Geopolitika Geostrategija Analize Trendovi

[PYC]

Analiza: Zagonetka WikiLeaks

Zagonetka WikiLeaks



​

Izvor: Fond strateške kulture – Moskva
Autor:Jelena Pustovojtova
Prevod: Rajko Dosković

Takav punovodni kanal za oticanje informacija, kao što je WikiLeaks, svedoči ne samo o moći Interneta, nego i o postojanju najnovijeg, dobro odšlifovanog programa, za ispiranje mozgova.

Već prva „bomba“ u vidu „avganistanskog dosijea“ podigla je buku: u slobodnom dostupu našlo se na desetine hiljada dokumenata, koji osvatljavaju praktično sve aspekte operacija vojske NATO u Avganistanu – raporte komandira različitog nivoa o rezultatima operacija, pojedinosti borbenih akcija, službene analitičke beleške i mnogo još štošta.
Nova bujica procurelih informacija, kada je WikiLeaks objavio još oko 400 hiljada (!) dokumenata Pentagona o ratu u Iraku – takozvani „irački dosije“ – inspiriše na pažljivije čitanje onog, što sledi iz WikiLeaks.
«Irački dosije» obuhvata period od marta 2003. godine, do kraja 2009. godine. U njemu se govori minimum o 15 hiljada ranije neevidentiranih ubijenih lica. U dokumentima se sadrže dela za sve nastradale i poginule u borbenim operacijama koalicionih snaga u Iraku. Iz materijala sledi, da su vojni resori SAD fiksirali smrt 109 hiljada ljudi, od kojih su 63 procenta bili mirni stanovnici. Tojest, žrtava među mirnim stanovništvom bilo je znatno više, nego što se pretpostavljalo. Gubici iračke armije izneli su 15 hiljada vojnika, a koalicione snage izgubile su 3700 ljudi. «Neprijatelj» je imao oko 24 hiljade ubijenih. Ukupan broj nastradalih Iračana iznosi 285 hiljada ljudi.
Plus uz to još slučajevi primene mučenja uhapšenih od strane iračkih policajaca i vojske, od kojih mnogi nisu bili istraženi, a vinovnici su, razume se, ostali nekažnjeni. Plus uz to još i podaci o slučajevima, kada su saradnici skandalozne američke privatne vojne kompanije Blackwater otvarali vatru po mirnom stanovništvu. I tako dalje, i tako dalje...
Oko 400 hiljada raporta američkih vojnika skida zavesu sa mračnih mrlja iračke kampanje. Indikativno je da kod američkih vojnika, uvučenih u skandal, nema uvežbanog mišljenja o njegovim razlozima. Po rečima načelnika štaba armije SAD, generala Džordža Kejsija, koji je rukovodio vojskom u Iraku u periodu od 2004. do 2007. godine, irački fajlovi WikiLeaks uopšte ne odgovaraju stvarnosti. Vojni predstavnici, kaže general, posećivali su iračke mrtvačnice radi evidentiranja poginulih, ali se on ne priseća ni jednog slučaja da su nepravilno prikazivane informacije o pogibiji civilnih lica.
Zvanični predstavnik Pentagona, pukovnik Dejv Lepan izjavio je, da američki vojnici uopšte nikada nisu vodili preciznu evidenciju o poginulima među civilnim licima. On je podvukao, da su takvi podaci stizali od nezavisnih organizacija, i zato se veoma razlikuju. Više godina kasnije izračunati tačan broj poginulih, koristeći podatke koje su predočile te organizacije, nije moguće, kaže Lepan.

A evo šta je zanimljivo: zapadnu štampu nije toliko brinuo broj poginulih na obe strane, već ih je brinulo mnoštvo činjenica o prebijanju ljudi, o iživljavanju nad njima, kada su ih mučili strujom, električnim svrdlovima, kada su im na kožu sipali kiselinu, ubijali bez suđenja i istrage. Ne zato što je to neljudski. Već zato što su sva ta nedela činili „varvari“ iz šiitskih „eksdrona smrti“, koji su bili podređeni direktno iračkom premijeru Nuri al-Maliku, koji je progonio protivnike vlasti, uglavnom sunite.
Šta tu reći – pismen propagandističko-psihološki potez: da, mi, Amerikanci, podlo smo započeli rat, vodili smo ga podlo i, izgubivši, postupali smo podlo, ali evo vam još većih podlaca, koji su krivi za sve te užase...
Otac-osnivač i jedan od rukovodilaca WikiLeaks Džulijan Asanž nedavno je izjavio, da je njegov cilj bio da „utvrdi istinu“. Dajte da vidimo kako ta istina izgleda.
Šta je to novo, ne računajući detalje o zverstvima vojnika SAD i njihovih najamnika u Iraku, saopštavaju stotine i stotine stranica dokumenata? Taj isti Dejv Lepan iz Ministarstva odbrane SAD je istakao, da se u njima ne razotkriva strategija vođenja rata, ili naročito tajna informacija. Nema u „procurelim informacijama“ WikiLeaks ni reči o tome, kako je iz dana u dan tokom svih tih godina kradena iračka nafta i tankerima iz turske luke Džejhan odvožena u Ameriku. Za male pare. Ili informacija o tome, da se u Faludži, koju su uništili američki projektili sa niskoobogaćenim uranijumom, i dan-danas rađaju deca-nakaze.
Mnogi su primetili: nakon što je WikiLeaks postavio na Internetu “avganistanski dosije“, vlasti SAD, izražavajući burne proteste, ipak nisu pribegle unutrašnjoj istrazi u cilju otkrivanja izvora curenja informacija. Kako je priznao urednik „Njujork tajmsa“ Bil Keler, kada su se članovi redakcijskog kolegijuma tog lista obratili Obaminoj administraciji sa molbom da objasni, šta mogu, a šta ne mogu objavljivati, njima je izražena „zahvalnost na brižnom odnosu prema dokumentima“, i ništa više od toga.
WikiLeaks stvara utisak, da je većina civilnih žrtava u Iraku na duši samih Iračana i aktuelnog premijera Nuri al-Malika, koji je kažnjavao svoje protivnike – sunite. A Amerikanci su krivi samo zato, što su ćutali. Podsetiću, ipak, da je WikiLeaks „procurio“ odmah nakon što su se pod pritiskom Teherana pomirila dva odavnašnja suparnika-Šiita, taj isti Al. Maliki i Muktad al-Sadr, najpopularniji religiozni lider iz Kuma. A to znači da je u Iraku nastala realna perspektiva stvaranja vlade, prijateljske Iranu!
Primetila bih da je iranska tema veoma snažna u drugom „zamešatljstvu“ WikiLeaks. Materijali ukazuju na Iran koji je, tobože, aktivno pomoagao ekstremističkoj ilegali u Iraku u cilju da minira stabilnost u zemlji i pojača svoj uticaj na iračku vladu. Ako je verovati „iscurelim“ podacima, Korpus branilaca islamske revolucije obučavao je iračke terenske komandire i pomagao im da razrađuju operacije. Gerilcima je takođe predavano oružje – minobacači, eksplozivni uređaji, automati. I da su Iranci čak učestvovali u borbenim akcijama sa Amerikancima i njihovim saveznicima zajedno sa Iračanima.
Čemu sve to, da li je potrebno objašnjenje? Mislim da nije. Potreba za utvrđivanjem „istine“ Džulijana Asanža, koja bode u oči, razume se, ispoljena je u Iranu. Šef Visokog saveta Irana za prava čoveka Mohamed-Džavad Laridžani izjavio je, da su razobličavanja WikiLeaks naručena od strane samih vlasti SAD. Međutim, ona su ponajviše korisna Izraelu, koji rešava svoje strateške zadatke rukama cionističkog lobija u Vašingtonu. Nisu li Izraelci upravo ti, koji su te materijale i servirali Asanžu? Možda je to samo pretpostavka, ali...nekako se nameće. Dovoljno je setiti se američke verzije događaja 11. septembra 2001. godine, koji su postali „ključ“ za upad SAD u Avganistan i Irak, kada su Amerikanci nametnuli priču o neuhvatljivoj „Al-Kaidi“, koja stalno preti da će uništiti Sjedinjene Države, ali je pri tom sasvim lojalna Izraelu.
General Hju Šelton, koji je u periodu od 1997. do 2001. godine bio predsednik Združenog komiteta načelnika štabova SAD, u nedavno objavljenim memoarima pod naslovom „Bez kolebanja: odiseja američkog vojnika“ piše, da irački rat „nije bio potreban“, da je administracija Dž. Buša pribegla ratu „oslanjajući se na serijsku laž“, i da su Vulfovic i drugi neokoni iz izraelskog lobija gurali Vašington u klanicu „dolazeći skoro do kršenja subordinacije“. Mišljenja sam, proći će vreme, i razotkriće se i zagonetka WikiLeaks.
To, da je takvo „curenje informacija“ višeznačni politički potez indirektno potvrđuje i zid ćutanja oko ružne uloge američkih vojnika u Iraku – tim pre neshvatljive, što dukumenta koja su dospela na Internet ubedljivo o toj ulozi svedoče. U Americi više govore o tome, da najnovije curenje tajne informacije, najveće u američkoj istoriji, može uticati na rezultate izbora u Kongres SAD. Ona baca senku na republikance, koji računaju da će značajno pojačati svoje zastupništvo u zakonodavnom organu, jer je iračka histerija počela u SAD za vreme Džordža Buša – mlađeg, koji je doneo odluku o početku vojne intervencije. Istovremeno će i predsedniku – demokrati Baraku Obami teško poći za rukom da ubedi birače, da sva krivica za događaje, odražene u „iračkom dosijeu“ leži na njegovim prethodnicima – republikancima.
Neće biti zgorega da se doda, kako nisu samo američki vojnici, već i njihovi saveznici, ogrezli u sramu za vreme iračkog rata. Sada se sve više širi skandal i u Velikoj Britaniji, gde se sa zaprepašćenjem otkrilo do kakvog stepena zverskog ponašanja idu britanski vojnici, ti sejači slobode i demokratije , daleko od kuće.
Sveže razrađena tajna nastavna uputstva preporučuju britanskim oficirima, koji obavljaju saslušanja, da teže ka tome da ponize i iscrpe zarobljenika, da ga primoraju da izgubi orijentaciju i da stekne osećanje nezaštićenosti, zabrinutosti i straha. U jednom od uputstava se direktno kaže: „Skinite ih do gole kože i držite tako ako se ne podčinjavaju komandi“. U nešto kasnijim nastavnim uputstvima napisano je, da povez na očima, slušalice i plastične lisice predstavljaju osnovno sredstvo za uticaj, koje koristi oficir, stručnjak za saslušavanje.
Podsetiću da Ženevska konvencija još od 1949. godine zabranjuje „metode fizičkog i psihološkog uticaja“ i svaki pritisak, u cilju da se od zarobljenika iskamči informacija.
Kako je otkrio Guardian, svi tajni nastavni materijali britanske armije razrađeni su posle smrti Iračanina po imenu Bah Musa – hotelskog vratara, koga su britanski vojnici mučili do smrti u Basri septembra 2003. godine. On je umro od pozicione asfiksije, kada mu je vojnik stavio koleno na leđa, a zatim povukao nazad navlaku koja mu je stavljena na glavu. Nesrećnik je dobio 93 traume u procesu «saslušanja», koje su obavljali vojnici Prvog bataljona Kraljevskog lankaširskog puka.
Sem ubistva Muse britanski vojnici sumnjiče se takođe za ubistvo muškarca, koga su prema pretpostavci šutirali nogama do smrtiu u helikopteru Kraljevskih VVS: čoveka koga je streljao vojnik Trećeg pešadijskog bataljona Kraljevskog puka Škotske nakon saobraćajnog udesa; 19-godišnjeg tinejdžera, koji se utopio nakon što su ga vojnici inženjerske čete nasilno bacili naglavačke u reku.
Osim toga, britanski advokati, koji zastupaju interese preko 100 iračkih građana, koje su britanski vojnici držali u zatvoru i saslušavali u periodu od marta 2003. do aprila 2008. godine, nameravaju da u Londonskom sudu predoče dokaze da su ti građani sistematski podvrgavani mučenju.
Vratimo se pitanju, na čiji mlin navodi svoju «istinu» WikiLeaks. Tvorci sajta pripremaju se sada da postave materijale o Rusiji, Kini i nekim drugim zemljama. Kako je moskovskim novinarima izjavio predstavnik te kompanije Kristin Hrafnson, «ruski čitaoci će saznati mnogo novog o svojoj zemlji».
Živi bili pa videli, koju istinu mi još o sebi nismo znali.

 

[PYC]

Analiza: Nemačka marka se vraća

Povratak marke, torpedovanje Grčke u samoupravljačkoj EU?

​

Nemačka marka se vraća


Izvor: Srpska politika

Branko Radun

Sve prisutniji su glasovi u EU da se mora redefinisati monetarna politika jer postoji rizik da bi „super Grčka“ mogla povući u ekonomski sunovrat i u potpuni ekonomski kolaps i ostale članice EU. Stoga su ključne zemlje u EU u teškim dilemama šta da rade sa evrozonom.

Jedni su da se neke rizične države izbace iz evrozone ali bi to po drugima bio i kraj EU ili barem kraj onakve kakvu poznajemo. Drugi opet idu dalje i govore o podeli na solventni sever koji bi zadržao evro i „evomonetarnu“ politiku i na gubitaški jug koji bi bio prepušten sebi a možda i izbačen iz evrozone. Najradikalniji, naročito u Nemačkoj se zalažu za ukidanje evro eksperimenta i povratak na nacionalne valute – njima dragoj marki. Naročito je bitno da se za ukidanje evra zalažu vrlo ozbiljni i uticajni nemački analitičari i ekonomisti. Da li je to kraj EU ili početak njenog kraja ili pak uvod u novu fazu njene centralizacije pokazaće vreme?

„Neće biti mira u Evropi ako se države budu obnavljale na osnovu državnog suvereniteta, političkog prestiža i zaštite svojih ekonomija(...) Evropske države su premale da bi svojim narodima garantovale napredak i društeveni razvoj. Evropske države moraju se organizovati kao federacija i jedna ekonomska celina,”-reči su koje je 1943. Godine izgovorio Žan Mone koji se smatra začetnikom ideje o Evropskoj Uniji. Preko Evropske zajednice za ugalj i čelik koja je stvorena 1951. Godine, Evropske zajednice za atomsku energiju i Evropske ekonomske zajednice nekoliko godina kasnije, došlo se do Dogovora u Mastrihtu 1992. Godine i formiranja sadašnje Evropske Unije. Kao osnovni stubovi Evropske Unije, navode se: ekonomska politika, zajednička bezbednosna i spoljna politika i saradnja u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova.

Početak Evropske monetarne unije je vezan za odluku EEZ i 1969. Godinu kada je straha vodećih zemalja EEZ kao što su Nemačka, Austrija, Belgija, Holandija i Luksembrug da će usled inflatornih pritisaka drugih valuta njihova valuta postati skuplja i otežavati izvoz. Zemlje sa inflatornom valutom su tada bile Španija, Italija i Portugalija. Značajan momenat u uspostavljanju monetarne unije je uvođenje zajedničke valute EKI, krajem sedamdesetih godina, koji je predstavljao različite fiksirane količine svake od valuta unije.

Iako se iskustvo sa ovom monetarnom jedinicom ne može smatrati pozitivnim, dalji razvoj monetarne unije je rezultirao uvođenjem Evra kao zajedničke valute 2002. Godine. Kao kriterijumi za članstvo u uniji definisani su sledeći pokazatelji: Inflacija1,5% odstupanja od proseka tri zemlje EU sa najnižom inflacijom, budžetski deficit niži od 3% odbdp, javni dug niži od 60% BDP, valute ne smeju devalvirati / revalvirati izvan granice±15% u odnosu na valute drugih zemalja bar dve godine pre ulaska u evrozonu. Dugoročne kamatne stope ne smeju odstupati više od 2%u odnosu na tri zemlje EU sa najnižim kamatama. Jasno je da se od ovih kriterijuma, kao i kriterijuma za članstvo u EU skoro sasvim odustalo i da su dalji pristupi Uniji ili evro-zoni bili više politički nego ekonomski.

Bilo da je reč o pristalicama integracija ili evroskepticima, niko razuman ne može da previdi značajnu ulogu SAD u ekonomskom i monetarnom ujedinjenju Evropskih zemalja, koji je svakako odražavao interes ove zemlje i svodio se na određenu podršku, ali i selektivnim ometanja u skladu sa aktuelnom situacijom „preko bare“. Amerika jeste rodno mesto EU a može biti i njen dželat. SAD su najjača sila EU koja može poželeti da usmerava, blokira, ili pak redefiniše ono što je u velikoj meri ona sama stvorila.

Poslednji primeri takvog uticaja su intenzivno lobiranje za prijem nekih bivših sovjetskih republika, Slovenije ili Bugarske i Rumunije u ovaj savez, iako je sasvim jasno da ove zemlje nikako ne ispunjavaju definisane kriterijume za članstvo.Takođe, očigledno je da evropska valuta, kao veštačka tvorevina u svakom pogledu, nije nasledila gotovo ništa od vitalne stabilnosti i pozicija jakih nacionalnih valuta kao što je na primer nemačka marka. Evro je vrlo podložan spoljašnjim uticajima i njegova sudbina više zavisi od stanja američkog dolara i politike najjačih ekonomskih sila u svetu, nego što odražava stanje evropske privrede, što bi po definiciji bila odlika svake valute. Iako ga neki posmatraju kao moćnu nezavisnu valutu on je u velikoj meri bio do sada derivat i satelit dolara.

Gledano unazad, može se primetiti da su neke ranije ekonomske ili monetarne unije koje su imale daleko skromnije ciljeve, bile daleko uspešnije nego što je to projekat EU i evro-zona. Čak je i EFTA koja je paralelno osnovana šezdesetih godina i čiji članovi su pre svega kao motiv imali nameru da izbegnu velike evropske intergracije, donela više koristi svom članstvu.

Što se daljeg uticaja SAD tiče, treba primetiti da je prisustvo kapitala iz ove zemlje u evropskim državama u svakom slučaju ograničavajući faktor njihove ekonomske samostalnosti, tako da gubitak monetarne suverenosti koja se ogleda u postojanju nacionalnih valuta i samostalne monetarne politike, dodatno ograničava njihov ekonomski suverenitet u celini. Iako na površini izgleda da su stvaranjem zajedničke valute svi dobili ona nema ipak obeležja klasične nacionalne valute i srodne monetarne mehanizme uticaja na privredne tokove da bi mogla ozbiljno konkurisati dolaru. Iako je to u jednom momentu tako izgledalo, kriza Grčke je pokazala veliku političku slabost evrozone.

Tekuća ekonomska kriza je izbacila na videlo sve nedostatke ovih integracija i podstakla priče o promenama u okviru EU, ali i članstvu u evrozoni, a sve češće i o vraćanju marke i drugih nacionalnih valuta u opticaj, naravno, ekonomsku stvarnost je apsurdno posmatrati izolovano od (geo)političkih uticaja.

