Geopolitika Geostrategija Analize Trendovi

[PYC]

ALEKSANDAR SAVČENKO: ZAVERA MILIJARDERA - BROJ STANOVNIKA NA PLANETI SE MORA SMANJITI
​

Izvor: Fond strateške kulture , 10 mart 2011 21:26

Tek posle dezintegracije SSSR Bilderberški klub se mogao koncentrisati na to kako da čovečanstvo pretvori u globalnog najamnog radnika
​

Pare imaju čudnu odliku: kada njihova količina u džepu individuuma dostiže veličinu od milijarde, one na posaban način počinju uticati na njegovo mišljenje. I iz nekih razloga najbogatiji ljudi planete postaju najrevnosniji borci za ideju nultog rasta svetske ekonomije i smanjenja stanovništva Zemlje. To smanjenja na račun onih naroda koji su svojim ropskim radom milijarderima stvarali bogatstvo, a sami još nisu uspeli da isprobaju makar normalni život, a kamo li onaj prezasićen zadovoljstvima.

Mogli bi smo i da ne verujemo informacijama koje povremeno objavljuju mediji o zatvorenim susretima predstavnika svetske elite, na kojima se donose odluke kojima se milijarde ljudi osuđuju na izumiranje ne samo u ratovima ili od gladi nego i kao rezultat korišćenja specijalno stvorenih vakcina ili namirnica sa genetički modifikovanim organizmima. U svest ljudi implantuje se ideja o nepotrebnosti porodice kao temeljne ćelije društva i stimulišu "igre" pederastije i transeksualaca. I sve zarad toga da se smanji broj stanovnika na planeti do nivoa koji bi osiguravao radnu snagu za preduzeća koja pripadaju "eliti", ali od „rlite" ne bi iziskivao troškove za održavanje "neproduktivnog" dela čovečanstva.

Uostalom, mediji su mediji. I novinari moraju da se prehrane, a skandalozne teme za njih su šansa za dobijanje premija. Ali je na svetu živeo čovek kome baš i nije trebalo da pred smrt piše svoju poslednju poruku čovečanstvu da na Zapadu postoji "program (koji) raspolaže ogromnim finansijskim sredstvima (...) u svetskim razmerama, pošto može računati na podršku moćnih centara ekonomskog uticaja, posredstvom kojih se nameću uslovi zemljama, koje se nalaze na putu razvoja. (...) Oni gađaju u same osnove ljudskog morala i usmereni su na porodicu, propagiraju moralnu svedozvoljenost. (...) Nije li to takođe novi oblik totalitarizma, koji se krije pod vidom demokratije" (1).

Ove reči pripadaju Jovanu-Pavlu Drugom, čija je knjiga "Sećanje i identitet" objavljena marta 2005. godine, dve nedelje pre smrti pontifika. A predsmrtnim porukama može se verovati.

KOGA ĆE PRVOG POD NOŽ Dileme nema, odavno je vreme da se rast stanovništva stavi pod kontrolu, svetsku proizvodnju treba privoditi normi koja ne bi dopuštala da se rabe resursi i divljački ubija zemljište, kao što se to danas čini, i to bespovratno. Međutim, želimo da pitamo: a ko je za to kriv?

Sudeći prema mnogobrojnim publikacijama, krivcima za to što se crpe rezerve rude, nafte i gasa iz zemlje i riba u okeanu, a takođe zato što industrija zagađuju atmosferu i vodu, a plodno tle se koristi za uzgajanje biljaka koje se prerađuju u biogorivo, označeni su pre svega narodi Afrike i Azije, od kojih mnogih žive u siromaštvu i gladi (2).

Zato dajte da pogledamo - ko zapravo vadi i koristi te resurse? Preciznije, ko ih vadi? Zna se, (rade to ti isti Afrikanci i Azijati), ali u koje zemlje odlazi tuđe bogatstvo, ko to bogatstvo tamo proždire, prerađuje i odbacuje u vidu smeća, hemikalija i otrovnih gasova u zemlju, vodu i vazduh? Navedimo brojke.

Obzirom da najviše o proždrljivosti čovečanstva galame američki milijarderi, uzmimo SAD kao polaznu tačku. Do početka 2009. godine na Zemlji je živelo 6,6 milijardi ljudi. Od toga na SAD otpada 307 miliona. Prema tom pokazatelju SAD su među državama sveta odmah iza Kine i Indije, a veličina koeficijenta sumarnog nataliteta u SAD od 2,1 deteta po ženi je najveća među razvijenim zemljama.

Ispada da je udeo Amerikanaca u sastavu čovečanstva - 4,65 odsto. Pritom je udeo SAD u dnevnoj potrošnji nafte u svetu 22,33 procenta (3). Na grafikonu to izgleda ovako:

​

​

​

​

Iza SAD sledi desetina svetskih lidera po potrošnji nafte. Ali na tom spisku SAD su značajno ispred ostalih.

