksperimente i sva empirijska istraživanja i, umesto toga, nudiš religiju i Bibliju.

Tražiš "validan" dokaz za evoluciju a u isto vreme promičeš religijske dogme i zatucane i neproverljive "istine" koje je napisala grupa nomada i čija je jedina vrednost to što je uporno ponavljaju i tumače religijski "naučnici" i laici bez ikakvog osećaja za kritiku i samokritiku. Zanimljivo...

Neću da ulazim u to šta je nauka demantovala i razotkrila u vezi Biblije jer smo već pričali o tome. Pitaću te samo jednu stvar - ako je Bog stvorio čoveka od prašine (a ne blata, kako me je neko ovde jednom ispravio) kako to da je onda najveći procenat ljudskog tela voda? Ili još bolje, ako je Bog toliko svemoguć, zašto mu je onda trebala prašina (blato) na prvom mestu da načini čoveka?
 
Poslednja izmena:
Učlanjen(a)
28.06.2011
Poruka
11
Znači, ti odbacuješ čitavu nauku koja je uložila ogromni napor i rad kako bi došla do saznanja koja danas postoje; koja u svakom trenutku shvata da je naše znanje uvek ograničeno i da uvek možemo i moramo da istražujemo i ispitujemo svet oko nas te i nas same; odbacuješ sve eksperimente i sva empirijska istraživanja i, umesto toga, nudiš religiju i Bibliju.

Tražiš "validan" dokaz za evoluciju a u isto vreme promičeš religijske dogme i zatucane i neproverljive "istine" koje je napisala grupa nomada i čija je jedina vrednost to što je uporno ponavljaju i tumače religijski "naučnici" i laici bez ikakvog osećaja za kritiku i samokritiku. Zanimljivo...

Neću da ulazim u to šta je nauka demantovala i razotkrila u vezi Biblije jer smo već pričali o tome. Pitaću te samo jednu stvar - ako je Bog stvorio čoveka od prašine (a ne blata, kako me je neko ovde jednom ispravio) kako to da je onda najveći procenat ljudskog tela voda? Ili još bolje, ako je Bog toliko svemoguć, zašto mu je onda trebala prašina (blato) na prvom mestu da načini čoveka?

Kao prvo ja ne odbacujem nauku ja volim nauku, a u nauku se uvuklu nesto sto joj ne pripada.

Drugo ima puno naucnika koji se ne slazu sa teorijom evolucije.

Ja trazim dokaz na osnovu kojeg neko veruje da je evolucija istinita. Jer ako neko veruje u evoluciju onda zna zasto u nju veruje.

I nisam video da je neko naveo taj dokaz.
Ja verujem da je bog stvorio svet i sve oko nas, naveo sam zasto.

Bog opisuje na nacin na koji covek moze da razume.

U svakom slucaju, 88,9% naseg tela cine kiseonik i vodonik, 11,2% cine ugljenik i azot, a ostalo cine ostali hemijski elementi.

Pogledaj hemijski sastav prasine. Na nekom sajtu su evolucionisti naveli dokaz da je covek evoluirao bas tu slicnost izmedju hemijskog sastava zemlje i ljudskog tela.

70 vode u ljudskom telu i 70 procenata vode na planeti. Jel to slucajnost?

vidis Bog ne daje detaljan opis toliko i toliko mesa toliko kostiju vena kapilara itd.

Sustina je da prasina plus dah zivotni jedanko je dusa ziva.

I isto tako kad covek umre u prah se i vraca jer je od praha nastao, bas kao sto biblija kaze.

Stvar je veoma jednostavna mi smo stvoreni ili nismo, a naveo sam naucni tekst koji kaze da je nemoguce da je prva jednocelijska celija nastala sama od sebe.
 
Natrag
Top