Tako na primer poslednjih meseci pratimo vesti o borbi Grčke sa ogromnom zaduženošću, ali smo svesni činjenice da u evro zoni postoje zemlje čija je zaduženost i veća nego Grčka, a sa druge strane da isti problem muči sve zemlje, uključujući i Nemačku. Dok sa jedne strane ekonomski najjače zemlje Evrope optužuju Grčku za loše vođenu ekonomsku politiku (kao i druge zemlje iz grupe PIGS), javljaju se tumačenja koja za aktuelno stanje Grčke optužuju baš delovanje nemačkih hedž fondova. Kako god bilo, svi se slažu da je za spašavanje Grčke najprozvanija upravo Nemačka kao vodeća zemlja Unije. Stvara se slika ili veruje da se „evor brani u Grčkoj“, tako da su očekivanja konretnih poteza uzavrela, ali sa druge strane, prema izjavama zvaničnika, raspoloženju javnosti, komentarima stručnjaka, Nemačka to ne shvata baš tako. Isto potvrđuje i na brzinu doneta odluka o formiranju fonda od 750 mlrd evra za zemlje koje su pred kolapsom, pitanja (koja stižu baš iz Nemačke) o opravdanosti plaćanja tuđih dugova,sumnji o tome da će ove zemlje pravilno raspolagati datim novcem, traženju alternativnih rešenja.

Nemački mediji i javnost su još proletos spekulisali o mogućem vraćanju nemačke marke u opticaj ovo svakako nema uporište samo u nostalgiji ili nacionalnom ponosu. Pre nekoliko dana je u Berlinu održan sastanak stručnjaka iz oblasti ekonomije i međunarodnih odnosa na kojem je sagledana aktuelna izuzetno teška situacija zajedničke evropske valute. Najdžel Feridž iz Velike Britanije je ukazao na to da se Portugal nalazi u težoj situaciji nego Grčka po pitanju zaduženosti. Inicijator sastanka Jirgen Elsezer iz Nemačke je otvoreno izjavio da treba organizovati referendum u vezi evra i vratiti nemačku marku. Monetarni ekspert dr. Vilhelm Hankel je zajedničku valutu 16 zemalja nazvao nonsensom. Svi učesnici su ukazali na nedostatke postojećeg ekonomskog sistema, pre svega u smislu vođenja jedinstvene monetarne i samostalnih fiskalnih politika iz izraženi nedisciplinu na oba polja.

Tvrdnja da je zajednička valuta 16 zemalja neodrživa i besmislena je opravdana baš i iz razloga postojanja jedinstvenog emisionog centra i monetarne politike, uz samostalno vođenje fiskalne politike svake zemlje.Kako zemlje niže ekonomske moći svojim lošim ekonomskim pokazateljima negativno utiču na stabilnost zajedničke valute (a baš izbegavanje ovakvog uticaja na nacionalne valute vodećih zemalja je bio razlog uvođenja Ekija), tako i zajednička valuta njima bukvalno izbija iz ruku mogućnost korišćenja brojnih instrumenata za regulisanje rasta cena, zaduženosti i platno-bilanstnih teškoća. Osim toga, ovde treba primetiti i izražen rizik od političkih pritisaka jačih članica vezano za ponašanje i odlučivanje slabijih u oviru međunarodnih organizacija, po važnim pitanjima (kao npr u vezi priznanja nezavisnosti Kosova) i sl.

U širem kontekstu, primetno je da svetski valutni sistem prate potezi i događaju karakteristični za berzansko poslovanje, tako da iako bi bilo logično da je položaj evra pre svega definisan stanjem evropske privrede i da njegova sudbina pre svega zavisi od odluka članica evrozone i naroda koji tu žive, on se ne može posmatrati isključujući uticaj dolara i SAD, ne mogu ne primetiti naleti crnih prognoza o sudbini evra baš u momentu kada zapravo dolar ide silaznom putanjom.

Proteklih dana je zlato dostiglo rekordne vrednosti zahvaljujući lošim ekonomskim pokazateljima u SAD, između Rusije i Kine je postignut dogovor o izbacivanju dolara iz međusobnih plaćanja, inicijativa za isključivanje dolara iz međusobnih naplata postoji među vodećim azijskim zemljama i na prostoru ZND. Više je očigledno da je težnja SAD da se epicentar krize prebaci u Evropu, odnosno da u opštoj propasti, prvo strada njihov satelit, a oni bar da kupe vreme.

Na pitanje zašto baš da se prva na udaru nađe Grčka odgovor opet daje geopolitika. Grčka sa drugim balkanskim zemljama pokazuj znake približavanja Rusiji pre svega kroz projekat „južnog toka“ ali i kroz druge oblike saradnje. To je neoprostiv greh u očima Anglosaksonaca i njihovih satelita u evropskim strukturama moći. Energetsko savezništvo Rusa i nekih balkanskih naroda, koji su uz to i pravoslavni nikako nije viđeno kao nešto poželjno u očima vašingtonskih stratega. Stoga je puštanje Grka niz vodu ekonomskog bankrota istovremeno i udar na ekonomiju EU i na energetsku strategiju Rusije. Što bi se reklo dve ili više muva jednim udarcem. Isto tako se jačanje Turske na Balkanu sa blagoslovom SAD vidi kao nastojanje da se održi takva ravnoteža snaga koja će omogućiti realizaciju američkih planova i interesa na ovim prostorima i kad u momentu novog udara globalne krize SAD bude privremeno imobilizovana u nekim delovima sveta.

Sa druge strane, EU, kao heterogena tvorevina, sa nepotpunim i ograničenim zakonodavstvom, problematičnim organima upravljanja, neujednačenom ekonomijom u zemljama članicama, ogromnim socijalnim problemima, prezaduženošću, ima i teret veštačke i nefunkcionalne zajedničke valute. Takav oblik rukovođenja nadancionalnom državolikom strukturom sa rotiranjem predsedništva i mogućnosti blokade sistema podseća na onu nesretnu SFRJ iz osamdesetih godina kad je ušla u permanentnu krizu u svim sferama.

S obzirom da u ekonomiji nema mesta emocijama, tako da ne treba očekivati da će se još dugo, makar i retorički održavati EU-bajka. Sadašnju EU svakako očekuju promene, koje mogu ići od ozvaničavanja grupacija bogatijih i siromašnih članica (možda nešto poput razvijene severne i nerazvijene južne Amerike), ili još većeg usitnjavanja i vraćanja u nacionalne okvire pa čak i mogući povratak nacionalnih valuta. Iako ovakva prognoza može delovati nerealno, no u uslovima opšte socijalne i ekonomske krize, možda je baš skidanje EU i evro okova put ka stabilizaciji i okretanju pojedinih zemalja partnerima sa kojima mogu ostvariti napredak, a pre svega prema onima koji su jaki na polju „realnog sektora“ i trgovine.
Sasvim je sigurno, da će složeni geopolitički uslovi trasirati dalji put evropske i svetske ekonomije, a jasno je da posle novog razornog udara globalne ekonomske krize, koja ima strukturni karakter, više ništa neće biti kao pre.
​

 

[ndp751]

Pad Amerike

Izvor: Asia Times, Asia Times Online :: Asian news hub providing the latest news and analysis from Asia, Hong Kong
Vidovdan

Mnogi u Americi tvrde da će se ’’Američki vek’’ završiti za 40 godina. Nemojte se u to kladiti. Amerika bi mogla da kao globalna supersila nestane i znatno brže.

Mada Vašington sanja o 2040-oj ili 2050-oj godini kao kraju “Američkog veka“, realnije procene domaćih i globalnih trendova upućuju na to da će 2025-e godine, bez obzira na svu galamu, svega 15 godina od danas, doći do tog kraja.

Uprkos oreolu svemoći koji zrače iz većine imperija, čak i jedan pogled na njihove istorije bi trebalo da nas podseti koliko su to krhki stvorovi. Ekologija njihove moći je toliko osetljiva, da – onda kada stvari ozbiljno krenu na gore, imperije se redovno razlažu neverovatnom brzinom: u slučaju Portugalije samo jedna godina, u slučaju Sovjetskog Saveza dve, osam godina za Francusku, 11 godina za Otomansku Imperiju, 17 za Veliku Britaniju, a – po svoj prilici 22 godine za SAD – ako počnemo sa brojanjem od izuzetno važne 2003. godine.

Budući istoričari će verovatno obeležiti kao početak tog pada Amerike nerazumnu odluku Bušove administracije da se izvrši invazija Iraka. Međutim, dok su krvoprolića, spaljeni gradovi i poklani civili bili obeležje padova onolikih ranijih imperija, kolaps ove imperije 21. veka bi mogao proći relativno mirno – putem nevidljivih pipaka ekonomskog kolapsa, ili kibernetičkog rata (cyberwarfare).
Ali, nemojte sumnjati: kada se globalna vlast Vašingtona konačno završi, nastupiće svakodnevna bolna podsećanja na to šta za Amerikance u svim društvenim slojevima i uslovima znači taj gubitak nadmoći. Kako je već pola tuceta evropskih država to otkrilo, opadanje imperije uglavnom teži da izazove jako demorališuće dejstvo na društvo, i redovno dovodi do ekonomskih teškoća najmanje u jednoj generaciji. Kako se ekonomija usporava, politička temperatura raste, što često izaziva i ozbiljne unutrašnje nemire.

Postojeći ekonomski, obrazovni i vojni podaci ukazuju na to da će se, ako se radi o globalnoj moći SAD, negativni trendovi ubrzano nagomilavati do 2020. g., a verovatno će kritičnu masu dostići ne kasnije od 2030.-e. Onaj “Vek Amerike“ koji je tako trijumfalno oglašen početkom II Svetskog rata, biće odrpan i izbledeće već u svojoj osmoj deceniji - do 2025. g., a mogao bi u istoriju otići 2030.-e.

Značajno je da je 2008. g., Američki Nacionalni Obaveštajni Savet (US National Intelligence Council) priznao da se američka globalna moć zaista našla na opadajućoj putanji. U jednom od svojih periodičnih izveštaja o budućnosti (Global Trends 2025), ovaj Savet navodi: „transfer globalnog bogatstva i ekonomske moći je sada u toku i ide uglavnom sa Zapada na Istok“, kao i: „on nema presedana u modernoj istoriji“ i da je primarni faktor toga u opadanju relativne snage SAD – čak i na vojnom polju. Međutim, kao i mnogi u Vašingtonu, ovaj Savet je predviđao veoma drugotrajno i blago popuštanje američke globalne nadmoći, a njegovi analitičati su gajili nadu da će SAD ipak na neki način “dugotrajno zadržati jedinstvenu vojnu nadmoć.... što će održavati globalnu vojnu silu“ tokom još više sledećih decenija.

Nema te sreće. Prema sadašnjim predviđanjima, SAD će se naći na drugom mestu po proizvodnji, iza Kine (koja je već sada drugoplasirana svetska ekonomija) oko 2026. g., a pašće iza Indije do 2050. g. Istovremeno – inovativnost Kine u primenjenoj nauci i vojnoj tehnologiji je na uzlaznoj liniji negde između 2020. i 2030.-e – i to baš onda kada sadašnji korpus briljantnih američkih naučnika i inženjera odlazi u penziju, a ostaje bez adekvatnih naslednika iz redova sadašnje slabo obrazovane mlade generacije.

Prema sadašnjim Pentagonovim planovima, oko 2020.-e će biti očitana konačna oproštajna molitva za imperiju na samrti: biće lansiran trostruki štit svemirskih robota, što predstavlja poslednju dobru nadu Vašingtonu da – uprkos svom sve slabijem ekonomskom značaju ipak zadrži svetsku nadmoć. Ali – do tada će kineska globalna mreža komunikacionih satelita sa podrškom najmoćnijih svetskih kompjutera već biti u punoj funkciji. To će Pekingu pružati nezavisnu platformu za militarizaciju i naoružavanje u svemiru, kao i moćni sistem komunikacija za vojne ili raketne udare po svakom uglu zemaljske kugle.

Beloj Kući, ušuškanoj u imperijalnu aroganciju (baš kao i Vajtholu i ke d`Orseju pre nje), još uvek se pričinjava da će jenjavanje moći biti postepeno, blago i samo delimično. U svom govoru (State of the Union), prošlog januara, predsednik Barak Obama je pružao uveravanja: „Ja za Sjedinjene Države Amerike ne prihvatam drugo mesto“. Nekoliko dana kasnije, potpredsednik Džozef Bajden se čak i podsmevao ideji „...da nam je suđeno da nas snađe ideja [istoričara Pola] Kenedija da ćemo postati velika neuspešna nacija zato što smo izgubili kontrolu nad ekonomijom i prenapregli se“. Tako je i neo-liberalni politički guru Džozef Naj (Joseph Nye) pišući za časopis establišmenta “Forin Afers“ (Foreign Affairs), odbacio priče o ekonomskom i vojnom rastu Kine, kao “pogrešne metafore o prirodnom opadanju“, poričući da se radi o bilo kakvom slabljenju globalne moći SAD u ovom periodu.

Obični Amerikanci, koji vide da im zaposlenja izmiču u inostranstvo, imaju realnije gledanje od svojih ušuškanih lidera. Anketa u avgustu 2010. je pokazala da 65% Amerikanaca veruje “da je zemlja u stanju opadanja“. Već sada, Australija i Turska – tradicionalni vojni saveznici SAD, koriste svoje oružje proizvedeno u SAD za zajedničke pomorske manevre sa Kinom. Već sada, najtešnji ekonomski partneri SAD odustaju od podržavanja američkog protivljenja kineskom veštačkom, nameštenom deviznom kursu. Dok je američki predsednik prošlog meseca leteo kući sa svoje azijske turneje, sumorni naslov “Njujork Tajmsa“ je ovako sažeo stanje: “Obamino gledanje na ekonomiju odbijaju širom sveta. Kina, Britanija i Nemačka izazivaju SAD, a trgovinski pregovori sa Seulom nisu uspeli. Čak ni oni!“

Istorijski posmatrano, ne radi se o tome da li će SAD izgubiti neospornu globalnu moć, nego o tome koliko će nagli i bolan taj pad biti. Hajde da umesto Vašingtonskih željenih zamišljanja upotrebimo onu istu futurističku metodologiju njihovog sopstvenog National Intelligence Council-a i zamislimo 4 realna scenarija o tome kakav će biti pad kada tokom 2020.-tih godina globalna moć SAD dospe svom finalu: sa velikim treskom, ili blago (uz to, učinimo i 4 dodatnih procena o stanju u kome smo danas). Scenarija za budućnost obuhvataju ove aspekte: ekonomsko opadanje, naftni poremećaj, nepromišljenu vojnu avanturu i III Svetski rat. Mada teško da su to jedine mogućnosti u vezi sa slabljenjem, ili čak i kolapsom SAD, one ipak nude neki pogled u budućnost koja nam nezadrživo juri u susret.

Ekonomsko opadanje: Sadašnje stanje

Danas vidimo tri glavne pretnje dominatnoj poziciji Amerike u globalnoj ekonomiji: gubitak ekonomske moći zbog sve manjeg udela u svetskoj trgovini; opadanje američkih tehničkih inovacija, i – okončanje privilegovanog statusa dolara u njegovoj ulozi svetske rezervne valute.

SAD su do 2008. g. već pale na 3. mesto u svetskom izvozu (udeo 11%), u poređenju sa Kinom (12%) i EU (16%). Nema razloga za verovanje da će se taj trend promeniti.

Isto tako, slabi vođstvo SAD u tehnološkim inovacijama. U 2008. g., SAD su bile broj 2, po broju svetskih prijava za patente sa 232.000 prijava, iza Japana – ali Kina se brzo približavala, sa 195.000 – i to zahvaljujući munjevitom porastu od 400% računajući od 2000.-te godine. Evo vesnika daljeg opadanja: u 2009. g., Amerika je pala na najniži nivo decenije među 40 država koje su posmatrane od strane Fondacije za informacionu i inovativnu tehnologiju (Information Technology & Innovation Foundation) u vezi sa “kretanjima svetske sposobnosti za inovacije“. Ono što ove podatke podupire je da je u oktobru Ministarstvo Odbrane Kine objavilo da ima najbrži kompjuter na svetu: Tianhe-1A, koji je – po jednom američkom ekspertu “toliko moćan da može da oduva postojeći američki kompjuter № 1“

Dodajmo ovom i jasne dokaze da je obrazovni sistem SAD, koji je izvor budućih naučnika i inovatora zaostajao iza svojih takmaca. Posle decenijskog svetskog vođstva u grupama 25-34-godišnjaka sa završenim univerzitetom, ova zemlja je pala na 12. mesto u 2010.-oj godini. Skoro polovina postidplomaca prirodnih nauka u SAD su danas stranci – a većina će otići kući – oni neće ostajati ovde kao nekada. Drugim rečina – do oko 2025. godine, SAD će se verovatno suočiti sa kritičnim manjkom talentovanih naučnika.

Ovakvi negativni trendovi sve više podstiču i sve oštriju kritiku uloge dolara kao svetske rezervne nalute. Kenet S.Rogof (Kenneth S Rogoff), bivši glavni ekonomista MMF-a je kazao: „Ostale zemlje više lako ne prihvataju da Amerika najbolje sve zna o ekonomskoj politici“. Sredinom 2009.-e, kada su svetske banke posedovale astronomsku sumu od 4 triliona američkih dolara u američkim državnim obveznicama, predsednik Rusije, Dmitrij Medvedev je insistirao na tome da je vreme da se završi sa “veštački održavanim unipolarnim sistemom zasnovanim na jednoj nekadadašnjoj snažnoj rezernoj valuti.“

Istovremeno, guverner Kineske Centralne Banke je nagovestio da bi budućnost mogla da počiva na nekoj svetskoj rezernoj valuti “nevezanoj za individualne države“ (tj. nevezanoj za američki dolar). Ovo treba uzeti kao putokaz u dolazeći svet, kao i za mogući pokušaj – kako kaže ekonomista Majkl Hadson (Michael Hudson) “da se ubrza bankrot američkog finansijsko-vojnog svetskog poretka“.

Ekonomsko opadanje: Scenario 2020.-e

Posle godina nabujalih deficita usled neprestanih ratovanja u dalekim zemljama, 2020.-e, kako se i očekivalo, američki dolar konačno gubi svoj specijalni status svetske rezervne valute. Iznenadno, buja cena uvezenih roba. Nesposoban da otplaćuje nabujale deficite uz pomoć prodaja inostranstvu – sada već devalviranih državnih papira, Vašington najzad biva primoran da skreše svoj ogromno nabujali vojni budžet. Pod unutrašnjim i spoljašnjim pritiskom, Vašington polako povlači američke snage iz stotina svojih prekomorskih baza na svoj kontinent. Ali – sada je to već prekasno.

Suočene sa malaksajućom supersilom koja nije sposobna da otplaćuje svoja dugovanja, Kina, Indija, Iran, Rusija i ostale sile – kako velike, tako i regionalne, provokativno izazivaju dominaciju SAD na okeanima, u svemiru – kao i u sajber svetu (cyberspace). U međuvremenu, usled i usred rastućih cena, sve veće nezaposlenosti i neprekidnog pada realnih zarada, interne – domaće američke podele prerastaju u nasilne sudare i polarizovane debate o često čak i irelevantnim temama. Na političkom talasu razočarenja i beznađa, neki ekstremno desničarski patriota prigrabljuje predsednički položaj, koristeći gromoglasnu retoriku uz zahteve da se poštuje američki autoritet i uz pretnje vojnim ili ekonomskim protivmerama. Svet ne obraća skoro nikakvu pažnju na to i Američki vek se završava u tišini.