Slično je i u vezi sa potrošnjom električne energije po glavi stanovnika u celini. Na primer, Amerikanac u proseku troši onoliko energije koliko dvojica Japanaca ili šestorica Meksikanaca, 13 Kineza ili 31 Indus, 307 Tanzanijaca ili 370 stanovnika Etiopije (4). A pritom granica SAD sa Kanadom prolazi na širini u dijapazonu od ukrajinskog LJvova do Abhazije, što značajno smanjuje potrebu za energetskim resursima za grejanje stanova u zimsko vreme u odnosu na severnije regione, na primer Ukrajine ili Rusije.

Prvo mesto u svetu SAD zauzimaju i po potrošnji prirodnog gasa - 22,2 odsto (5).

SAD najviše od svih zagađuju atmosferu sa SO2 (20,62 odsto) samo kao rezultat potrošnje prirodnog gasa, da i ne govorimo o sagorevanju tečnog goriva u motorima automobila i aviona (6).

Amerikanci dnevno troše hrane u veličini od 815 milijardi kalorija, što je otprilike za 200 milijardi kalorija više nego što je propisano medicinskim uputstvima. I samo tih suvišnih 200 milijardi kalorija bilo bi dovoljno da se dnevno snabde namirnicama još 80 miliona ljudi (dve Ukrajine). Međutim, žitelji SAD svakodnevno izbacuju 200 hiljada tona jestivih proizvoda nabavljenih i neupotrebljenih.

Prosečni Amerikanac koristi svaki dan 159 galona (612 litara) vode u vreme dok polovina čovečanstva živi sa 25 galona dnevno (96 litara) (7).

Postavlja se pitanje: možda zabrinuti zbog nezadržive potrošnje svetskih resursa, milijarderi su i počeli voditi politiku nultog rasta? Uostalom, nisu Afrikanci i Azijati prvi pošli pod nož "svetske vlade".

ZAŠTO SU SLOVENI PRVA ŽRTVA? Efektno bi bilo početi članak o zaveri milijardera protiv čovečanstva uz citiranje reči gvozdene ledi Margaret Tačer o tome da je za SSSR dovoljno da ima stanovništva u veličini od 15 (prema jednoj varijanti, a prema drugoj 50) miliona ljudi. Autor je odlučio da proveri gde je i kada to izjavila bivši premijer Velike Britanije. I da li je to uopšte to rekla? Tim pre što neki novinari te reči pripisuju Džonu Mejdžoru, koji je Tačerku zamenio na premijerskoj funkciji.

Dugo lutanje po lavirintima Interneta u traganju za izvornom informacijom na koju su se pozivali razni autori citata završili su se potpunim fijaskom. Preciznije, svi tragovi vode ka ruskom publicisti autoru knjige "Zašto Rusija nije Amerika" Andreju Parševu. Kako je objasnio sam Andrej Petrovič, on je, svojevremeno proučavajući engleski jezik, slušao na radiju govor Margaret Tačer. "Tamo je direktno rečeno da u SSSR treba ostaviti 15 miliona ljudi, ali je to rečeno uvijeno: kao sovjetska ekonomija apsolutno nije efikasna, postoji tek nen manji deo koji je efikasan i koji zapravo ima pravo na postojanje. U tom efikasnom delu zaposleno je svega 15 miliona ljudi. Takav je smiso Tačerkine izjave, koja je potom interpretirana na različite načine (8).

Ali ostavimo pitanje o brojkama i pravilnosti interpretacije reči britanske baronese na savesti Parševa, tim pre što engleski jezik u to vreme on i nije znao baš najbolje. Sudeći prema govorima gvozdene ledi, koje je brižljivo sabrao Fond Margaret Tačer (Speeches | Margaret Thatcher Foundation), ona je zaista smatrala da je tek 15 odsto stanovništva SSSR bilo angažovano u sferi efikasne proizvodnje (onih 50 miliona ljudi). Rad ostalih za sovjetsku ekonomiju bio je neprofitabilan (katkad čak gubitaški). Međutim, iz ovoga se može izvesti i sledeći zaključak: moglo bi se čoveku i zavrteti u glavi od toga koliko je ekonomski sistem Sovjetskog Saveza bio potencijalno efikasan.

Efikasan rad 15 odsto njegovih građana bilo je dovoljno da SSSR obezbedi više-manje prihvatljiv nivo života, da se omladini osigura visokoprofesionalno i pritom besplatno obrazovanje, da se osvaja kosmički prostor, da se održavaju moćne oružane snage jednake sa Zapadom, i uz to još da se prehrane i zaštite desetine drugih zemalja koje su želele (u ovoj ili onoj meri) da grade socijalizam. A šta ako bi sovjetska ekonomija radila makar sa 50 odsto svog potencijala?!