Naftni udar: Sadašnja situacija

Jedna od žrtvi opadanja američke ekonomske moći je i njen gubitak apsolutne kontrole nad svetskim snabdevanjem naftom. Levom trakom autoputa, pretičući američkog masovnog benzinskog potrošača, Kina je ovog leta postala najveći potrošač energije – a to je položaj koji je Amerika držala tokom više od jednog veka. Komentarišući ovu promenu, energetski specijalista Majkl Kler (Michael Klare) je kazao da ova promena znači da će Kina “odrediti tempo oblikovanja naše globalne budućnosti“.

Do 2025.-e, Iran i Rusija će kontrolisati skoro polovinu svetskog snabdevanja gasom, što će im dati neverovatan potencijal za uticaj na Evropu, gladnu energije. Dodajte ovoj smeši i rezerve nafte, pa će – kako je upozorio National Intelligence Council kroz svega 15 godina Rusija i Iran “postati energetske glavešine“.

Uprkos vanrednim tehnikama, najvažnije svetske naftne sile danas crpe velike rezerve nafte koje su lake i brze za ekspoataciju. Prava pouka naftne katastrofe u Meksičkom zalivu nije u aljkavosti kompanije BP, koja je jedan od ekonomskih džinova, oko bezbednosti – nego zbog toga što je bila primorana radi održavanja svog profita da ide u traganje za onim što Kler zove “teško dostupna nafta“ – više hiljada metara pod vodom.

Ono što problem čini težim je da su Kinezi i Indusi iznenada postali veliki potrošači energije. Čak i da rezerve fosilnih goriva ostanu konstantne (a neće), tražnja – a time i cene, će skoro sigurno rasti – i to jako i brzo. Ostale razvijene zemlje pokušavaju da ovu pretnju neutralizuju ofanzivnim uletanjem u eksperimentalne programe za razvoj alternativnih izvora energije. Amerika je krenula drugim pravcem, preduzimajući premalo za razvoj alternativnih izvora, dok je tokom prethodnih triju decenija udvostručila svoju zavisnost od uvozne nafte. Između 1973. i 2007. godine, uvoz nafte u SAD je porastao od 36% korišćene energije na 66%.

Naftni udar: Scenario 2025.-e

SAD ostaju toliko zavisne od strane nafte, da nekoliko nepovoljnih događaja na svetskom energetskom tržištu 2025. godine izazivaju naftni udar (šok). U poređenju s njim, onaj prethodni naftni šok iz 1973. g., kada su se cene učetvorostručile u roku od nekoliko meseci, izgleda sićušan. Naljućeni naglim padanjem vrednosti dolara, naftni ministri OPEK-a na sastanku u Saudijskoj Arabiji zahtevaju da se buduća plaćanja vrše “korpom“ jena, juana i evra. Već samo to izaziva dalji nagli rast cene koštanja američkog uvoza nafte. Istovremeno, pri potpisivanju čitave nove serije dugoročnih ugovora sa Kinom, Saudijci stabilizuju svoj devizni menjački bilans time što prelaze na juan. Istovremeno, Kina sasipa nebrojene milijarde u izgradnju ogromnog trans-Azijskog nafto/gasovoda i u finansiranje iranske eksploatacije najvećeg svetskog gasnog polja u Južnom Parsu u Persijskom zalivu (South Pars in the Persian Gulf).

Zabrinuti da američka mornarica neće biti više u stanju da štiti naftne tankere iz Persijskog Zaliva koji snabdevaju Istočnu Aziju, koalicija Teherana, Rijada i Abu Dabija formira neočekivani novi Golfski Savez i tvrdi da će od sada nova flota brzih kineskih nosača aviona iz baze u Omanskom zalivu patrolirati Persijskim Zalivom. Pod teškim ekonomskim pritiskom, London pristaje da otkaže Americi unajmljivanje baze na svom ostrvu Dijego Garsija u Indijskom Okeanu – a Kanbera, pod pritiskom Kineza, obaveštava Vašington da američka Sedma Flota više nije dobrodošla da koristi australijski Frimantl kao svoju domaću luku – a sve to, ustvari izbacuje američku mornaricu iz Indijskog Okeana.

I tako, sa svega nekoliko poteza pera i nešto oštrih izjava, sahranjuje se “Karterova doktrina“, shodno kojoj američka vojna sila treba da večno štiti Persijski zaliv. U tom trenutku, Amerika je u stanju da sama zadovolji svega 12% svojih energetskih potreba iz sopstvene alternativne industrijske produkcije koja se nalazi tek u fazi razvoja, a ostaje u zavisnosti od uvozne nafte za 50% svoje ukupne energetske potrošnje.

Naftni šok koji sledi ovome, udara na državu kao orkan, gura cene u nebeske visine, čini da su putovanja strahovito skupi poduhvati i uzrokuje da realne zarade (koje su i inače padale) ulaze u fazu slobodnog pada i time čini ostatak američkog izvoza (i onakav kakav je već dugo bio u padu) potpuno nekonkurentnim.

Kako temperatura na termostatima u američkim domovima opada, cene gasa nemerljivo rastu, dolari ističu u inostranstvo da plate skupu naftu, a američka ekonomija je paralisana. Uz već dugo otrcana savezništva i uz pojačane budžetske pritiske, američke vojne snage se najzad postepeno počinju povlačiti iz svojih prekomorskih baza. U toku nekoliko godina, Amerika je praktično bankrotirala, a sat kuca ka ponoći “Američkog veka”.

Nepromišljena vojna avantura: Sadašnje stanje

Suprotno zdravoj intuiciji, a kako im moć i inače već slabi, imperije se često uvaljuju u nepromišljene vojne avanture. Ovaj fenomen je istoričarima imperija poznat kao “mikro-militarizam“, a izgleda da se u njega uklapaju psihološki napori za kompenzaciju, radi ublažavanja bola zbog velikih povlačenja, i to tako što se onda vrši okupacija novih teritorija – makoliko to bilo kratkotrajno ili katastofično. Takve operacije – koje su neracionalne čak i sa imperijalne tačke gledišta, često kao posledicu imaju iscrpljujuće troškove ili i ponižavajuće poraze koji samo ubrzavaju gubitak moći imperije.

Imperije koje su tokom vekova pod pritiskom, pate od arogancije koja ih nagoni da sve dublje uskaču u nesretne vojne avanture, sve dotle dok im se porazi ne pretvaraju u katastrofu. Oslabljena Atina je, 413. godine pre Hrista poslala 200 brodova koji su bili uništeni na Siciliji. Španska imperija, na samrti, je poslala 20.000 vojnika da ih masakriraju berberski ustanici u Maroku. Britanska Imperija je na svom zalasku, 1956. g., uništila svoj prestiž napadom na Suec. A 2001. i 2003., Amerika je okupirala Avganistan i izvršila invaziju Iraka. Sa nadmenošću i arogancijom, što je milenijumima karakteristika imperija, Vašington je povećao broj svojih snaga u Avganistanu na 100.000, proširio rat i na Pakistan i produbio svoju upletenost u taj rat do 2014. godine, a i posle nje – izazivajući sebi kako manje tako i velike katastrofe u toj grobnici imperija, skroz-naskroz prožetoj gerilom i naoružanoj nuklearnim oružjem.

Nepromišljena vojna avantura: Scenario 2014.-e

Taj “mikro-militarizam“ je toliko nepredvidljiv, toliko nerazuman, da stvarni događaji ubrzo preteknu čak i najfantastičnije scenarije. Uz vojne efektive SAD koji su tako tanko razvučeni – od Somalije do Filipina, i sa rastućim napetostima u Izraelu, Iranu i Koreji, moguće kombinacije katastrofalnih vojnih kriza su mnogobrojne.

Usred leta 2014.-e, oslabljeni američki garnizon u Kandaharu, u južnom Avganistanu, koji je pod neprekidnim borbama, dok su američke vazduhoplovne snage prinudno prizemljene zbog peščanih oluja, biva iznenada nadvladan od strane talibanskih gerilaca. Došlo je do teških gubitaka, i poniženi američki komandant šalje bombardere B-1 i F-16 lovce da unište svu okolinu onog grada za koju se smatra da je pod kotrolom talibana. Istovremeno, vazdušne topovnjače (AC-130U "Spooky") preoravaju ruševine uništavajućom topovskom vatrom.

Neposredno posle toga, mule propovedaju džihad u džamijama širom te oblasti, a regularne avganistanske snage, koje su Amerikanci obučavali sa ciljem da pomognu ratni obrt u njihovu korist, počinju u sve većem broju da dezertiraju. Zatim, talibanski borci otpočinju niz izvanredno promišljenih i organizovanih napada na američke garnizone širom zemlje, što uzrokuje masovne američke pogibije.U scenama koje podsećaju na one iz Sajgona 1975. godine, američki helikopteri spasavaju američke vojnike i civile sa krovova u Kabulu i Kandaharu.

U međuvremenu, vođe OPEK-a, besni zbog višedecenijske pat-pozicije oko Palestine, otpočinju novi naftni embargo protiv SAD, protestujući protiv američke podrške Izraelu, kao i zbog ubistava nebrojenih muslimanskih civila u izraelskim ratovima širom Srednjeg Istoka. Pod pritiskom eksplozivnog rasta cena benzina i zbog rafinerija koje više nemaju sirovina, Vašington vuče svoj potez: šalje Specijalne operativne snage (Special Operations forces) da okupiraju naftne luke u Persijskom zalivu. Ovo, sa svoje strane, izaziva talase samoubilačkih napada i sabotaže naftovoda i izvora nafte. Dok se crni oblaci dima dižu uvis, a diplomati u UN počinju da ogorčeno osuđuju akcije Amerike, komentatori širom sveta podsećaju na istoriju, žigošući ovaj “Američki Suec“– koji podseća na onaj debakl iz 1956.-e, koji je označio kraj Britanske Imperije.

III Svetski rat: Sadašnja situacija

Uleto 2010., počele su da rastu vojne napetosti između SAD i Kine u Zapadnom Pacifiku, koji je ranije smatran za “Američko Jezero“. Čak i samo godinu dana pre toga, niko ne bi mogao da prognozira takav razvoj događaja. Onako kako je posle II Svetskog rata Vašington igrao na kartu Londona sa ciljem da prikupi sebi što više od britanske globalne moći, tako i Kina danas koristi zarade svoje izvozne trgovine sa SAD da finansira ono što će, verovatno, postati izazov premoći Amerike na vodenim putevima Azije i Pacifika.

Uporedo sa svojim rastućim bogatstvom, Peking pretenduje i na ogroman pomorski prostor koji se proteže od Koreje do Indonezije, i na kome je dugo dominirala mornarica SAD. U avgustu, pošto je Vašington izrazio da ima “nacionalni interes“ u Južnom Kineskom moru i tamo izvršio pomorske vežbe kako bi još i naglasio svoju tvrdnju, zvanični pekinški “Global Tajms“ (Global Times) je ljutitio reagovao: „Rvački meč SAD-Kina oko pitanja Južnog Kineskog mora je povisio uloge za odlučivanje ko će biti budući vladar ove planete“.

Usred rastućih napetosti, Pentagon je objavio da Peking sada poseduje „mogućnosti da napadne... [američke] nosače aviona u zapadnom Tihom okeanu...i da pogodi nuklearna postrojenja svugde .... u kontinentalnom delu SAD“. Čini se da Kina razvijanjem „ofanzivnih nuklearnih, svemirskih i kibernetičkih sposobnosti za ratovanje“, kako Pentagon kaže, teži za dominacijom „nad informativnim spektrom u svim dimenzijama modernih bojnih polja“. Paralelno sa sadašnjim razvojem moćne pogonske rakete „Dugi marš V“ ( Long March V), kao i lansiranje dvaju satelita u januaru 2010. i još jednog u julu – što čini da ih sada već ima pet, Peking šalje signal da brzo korača u pravcu sopstvene “nezavisne“ mreže od 35 satelita za globalno pozicioniranje (GPS), komunikaciju i obaveštajne mogućnosti, što bi bilo spremno do 2020. godine.

Kao kontrameru Kinezima, kao i radi proširenja sopstvene vojne pozicije na planetarnom nivou, Vašington namerava da izgradi novu digitalnu robotsku mrežu u vazduhu i vasioni, uz unapređene mogućnosti kibernetskog ratovanja (cyberwarfare) i elektronskog nadgledanja. Vojni planeri očekuju da će ovaj integrisani sistem obaviti Zemljinu kuglu kao sajber-mreža, koja će biti u stanju da zaslepi čitave armije na bojnim poljima, kao i da uništi čak i pojedinca-teroristu negde u polju, ili nekoj faveli. Ako sve bude išlo kako je planirano, Pentagon će do 2020.-e lansirati trostruki štit svemirskih automatizovanih bespilotnih letilica (drones) sa letnim dometom od stratosfere do egzosfere, naoružanih aktivno pokretnim projektilima (agile missiles) i povezanih sa elastičnim i otpornim satelitskim sistemom kojim se upravlja pomoću totalnog teleskopskog osmatranja.

Prošlog aprila, Pentagon je izveo istorijsku operaciju. Proširio je operativno polje dronova u egzosferu – potajno lansirajući bezposadni IKS-37B spejs šatl (X-37B unmanned space shuttle) u nisku orbitu, na 255 milja nad planetom. X-37B je prvi iz nove generacije bezposadnih letilica koje će obeležiti potpuno naoružavanje svemira i time otvoriti arenu budućeg ratovanja koja ne liči ni na šta što se ranije dešavalo.

III Svetski rat: Scenario 2025.-e

Tehnologija svemirskog i kibernetskog ratovanja je toliko nova i neistražena da čak i najneverovatniji scenariji mogu ubrzo biti prevaziđeni stvarnošću koju je još uvek teško shvatati. Ipak, ako jednostavno iskoristimo onu vrstu scenarija koje je [američko] vazduhoplovstvo koristilo u svojoj Vežbi buduće mogućnosti 2009 (2009 Future Capabilities Game) možemo doći do „boljeg shvatanja o tome kako se vazduh, svemir i sajber- prostor međusobno preklapaju“ i tako da počnemo da zamišljamo kako bi se u stvarnosti mogao odvijati sledeći svetski rat.

Četvrtak je, u 23:59 sati, na Dan zahvalnosti (Thanksgiving Thursday) 2025. godine. Dok se sajber-kupci gužvaju oko internet portala firme “Best Buy“ da bi našli najveće popuste pri kupovini najnovijih elektronskih uređaja iz Kine, tehničari Svemirskog Nadzornog Teleskopa (Space Surveillance Telescope [SST] ) američkih Vazduhoplovnih Snaga na Maui-ju se od zaprepašćenja zagrcavaju kafom koju baš piju, kada im iznebuha pocrne svi panoramski ekrani. Hiljadama milja daleko odatle, u operativnom centru Američke Sajber Komande u Teksasu, američki sajber-vojnici ubzo otkrivaju štetne binarne simbole (malicious binaries), koji – mada su odaslati anonimno, imaju jasne digitalne “otiske prstiju“ Narodno-oslobodilačke Armije Kine.

Taj prvi otvoreni udarac nije predviđao niko. Kineski “zlobni softver“ ("malware") grabi kontrolu nad robotima koji se nalaze na bezposadnom američkom dronu na sunčani pogon “Lešinar“ ("Vulture") dok ovaj leti na visini od 21.000 metara iznad moreuza Cušima, između Koreje i Japana. On iznenada ispaljuje sve svoje rakete koje nosi pod krilima raspona 122 metra i tako bez efekta bućne desetine i desetine smrtonosnih projektila u dubine Žutog mora – što potpuno razoružava ovu užasavajuću letilicu.

Odlučna da vatrom uzvrati na vatru, Bela kuća odobrava uzvratni udar. Uz potpuno pouzdavanje da je sopstveni F-6 “Frakcionisani Slobodno Leteći“ (F-6 "Fractionated, Free-Flying") satelitski sistem neprobojan, komandanti američkih vazduhoplovnih snaga u Kaliforniji, šalju robotske šifre flotili svojih X-37B svemirskih dronova koji lete 250 milja iznad Zemlje i naređuje im da ispale svoje "Triple Terminator" projektile na 35 kineskih satelita. Nema nikakvog efekta. Skoro u panici, američke vazduhoplovne snage lansiraju svoje hipersonično krstareće vozilo “Soko“ (Hypersonic Cruise Vehicle) u luk 100 milja iznad Tihog okeana i zatim, svega 20 minuta kasnije šalje kompjutersku šifru da ispali projektile na sedam kineskih satelita koji se nalaze u bliskoj orbiti. Odjednom ispada da šifre za ispaljivanje nisu više aktivne.

Dok se kineski virus bez otpora i kontrole širi kroz kroz F-6 satelitsku strukturu i dok drugorazredni SAD-superkompjuteri ne uspevaju da odgonetnu đavolski komplikovane kodove kineskog “malware“-a, signali globalnog pozicioniranja (GPS signals) neophodni za navigaciju američkog brodovlja i aviona širom sveta su poremećeni. Flote nosača aviona se besciljno vrte u krug usred Pacifika. Eskadrile lovaca su prizemljene. Ubistveni dronovi lete besciljno prema horizontu i padaju kada im se pogonske rezerve iscrpe. Potpuno iznenada, SAD gube ono što su američke vazduhoplovne snage dugo smatrale za “apsolutni vrh“ – svemir. U roku od svega nekoliko sati, vojna sila koja je gospodarila planetom tokom skoro čitavog veka je potučena u III Svetskom ratu, bez ijedne ljudske žrtve.

Novi svetski poredak?

Čak i ako budući događaji budu dosadniji od onih četiri opisana scenarija, svi značajni trendovi upućuju na daleko veći pad američke globalne moći do 2025. godine od bilo čega što sada izgleda da Vašington predviđa.

Dok [američki] saveznici širom sveta počinju, s obzirom na narastajuće azijske snage, da revidiraju svoju politiku, troškovi održavanja preko 800 prekomorskih vojnih baza će jednostavno postati neizdržljivi, što će nevoljni Vašington najzad primorati na postepeno povlačenje. Kako su i Vašington i Kina u trci za naoružavanje u vasioni i sajber-prostoru, neizbežnan je porast napetosti između tih dveju sila, što čini vojni konflikt do 2025.-e u svakom slučaju mogućim, mada ne i zagarantovanim.

Ono što ovu stvar još više komplikuje je da se opisani ekonomski, vojni i tehnološki trendovi neće odigravati izolovano. Kao što se to i evropskim imperijama posle II Svetskog rata dogodilo, te negativne snage će bez ikakve sumnje igrati u sinergiji. Kombinovaće se na potpuno nepredvidljive načine, izazivajući krize u odnosu na koje su Amerikanci izuzetno nespremni, i pretiće da izazovu iznenadni sunovrat u ekonomiji, što će ovu zemlju osuditi na ekonomsku mizeriju za života najmanje jedne generacije.