Sada, posle dve decenije, očigledno da je upravo SSSR stajao na putu "svetske vlade" ka globalnoj dominaciji, koja je bila moguća samo u slučaju da se najpre dezintegrišu a potom i likvidiraju na mapi nacionalnih država koje brane svoje narode od pljački, istrebljenja ili porobljavanja iza kojih stoje svetske oligarhije. Druga žrtva postali su Sloveni Jugoslavije.

KLUPSKI ŽIVOT SVETSKE OLIGARHIJE Ne čudi što je do raspada SSSR zapadna politička i finansijsko-industrijska elita (uslovno govoreći, „svetska vlada") bila zabrinuta za svoj opstanak u istorijskoj perspektivi. Internet-sajt "PublicIntelligence" (Public Intelligence) daje mogućnost da se analiziraju spiskovi učesnika i dnevni red zasedanja Bilderberškog kluba, čeda Dejvida Rokfelera, od 1958. do 2005. godine. Na tim zatvorenim konferencijama najbogatiji i najuticajniji predstavnici svetske elite razmatrali su krucijalna pitanja svog opstanka (9).

Iz sadržaja programa bilderberških sedeljki vidi se da su se do 1992. godine prakično sve teme svodile na „sovjetsku opasnost" i načine kako da joj se sa strane Zapada suprostave. Posle dezintegracije SSSR i nekoliko godina međunarodnog haosa povezanog s tim događajem „svetska vlada" se najzad mogla koncentrisati na to kako da iskoristi mogućnosti koje joj se otvaraju kako bi čovečanstvo pretvorila u globalnog najamnog radnika, koji bi radio mnogo, jeo malo i uopšte ne bi smetao „eliti" da uživa u životu.

Tako je, na primer, u junu 1995. godine na zasedanju Bilderberškog kluba u Burgenstoku (Švajcarska) prvo pitanje bilo - „Šta sada misli da radi NATO?". Potom su razmatrane globalnije teme: „Ima li posla za sve?", „Atomizacija društva: uticaj novih tehnologija na političko ponašanje", „Naš dnevni red za STO i Svetsku banku", „Pouke nove finansijske krize" i, najzad, već sasvim otvoreno - „Praktični koraci ka boljoj globalnoj upravi i boljim globalnim pravilima" (Practical step stowards a better Global Governance and Rules). Treba istaći da pojam "Rules", upotrebljen u dnevnom redu bilderberžana, u engleskom jeziku ima nekoliko značenja: ne samo "pravila" ili "norme" nego i "vladavina", "dominacija". Tom kontekstu odgovara i jedno i drugo.

Od 1996. godine Bilderberški klub počeo je razmatrati teme "Rasna harmonija", "Svet bez granica", "Globalizacija", "Nova ekonomija" itd. U vreme postojanja SSSR "svetska vlada" je sebi dopuštala takve teme, ali samo u vidu futurističkih fantazija. A sada, osetivši sekomotnije, "elita" je osetila ukus toga što je sela na šiju čovečanstva i krilo "svetskog radnika" utakla svoje pozlaćene podupirače. Put ka tome je otvoren. Činilo se - živi, Ameriko, i raduj se. Ali nije došlo do toga. "Hranimo li mi mnogo suvišnih usta?", pitala se po ko zna koji put "elita", pa i sama zbog toga zamalo da izgubi apetit.

Problem suvišnog stanovništva planete i pomanjkanja prirodnih resursa nije nov. Još je 1798. godine engleski sveštenik Tomas Maltus objavio knjigu sa dugim naslovom - uobičajenim za to doba - "Iskustvo o zakonu stanovništva ili izlaganje prošlog i sadašnjeg uticaja tog zakona na blagostanje ljudskog roda, uz prilaganje nekoliko istraživanja o nadi u eliminaciju ili ublažavanje pričinjenog im zla". Autor knjige je izračunao da broj ljudi raste geometrijskom progresijom, a obim sredstava za njihovu egzistenciju u aritmetičkoj. Otuda je, prema njegovom mišljenju, potrebno da čovečanstvo ima granice količinskog rasta jer u jednom trenutku neće biti sposobno da se obezbedi dovoljnim količinama namirnica.

Maltus je zaključio da čovečanstvo može da spreči hipotetičku katastrofu jedino na dva načina: ili putem suzbijanja rasta stanovništva pomoću povremenih ratova, gladomora i masovnih epidemija ili čak prelaskom ljudi na suzdržavanje u potrošnji, što iziskuje režim preosmišljavanja ciljeva njihovog postojanja sa aspekta morala, a to je sumnjivo.

U toku dva poslednja veka ideje Maltusa nadahnjivale su mnoge naučnike i političare, pa je 1968. godine maltuzijanstvo postalo ujedinjujuća ideja za grupu predstavnika svetske političke, finansijske i naučne elite, koja je osnovala Rimski klub. Njegov cilj bio je nastavljanje istraživanja u tom istom duhu i izrada preporuka za spasenje čovečanstva. Pritom i iza Bilderberškog kluba i iza Rimskog kluba viri figura Dejvida Rokfelera.

Čudnim sticajem okolnosti stvaranje Rimskog kluba, na čelu sa marksističkim renegatom Aurelijem Pečeijem vremenski se podudarilo sa moćnim usponom levičarskog pokreta u Zapadnoj Evropi, koji se pretvorio u realnu opasnost po vladajuću klasu i američke interese na evropskom kontinentu. To navodi na misao da je "svetskoj vladi" bilo potrebno "strašilo" koje bi obrazovani deo stanovništva, naročito omladinu, odvlačilo od borbe protiv svetskog kapitala, usmerivši njihovu revolucionarnu energiju na drugačije koloseke. Ali nije sve tako jednostavno.

Po narudžbini Pečeija, odrednice neomaltuzijanstva u savremenom tumačenju izložio je 1970. godine američki tvorac teorije sistemske dinamike Džem Forster, a godinu dana kasnije u popularnijoj formi učinio je to njegov učenik Denis Medouz, čija knjiga "Granice rasta" su i do danas svojevrsni manifest Rimskog kluba.

Kompjuterski model koji su ponudili autori prognozira kolaps svetskog socijalno-ekonomskog sistema u 21. veku ukoliko čovečanstvo ne preduzme korake u pravcu smanjenja nivoa potrošnje resursa, zatim zagađenja sredine i uvođenja efikasne kontrole nataliteta. Mada je potom taj model podvrgnut kritici zbog nedovoljnih parametara, korišćenih za adekvatnu matematičku analizu, u celini se prognoze opravdavaju iako verovatno ne i u vremenskim okvirima.

Od tog vremena članovi Rimskog kluba su u više navrata promovisali svoje izveštaje u kojima upozoravaju čovečanstvo na nailazeću katastrofu (10). Ta strana delatnosti Rimskog kluba je svakako donela pozitivne rezultate. Ona je doprinela rastu društvenih pokreta koji se bave zaštitom prirodne sredine i formiranjem svojevrsnog ekološkog pogleda na svet na svetskom nivou. Međutim, kao što je Marks svojevremeno izveo dalekosežne zaključke iz čisto ekonomske analize, tako i autori izveštaja Rimskog kluba naginju ka političkim zaključcima, koje nude čovečanstvu kao univerzalni lek. Poimanjim konačnih ciljeva (nerealnih, ili realnih, nije važno) "strašila" Rimskog kluba ne pomažu toliko naučna saznanja pokojnog Aurelija Pečeija, koliko njegova autobiografija, koju je objavio 1977. godine pod naslovom "Ljudski kvaliteti".

KOME NACIONALNE DRŽAVE SMETAJU DA ŽIVI? I bez kompjuterskog modeliranja jasno je da, ako čovečanstvo bude (u najširem smislu) toliko ždralo, zagađivalo i razmonožavalo se, neće daleko stići. Koji je izlaz takođe je jasno: te tri komponente življenja treba ograničiti razumnim okvirima i živeti po razumu, kako bi se majci prirodi omogućilo da se reprodukuje. Međutim, zanimljivom se čini politička komponenta preporuka Rimskog kluba, koju Pečeji izlaže u svojoj autobiografiji. Ona se ukratko svodi na sledeće.

Dok budu postojale nacionalne države, među njima će se odvijati nadmetanje u nivou ekonomskog razvoja, a to znači i konkurencija za ovladavanje resursima. Konkurencija vodi u trku u naoružavanju, koja opet zahteva intenzivni razvoj industrijske proizvodnje. Sve topredstavlja jedan od determinišućih faktora, koji doprinose neracionalnoj potrošnji resursa.

Izlaz iz takve situacije, prema mišljenju Pečeija, može biti u tome što će se vlast nad svetom predati transnacionalnim korporacijama, koje tobože optimalno koriste prirodne resurse, obezbeđuju bolje uslove za rad, finansiraju istraživanja u oblasti novih tehnologija, imaju sredstva za preradu otpadaka itd.

Da li zbog nepoznavanja karaktera delatnosti transnacionalnih korporacija, da li zbog pokušaja da ljudima "posoli" mozak, tek Pečeji tvrdi da je "socijalna odgovornost savremenog proizvodnog sistema postala toliko dominirajuća da već ne može biti podneta kao žrtva motivima profita. (...) Ispada da je prvi zahtev koji se podnosi svakom preduzeću zapravo njegova društvena, socijalna korisnost, na koju može biti orijentisana i njegova dohodovnost, a ne obrnuto" (11).

Istina, bivši marksista se ograđuje i kaže da savremene transnacionalne kompanije, poput Dženeral-Motorsa, Simensa, Fijata, Nestlea, Tojote, Čejz Menhetn banke, "Rojal benk of Kanada" i drugih - iako ih obično smatraju višenacionalnim - u stvari su nacionalne kompanije i banke, koje imaju razgranate poslovne operacije u inostranstvu", i to sa velikim udelom učešća državnog kapitala zemalja u kojima su registrovane. Zato, "u slučaju nastajanja kriza ili konflikata višenacionalnost sličnih monopola brzo isparava" (11).