Kako slabi moć SAD, prošlost nudi čitav spektar mogućnosti za budući svetski poredak. Na jednom krilu tog spektra – makoliko to bilo neverovatno, ipak se ne može isključiti pojava neke nove globalne supesile. Pa ipak, i Kina i Rusija imaju potpuno izrazito kulture upravljene unutar samih sebe, imaju nerazumljiva nelatinična pisma, regionalne odbrambene strategije, kao i nerazvijene pravne sisteme – a sve to im ne pruža ključne instrumente za globalnu dominaciju. Dakle, za sada bar, na horizontu nema jedne jedine supersile koja bi mogla da nasledi Ameriku.

U tamnoj, najgroznijoj verziji naše globalne budućnosti, moglo bi doći do koalicije konglomerata multilateralnih snaga kao što je NATO i neke međunarodne finansijske elite koji bi mogli da stvore jedinstvenu, možda nestabilnu grupaciju, što bi dovelo do besmisla da se dalje podrazumeva bilo kakva nacionalna imperija. Moguće je zamisliti da denacionalizovane korporacije i multinacionalne elite upravljaju takvim svetom iz bezbednih urbanih tvrđava/enklava, ostavljajući mase u urbanom i seoskom bespuću.

Majk Dejvis u Planeti favela (Mike Davis, Planet of Slums) pruža izvestan uvid u takav svet, posmatran “od dole na gore“. On tvrdi da će već i sada, milijarda ljudi zgomilana u svetske favele (a taj broj će do 2030.-e narasti na dve milijarde) biti „zverinjak, propali gradovi Trećeg sveta... bojna polja 21.-og veka“. Dok mrak pada na neku buduću super-favelu, “imperija može upotrebiti orvelovske tehnologije ugnjetavanja... sa helikopterima-topovnjačama kao bumbarima koji napadaju tajanstvene neprijatelje po uzanim uličicama favela.... Svakog jutra, favele reaguju bombašima-samoubicama i bučnim eksplozijama.“

Negde u sredini mogućeg globalnog spektra budućnosti može se pojaviti globalna oligopolija, sa novim silama Kinom, Rusijom, Indijom i Brazilom koje sarađuju sa opadajućim silama kao Britanijom, Nemačkom, Japanom i SAD kako bi nametnule ad hok globalnu dominaciju, sličnu onom labavom savezu evropskih imperija koje su oko 1900. godine vladale nad polovinom čovečanstva.

Još jedna mogućnost: porast lokalnih hegemona – to bi bio povratak na nešto što podseća na internacionalni sistem koji je postojao pre no što su moderni imperije nastale. U tom neo-Vestfalskom poretku, sa beskonačnim pojavama mikro-nasilja i nekontrolisane eksploatacije, svaki hegemon bi dominirao svojom okolinom – Brazilija u Južnoj Americi, Vašington u Severnoj Americi, Pretorija u južnoj Africi, itd. Vasiona, sajber-prostor i morske dubine koje više nisu pod kontrolom “planetarnog policajca“ – Amerike, možda bi mogli postati i zajedničko dobro koje bi kontrolisao prošireni Savet bezbednosti UN, ili neko slično ad hok telo.

Svi ovi scenariji ekstrapoliraju postojeće trendove u budućnost, uz pretpostavku da Amerikanci, zaslepljeni arogancijom decenija istorijske moći bez premca, ne mogu ili ne žele da preduzmu korake da uzmu pod kontrolu eroziju svog globalnog položaja.

Ako je opadanje Amerike sada zaista na svojoj 22-godišnjoj silaznoj putanji od 2003. do 2025. godine, onda smo već protraćili najveći deo prve decenije tog opadanja u ratovima – a to nam je odvuklo pažnju od problema na duže staze – i kao vodu prosutu u pustinjski pesak izarčili smo trilione toliko potrebnih dolara.

Ako je zaista preostalo samo još 15 godina, šanse da i njih protraćimo ostaju velike. Kongres i predsednik su zaglavljeni; američki sistem je poplavljen korporativnim sredstvima koja su namenjena baš zaglavljivanju sistema – a ima malo nade da bi neka značajna tema kao što su naši ratovi, naš prenaduvani sistem bezbednosti, naš izgladneli obrazovni sistem, kao i naši zastareli izvori energije mogli biti uzeti u ruke sa dovoljno ozbiljnosti kako bi nam se obezbedilo nekakvo meko prizemljavanje koje bi nam moglo obezbediti prosperitet i ulogu naše zemlje u svetu koji se menja.

Evropske imperije su otišle, a američka imperija je u nestajanju. Sve je više sumnjivo da će Amerika uspeti da ima ikakav uspeh sličan uspehu Britanije u oblikovanju sledećeg svetskog poretka koji bi joj štitio interese, sačuvao prosperitet i koji bi nosio pečat njenih najboljih vrednosti.


Alfred V. MekKoj

Alfred V. MekKoj (Alfred W McCoy) je profesor istorije na Univerzitetu Viskonsin-Medison (University of Wisconsin-Madison). On je redovan autor na TomDispeču (TomDispatch.com), a najnovija knjiga mu je Kontrola američke imperije: SAD, Filipini i nastanak države-kontrolora (Policing America's Empire: The United States, the Philippines, and the Rise of the Surveillance State [2009]). Takođe je i osnivač projekta “Imperije u tranziciji“ ("Empires in Transition"), globalne radne grupe 140 istoričara sa univerziteta na 4 kontinenta. Rezultati njihovih prvih sastanaka u Medisonu, Sidneju i Manili su objavljeni (Colonial Crucible: Empire in the Making of the Modern American State), a nalazi njihove najnovije konferencije će biti objavljeni u 2011. godini (Endless Empire: Europe's Eclipse, America's Ascent, and the Decline of US Global Power

 

[ndp751]

Libijska kriza - Vreme novih ratova

Kriza u Libiji i takozvane “arapske revolucije” još nisu ni blizu kraja ali su već sada razotkrile vodeću nameru onih koji su ih u početku inspirisali i organizovali. Nije reč samo o smeni režima i novoj vrsti zapadne kontrole nad tim zemljama i naftom nego i o uvođenju sveta u novu fazu opasne nestabilnosti i konačno u nove ratove. Libijska kriza je do sada najjasnija poruka da dolazi vreme novih ratova. Situacija se, međutim, izmiče kontroli, već se u velikoj meri i izmakla, pa su novi ratovi utoliko i daleko verovatniji.

Ruke za buduću intervenciju: SB UN (foto:acus.org)



Reč je o jednom velikom pre svega američkom ali i zapadnom projektu a Libija je samo jedan deo tog projekta. Profesor međunarodne istorije na Univerzitetu u Kembridžu Brendan Sims, poznat kao zagovornik već propalog “novog svetskog poretka”, je upozorio da bi sve moglo da propadne ako se ne uspe u Libiji. “Ulozi su izuzetno veliki jer bi vatra revolucije mogla da sagori baš u Libiji”, precizirao je Sims.[1] Prevedeno na običan jezik, Zapad neće odustati uprkos očiglednom neuspehu u Libiji jer je to projekat sa “izuzetno velikim ulozima”.

Američki ekonomski analitičar Čarls Nener, koji se proslavio svojim dosadašnjim prognozama ekonomsko-političkih kretanja u svetu, tvrdi da je novi “veliki rat” vrlo verovatan u drugoj polovini 2012. godine i javno je obznanio da je on svoje poslovne klijente već savetovao da svoj novac povuku sa tržišta jer ga samo tako mogu da sačuvaju. Aktuelna zbivanja u arapskom svetu se vide kao stvaranje uslova za taj nadolazeći rat. [2]

Ako se ima u vidu ne tako davna istorija, posebno zapadne politike, onda je, jedinstvena je ocena i zapadnih hroničara, na žalost sasvim jasno da je “logičan” nastavak aktuelne duboke ekonomske i društvene kriza na Zapadu, pre svega u Americi, neki novi rat. Američku administraciju je pre nekoliko godina na to savetovala i uticajna RAND korporacija, koja zastupa interese takozvanog vojno-industrijskog kompleksa. A prava ekonomska kriza tek zapravo dolazi. Guverner Engleske banke, koja je centralna banka Velike Britanije, Mervin King je pre nekoliko dana javno upozorio da je nova, daleko dublja i ozbiljnija, finansijska kriza gotovo neizbežna. Ništa se, naime, podsetio je on, u prirodi finansijskog poslovanja nije promenilo, sve je ostalo po sistemu koji je i doveo do krize. Osnovnu odgovornost za takvo stanje snose, prirodno, vlade zapadnih zemalja koje kreiraju normativni ambijent ekonomije i bankarstva. [3] Postavlja se tako pitanje ko, u stvari, diktira politiku Zapada? Vlade su očigledno samo nečiji tuđi serviseri. U toj funkciji je i štampanje hiljada milijardi dolara, funti i evra a ništa se nije promenilo. Naprotiv. Suština krize je u sistemu a sistem se ne menja. Sa upozorenjem guvernera Kinga došla su i saopštenja da su zapadne banke u toku minulih godinu dana udvostručile svoje profite a istovremeno je bogatstvo stotinu najbogatijih ljudi na Zapadu uvećano za čak 38 odsto. Kako je moguće da banke imaju toliki profit i da se bogatstvo milijardera uvećava po takvoj stopi u uslovima potpunog ekonomskog kolapsa u svim, izuzev Nemačke, zemljama Zapada? Izvorište je u sistemu a sistem se ne menja. Ali, sve ima svoje granice, svoje limite i u jednom času se mora pronaći neko rešenje. Izgleda da, barem Zapad i Amerika, izlaz vide u novom ratu ili novim ratovima.

Takav jedan rat je već započeo u Libiji. Nekoliko zapadnih zemalja, Amerika, Britanija, Francuska i Nemačka, već imaju svoje vojnike u istočnom delu Libije na strani protivnika režima pukovnika Gadafija. Britanija ima najmanje 70 pripadnika specijalnih snaga a nešto veći broj vojnika imaju Francuska, Nemačka i Amerika. Tome treba dodati i izvestan broj političkih i vojnih savetnika. Procenjuje se da u istočnoj Libiji ima nekoliko stotina, najmanje 700, stranih vojnika i “savetnika”. Amerika, uz to, ne krije da “će pomoći” pobunjenicima u oružju i opremi. Najveći deo tih zapadnih vojnika i opreme je stigao ratnim brodovima koji su dolazili u Bengazi da evakuišu strane radnike. Ponovo model humanitarne pomoći. Otkud, na primer, pobunjenicima projektili Stinger kojim su srušili libijski borbeni avion Suhoj? Pored toga, zapadne sile svakoga dana gomilaju svoje pomorske snage u vodama prema Libiji.

Uvođenje oštrih sankcija, Zapad je uveo oštrije sankcije od onih koje je izglasao Savet bezbednosti, je takođe ratni instrument. A za pobunjenike sankcije ne važe. Procenjuje se da je na Zapadu zamrznuto oko 70 milijardi dolara libijskog novca.To je u osnovi ratni plen jer, kao u slučaju Iraka, zemlja porekla i jedini stvarni vlasnik nikada više neće videti taj novac a kamoli da će neko odgovarati za tu pljačku. Uz tu direktnu upletenost u sukobe i, tačnije, građanski rat u Libiji dolaze i ratne pretnje. Britanija i Francuska, te sada perjanice američke ratne politike, traže uvođenje zone zabrane leta iznad Libije. Navodno iz “humanitarnih” razloga. Uvođenje takve zone je, u suštini, rat protiv jedne zemlje. Francuski predsednik Nikola Sarkozi je najavio i direktne vazdušne akcije bombardovanja, kako je rekao “ciljane vazdušne napade”. Ni jedan ni drugi predlog još uvek nisu dobili podršku ne samo u Ujedinjenim nacijama nego i među saveznicima u Evropskoj uniji. Znajući tehnologiju zapadne politike sasvim je verovatno da se od toga neće odustati, u bilo kojoj formi. Rečju, Zapad je već započeo rat u Libiji.

Za sada je, međutim, uprkos svemu, veoma teško reći kako će se razvijati situacija u Libiji. Američki bezbednosno-obaveštajni vrh je saopštio da će, gledano na duži period, pobunjenici biti poraženi i da će pukovnik Gadafi zadržati vlast. Koliko – to niko ne zna. Ali to ne menja projekat Zapada a niti ga može promeniti napredovanje Gadafijevih snaga prema istoku i porazi pobunjenika.

U dosadašnjem toku krize u Libiji Zapad je sam razotkrio svoje velike slabosti i svoju ranjivost. Svoju, u stvari, duboku krizu. Osnovni problem je u potpunom odsustvu realnih procena, uvažavanja realnosti što neizbežno vodi do pogrešne politike. To se pre svega odnosi na činjenicu da protesti nisu samo ohrabrili “zapadne saradnike” nego u daleko većoj meri ljude koji stvarno žele promene. A ti ljudi žele svoju zemlje a ne koloniju i podjednako su protiv aktuelnih režima i zapadnog ropstva. To se potpuno ignoriše, ne samo u Libiji, kao što je pokazalo pobunjeničko hapšenje britanskih specijalaca, nego i u Egiptu, Tunisu i drugim arapskim zemljama. U Egiptu još traju protesti onih koji stvarno žele promene ali se to u zapadnim medijima ignoriše. Zapad je, takođe, nespremno dočekao inspirisanost “onih drugih” u ostalim zemljama, na primer u Bahreinu. Tamo i dalje traju protesti ali ih više nema u zapadnim medijima, ne postoje, iako je, prema nekim izveštajima, tamošnja vlast protiv demonstranata koristila i nervni gas. Ali, to nisu “američki demokratski protestanti”. Situacija se, u stvari, izmakla kontroli i to je ono sa čime se Zapad, tačnije Amerika, veoma teško nosi. Kada se, naime, uspostavi princip da se za pare mogu kupiti demonstranti onda ima i nekih drugih koji su spremni da plate i to možda mnogo više. Krajnji ishod je zato veoma neizvestan. Uz to, Zapad je suočen i sa ograničenjima njegove vojne moći, koliko god ona velika bila. Oružje imaju i drugi. U planovima zone zabranjenog leta u Libiji najveći je problem libijsko oružje. Libija, naime, poseduje veoma efikasne ruske protiv-avionske sisteme Š-300 i to je za Zapad i NATO najveći problem. To su samo neke realnosti a o posledicama cele operacije da se i ne govori. Poseban problem je što su mediji na Zapadu postali ključno ratno oružje, tačnije laži i obmana. To je uvek loš znak jer lažima se ne može daleko otići utoliko pre što, izgleda, Zapad počinje da veruje sopstvenim lažima. Tu se ogleda ta poražavajuća izolovanost od realnosti.

Takav pristup bi se mogao nazvati i političkom neozbiljnošću. Francuska je, na primer, samoinicijativno priznala pobunjenički Nacionalni savet kao “jedinu legitimnu vlast u Libiji”. Evropska unija je, međutim, odbacila takvu ideju. Istovremeno, šef diplomatije Francuske Alan Žipe je izjavio da to ne znači da je Pariz prekinuo zvanične odnose sa Tripolijem.[4] Kako je to moguće? Liči na haos.

Uprkos primetnom političkom haosu među zapadnim saveznicima Zapad ne odustaje od ratnog projekta u Libiji. Zapad je možda izgubio nekadašnju efikasnost i moć ali nije upornost bez obzira na cenu. Ta anglo-saksonska protestantska upornost je njihovo najjače oružje. Uostalom u ratni projekat u Libiji je već dosta uloženo i odavno je pripreman. To ilustruje i slučaj pobunjeničkog hapšenja šest pripadnika specijalne britanske jedinice SAS, njihovog šifranta i jednog obaveštajca MI6 u istočnoj Libiji. Oni su uhapšeni na jednoj farmi gde su doleteli sa dva Činuk helikoptera, uhapsili ih seljaci. Na toj farmi je kao farmer već više od godinu dana radio jedan drugi oficir MI6 pod imenom Džon Smit. On je dugo vremena sve pripremao. Posle hapšenja su pobunjenici u njegovom stanu na farmi pronašli pravi komandni centar, sa telekomunikacionom mrežom, planovima i vojnim kartama. Sve je dugo pripremano ali, za sada, neuspešno. Sama činjenica da se to dogodilo svedoči o promeni sposobnosti zapadnih službi ali i o tome da lokalno pobunjeničko stanovništvo ne voli Gadafija ali, možda i više, ne voli strane okupatore. Zanimljivo je da je ta farma bila zajedničko ulaganje Libije i jedne američke kompanije. [5] Prednosti globalizacije! Britanija je kao odgovor organizovala upad u kuću Gadafijevog sina Saifa u Londonu. Upali su, navodno, neki beskućnici koji, kako je predstavljeno, nemaju ništa sem stare zastave Libije koju koriste pobunjenici. Detinjasta politika. To je opasno prepuštanje pravnog sistema ulici čije posledice neće trpeti Gadafi nego građani Britanije.

Utisak je, međutim, da je “crvena linija” već pređena i da je političko-birokratska mašina puštena u pogon. Ta mašina nema dugme za isključenje, ona radi dok se ne raspadne. Kako će se na političko-vojnom planu situacija dalje odvijati jasno je i prema takozvanom “Balkanskom modelu”, na primeru bivše Jugoslavije i posebno Srbije i Kosova. Prvo će se ići na regionalnu podršku što je Arapska liga već pokazala, a sledeći korak je Afrička unija a onda slamanje Evropske unije. Ni to neće biti problem. Sve će to pratiti orkestrirana medijska kampanja i onda šta misli Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija više nije ni bitno. Za to vreme cena nafte će i dalje da raste što će dovesti do još dublje krize pre svega na samom Zapadu jer i tamo će biti skup benzin. I Zapad će platiti visoku cenu. Te napetosti će pravi rat učiniti, iz ugla Zapada, zaista neizbežnim. Kakav će to rat biti sada je veoma teško predvideti ali opreznost američkog Pentagona govori mnogo. Pentagon, međutim, kao i svaka vojska, ne odlučuje nego izvršava naređenja političke vlasti.

Zanimljivo je da se povodom krize u Libiji u američkoj javnosti počinje stvarati klima kako bi “mala nuklearna bomba” mogla biti od koristi. Naravno, ne zbog Libije nego, kako se tvrdi, zbog globalnog zagrevanja, ta bomba bi, navodno, zaustavila zagrejavanje Planete. A pošto je globalno zagrevanje jedan od ključnih neprijatelja današnjice onda bi se mogla dobiti i podrška američke javnosti. [6]

Amerika i Zapad nisu jedini na svetu pa tako i ono šta će na kraju biti zavisi i od drugih. Kako će reagovati druge velike sile, Kina i Rusija, pre svega? U ovoj fazi ratovi su američko-zapadni projekat, pogotovo Libija i arapski svet. I Rusija i Kina su još uvek primetno uzdržane. Verovatno im je jasno da neći moći dugo da ostanu u takvom uzdržanom položaju. Osnovno je pitanje kada će reagovati, sada povodom Libije i na nekom drugom, za njih bližem, mestu. To pitanje trenutno nema odgovora a to je i neka druga tema.

Nameće se pitanje zašto to sve pre svega Amerika radi jer u krajnjem ishodu to je i protiv njenih interesa. Arapska liga je pokazala da Amerika već ima potpunu dominaciju u arapskom svetu, izuzev Sirije i Alžira. Ko, u stvari, diktira američku politiku? Odgovor je u pitanju ko od svega ima najveće koristi a to nije američka administracija a najmanje Amerikanci. Taj odgovor delimično otkriva i činjenica da je bivši britanski premijer Toni Bler privatno veoma aktivan u savetovanju ili lobiranju britanske i američke vlade oko “daljih koraka” u Libiji. Na šta je spala zapadna politika. A Bler je, kao Gadafijev “prijatelj”, u Libiju doveo vodeće naftne kompanije i američke banke koje su preuzele libijske depozite i sve to debelo naplatio. [7]

Naravno, nije sve tako jednostavno i “prizemno”. Amerika ne odustaje od jednog starog projekta poznatog kao “Novi Bliski istok”. Namera je novo prekrajanje tog strateški važnog područja, od Severne Afrike do Kavkaza i Irana. U osnovi to je crtanje novih granica, smanjenja nekih država, uključujući i Izrael i Iran, i stvaranje novih malih zemalja. To, međutim, nije moguće bez rata i bez obzira što je taj projekat kod mnogih izazvao smeh zvanični Vašnington očigledno od toga ne odustaje.

I na kraju, po starom jevrejskom pravilu, šta sve to znači za Srbiju? Prva žrtva “libijske krize” će biti spoljnopolitička formula “Četiri stuba”. Ključni “stubovi” će biti na suprotnim stranama pa je nemoguće biti sa svima “prijatelj”. U međuvremenu će rasti politički pritisci, posebno sa Zapada, o opredeljenju, svaka zemlja pa i Srbija će biti pod pritiskom da se javno opredeli za koju je stranu. Posle opredeljenja uslediće zahtevi i za konkretan doprinos, na primer u vojnicima. Kroz tu prizmu bi trebalo gledati i na američke pritiske da Srbija na brzinu profesionalizuje ono što se još uvek zova njena vojska. To su istorijske odluke i pred političkom elitom Srbije će se naći izuzetno teške dileme. Za sada jedino je izvesno da je rat već počeo.

Izvor:
[1] Izjava Brendana Simsa (Simms) agenciji Rojters 4. marta 2011. preuzeta sa BBC - Public Service Message

[2] Ocena Čarlsa Nenera (Charles Nenner) u intervjuu televiziji Fox 9. marta 2011, preuzeta sa Alex Jones' Prison Planet.com

[3] Intervju Mervina Kinga (Mervyn) londonskom Dejli telegrafu preuzet sa BBC - Public Service Message

[4] Prema vesti francuske agencije AFP koju je prenela agencija Beta 11. marta 2011.

[5] Otkriće londonskog Dejli mejla (Daily Mail) objavljeno 13. marta 2011. godine u izdanju Mejl on sandej (Mail on Sunday).

[6] Objavljeno National Geographic - Inspiring People to Care About the Planet Since 1888 22. februara 2011.

[7] O ulozi Tonija Blera pisao Home | Mail Online 9. marta 2011. pod naslovom “Blair bypasses Britain”.

 

[Rekontra]

...Gde god ima nafte, prljava američka šapa će staviti ruku na nju. Naravno, sve pod drugim izgovorom i uvijeno u oblandu "zaštite nekoga i nečega"... Nadam se da će onaj "kraj" doći mnogo brže...

 

[ndp751]

Pa, evo pocelo je, samo mislim da su se malo zaleteli petlovi, bice malo vise cupavo nego sa nama...

 

[PYC]

Renesansa etničkog separatizma u "jedinstvenoj Evropi"

Ренесанса етничког сепаратизма у „јединственој Европи“





​

Аутор: Петар ИСКЕНДЕРОВ
Извор: Фонд стратешке културе

У Европи, која је захваћена финансијско-економском кризом, све видљивије сазревају нова жаришта веома опасних међунационалних конфликата. Ти конфликти, по правилу, имају застареле корене, али је индикативна чињеница да управо данас континент преживљава ренесансу етничког сепаратизма. Ширење НАТО и ЕУ не само да није донело стабилност Старом Свету, него га није ни сачувало од појава, које су својственије XIX веку, него епохи “уједињене Европе“ и „јединствене валуте“.

Штавише, слични конфликти директно угрожавају унутрашње јединство Европске уније, јер не постоје адекватна решења у оквирима постојећих међународно-правних координата, које су деформисане „решењем Косова“.
Одмах након разматрања косовског проблема у Савету безбедности ОУН 3. августа, где су још једном фиксирани раскол међу великим државама и неспособност Уједињених Нација да у сличним условима доноси јасне одлуке, на највиши међународни ниво по први пут је изнет ништа мање болан историјски проблем. Три мађарске асоцијације, повезане са Демократским савезом Мађара Румуније, упутиле су ОУН извештај, у коме су оптужиле власти Букурешта да крше права мађарске мањине „на свим нивоима“. Оне су затражиле да се регионима Румуније, на којима компактно живи мађарска мањина, да посебни статус „у складу са европским законодавством“, што фактички значи територијалну аутономију. „Милион и по румунских Мађара не жели да одустане од свог националног идентитета и родне земље (Sic! – П.И.)», - наводи се у извештају под насловом «Дискриминација Мађара у Румунији». Разматрање документа већ је стављено на дневни ред Комитета ОУН за искорењивање расне дискриминације. Нису искључене дискусије и на вишем нивоу, у које се могу укључити и друге државе региона, у првом реду Аустрија, Србија, Словачка, Словенија и Хрватска.

Како тврде аутори извештаја, «Мађаре у Румунији третирају као грађане другог реда. Без обзира на то што Мађари чине до 80 процената становништва у низу региона Румуније, њихова заступљеност у локалним органима не премашује 20 процената. Аутори извештаја такође тврде, да је у Румунији присутна «економска дискриминација територија, које насељавају Мађари, - развој региона одвија се спорије него у другим румунским окрузима, а локални стратешки ресурси – со и минералне воде – налазе се под контролом централних власти»...

Проблем мађарске мањине у Румунији није настао данас. Он је директно повезан са историјом распада Аустро-Угарске. Пораз те тада велике државе у Првом светском рату довео је до радикалног прекрајања граница у Европи. Према потписаном 1920. године Трианонском мировном споразуму, територија Мађарске смањена је за 72 процента, а укупно становништво за 64 процента – са 21 до мање од осам милиона људи. Што се тиче Мађара, отприлике трећина њих – 3,3 од 10,7 милиона – за тили час се нашло изван нове, «Трианонске» Мађарске. Значајан број Мађара – преко милион и по – од тада живи на припалим Румунији територијама Трансилваније, повремено изјављујући о притиску који трпе од стране власти. Није случајно што су напади у Румунији на вишегодишњег социјалистичког владара те земље Николае Чаушерскуа почели 1989. године у трансилванском граду Темишвару. Према томе, најновији демарш мађарских асоцијација Румуније, није некаква новост, већ сведочанство пре свега нерешених историјских противуречности.

Проблем, међутим, није само у историјски насталим узајамним односима Мађара и Румуна. Уопште се није тешко узверити, да су оптужбе на адресу централних «инородних» власти и захтеви етничких Мађара управо копирани из програмских изјава које су се чуле током последњих година, на пример, од албанских лидера Македоније, Јужне Србије, Црне Горе и других области. А оне, са своје стране, понављају «пут», који су у последње две деценије превалили њихови косовски сродници. На тај начин, «домино ефекат», настао на Косову, непоколебљиво се разраста, увлачећи у своју орбиту не само балканске области.

У оном што се догађа сагледава се и значајан геополитички аспект. Мађарска и Румунија су чланице Европске уније и НАТО – две организације, које болно доживљавају међудржавне противуречности у својим редовима. А ствар се не ограничава само на мађарско-румунске противуречности. Слични проблеми својствени су положају Мађара у Словачкој и Словака у Мађарској (још једно «чедо» Трианона). Баскијски проблем не само да подрива стабилност у Шпанији, него компликује њене узајамне односе са Француском, која опет има сепаратистички расположену Корзику. У суседној Италији у састав владе већ по традицији улазе представници «Лиге Севера», која не крије намере да се избори за самоопределење северних италијанских региона под заставом такозване «Републике Паданије». Што се тиче још једне сусетке Француске – Белгије, тамо противуречности између Фландрије и Валоније не допуштају од јуна да се формира функционишућа влада. А постоје још и Северна Ирска, Шкотска и други региони, где сепаратисти такође имају широку подршку.

Ако се вратимо назад, у Југоисточну Европу, и тамо ћемо пронаћи још компликованији чвор – кипарски. Република Кипар је 2004. године ушла у Европску унију као целина, али има на својој територији самопроглашену Турску Републику Северни Кипар, коју је признала Турска, чланица НАТО. Од тада се кипарски проблем није приближио свом разрешењу, а победа турских националистичких снага на последњим изборима у северном делу острва, које се залажу за јачање веза са Анкаром, само је долила уље у ватру.

Очигледно да ширење НАТО и ЕУ не само да није стабилизовало ситуацију на континенту, што су изјављивали лидери обе организације, него су се показали немоћнима да спрече јачање сепаратизма. Осим «двоструких стандарда», који су се тако очигледно испољили у «питању Косова», поред осталог у облику консултативног решења Међународног суда ОУН, разлози за ренесансу сепаратизма у данашњој Европи сагледавају се у одсуству јасних погодности од чланства у Европској унији за многе земље континента. Идеја «јединствене Европе» показала се девалвираном не само услед финансијско-економских неприлика, него и проблема са усвајањем европског устава, Лисабонског споразума о реформама и другим темељним документима, бујања бриселске бирократије и очигледне неједнакости појединих земаља приликом доношења кључних одлука. Управо зато, разочаравши се у стицање равноправног и комфорног места у «заједничкој европској кући», многи народи све активније акценат стављају на изградњу сопствене великодржавне куће, изграђене по етничком обележју. И то би било пола победе ако мапама «Велике Албаније», «Велике Мађарске», «Велике Румуније» и других сличних творевина не би било тесно на ограниченом географском простору, а њихово остваривање у пракси не би претило новим међуетничким конфликтима и религиозним ратовима.



_______________________ Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

 

[PYC]

Siniša Ljepojević: Vreme novih ratova


​

Izvor: slobodanjovanovic.org

Kriza u Libiji i takozvane “arapske revolucije” još nisu ni blizu kraja ali su već sada razotkrile vodeću nameru onih koji su ih u početku inspirisali i organizovali. Nije reč samo o smeni režima i novoj vrsti zapadne kontrole nad tim zemljama i naftom nego i o uvođenju sveta u novu fazu opasne nestabilnosti i konačno u nove ratove. Libijska kriza je do sada najjasnija poruka da dolazi vreme novih ratova. Situacija se, međutim, izmiče kontroli, već se u velikoj meri i izmakla, pa su novi ratovi utoliko i daleko verovatniji.

Siniša Ljepojević: Američku administraciju je pre nekoliko godina na to savetovala i uticajna RAND korporacija, koja zastupa interese takozvanog vojno-industrijskog kompleksa. A prava ekonomska kriza tek zapravo dolazi. Guverner Engleske banke, koja je centralna banka Velike Britanije, Mervin King je pre nekoliko dana javno upozorio da je nova, daleko dublja i ozbiljnija, finansijska kriza gotovo neizbežna.

Reč je o jednom velikom pre svega američkom ali i zapadnom projektu a Libija je samo jedan deo tog projekta. Profesor međunarodne istorije na Univerzitetu u Kembridžu Brendan Sims, poznat kao zagovornik već propalog “novog svetskog poretka”, je upozorio da bi sve moglo da propadne ako se ne uspe u Libiji. “Ulozi su izuzetno veliki jer bi vatra revolucije mogla da sagori baš u Libiji”, precizirao je Sims.[1] Prevedeno na običan jezik, Zapad neće odustati uprkos očiglednom neuspehu u Libiji jer je to projekat sa “izuzetno velikim ulozima”.
Američki ekonomski analitičar Čarls Nener, koji se proslavio svojim dosadašnjim prognozama ekonomsko-političkih kretanja u svetu, tvrdi da je novi “veliki rat” vrlo verovatan u drugoj polovini 2012. godine i javno je obznanio da je on svoje poslovne klijente već savetovao da svoj novac povuku sa tržišta jer ga samo tako mogu da sačuvaju. Aktuelna zbivanja u arapskom svetu se vide kao stvaranje uslova za taj nadolazeći rat. [2]
Ako se ima u vidu ne tako davna istorija, posebno zapadne politike, onda je, jedinstvena je ocena i zapadnih hroničara, na žalost sasvim jasno da je “logičan” nastavak aktuelne duboke ekonomske i društvene kriza na Zapadu, pre svega u Americi, neki novi rat. Američku administraciju je pre nekoliko godina na to savetovala i uticajna RAND korporacija, koja zastupa interese takozvanog vojno-industrijskog kompleksa. A prava ekonomska kriza tek zapravo dolazi. Guverner Engleske banke, koja je centralna banka Velike Britanije, Mervin King je pre nekoliko dana javno upozorio da je nova, daleko dublja i ozbiljnija, finansijska kriza gotovo neizbežna. Ništa se, naime, podsetio je on, u prirodi finansijskog poslovanja nije promenilo, sve je ostalo po sistemu koji je i doveo do krize. Osnovnu odgovornost za takvo stanje snose, prirodno, vlade zapadnih zemalja koje kreiraju normativni ambijent ekonomije i bankarstva. [3] Postavlja se tako pitanje ko, u stvari, diktira politiku Zapada? Vlade su očigledno samo nečiji tuđi serviseri. U toj funkciji je i štampanje hiljada milijardi dolara, funti i evra a ništa se nije promenilo. Naprotiv. Suština krize je u sistemu a sistem se ne menja. Sa upozorenjem guvernera Kinga došla su i saopštenja da su zapadne banke u toku minulih godinu dana udvostručile svoje profite a istovremeno je bogatstvo stotinu najbogatijih ljudi na Zapadu uvećano za čak 38 odsto. Kako je moguće da banke imaju toliki profit i da se bogatstvo milijardera uvećava po takvoj stopi u uslovima potpunog ekonomskog kolapsa u svim, izuzev Nemačke, zemljama Zapada? Izvorište je u sistemu a sistem se ne menja. Ali, sve ima svoje granice, svoje limite i u jednom času se mora pronaći neko rešenje. Izgleda da, barem Zapad i Amerika, izlaz vide u novom ratu ili novim ratovima.

Kako je moguće da banke imaju toliki profit i da se bogatstvo milijardera uvećava po takvoj stopi u uslovima potpunog ekonomskog kolapsa u svim, izuzev Nemačke, zemljama Zapada?​

Izvorište je u sistemu a sistem se ne menja. Ali, sve ima svoje granice, svoje limite i u jednom času se mora pronaći neko rešenje. Izgleda da, barem Zapad i Amerika, izlaz vide u novom ratu ili novim ratovima.​

Takav jedan rat je već započeo u Libiji. Nekoliko zapadnih zemalja, Amerika, Britanija, Francuska i Nemačka, već imaju svoje vojnike u istočnom delu Libije na strani protivnika režima pukovnika Gadafija. Britanija ima najmanje 70 pripadnika specijalnih snaga a nešto veći broj vojnika imaju Francuska, Nemačka i Amerika. Tome treba dodati i izvestan broj političkih i vojnih savetnika. Procenjuje se da u istočnoj Libiji ima nekoliko stotina, najmanje 700, stranih vojnika i “savetnika”. Amerika, uz to, ne krije da “će pomoći” pobunjenicima u oružju i opremi. Najveći deo tih zapadnih vojnika i opreme je stigao ratnim brodovima koji su dolazili u Bengazi da evakuišu strane radnike. Ponovo model humanitarne pomoći. Otkud, na primer, pobunjenicima projektili Stinger kojim su srušili libijski borbeni avion Suhoj? Pored toga, zapadne sile svakoga dana gomilaju svoje pomorske snage u vodama prema Libiji.
***

U dosadašnjem toku krize u Libiji Zapad je sam razotkrio svoje velike slabosti i svoju ranjivost. Svoju, u stvari, duboku krizu. Osnovni problem je u potpunom odsustvu realnih procena, uvažavanja realnosti što neizbežno vodi do pogrešne politike.Na slici: "Zabava Merlinova", rad Koleja Bern Džonsa, 1874. godina.

Uvođenje oštrih sankcija, Zapad je uveo oštrije sankcije od onih koje je izglasao Savet bezbednosti, je takođe ratni instrument. A za pobunjenike sankcije ne važe. Procenjuje se da je na Zapadu zamrznuto oko 70 milijardi dolara libijskog novca.To je u osnovi ratni plen jer, kao u slučaju Iraka, zemlja porekla i jedini stvarni vlasnik nikada više neće videti taj novac a kamoli da će neko odgovarati za tu pljačku. Uz tu direktnu upletenost u sukobe i, tačnije, građanski rat u Libiji dolaze i ratne pretnje. Britanija i Francuska, te sada perjanice američke ratne politike, traže uvođenje zone zabrane leta iznad Libije. Navodno iz “humanitarnih” razloga. Uvođenje takve zone je, u suštini, rat protiv jedne zemlje. Francuski predsednik Nikola Sarkozi je najavio i direktne vazdušne akcije bombardovanja, kako je rekao “ciljane vazdušne napade”. Ni jedan ni drugi predlog još uvek nisu dobili podršku ne samo u Ujedinjenim nacijama nego i među saveznicima u Evropskoj uniji. Znajući tehnologiju zapadne politike sasvim je verovatno da se od toga neće odustati, u bilo kojoj formi. Rečju, Zapad je već započeo rat u Libiji.
Za sada je, međutim, uprkos svemu, veoma teško reći kako će se razvijati situacija u Libiji. Američki bezbednosno-obaveštajni vrh je saopštio da će, gledano na duži period, pobunjenici biti poraženi i da će pukovnik Gadafi zadržati vlast. Koliko – to niko ne zna. Ali to ne menja projekat Zapada a niti ga može promeniti napredovanje Gadafijevih snaga prema istoku i porazi pobunjenika.
U dosadašnjem toku krize u Libiji Zapad je sam razotkrio svoje velike slabosti i svoju ranjivost. Svoju, u stvari, duboku krizu. Osnovni problem je u potpunom odsustvu realnih procena, uvažavanja realnosti što neizbežno vodi do pogrešne politike. To se pre svega odnosi na činjenicu da protesti nisu samo ohrabrili “zapadne saradnike” nego u daleko većoj meri ljude koji stvarno žele promene. A ti ljudi žele svoju zemlje a ne koloniju i pođednako su protiv aktuelnih režima i zapadnog ropstva. To se potpuno ignoriše, ne samo u Libiji, kao što je pokazalo pobunjeničko hapšenje britanskih specijalaca, nego i u Egiptu, Tunisu i drugim arapskim zemljama. U Egiptu još traju protesti oni koji stvarno žele promene ali se to u zapadnim medijima ignoriše. Zapad je, takođe, nespremno dočekao inspirisanost “onih drugih” u ostalim zemljama, na primer u Bahreinu. Tamo i dalje traju protesti ali ih više nema u zapadnim medijima, ne postoje, iako je, prema nekim izveštajima, tamošnja vlast protiv demonstranata koristila i nervni gas. Ali, to nisu “američki demokratski protestanti”. Situacija se, u stvari, izmakla kontroli i to je ono sa čime se Zapad, tačnije Amerika, veoma teško nosi. Kada se, naime, uspostavi princip da se za pare mogu kupiti demonstranti onda ima i nekih drugih koji su spremni da plate i to možda mnogo više. Krajnji ishod je zato veoma neizvestan. Uz to, Zapad je suočen i sa ograničenjima njegove vojne moći, koliko god ona velika bila. Oružje imaju i drugi. U planovima zone zabranjenog leta u Libiji najveći je problem libijsko oružje. Libija, naime, poseduje veoma efikasne ruske protiv-avionske sisteme Š-300 i to je za Zapad i NATO najveći problem. To su samo neke realnosti a o posledicama cele operacije da se i ne govori. Poseban problem je što su mediji na Zapadu postali ključno ratno oružje, tačnije laži i obmana. To je uvek loš znak jer lažima se ne može daleko otići utoliko pre što, izgleda, Zapad počinje da veruje sopstvenim lažima. Tu se ogleda ta poražavajuća izolovanost od realnosti.