S tim u vezi i "zarad toga, da bi (...) otvorio novu etapu razvoja odnosa između transnacionalnih preduzeća i nacionalne države", Pečeji predlaže da se "uvede nenacionalni status za kompanije, koje posluju u međunarodnim razmerama, na primer, da se one stave pod okrilje Ujedinjenih nacija" Tojest, da se u sferi industrijske proizvodnje relizuje ono što je već urađeno u sferi finansija (MMF, Svetska banka), trgovini (STO), proizvodnji prehrambenih roba i farmaceutike (Prehrambena i poljoprivredna organizacija OUN i Svetska zdravstvena organizacija, koje po svetu šire semena genetički modifikovcanih biljaka i vakcina, koje onemogućavaju muškarcima i ženama da začinju decu (12).

Naročito je štetnim za čovečanstvo prvi predsednik Rimskog kluba smatrao za sada još važeće pravo država da poseduju i raspolažu svojim prirodnim resursima, što je garantovano u Povelji o ekonomskim pravima i obavezama država (usvojenoj u Generalnoj skupštini UN 1974. godine). Prema njegovom mišljenju, "prirodni resursi su zajedničko nasleđe celokupnog čovečanstva (...) jer nema ni moralnog principa ni prirodnog zakona iz kojih bi proisticalo da takvi resursi pripadaju ovoj ili onoj naciji na čijoj su se teritoiriji našli. Međutim, upravo ta slučajna raspodela resursa na Zemlji doprinosi raspirivanju međunarodnih konflikata, pa čak i osvajačkih ratova" (11).

Dakle, vidi se da su autori članka pozivanje na izjavu gvozdene ledi crpeli iz časopisa "Foreign Affairs" (2005). U njemu se najpre Julija Timošenko potresa zato što je za vreme predsednikovanja Vladimira Putina tobože 26 odsto "visokih predstavnika režima (...) u nekoj fazi služilo u KGB ili strukturama koje su zamenile taj resor", pa zato "prioriteti sadašnjeg Kremlja nisu demokratija i ljudska prava, već poredak, vlast (...) i obnavljanje međunarodnog uticaja zemlje". Ona zatim naglašava da Rusija, imajući 16 odsto svetskih rezervi gasa, malo čini na polju istraživanja i razrade novih nalazišta i ne dopušta stranim kompanijama da to učine. I zato savesna učenica Džordža Sorosa (13) savetuje: "Ako Zapad i, pre svega, Evropa žele da osiguraju sopstveni ekonomski procvat i ekonomsku bezbednost, oni moraju tražiti od Rusije ono što ona za sada nije spremna da ponudi svojevoljno" (14) Ni više ni manje.

Moramo se nevoljno zamisliti. Možda bi trebalo reći: hvala Bogu da Rusija za sada još postoji kao nacionalna država i da među njenim "visokim predstavnicima režima" još uvek ima onih iz specijalnih službi, a ne samo čubajsa i hodorkovskih?

To da nacionalne države smetaju "svetskoj oligarhiji" da stavi pod kontrolu sve prirodne resurse i faktički porobe čovečanstvo lepo objašnjava u svom intervjuu američki političar i izdavač časopisa "Executive Intelligence Review" Lindon Laruš: "Oligarsi se najviše plaše savremenih nacionalnih država. Oni su naviknuti da komuniciraju sa ljudima kao sa stokom bez mozga, koja pokorno ide kamo je teraju. Ali u 20. veku ta "stoka" je, kao prvo, počela sticati prilično obrazovanje, a kao drugo, ona se rasplodila zahvaljujući dostignućima savremene medicine. Na kraju se vlast oligarha našla u opasnosti. Štaviše, razabravši se u pogledu realnog uređenja vladajućeg sistema, ljudi će hteti da unište vlast oligarha. Zato vladajuća svetska oligarhija, s jedne strane, nije zainteresovana za rast stanovništva jer, što je više obrazovanih ljudi, tim je teže upravljati njima, a, sa druge strane, ona smišlja nova sredstva za zaglupljivanje ljudi. Eto, zbog čega se tako širi niska masovna kultura, eto zašto se sada u celom svetu smanjuje lestvica obrazovanja i sprovodi politika ograničavanja nataliteta..." (15).