Zapad je možda izgubio nekadašnju efikasnost i moć ali nije upornost bez obzira na cenu. Ta anglo-saksonska protestantska upornost je njihovo najjače oružje.​

Takav pristup bi se mogao nazvati i političkom neozbiljnošću. Francuska je, na primer, samoinicijativno priznala pobunjenički Nacionalni savet kao “jedinu legitimnu vlast u Libiji”. Evropska unija je, međutim, odbacila takvu ideju. Istovremeno, šef diplomatije Francuske Alan Žipe je izjavio da to ne znači da je Pariz prekinuo zvanične odnose sa Tripolijem.[4] Kako je to moguće? Liči na haos.
***

Kako će se na političko-vojnom planu situacija dalje odvijati jasno je i prema takozvanom “Balkanskom modelu”, na primeru bivše Jugoslavije i posebno Srbije i Kosova. Prvo će se ići na regionalnu podršku što je Arapska liga već pokazala, a sledeći korak je Afrička unija a onda slamanje Evropske unije. Ni to neće biti problem. Sve će to pratiti orkestrirana medijska kampanja i onda šta misli Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija više nije ni bitno. Za to vreme cena nafte će i dalje da raste što će dovesti do još dublje krize pre svega na samom Zapadu jer i tamo će biti skup benzin. I Zapad će platiti visoku cenu. Te napetosti će pravi rat učiniti, iz ugla Zapada, zaista neizbežnim. Na slici: Nada i strah", rad Edvarda Roberta Hjudžisa, 1900. godina.

Uprkos primetnom političkom haosu među zapadnim saveznicima Zapad ne odustaje od ratnog projekta u Libiji. Zapad je možda izgubio nekadašnju efikasnost i moć ali nije upornost bez obzira na cenu. Ta anglo-saksonska protestantska upornost je njihovo najjače oružje. Uostalom u ratni projekat u Libiji je već dosta uloženo i odavno je pripreman. To ilustruje i slučaj pobunjeničkog hapšenja šest pripadnika specijalne britanske jedinice SAS, njihovog šifranta i jednog obaveštajca MI6 u istočnoj Libiji. Oni su uhapšeni na jednoj farmi gde su doleteli sa dva Činuk helikoptera, uhapsili ih seljaci. Na toj farmi je kao farmer već više od godinu dana radio jedan drugi oficir MI6 pod imenom Džon Smit. On je dugo vremena sve pripremao. Posle hapšenja su pobunjenici u njegovom stanu na farmi pronašli pravi komandni centar, sa telekomunikacionom mrežom, planovima i vojnim kartama. Sve je dugo pripremano ali, za sada, neuspešno. Sama činjenica da se to dogodilo svedoči o promeni sposobnosti zapadnih službi ali i o tome da lokalno pobunjeničko stanovništvo ne voli Gadafija ali, možda i više, ne voli strane okupatore. Zanimljivo je da je ta farma bila zajedničko ulaganje Libije i jedne američke kompanije. [5] Prednosti globalizacije! Britanija je kao odgovor organizovala upad u kuću Gadafijevog sina Saifa u Londonu. Upali su, navodno, neki beskućnici koji, kako je predstavljeno, nemaju ništa sem stare zastave Libije koju koriste pobunjenici. Detinjasta politika. To je opasno prepuštanje pravnog sistema ulici čije posledice neće trpeti Gadafi nego građani Britanije.
Utisak je, međutim, da je “crvena linija” već pređena i da je političko-birokratska mašina puštena u pogon. Ta mašina nema dugme za isključenje, ona radi dok se ne raspadne. Kako će se na političko-vojnom planu situacija dalje odvijati jasno je i prema takozvanom “Balkanskom modelu”, na primeru bivše Jugoslavije i posebno Srbije i Kosova. Prvo će se ići na regionalnu podršku što je Arapska liga već pokazala, a sledeći korak je Afrička unija a onda slamanje Evropske unije. Ni to neće biti problem. Sve će to pratiti orkestrirana medijska kampanja i onda šta misli Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija više nije ni bitno. Za to vreme cena nafte će i dalje da raste što će dovesti do još dublje krize pre svega na samom Zapadu jer i tamo će biti skup benzin. I Zapad će platiti visoku cenu. Te napetosti će pravi rat učiniti, iz ugla Zapada, zaista neizbežnim. Kakav će to rat biti sada je veoma teško predvideti ali opreznost američkog Pentagona govori mnogo. Pentagon, međutim, kao i svaka vojska, ne odlučuje nego izvršava naređenja političke vlasti.
Zanimljivo je da se povodom krize u Libiji u američkoj javnosti počinje stvarati klima kako bi “mala nuklearna bomba” mogla biti od koristi. Naravno, ne zbog Libije nego, kako se tvrdi, zbog globalnog zagrevanja, ta bomba bi, navodno, zaustavila zagrejavanje Planete. A pošto je globalno zagrevanje jedan od ključnih neprijatelja današnjice onda bi se mogla dobiti i podrška američke javnosti. [6]

Kako će reagovati druge velike sile, Kina i Rusija, pre svega?​

U ovoj fazi ratovi su američko-zapadni projekat, pogotovo Libija i arapski svet.​

Rusija i Kina su još uvek primetno uzdržane. Verovatno im je jasno da neći moći dugo da ostanu u takvom uzdržanom položaju. Osnovno je pitanje kada će reagovati…​

Amerika i Zapad nisu jedini na svetu pa tako i ono šta će na kraju biti zavisi i od drugih. Kako će reagovati druge velike sile, Kina i Rusija, pre svega? U ovoj fazi ratovi su američko-zapadni projekat, pogotovo Libija i arapski svet. I Rusija i Kina su još uvek primetno uzdržane. Verovatno im je jasno da neći moći dugo da ostanu u takvom uzdržanom položaju. Osnovno je pitanje kada će reagovati, sada povodom Libije i na nekom drugom, za njih bližem, mestu. To pitanje trenutno nema odgovora a to je i neka druga tema.
Nameće se pitanje zašto to sve pre svega Amerika radi jer u krajnjem ishodu to je i protiv njenih interesa. Arapska liga je pokazala da Amerika već ima potpunu dominaciju u arapskom svetu, izuzev Sirije i Alžira. Ko, u stvari, diktira američku politiku? Odgovor je u pitanju ko od svega ima najveće koristi a to nije američka administracija a najmanje Amerikanci. Taj odgovor delimično otkriva i činjenica da je bivši britanski premijer Toni Bler privatno veoma aktivan u savetovanju ili lobiranju britanske i američke vlade oko “daljih koraka” u Libiji. Na šta je spala zapadna politika. A Bler je, kao Gadafijev “prijatelj”, u Libiju doveo vodeće naftne kompanije i američke banke koje su preuzele libijske depozite i sve to debelo naplatio. [7]

Amerika ne odustaje od jednog starog projekta poznatog kao “Novi Bliski istok”.​

Namera je novo prekrajanje tog strateški važnog područja, od Severne Afrike do Kavkaza i Irana. U osnovi to je crtanje novih granica, smanjenja nekih država, uključujući i Izrael i Iran, i stvaranje novih malih zemalja.​

To, međutim, nije moguće bez rata.​

Naravno, nije sve tako jednostavno i “prizemno”. Amerika ne odustaje od jednog starog projekta poznatog kao “Novi Bliski istok”. Namera je novo prekrajanje tog strateški važnog područja, od Severne Afrike do Kavkaza i Irana. U osnovi to je crtanje novih granica, smanjenja nekih država, uključujući i Izrael i Iran, i stvaranje novih malih zemalja. To, međutim, nije moguće bez rata i bez obzira što je taj projekat kod mnogih izazvao smeh zvanični Vašnington očigledno od toga ne odustaje.
I na kraju, po starom jevrejskom pravilu, šta sve to znači za Srbiju? Prva žrtva “libijske krize” će biti spoljnopolitička formula “Četiri stuba”. Ključni “stubovi” će biti na suprotnim stranama pa je nemoguće biti sa svima “prijatelj”. U međuvremenu će rasti politički pritisci, posebno sa Zapada, o opredeljenju, svaka zemlja pa i Srbija će biti pod pritiskom da se javno opredeli za koju je stranu. Posle opredeljenja uslediće zahtevi i za konkretan doprinos, na primer u vojnicima. Kroz tu prizmu bi trebalo gledati i na američke pritiske da Srbija na brzinu profesionalizuje ono što se još uvek zova njena vojska. To su istorijske odluke i pred političkom elitom Srbije će se naći izuzetno teške dileme. Za sada jedino je izvesno da je rat već počeo.

​

Prva žrtva “libijske krize” će biti spoljnopolitička formula “Četiri stuba”. Ključni “stubovi” će biti na suprotnim stranama pa je nemoguće biti sa svima “prijatelj”. U međuvremenu će rasti politički pritisci, posebno sa Zapada, o opredeljenju, svaka zemlja pa i Srbija će biti pod pritiskom da se javno opredeli za koju je stranu. Posle opredeljenja uslediće zahtevi i za konkretan doprinos, na primer u vojnicima. Kroz tu prizmu bi trebalo gledati i na američke pritiske da Srbija na brzinu profesionalizuje ono što se još uvek zova njena vojska. To su istorijske odluke i pred političkom elitom Srbije će se naći izuzetno teške dileme. Za sada jedino je izvesno da je rat već počeo.


Uputnice:
__________

[1] Izjava Brendana Simsa (Simms) agenciji Rojters 4. marta 2011. preuzeta sa BBC - Public Service Message
[2] Ocena Čarlsa Nenera (Charles Nenner) u intervjuu televiziji Fox 9. marta 2011, preuzeta sa Alex Jones' Prison Planet.com
[3] Intervju Mervina Kinga (Mervyn) londonskom Dejli telegrafu preuzet sa BBC - Public Service Message
[4] Prema vesti francuske agencije AFP koju je prenela agencija Beta 11. marta 2011.
[5] Otkriće londonskog Dejli mejla (Daily Mail) objavljeno 13. marta 2011. godine u izdanju Mejl on sandej (Mail on Sunday).
[6] Objavljeno National Geographic - Inspiring People to Care About the Planet Since 1888 22. februara 2011.
[7] O ulozi Tonija Blera pisao Home | Mail Online 9. marta 2011. pod naslovom “Blair bypasses Britain”.

 

[PYC]

Либија: Косовски сценарио, по други пут
​

Извор: nspm.rs

Дајана Џонстон субота, 19. март 2011.

Још једна НАТО интервенција?

После скоро дванаест година након што је НАТО бомбама комадао Југославију, и откинуо покрајину Косово од Србије, постоје показатељи да се војни савез спрема за још један победнички подухват у виду "хуманитарног рата", овога пута против Либије. Разлике су, наравно, огромне. Али размотримо најпре неке од узнемиравајућих сличности.

Сатанизовани лидер

Попут "новог Хитлера", човека кога волите да мрзите и треба да уништите, Слободан Милошевић је 1999. био новајлија у односу на Моамера Гадафија данас. Медији су имали мање од деценије да претворе Милошевића у монструма, док су у случају Гадафија на томе радили неколико деценија. Уз то, Гадафи је интригантнији, ређе говори енглески и у јавности се појављује у одори која изгледа као да ју је креирао Џон Галијано (још једно недавно етикетирано чудовиште). Овај егзотични аспект побуђује предачко исмевање и презир за мање културе уз чију је помоћ Запад освојен, Африка је колонизована и Летњу резиденцију у Пекингу опустошили су војници снага Запада који су се борили да би свет био безбедан за опијумску зависност.

Хорски наступ "ми морамо нешто да предузмемо"

Као што је то био случај са Косовом, тако и сада лешинари кризу у Либији доживљавају као прилику да афирмишу власт. Бесловесни Џон Ју, правни саветник који је подучавао администрацију Буша Другог у вези са предностима које имају технике мучења заробљеника, искористио је Волстрит Џорнал како би посаветовао Обамину администрацију да игнорише Повељу УН и похрли у окршај са Либијом. "Остављајући по страни застарела правила УН, Сједињене Државе могу да спасу животе, побољшају добробит на глобалном нивоу, и служе својим националним интересима у исто време", проглашава Ју. И други водећи теоретичар хуманитарног империјализма, Џефри Робертсон, рекао је листу Индипендент да, упркос томе како то може изгледати, кршење међународног права јесте по закону.

Авети "злочин против човечности" и "геноцид" призвани су како би се оправдао рат

Као што је то био случај на Косову, унутрашњи сукоб између владе и наоружаних побуњеника приказује се као "хуманитарна криза"у којој се само за једну страну, то јест владу, претпоставља да је "злочиначка". Ова априори криминализација изражава се апеловањем на међународно судско тело да испита злочине за које се претпоставља да су извршени, или да се ради на томе да буду почињени. У свом чланку[1] објављеном на страни коментара на мишљење едиторијала, Џефри Робертсон је кристално јасно објаснио како се Међународни кривични суд користи за уобличавање сцене за евентуалну војну интервенцију. Он је објаснио како се МКС може искористити од стране Запада у сврху избегавања ризика од вета у Савету безбедности.
"У случају Либије, најмање што је Савет до сада учинио, јесте постављање важног преседана, једногласно одобравање препоруке Међународном кривичном суду. [...] Дакле, шта ће се десити ако непохапшени либијски оптуженици погоршају своје злочине – на пример: вешањем или хладнокрвним убијањем својих противника, потенцијалних сведока, цивила, новинара или ратних заробљеника?" [Имајте у виду да за сада нема "оптужених" нити доказа "злочина" који, наводно, могу да "погоршају ситуацију" на различите начине какви би само могли да се замисле.) Али Робертсон силно жели да пронађе прилику да НАТО "прихвати изазов бачене рукавице" уколико Савет безбедности не одлучи да предузме неке кораке.]
"Недостаци у Савету безбедности захтевају признавање ограниченог права, без повереног мандата, да савез као што је НАТО употреби силу како би зауставио злочине против човечности. То право наступа у оном тренутку када Савет безбедности идентификује ситуацију као претњу светском миру (и тако је идентификована Либија, позивајући се на једногласно упућивање тужиоцу Међународног кривичног суда)".
И тако препоручивање тужиоцу МКС земље, у којој треба да испита ситуацију, може бити изговор за вођење рата против те земље! Узгред, јурисдикција МКС би требало да се односи на државе које су ратификовале Споразум о оснивању, што, колико ја разумем ситуацију, није случај са Либијом – нити са САД. Велика је, међутим, разлика између овог случаја у ком су Сједињене Државе успеле да убеде, присилом или подмићивањем, безброј држава потписница да прихвате споразум какав оне не би никада, ни под каквим условима прихватиле ако би неко покушао да неку америчку државу преступницу упуту МКС. Ова је привилегија ускраћена Гадафију.
Робертсон, члан правног тима УН, закључује да: "дужност да се заустави масовно убијање невиних најбоље би се остварила ако сами затраже нашу помоћ, чиме би се учинило да се у кристално јасном светлу употреба силе од стране НАТО-а види не само "легитимном", већ законитом."

Левичарска идиотерија

Пре дванаест година, већина земаља европске левице подржала је "рат на Косову", што је утрло НАТО-у бескрајни пут којим сада наставља у остварењу циљева у Авганистану. Пошто ништа нису научили, многи су изгледа спремни за понављање истог перформанса. Коалиција странака која себе назива европском левицом изјавила је да "снажно осуђује репресије злочиначког режима пуковника Гадафија", а позвала Европску унију да "осуди употребу силе и да брзо реагује како би заштитили људе који су мирно демонстрирали у борби за своју слободу". На страну што опозиција Гадафију није само "мирно демонстрирала", већ се делом и дигла на оружје, што се своди на осуду употребе силе од стране једних, али не и од других - али је мало вероватно да политичари, који су израдила нацрт ове изјаве, уопште и схватају шта њоме говоре.
Ограничену визију левице илуструје изјава у троцкистичком стилу да: "Од свих Гадафијевих злочина, без сумње најтежи је и најмање познат, његово саучесништво у миграционој политици ЕУ..". Јер, далеко лево, Гадафијев највећи грех је сарадња са Западом, као што Запад треба да буде осуђен за сарадњу са Гадафијем. Ово је левица која, завршава у крајњој конфузији.

Избеглице

Маса избеглица која је са Косова бежала када је НАТО почео своју кампању бомбардовања, коришћена је као оправдање за то исто бомбардовање, без независне истраге различитих узрока тог привременог егзодуса – чему је главни разлог вероватно било само бомбардовање. Данас би, из медијског начина извештавања о великом броју избеглица које напуштају Либију од како су почели проблеми, јавност могла да стекне утисак да они беже од Гадафијевог прогона. Као што је често случај, медији пажњу усмеравају на изглед појаве без тражења објашњења. Мало разматрања могло би да попуни информативну празнину. Веома је тешко поверовати да Гадафи истерује иностране раднике које је његов режим довео у Либију да спроведу важне инфраструктурне пројекте. Прилично је јасно да су неки од "демократски настројених" побуњеника заправо напали стране раднике из чисте ксенофобије. Гадафијева отвореност ка Африканцима посебно је увредљива за одређени број Арапа. Али, нема потребе да се превише о томе говори, јер су они сада наши "добри момци". Ово помало личи на превид случајева албанских напада на Роме на Косову, које су НАТО окупатори правдали на основу тога да су "Роми сарађивали са Србима".

Осама бин Ладен

Још једна сличност између бивше Југославије и Либије јесте да су Сједињене Државе (и њихови НАТО савезници) још једном завршили на истој страни са њиховим старим пријатељем из авганистанских муџахединских дана, Осамом бин Ладеном. Осама бин Ладен је био савезник из сенке исламистичкој партији Алије Изетбеговића током грађанског рата у Босни, и то је чињеница коју су НАТО силе пажљиво криле. Наравно, западни медији су навелико одбацили Гадафијеву тренутну тврдњу да се он свим силама бори против Бин Ладена. Међутим, борба између Гадафија и Бин Ладен је веома реална и почиње још 11. септембра 2001. нападом на куле близнакиње и Пентагон. И заиста, Гадафи је био први који је покушао да упозори Интерпол на Бин Ладена, али није наишао ни на какву сарадњу од стране САД. У новембру 2007. године, француска новинска агенција АФП известила је да су лидери исламистичког покрета у Либији саопштили да се прикључују покрету Ал Каида. Попут муџахидина који су се борили у Босни, та либијска исламистичка група формирана је 1995. и обучавали су је ветерани САД подржавајући тако борбу против Совјета у Авганистану 1980-их. Њихов проглашени циљ био је рушење Гадафија у циљу успостављања радикалне исламистичке државе. База радикалног ислама одувек је била у источном делу Либије, где је садапња побуна и избила. Будући да на ову побуну ни мало не личе мирне демонстрације народних маса које су збациле диктаторе у Тунису и Египту, али има јасно уочљиву милитантну компоненту, сасвим се оправдано може претпоставити да исламисти учествују у побуни.

Одбијање преговора

Године 1999. Сједињене Државе су свим силама настојале да искористе кризу на Косову за нову НАТО мисију "изван области" и своје ватрено крштење. Шараду мировних преговора у Рамбујеу торпедовала је државна секретарка Мадлен Олбрајт, која је гурнула у страну умереније лидера косовских Албанаца у корист Хашима Тачија, младог лидера "Ослободилачке војске Косова", непоправљиво повезане са мрежом криминалних активности. Албански побуњеници на Косову су били „мешана врећа“, али како то често и бива, САД су завукле у њу руку и извукле најгоре од њих.

У Либији, ситуација може бити и гора

Мој је утисак, делом као резултат посете Триполију пре четири године, да је садашња побуна још и „више измешана врећа“, са озбиљним потенцијалом унутрашњих контрадикција. За разлику од Египта, Либија није насељена историјска држава, са хиљадама година дугом историјом, јаким осећајем националног идентитета и дугом политичком културом. Пре пола века, била је то једна од најсиромашнијих земаља у свету, и још увек није у потпуности изашла из своje племенске структуре. Гадафи је, на свој ексцентрични начин, био фактор модернизације, користећи прихода од нафте да подигне животни стандард до једног од највиших на афричком континенту. У опозицији су му, парадоксално, с једне стране су му реакционарни традиционалистички исламисти, који га сматрају јеретиком због његових релативно прогресивних ставова, а с друге стране корисници западне модернизације и подршке, који се стиде Гадафијевог имиџа и његове жеље за још већом модернизацијом. А постоје и друге тензије које могу довести до грађанског рата, чак и распада земље дуж географске линије.
За сада, пси рата њушкају около у потрази за још више крвопролића него што се стварно десило. Заиста, САД је изазвала ескалацију сукоба на Косову како би се "морало интервенисати", а исто се дешава и сада у Либији, где неукост Запада, шта би могао да уради, долази још више до изражаја.
Чавезов предлог за неутрално посредовање како би се спречила катастрофа, јесте пут мудрости. Али, изгледа да је сама идеја решавања проблема мирним посредовањем, а не силом, у НАТОланду испарила.
Дајана Џонстон је аутор Крсташки рат лудака: Југославија, НАТО и обмањивања Запада.


(8. март 2011, превод Слађана Милинковић)
[1] Компликовано место, иако није непреводиво, без извесног предзнања није могуће ни оптимално решење превода доживети у одговарајућем контексту. Најкраће би било – страна коментара на мишљење едиторијала, и.е. страна која се налази насупрот страни на којој се штампа мишљење/став редакције, и на њој се, сходно томе, штампа чланак који је и по месту и по смислу супротан ставу уређивачког одбора. Ово је можда познато читаоцима НСПМ, и свакако да новински чланак, макар и у електронској форми, не предвиђа коментаре, али сам сматрала да је потребно да укажем на проблемску ситуацију која није нерешива. У сваком случају, ако моје решење није „штрчало“ приликом читања, онда је можда детаљнији коментар сувишан.

 

[PYC]

Uspon kineske imperije i američko propadanje
​

Piše Milica Ostojić
Izvor: srpskapolitika.com

Jasno je da će XXI vek biti azijski jer je za kratko vreme Istok napravio takav skok da se može reći da je Kina već postala gospodar svoje budućnosti; lansirana modernizacijom postiže munjeviti uspeh dok se Amerika vuče u teškom naporu da izađe iz tunela. Pre samo koju godinu Kina je još bila učenica koja se naprezala da oponaša američkog maestra.

Amerika je na izmaku snage zbog najveće ekonomske krize, posle Velike Depresije 1929. godine, krize koju je Kina izbegla na maestralan način koristeći poluge državnog kapitalizma i tako je njena istorija dobila iznenadno ubrzanje. Tako je video Ameriku u koju se vratio 2009. godine iz Pekinga, gde je boravio od 2004. godine kao dopisnik lista „La Republika“, pisac, novinar i intelektualac zavidnog nivoa Federiko Rampini i ta svoja zapažanja zapisao u knjizi sa naslovom „ Ekstremni Zapad“, sa nadnaslovom: „Naša budućnost između uspona kineske imperije i propadanja američke snage“. Rampini slovi za dubokog poznavaoca makroekonomske dinamike, radikalnih ekonomskih svetskih promena i istovremenog uspona onoga što je definisano kao „kineska imperija“, odnosno kinesko lansiranje sa maksimalnom brzinom prema industrijskoj i ekonomskoj nadmoći od apsolutnog značaja.
​

Amerika je u propadanju – to je činjenica. Razvojni put američke imperije nije različit od puta drugih imperija koje su se zbog prekomernog teritorijalnog širenja i hegemonističkih ambicija pretvorile u dramatični faktor slabosti prema spoljnom svetu i u slabost u svojoj unutrašnjosti.

Amerika u gaćama

Rampini je bio učenik poznatog francuskog sociologa Rajmonda Arona, karijeru je započeo 1977. godine u „Ćita futura“, nedeljniku Federacije mladih italijanskih komunista, od 1979. godine je pisao za list „Rinašita“, potom je bio zamenik direktora dnevnog lista „Il Sole 24 Ore“, posle čega započinje karijeru dopisnika „La Republike“ iz Pariza, Brisela, San Franciska, Pekinga i od 2009. godine iz Njujorka. Bio je predavač na Berkli univerzitetu u Kaliforniji i u Šangaju na Univerzitetu za finansije i ekonomiju. Sarađivao je sa više francuskih listova, bio je savetnik Francuskog instituta za međunarodne odnose, „Ekstremni Zapad“ mu je dvadeset i prva knjiga. Dobitnik je velikog priznanja za novinarstvo nagrade „Luiđi Barzini“ 2005. godine i „San Vinsent“ 2006. godine.

Boraveći u Pekingu pet godina „dugih kao jedan vek, ali ne za mene već za odnose snaga između Azije i Zapada“, prisustvujući plahovitom kineskom porastu vratio se u Ameriku 2009. godine i zatekao „u gaćama“, posle rušenja zida Vol strita, posle izvoza „demokratije“ u Irak i Avganistan, Ameriku u kojoj su javni dug i surova kresanja učinila svaku infrastrukturu oronulom, gde se ulice, autoputevi, podzemne železnice, bolnice ne mogu porediti sa onima napravljenim u velikim azijskim gradovima, gde Kina ima dominantnu težinu u tačkama koje su izvan svake sumnje. „Fabrika sveta“ se ubrzano transformiše u „fabriku ideja“, sa više nego ambicioznom ekonomijom, a Kina postaje sposobna da bude konkurentna i na područjima kreativnosti, projektovanja kao i kulture. Rampini je u knjizi „Ekstremni Zapad“ (asocijacija na najudaljeniju tačku zapada San Francisko gde je živeo i radio) sačinio mozaik realnosti dve imperije koje se nadmeću, jedan rezime sa obiljem pojedinosti; budućnost Istoka što se otvara pred nama i sumrak američke imperije koju tek 2012. godine očekuju nepremostive teškoće.

Sva predviđanja upućuju da će pre ili posle najveća ekonomija sveta biti ona kineska. Precizan datum preticanja se ne zna, ali je takva predaja primata neizbežna. Rat u Iraku i Avganistanu (dosadašnja cena 3.000 milijardi dolara) već je osiromašio Ameriku, lišio je veoma bolno i opasno resursa za javnu potrošnju što je dovelo do toga da sve i na prvi pogled izgleda oronulo. Amerikanci podnose žrtve i iako svesni ovog urušavanja ništa ne čine da se trgnu i naprave skok i promene kurs istorije. Najtragičnija ličnost jeste predsednik Barak Obama od samog početka mandata, jer mu je najverovatnije sudbina dodelila okrutni zadatak da vodi što bolje vekovno propadanje zemlje sa zastrašujućom ekonomskom krizom koju je prouzrokovao neko drugi. Kinezi bi rekli da je nestrpljenje u politici veoma loš savetnik, ali Obama više voli da bude „dobar predsednik u samo jednom mandatu nego osrednji u dva“. Analitičari smatraju da je Obamin poraz neizbežan jer se između njega i poraza zapadne levice može staviti znak jednakosti.

Ofanziva na Zapad

U međuvremenu protivnik-rival pravi čudesne skokove prema svojoj budućnosti. Kineska trgovinska aktiva dostigla je rekord juna meseca ove godine, uvećana je za 140 posto, izvoz u odnosu na uvoz dostigao je razliku od 20 milijardi dolara, jer je zapravo povećan za 44 posto u odnosu na isti mesec 2009. godine. Vrednost mesečnog izvoza „made in China“ jednak je 137,4 milijardi dolara. Dakle, živimo u veku istorijske tranzicije, sa povratkom na centar događaja na Istok. Ali takmičenje je tek započelo i svi učesnici su primorani da menjaju ponešto sa samim sobom.

Autor knjige, s obzirom na to da je i vrstan ekonomista, analizira ponižavajuće stanje američkog državnog blaga prepušteno na milost i nemilost kineskim odlukama. Kineski premijer Đen Điabao godinama je upozoravao na rizik da visoki američki dug može da podstakne inflaciju i da bi Vašington u tom slučaju mogao da vrati Kini dug u otpacima hartije, pa je zato Kina počela da menja strategiju i pravi diversifikaciju u investicijama. Umesto da kupuje u američkim obveznicama ona kupuje direktno američka preduzeća. La Kik („China Investment Corporation“), Suvereni fond Vlade iz Pekinga, objavio je listu velikih preduzeća gde je postao akcionar, za sada manjinski. Ima li šta bolje u američkom kapitalizmu od: „Apple“, „Citigroup“, „Coca-Cola“, „Bank of America“, „Viza“, „Johnson&Johnson“. I po „slučajnoj koincidenciji“ u vreme najviše napetosti između dve zemlje otvorena je u Kineskom Institutu u Njujorku velika izložba posvećena slavnom kineskom filozofu Konfučiju (živeo između VI i V veka pre Hrista), izložbu je finansirala kineska država da pokaže kako njena ofanziva ne preskače ni kulturološki nivo – na taj način izaziva Zapad i na terenu ideja.

Kada se pojavila vest da upis učenika u američkim osnovnim školama na kurseve kineskog jezika doživljava bum, što je potpomogla Vlada iz Pekinga (stipendijama, obrazovanjem nastavnika, poklonima u didaktičkom i audiovizuelnom materijalu), u „Njujork tajmsu“ su se pojavili protesti roditelja jer je „neprihvatljivo da o školskoj politici SAD odlučuje strana vlada“! I to koja! Kakva okrutna šala sudbine, Narodna Republika Kina finansira studije kineskog jezika u američkim školama u trenutku kada je Amerika na rubu bankrota od Kalifornije do Floride. I kada reže plate nastavnicima i redukuje broj časova u školi.

Utakmica dva modela država

Veoma je mnogo primera, iznetih u knjizi, iz svakodnevice američkog pada i raspada: 2010. godine Obama potpisuje konačno da se iz federalnog fonda uzmu pare i započne projekat gradnje železnice visoke brzine u Kaliforniji i Floridi. I to je trebalo da bude predsednikov cvet na reveru, kao jedan od velikih infrastrukturnih radova koje je najavio još od sedanja u stolicu u Beloj Kući. Ali Novu 2010. godinu kineski putnici su svečano dočekali u vozu puštenom u promet, 664 milje u tri sata, a do 2012. godine linija visokih brzina u Kini biće 42, tako da će biti povezana čitava Kina. Kakvo gorko upoređenje, konstatuje autor knjige. U pitanju je utakmica između dva modela država i Amerika se očigledno nalazi u seriji B. Možda niko toga nije toliko svestan koliko Obama. Zbog toga je njegovo poređenje sa Kinom postala konstanta, tema kojoj pribegava često u obraćanjima. Kina mu je postala referencijalna tačka u nadmetanju, on se nada da će poniženje preokrenuti na pozitivnu stranu, pretvorivši ga u adrenalin, u stimulaciju kako bi se povratio leadership. Opominje da Kina osvaja poene takođe i na terenu Zelene ekonomije, proizvodi više solarnih ploča i energije na vetar od Amerike. Eksperti za energiju međutim iccrtavaju uznemirujuću sliku. U budućnosti, ne tako dalekoj, Amerika može da postane dvostruko zavisna: od arapske nafte i zelenih tehnologija koje proizvodi Kina. Ali američki establišment i institucionalni sistem izgleda da su otupili i nesposobni su da reaguju na predsednikove udarce bičem. A reforme su blokirane zbog političkog veta i lobističkih otpora. Naspram kineskog autoritarizma američka demokratija se batrga.

Barak Obama ne može ništa da uradi u zaustavljanju Kine koja prodire u preduzeća jer je ona apsolutno glavni američki kreditor

Amerika prolazi i kroz duboku krizu identiteta, nije više sigurna u samu sebe, u svoju ulogu u svetu, u ispravnost zapadnog modela gde je držala jedan vek titulu ekselencije. Pisac knjige podseća na neke godine iz prošlosti kada je jedna zemlja u razvoju bivala u ekonomskoj krizi i bila prinuđena da pozove hitnu pomoć Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i kada su tehnokrate ove institucije nosile u ruci kofer s pravilima. Zvali su ih „odobrenje Vašingtona“ , pre svega zato što su iza tih pravila stajali principi i vrednosti koje su odgovarale američkom modelu. Vašington je diktirao svoje uslove. Trebalo se potčiniti „jedinoj misli“ kako ekonomskoj tako i tržišnoj, trebalo je privatizovati, kresati javne troškove i šta sve ne da bi stigla hitna pomoć MMF-a. Primenjujući u političkoj i ekonomskoj nauci Darvinovu teoriju Amerika se ukazivala kao najnaprednija u evoluciji vrste. Ali danas, piše Amerikanac Halper, „u velikom delu sveta zemlje u razvoju pomaljaju se sa velikim potencijalom, a kineski model se pojavljuje kao atraktivniji od našeg. S jedne stane postoji demokratija tržišta sa svojim slobodama. S druge strane postoji autoritarna tržišna ekonomija koja garantuje snažan razvoj, političku stabilnost, poboljšanje života stanovništva. Kada bi mogli da biraju jedan veliki deo nezapadnih nacija birali bi kineski model“.

Samorazarajući materijalizam

Raste broj azijskih, afričkih i latinoameričkih zemalja, polako ulaze u kinesku orbitu i Kina tako pravi jednu maršrutu evolucije koja zaobilazi Zapad, čini ga manje bitnim. „U stvarnosti, piše Halper (koga citira Rampini) Kina smanjuje Zapad“. Evropa želela to ili ne, zaključuje autor knjige, bez obzira na to da li su Evropljani proamerikanci, antiamerikanci ili nešto drugo, ne može ostati ravnodušni posmatrač ovog dešavanja, jer ako se ne reaguje na raspad vrednosti Amerike ona će nas povući sa njom. Halper smatra da „ako se ostane bez odgovora to će suštinski izmeniti fizionomiju sveta“. A bez preporoda američke demokratije, koja bi se oslobodila od tereta teškog ekonomskog lobija i redukovala socijalnu nejednakost – Obama će ostati u sećanju kao efemerna ličnost, iluzija bez budućnosti.

Federiko Rampini navodi brojne primere potpune neuračunljivost kako u načinu življenja, ishrane, tako i u posledicama iskazanim u ceni za lečenje tih istih Amerikanaca, toliko debelih da zauzimaju dve stolice u bioskopu, oboleli od dijabetesa koji je direktna posledica prekomerne težine. Zašto se ne započne, smatra autor, sa zabranom unošenja hrane u bioskope? Odgovor: oni koji vode poslove vezane za hranu pobunili bi se i niko ne sanja da tako nešto zabrani. Preterana težina predstavlja ujedno, na plastičan način izraženo, jedno društvo sa raširenom potrošnjom koje je postalo tromo, bolesno, izludelo. Jedan materijalizam samorazarajući i stalno na ivici smrtnog kolapsa. Čak 190 miliona Amerikanaca, od ukupno 300, preterane je težine, debljina kod dece je utrostručena u poslednjih trideset godina i to nije više problem pojedinca već predstavlja propratnu pojavu antropološke dekadencije „Homo Amerikanus“. Cena nacionalne epidemije je zastrašujuća: 344 milijarde dolara godišnje odlazi na lečenje bolesti čiji je direktni uzročnik preterana gojaznost, što iznosi 9 posto od ukupnih troškova u zdravstvu, a za osam godina će se povećati na 20 procenata. Reč je o jednoj vrsti kolektivne sramote, koja je obeležje sveukupne slabosti. I pitanje je doslovno nacionalne sigurnosti: Pentagon je objavio da trećina mladih ne može da bude regrutovana u vojsku zbog preterane težine, to su oni što su postali invalidi već sa dvadeset godina. Amerika klizi sve niže. Usisana od sopstvene težine.

Kako izgleda svakodnevica u Americi? Padne sneg, a Vašington je na kolenima, sedam dana nisu u stanju da ga očiste, sve je blokirano, zbog toga ne rade javne službe, zatvorene su radnje; leti udari grom, nestane struja (malo je gradova gde su kablovi stavljeni ispod zemlje) i nema je tri dana, pa se ili sedi u mraku ili se sele u neki hotel gde je ima ali najpre isprazne frižider i zamrzivač. U Americi nije retkost da železnica prolazi centrom grada, trgovački vozovi takođe, naravno i ljudi prelaze tim ulicama bez zaštitnih rampi, na hiljade je takvih nezaštićenih mesta, ispred samoposluga, škola, crkvi, banaka; pa narod treba sam da obraća pažnju ili da eventualno čuje zvižduk voza. Kao na Divljem zapadu! A svakodnevna vanredna stanja koja čine život sve stresnijim bezbrojna su: tehničar za TV, kompjuter, službenici na šalteru u banci; jedna vojska neukih i nekompetentnih mladih ljudi. Da li je američka budućnost u izvrsnim diletantima? U Kini ako sam imao problema, zaključuje autor knjige, sa softverom ili sistemom interneta u hotelu dolazi sobarica koja kao da je diplomirala na Harvardu razreši mi problem u rekordnom vremenu. „2009. godine vidim u Njujorku, postindustrijskoj metropoli, post u svemu, jednu formu neoanalfabetske mase“.

Apokalipsa 2012.