Dakle, možda narodi bivšeg SSSR nisu slučajno postali žrtva plana za smanjenje stanovništva planete? Možda se teritorija čisti za nove gazde? Mehanizam je pokrenut. U Ukrajini nema ko da ga zaustavi, a i ne namerava da to učini, po svemu sudeći, jer oni najuticajniji oligarsi su ili u sastavu ili se nalaze pod uticajem takozvane Međunarodne krizne grupe (International Crisis Group), gde se, zajedno sa Sorosom, Bžežinskim i Hodorkovskim (16), nalaze, na primer, i zet drugog predsednika Ukrajine i jedan od najbogatijih ljudi Evrope Viktor Pinčuk. On, kako kažu (ili Soros?), finansira neke političare koji pretenduju na visoke funkcije u ukrajinskoj državi. Među njima su, prema glasinama, i Arsenij Jacenjuk, lider partije „Front promena", i vlasnik fonda slatkorečivog imena „Otvorena Ukrajina" (po analogiji sa Fondom za otvoreno društvo Džordža Sorosa).

U duhu preporuka poznatih mudraca, fondovi Pinčuka i Jacenjuka bave se traganjem i pripremom mladih lidera, koji bi u budućnosti trebalo da postanu namesnici „svetske vlade" u Ukrajini. A Pinčuk još bavi i propagiranjem takozvane savremene umetnosti izlažući u svom art-centru glave kravljih trupova sačuvane u formalinu pod nazivom „Isus i učenici" (vidi fotografiju).

Ovakvo korišćenje „umetnosti" kao sredstva za pretvaranje ljudi u bezdušne stvorove takođe postoji u preporukama koje su ugledale svetlost dana pre više od jednog stoleća. Tim pre što prikaz Svetih Apostola u vidu mrtvih kravljih glava sasvim korespondira sa jednim od glavnih zadataka koje su postavili mudraci - svom snagom u borbu protiv pravoslavnih Slovena.

Citiraću još jednom šta je rekao Lindon Laruš: „...vladajuća svetska oligarhija (...) smišlja sredstva za zaglupljivanje ljudi (...) širi se niska masovna kultura (...) snižava lestvica obrazovanja".

Mogu li u Rusiji da zaustave taj mehanizam? Ima nade ako se zna da Anglo-Saksoncima nije pošlo za rukom da stave pod kontrolu ruska nedra pomoću Hodorkovskog, a samo nekoliko dana posle hapšenja tog oligarha - iako pod izmišljenim izgovorom - lagano su stali na rep čedu Sorosa u Moskvi - Institutu Otvorenog Društva (The Open Society Institute). Međutim, virus u telu Rusije je ostao. Soros vam je kao AIDS: potrebno je preduzeti preventivne mere da je ne zaradite. (Uzgred, ukrajinskim fondom za borbu protiv AIDS rukovodi supruga pomenutog Viktora Pinčuka.)

Fond se uglavnom bavi reklamiranjem prezervativa, ali ni jednom rečju ne pominje ulogu takozvane gej-zajednice u širenju AIDS, tojest ne pominje pedere. Sudeći prema tome da broj HIV-inficiranih raste, a natalitet u Ukrajini pada, delovanje Fonda pokazuje se efikasnim upravo na ovom drugom pravcu. U krajnjoj liniji, tako tvrde ukrajinski protivnici legalizacije brakova među pederima. Nedavno je Ministarstvo pravde Ukrajine registrovalo Sveukrajinsku društvenu organizaciju lezbijki, gejeva, biseksualaca i transseksualnih ljudi - Savet LGBT organizacija Ukrajine. U statutu Saveta je rečeno da su glavni ciljevi njegove delatnosti: "Postizanje pune građanske jednakosti za lezbijke, gejeve, biseksualce i transseksualce u Ukrajini, (...) suprostavljanje apidemiji HIV (žele li to oni da se bore protiv HIV?; prim. aut.); stvaranje politički i socijalno aktivne LBGT zajednice..." (17).

Poslednji predlog u citatu iz statuta je naročito interesantan. Teško da se može smatrati da su prava te grupe u Ukrajini uzurpirana ako je ona, sudeći prema publikacijama u štampi, široko zastupljena među visokim činovnicima i parlamentarcima. Može biti da je cilj "stvaranja politički i socijalno aktivne LBGT zajednice" upravo u onom na šta je upozoravao Jovan Pavle Drugi? Pederi se pretvaraju u "jurišne odrede" Novog svetskog poretka?

A onda u budućnosti Ukrajinu ne čeka "narandžasti", već "plavi" Majdan. Na čemu Ukrajincima autor i čestita. Uostalom, to vam je kao krik duše. Kao kod pontifika. On je znao šta ide uz šta.

____________________

1. Cit. po tekstu Иоанн Павел II "Память и идентичность. " / "Россия в глобальной политике"

2. Vidi. Naprimer, W. Jasper, Global Obama Care and World Population Control, New American, February 1st, 2010 (Global ObamaCare and World Population Control: Health; William F. Jasper New American Monday, February 1st, 2010 As reported here on January 16 ...) ili F. William Engdahl, Bill Gates Talks About Vaccines to Reduce World Population, March 04, 2010 .marketoracle.co.uk/Article17644.html

3. International Energy Statistics)

4. Consumption by the United States: Americans constitute 5% of the world's population but consume 24% of the world's energy.

5. Природный газ - проект Александра Долгих - Мировое потребление природного газа

6. Природный газ - проект Александра Долгих - Мировые выбросы CO2 от потребления и сжигания природного газа

7. Consumption by the United States: Americans constitute 5% of the world's population but consume 24% of the world's energy.

8. СКОЛЬКО В РОССИИ ЛИШНИХ ЛЮДЕЙ?

9. Bilderberg | Public Intelligence

10. 1974 g. - M. Mesarović i E. Pestel, "Čovečanstvo na raskrsnici; 1976 g. - Я. Tinbergen "Preispitivanje međunarodnog poretka"; 1987 g. - Э. Pestel "Iza granica rasta"; 1991 g. - A. Kingi i B. Šnajder, "Prva globalna revolucija"; 1992 g. - D. Medouz i dr., "Iza granica rasta: эsej o alternativnoj budućnosti"; 1997 g. - E. Vajczeker, A. i L. Lovins, "Faktor četiri. Troškovi - polovina, efekat - dvostruki"; 2004 g. - D. Medouz, "Granice rasta: 30 godina posle".

11. Ovde i dalje citat po A. Pečeiju, "Ljudski kvaliteti", glava 3, odeljak 3. "Metamorfoza mnogonacionalnih korporacija", Аурелио Печчеи. Человеческие качества - Глава 3. Удивительные новые явления

12. Vidi, na primer, "Proizvodi i smanjenje stanovništva: Rokfeleri", Продукты и сокращение населения: Рокфеллеры - ВЛАСТИ.НЕТ, "Bill Gates Talks About Vaccines to Reduce World Population", .marketoracle.co.uk/Article17644.html

13. Vidi, na primer, Тимошенко тайно встретилась с Соросом в ресторане на Бориспольской трассе : Новости УНИАН

14. Yuliya Timoshenko, Containing Russia, Foreign Affairs, May/June 2007, .ibyut.com/downloads/Foreign%20Affairs.pdf. Cit. po Сдерживание России | ИноСМИ - Все, что достойно перевода

15. Laruš L. Blesk i siromaštvo nove Rimske imperije. Intervju sa T. Šišovom // Sutra, 2002, №27, s. 5.

16. Who is International Crisis Group?

17. Версии.com Фабрика аналитики :: Минюст Украины зарегистрировал Совет геев и лесбиянок

 

[PYC]

POGLED IZ RUSIJE: POČINJE LI U LIBIJI NOVI SVETSKI RAT?


​

Aleksandar MEZJAJEV
Izvor: Fond steteške kulture, Moskva 03 mart 2011

Prevod: Rajko Dosković

​

Događaji na Arapskom Istoku pokazuju da globalna vlast počinje sveobuhvatni svetski rat. Opasnost od agresije se povećava

U noći uoči 27. februara Savet bezbednosti UN usvojio je rezoluciju o uvođenju sankcija protiv Libije. Rezolucija broj 1970, usvojena jednoglasno (1), utvrđuje da su „sve države obavezne da odmah zamrznu sve finansijske i ekonomske fondove na svojim teritorijama, kao i resurse koji se nalaze pod direktnom ili indirektnom kontrolom organizacija ili lica", navedenih u rezoluciji (2).

SB UN je ustanovio zabranu putovanja Moamera Gadafija, članova njegove porodice i niza rođaka, kao i članova njegove vlade. Rezolucija je takođe ustanovila da su države članice UN „obavezne da hitno preduzmu sve neophodne mere kako bi se sprečile direktne ili indirektne isporuke, prodaja ili dopremanje u Libiju" svih vrsta naoružanja „uključujući sve vrste oružja, municije i vojnog materijala". Rezolucija takođe zabranjuje Libiji bilo kakav izvoz oružja i obavezuje sve zemlje da to sprečavaju. A glavna odluka Saveta bezbednosti je da se situacija u Libiji preda Međunarodnom krivičnom sudu.

Kao razlog za tako drastične mere, SB UN je označio „veoma široke i sistematične napade na civilno stanovništvo", koje tobože vrše libijske vlasti, što „može predstavljati zločin protiv čovečnosti".

Šta se to u stvari događa u Libiji? Da li su tamo zaista u pitanju „veoma široki i sistematski napadi (libijskih vlasti) na civilno stanovništvo"? Ima ozbiljnih naznaka da ovakve tvrdnje ne odgovaraju istini.