Kao primer do koje mere je sve degradiralo u Americi autor „Ekstremnog Zapada“ navodi slabost u bezbednosti na aerodromima, gde bi Amerikanci osetljivi na mogućni terorizam trebalo da budu ako ne perfektni, a ono makar obazrivi. Čovek je već prošao kontrolu i izgubio se u masi, a neko se naknadno dosetio da bi u njegovoj torbi nešto moglo biti sumnjivo (bila je kutija „il foie gras“) i nastaje haos, evakuacija aerodroma, sledi zahtev da se pregledaju snimci putnika koji su prošli ali se konstatuje da kamere ne rade više dana, ne rade deset dana posle ozbiljnog alarma od atentata na letu Amsterdam-Detroit; dakle trebalo bi da je budnost na najvišem nivou. To je zemlja diletanata ili je drugačija interpretacija: Amerika ubira ono što je posejala. Najbolji talenti su negde drugde, tamo gde se plaća mnogo bolje, na aerodromima kontrolori se smatraju jednim od najmanje cenjenih poslova. I logika; zašto bi davao dobre rezultate kada je malo plaćen. Tako je u mnogobrojnim javnim službama, male plate, a s druge strane opšte nepoverenje građana za javnu birokratiju; malo plaćeni, necenjeni. Srediće se kamere na aerodromima, možda, ali ostaje nešto mnogo dublje u kolektivnoj psihi, stvarne slabosti zemlje. Da ne govorimo o katastrofama kakva je bila ona u Nju Orleansu, kada je žestina uragana Katarina odnela 1500 života i dva miliona izbeglica u regionu ili ona o „crnoj mrlji veka“ gde državna administracija pokazuje svoj nehaj, nestručnost, dezorganizaciju. Čini se spektakl trećeg sveta.

Sve je to i mnogo i malo u odnosu na ono što očekuje Ameriku 2012. godine. Reč je o još jednom apokaliptičnom scenariju, koji može da postane mora Vol strita; lavina obveznica stiže za isplatu u 2012, pa će sve nas pokopati ako preduzeća blagovremeno ne preduzmu mere predostrožnosti. Naime, 2012. je godina ubitačne konvergencije, gde se podudaraju dospeća: istovremeno dospevaju na naplatu državne obveznice, obveznice solidnih preduzeća i obezvređene obveznice („junk bonds“), u ukupnoj sumi koja skoro osam puta prevazilazi svotu koju tržišta apsorbuju u nekoj normalnoj godini. Samo Ministarstvo finansija SAD primorano je da u 2012. godini emituje državne obveznice u iznosu od gotovo dva biliona dolara da bi finansiralo tekući državni budžet i refinansiralo dospele privatne obveznice. Reč je o količini bez presedana i sve je koncentrisano u 2012. godini. U 2012, međutim, obezvređene obveznice koje dospevaju na naplatu odjednom će da dosegnu svotu od 155 milijardi dolara. Od te godine pa nadalje biće još gore: 212 milijardi u 2013. godini, 338 milijardi dolara u 2014. Zašto Apokalipsa dospeva baš počev od kobne 2012. godine? Uzrok je zapisan u istoriji poslednje finansijske krize. Tržišta su počela da osećaju prve napade strave u drugoj polovini 2007, a potpuni kolaps su doživela u toku 2008. godine. Do početka 2007. godine svet je još plivao u optimizmu, a lak dolazak do novca bio je pravilo. Zbog toga datiraju u 2007. godini poslednja maksi emitovanja sada već obezvređenih obveznica kojima su finansirane mnoge kupovine, a to su naročito činile kompanije specijalizovane za ulaganje kapitala izvan berzi („private equity“). Te su obveznice sa visokom kamatom emitovane najčešće na pet ili sedam godina. Eto zašto u 2012. godini. Oko 2012. godine se usredsređuju i nadoknade koje se odnose na državne deficite proizvedene radi spašavanja banaka i antirececijskih mera. To se odnosi i na Ministarstvo finansija SAD: čak ako i ne bude više rupa u državnom bilansu, Vašington zna već sada da će morati da izloži na tržištu 1800 milijardi u 2012, te po 1400 milijardi u naredne dve godine.

Novi model razvoja Afrike

Još jedno poglavlje toka propasti nekadašnje imperije.
Kabul, aerodrom, američki oficiri posmatraju, nesposobni i obeshrabreni, kofere sa novcem koji svakodnevno dolaze i bivaju utovareni na letove u predele fiskalnog raja, gde avganistanski predsednik Karzai i gospodari rata deponuju novac na sigurno mesto. Kolaps američke imperije, angažovane u preskupom ratu na drugom kraju sveta, a koja negira svojim građanima osnovne potrebe i usluge. U tim koferima što kreću ka Kabulu pa potom prema Dubaiju, Singapuru, Hong Kongu, nalaze se dolari, evri, saudijski ryal, norveške krune – prolazi sve ispred nosa američkih vojnika i oni ne mogu ništa da učine. Jedan visoki američki oficir koji istražuje korupciju, kaže: „To je novac od opijuma, ali i ima mnogo novca od američkih poreskih obveznika“. Sve blagosloveno od strane Karzaia.

Persijski zaliv, 2010. godine, ulaze dva vojna broda Narodne Republike Kine u luku Abu Dabi: to je prvi put u pet vekova da se vide vojna plovila sa kineskom zastavom u tim vodama. Za vrh američke mornarice počinje mora: dokle će se rasprostreti Kina da bi se suprotstavila morskoj američkoj hegemoniji? Admiral Robert Vilard, komandant snaga SAD na Pacifiku, govori o „rastućoj agresivnosti“ kineske mornarice. Raspad jedne imperije i uspon njenih rivala i naslednika projektuje se još jednom; spektakularno na okeanu. Admiral definiše „dramatičnim“ ojačavanje kineske vojne mornarice: „Kina i SAD su u punoj krizi u sudaru na Pacifiku. Mnogo pre nego što možemo uopšte očekivati Kina će dosegnuti vojni paritet“.

Kina, inače, konstruiše 75 novih podmornica. Po CRS (Congressional Research Service) za 15 godina Kina će biti opremljena sa pomorskom flotom mnogo većom od američke. Uz to investira u pomorske radare, satelite, mrežu podvodnih zvučnih lokatora, ima balističke rakete uperene ka moru: hakeri mogu zaslepiti američki satelitski nadzor u slučaju napada na Tajvan, na primer. Po jednoj studiji (Rand Corporation) do 2020. godine Amerika neće imati mogućnosti da odbrani Tajvan od jednog mogućnog vojnog napada Republike Kine, koja projektuje i novu snagu ciljajući na pravac Indijskog okeana, tako da je već konstruisala novu pomorsku bazu na ostrvu Hainan gde će dislocirati 20 nuklearnih podmornica.

Ovo premeštanje odnosa snaga ne znači neophodno i oružani sukob. Ali, 2007, tadašnji šef Us Pacific Command, admiral Timoti Kiting, prima jedan šok-predlog od Kineza: podeliti Pacifik u dve uticajne sfere. „Bilo jednom jedno vreme kada su Amerika i evropske kolonijalne snage imale „The China Station“, luku sa specijalnim pravima pristupa na kineskoj obali. Kina će završiti tako da će imati svoju „American Station“ na američkim obalama. To je logičan ishod putanje te snage“.

Već 2007, Kina se nametnula kao najznačajniji trgovinski partner Južne Afrike. Oktobra iste godine Amerika je davala prve znake velike finansijske krize i upravo u to vreme ICBC (Industrial and Commercial Bank of China) kupila je za 5,5 milijardi dolara 20 procenata južnoafričke „Standard banke“ i tom operacijom nadmašila istorijski rekord u bilo kojoj finansijskoj operaciji na tom kontinentu. Kina čisti putem svog uticaja Zapad sa poslednjeg kontinenta na kojem se još duboko ukazuje period kolonijalizma.

Evropa i Amerika kinesku ekspanziju denunciraju kao novu formu imperijalizma, podvlačeći da ona pljačka prirodna bogatstva, uz podršku diktatorskih režima. Sa kojim se to kredibilitetom Zapad podiže u odbranu interesa Afrike, pita se autor knjige. Još jedan emblematičan uspešni kineski test: ulaganje 700 miliona dolara za konstrukciju prve rafinerije i prve hidrocentrale u Nigeru, stotine miliona dolara u korisne javne radove, puteve, škole, bolnice; sve made in China; u Nigeru sa francuskom dominacijom koja je počela da se ruši u 2007. godini – pod kineskim udarcima. Isti lajtmotiv prati svekoliko prodiranje Kine u Afriku. Godine 2010. trgovinski promet između azijske supersile i crnog kontinenta premašio je granicu od 100 milijardi dolara. Kineske ruke se pružaju ka Africi, Kinezi prave ugovore na duge periode, za naftu u Angoli, Nigeriji, Alžiru, Sudanu, kupuju rudnike u Zambiji i Kongu, Gabonu.

I kineska diplomatija ide u potragu za velikim prostranstvima koja kupuje u Africi za poljoprivredna dobra, terene koji će postati žitnice jer Kina treba da prehrani narod i ima interesa za tim. Ali u razmenu Kina nosi novi tip razvoja, konstruiše u tim zemljama infrastrukture jer između 1970. i 1988. godine, u periodu kada je Zapad imao dominaciju u Africi, iako je američka i evropska pomoć dostigla visok nivo, siromaštvo u Africi se od 11 posto uvećalo na 66 procenata. Kinesko dejstvo međutim donosi samo pozitivne rezultate. I afrički političari treba da se probude i shvate da Africi nije potrebna pomoć, nju treba postepeno eliminisati, već razvoj: „Najbolji trenutak da se zasadi drvo bio je pre dvadeset godina. Drugi najbolji trenutak jeste sada“.

Avganistan u rukama Kineza

Avganistan, rat, a kineski poslovi. U Avganistanu je skriveno blago; nalazište rude, tajno bogatstvo koje može promeniti tok istorije. Hiljade milijardi dolara vredan veoma redak mineral ispod tla, nadziran: ili 80 puta veći od bruto nacionalnog proizvoda današnjeg siromašnog Avganistana. Ova šokantna vest procurila je iz Pentagona, izneo ju je „Njujork tajms“ 14. juna 2010. godine. Vojni eksperti kažu: „Avganistan može postati Saudijska Arabija po dragocenim mineralima“. Komandant, šef vojnih snaga NATO-a, general David Petrus potvrđuje: „Postoji jedan nečuven potencijal“. Stižu na teren naučnici „Geological Survey“, istražuju, pored njih vojni zvaničnici Pentagona, i na njihov rad se stavlja pečat Obamine administracije. U studiji spisak dragocenih resursa, počev od litijuma (dragocen za kompjuterske baterije i mobilne telefone), potom zlato, kobalt, gvožđe, bakar. General kaže da je to otkriće neizmerno.

I dok se Amerikanci dogovaraju kako da nauče Avganistance da izvlače rudu, ministar rudnika biva optužen da je 2009. godine stavio u džep 30 miliona dolara dodelivši Kini pravo iskopavanja rezervi bakra u provinciji Logar. Ministar je izbačen, a rudnik je ostao Kinezima. Osim toga, Kina je već pokazala značajnu sposobnost probijanja u avganistansku ekonomiju ispred očiju snaga NATO-a. I što je još važnije, u mnogim zonama američke trupe su redukovane i postaju lična pratnja kineskih menadžera, tehničara i radnika. U konstruisanju puteva, mostova, tunela Kinezi su izvanredni i konkurentni. Kako god da se završi rat, Avganistanu će oni biti potrebni.

Novi globalni poredak

Planeta dobija sasvim druge obrise. Globalno dejstvo Kine i Indije, Rampini definiše neologizmom KINDIA. Dok je u SAD nezaposlenost ogromna, a država paralisana javnim deficitom (10 procenata od ukupnog bruto nacionalnog proizvoda), farmaceutski kolos kalkuliše da bi njegova prodaja u Americi u narednih 5 godina mogla da raste 3 procenta, a u Indiji i Kini između 15 i 17 procenata. Dakle, krenulo se u ekspanziju prema Istoku. Pedeset procenata američkih multinacionalnih kompanija priznaju da njihove azijske filijale daju profit daleko veći od onoga u SAD i Evropi. Dok američki bogataši investiraju u Kindiji, Kina zasađuje korenje i u Latinskoj Americi. Juna 2010. godine prvi put u istoriji big mek u San Paolu i Rio de Ženeiru košta više nego u „McDonald’s“ restoranima na Menhetnu. Brazil je imao porast bruto nacionalnog proizvoda za 9 procenata, magazin „Time“ je izabrao njegovog predsednika Lulu da Silvu za „najuticajnijeg svetskog lidera“. On je mogao sebi da dozvoli da na Samit G 20 pošalje svog vicepremijera. Brazil nema više potrebe za priznanjima, izgubio je svaki kompleks inferiornosti, smatra se u svakom pogledu supersilom; u osam godina izvukao je broj Brazilaca iz siromaštva sa 50 na 30 miliona. Latinskom Amerikom kruži kineska lokomotiva. A Argentina je potpisala dugoročni ugovor sa Kinom o finansiranju od 10 milijardi dolara za kupovinu argentinske soje.

Kada je u pitanju nadmetanje američkih i azijskih studenata, Barak Obama neumorno ponavlja: ako mladi Kinezi i Indijci nauče matematiku i razne nauke bolje od naših sinova, budućnost će pripasti njima i naš zalazak je nepovratan. Međutim, u svetskim klasifikacijama azijatske nacije prednjače, Amerikanci su daleko iza njih. Dosta je posetiti čuvene univerzitete: Kolumbiju, Harvard, Berkli ili Stanford i videti kakva je invazija azijatskih studenata. Američki roditelji su zabrinuti. Ali zašto ne izračunaju koliko vremena njihova deca provode u školi. Otkriveno je da mladi Kinezi pohađaju školu 41 dan više u godini u odnosu na Amerikance; mereno satima pred profesorima provedu 30 posto više vremena, a na testovima iz Obaminih opsesivnih predmeta pokazuju sistematski bolje znanje.

„Kada će Kina vladati svetom?“ Naslov je koji udara u stomak kao pesnica. Da li je to kraj zapadnog sveta i rađanje novog globalnog poretka? SAD su veoma teško i opasno nepripremljene naspram kineskog uspona. A prioriteti kineskih lidera u Pekingu su veoma jasni: na prvom mestu ekonomsko ojačavanje, kako bi se iskorenilo siromaštvo, na drugom mestu kinesko održavanje što povoljnijih međunarodnih odnosa upravo zato što se stremi prvom cilju, uračunavajući tu i SAD. Činjenica je da je Kina sada sigurnija u samu sebe, odlučnija, ali njena strategija traje 30 godina; Kinezi su izuzetno strpljivi! I imaju dugoročnu viziju. Amerika praktično počinje sa 1620. godinom i danas računa na četvorogodišnju administraciju. Kina ima drugačije rezone; sa tradicijom, istorijom i kulturološkim blagom dugim preko 2000 godina.

Amerika u ulozi Trećeg sveta

Kakva sramota, Amerika još nije otkrila diferencirano sabiranje đubreta. Zato postoje oni Kinezi što čiste Menhetn i bave se diferenciranim otpadom, sabiraju limenke ili boce od plastike (svaka se naplati 1 cent). Ali i oni Kinezi koji su već napravili invaziju na Vol stritu; generalni direktor ICBC Vu Bin sedi na dvadesetom spratu „Trump Tower“, i upravlja trenutno najrentabilnijom bankom na svetu. Njena dobit u 2009. godini iznosila je 19 milijardi dolara, tri puta veća od one „Bank of America“. U Americi je u toku prava invazija kineskih banaka. ICBC je inaugurisana oktobra 2008. godine, tačno onda kada je svetski finansijski sistem ušao u duboku komu. Već u decembru iste godine ICBC finansira 307 miliona dolara grupu iz Šangaja koja kupuje lanac američkih hotela. „General Electric“, glavna kineska banka, hvali se da je među njenim klijentima američka informatička grupa „Dell“, logistički gigant „Ups“, vazduhoplovna kompanija „Southwest Airlines“ i Univerzitet Harvard. Harvard? Zaboga! Univerzitet sa najvećim brojem dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju naslanja se na banku čiji su akcionari lideri Komunističke partije Kine. Kakva lepa šala istorije.

Kina je odlučila da igra otvorenim kartama, ne skriva ništa u vezi sa investicijama na Vol Stritu. Suvereni fond Kine objavio je listu svih akcionarskih učešća kupljenih na američkoj berzi. I tako je izašla na videlo mapa veoma značajnih prodiranja Vlade iz Pekinga u najlepša imena američkog kapitalizma. Fond ima na raspolaganju 300 milijardi dolara, jedan deo je investiran u kineska preduzeća (ponajviše banke), a ostalo u obveznice američkog javnog duga. Danas Obama ne može ništa da uradi u zaustavljanju Kine koja prodire u svoja preduzeća jer je ona apsolutno glavni američki kreditor, zahvaljujući sumi od 2.500 milijardi dolara valutnih rezervi pod kontrolom Kineske centralne banke.

A pre 150 godina preci tih Kineza direktora velikih kineskih banaka stizali su u Ameriku parobrodima, tretirani kao stoka, polurobovi; ljudsko meso koje je išlo na klanicu na jednoj od najvećih gradilišta te epohe; izgradnju velike transkontinentalne železnice. 150 godina kasnije Kinezi opet grade železnicu u Americi, ovoga puta mnogo ih je manje; samo menadžeri, inženjeri i bankari. Konkurisali su za projekat železnice visokih brzina koja povezuje San Francisko sa Los Anđelesom, konkurisali poslednji ali su pobedili jer su sposobni da je izgrade u rekordnom roku, specijalizovani za nadvožnjake, tunele, čak su i vagoni made in China. I Kina ima ono što Americi nedostaje; javni kapital u izobilju. Direktor izgradnje je Kinez i zaključuje: „Mi smo najnapredniji na mnogim planovima i srećni smo da možemo ponuditi naše sposobnosti SAD“.

Istim tonom to saopštava kao nekada Amerikanci kada su govorili o Trećem svetu i samoj Kini. Danas Amerika ima stare železnice, dotrajale, kao da su preistorijske, a takođe ima i malo linija. Inženjeri i top menadžeri su Kinezi, a radna snaga je lokalna. „I dajemo dobre plate, zaključuje direktor, poštujući američke sindikalne ugovore“.

Zapad na Istoku

Posle pokazivanja ekonomske moći, kao i političke i vojne, režim iz Pekinga pokazuje i instrument za kulturološku hegemoniju na svim kontinentima; otvara TV na engleskom jeziku („Njuz 24 sata“), CNC World (Cina Network Corporation) za koju je vlada dala milijardu dolara. A Amerika, iz usta gradonačelnika Njujorka Blumberga, živi sa 13 procenata stanovništva ispod granice siromaštva (njih 40 miliona od 300), socijalne usluge su u akutnoj ekonomskoj krizi, finansije za javnu potrošnju u katastrofalnom stanju, od Njujorka do Kalifornije otpuštaju se nastavnici, Amerika je redukovala 10 posto broj radnih sati zbog čega je izgubilo posao 8 miliona osoba, zadužene su porodice sa kreditima i bankrotirale, zatvaraju se bolnice, linije metroa i autobuski saobraćaj, električna mreža je u raspadanju, autoputevi u degradaciji. Javni dug je dosegao cifru od 10 procenata bruto nacionalnog dohotka: istorijski rekord od Drugog svetskog rata.

Senzacionalno preticanje predviđa se u ovoj godini, ali po istraživanjima „Finenšl tajmsa“ američki građani su uvereni da se preticanje već dogodilo poslednjih meseci 2008. godine. Gubitak američkog primata nije samo udarac na zapadni ponos, već istinski udarac na ekonomiju jer tamošnji kapital migrira prema Istoku gde su investicije sigurnije.