Setimo se. Početkom januara 2011. godine „pobunjeno mirno stanovništvo" svrgava predsednika Tunisa a početkom februara predsednika Egipta. Paralelno se održavaju masovne demonstracije u Jemenu, Bahreinu, Jordanu i Alžiru. Potom „diktator" proliva krv „mirnog stanovništva" u Libiji. Tako je barem u medijima. A u stvari sve liči na izlaganje Agate Kristi u romanu „Ubistva po azbučnom redu". Prema sižeu romana, ubica pokušava da ubedi policiju da je on manijak i da žrtve bira po azbučnom redosledu. Neko vreme on zaista tako postupa i samim tim uspavljuje budnost policije, a zatim nanosi neočekivani udarac - ubija ne poštujući azbučni redosled. Libija nije jedini, ali je glavni objekat napada. Svi ostali su dekoracija koja ima za cilj, s jedne strane, da osigura iluziju „prirodnosti" onoga što se dešava („ustanak narodnih masa protiv diktature"), a sa druge strane, da obezbedi nezadrživo donošenje potrebnih odluka na međunarodnom nivou. (Sličnost: munjevito stvaranje vojnih baza SAD u Kirgiziji i Uzbekistanu posle događaja od 11. septembra 2001. godine).

Ovakva taktika mogla bi se porediti sa logikom zločina opisanog u članu 105 Krivičnog zakona Ruske Federacije: „izvršenje zločina na opšteopasni način" (deo 2, paragraf „e"). Na primer, za ubistvo nekog lica zločinac postavlja bombu u voz: za njega je glavno da ubije svoju žrtvu, ali, maske radi, on ubija i sve ostale koji se nalaze pored.

Jedna od glavnih odlika razvoja situacije jeste njena brzina. Pored ostalog, i kada je reč o predaji zbivanja u Libiji Međunarodnom krivičnom sudu. Glavni tužilac MKS L. Moreno Okampo je 23. februara izjavio da Sud ne može započeti istragu jer Libija nije učesnik Statuta MKS. Međutim, on je važno dodao: jedini izlaz u toj situaciji jeste da predmet uruči Savet bezbednosti. I već 26. februara SB UN usvaja rezoluciju, koja sadrži ne samo sankcije nego i predaju predmeta Međunarodnom krivičnom sudu. Takvu fantastičnu brzinu donošenja odluke SB UN još nije poznavao. Čak i razmatranje slučajeva agresije je zauzimalo više vremena. Ovo je već drugi slučaj predaje u MKS situacije u ovoj ili onoj zemlji od strane SB UN. Prvi se odnosio na Sudan (region Darfur) i zabeležen je 2005. godine. Bez obzira na to što se tada, prema zvanično saopštenim informacijama, predmet ticao stotina hiljada žrtava, rezolucija je pripremana nekoliko meseci a glasanje je podelilo Savet bezbednosti: „za" je glasalo 11 zemalja, četiri zemlje (Kina, Brazil, Alžir i SAD) su se uzdržali. Odluka o Libiji je 27. januara usvojena jednoglasno. To govori o jednom - o dugotrajnoj i detaljnoj pripremi te odluke.

Slično korišćenje međunarodnog suda za mešanje u već započetu agresiju izvršio je Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju, kada je još u vreme bombardovanja NATO teritorije Srbije, glavni tužilac tribunala Luiz Arbur potpisala optužnicu protiv predsednika zemlje koja je izložena bombardovannju. To što se dogodilo u maju 1999. godine sa Jugoslavijom ponavlja se danas prema Libiji: takozvano „međunarodno pravosuđe" pokazalo je da predstavlja oruđe za vođenje rata.

Ni u Tunisu ni u Egiptu vlast u stvari nije promenjena. Uklonjene su prve ličnosti, a svi ostali su ostali na svojim mestima. Libija je jedina zemlja gde je sve drugačije.

Zašto upravo Libija? Pokušaji da se uništi vlast Muamera el Gadafija preduzimani su tokom sve 42 godine njegove vladavine. Američko bombardovanje Tripolija i Bengazija aprila 1986. godine vršeno je demonstrativno i naglo. Niko tada na Zapadu nije žalio ni mirno civilno stanovništvo ni porodicu Gadafija, koji je u bombardovanju izgubio ćerku. Danas je taktika promenjena: iskazujući spremnost da „sarađuje sa Gadafijem", Zapad je zamenio direktno nasilje razaranjem društva iznutra.

Naravno, tu je i faktor nafte. Za razliku od Tunisa i Egipta, gde su rezerve nafte male, Libija sa njenih 50 milijardi barela zauzima peto mesto u svetu, odmah posle Rusije (79 milijardi barela). Zato je u Libiji nije sve krenulo kao u zemljama koje su poslužile kao „dekoracija". Glavni organizatori prevrata morali su delovati otvoreno: upravo su oni postali sponzori Rezolucije SB UN broj 1970. U odnosu na Tunis i Egipat, unovske i zapadne vlasti ograničili su se na zabrinuto upozorenje o nedopustivosti primene sile. U odnosu na Libiju, gde je Gadafijev otpor prekinuo tipski scenaro, mehanizam pritiska bio je uključen na pune obrtaje: otvorene pretnje generalnog sekretara UN Ban Ki Muna, izjave visokog komesara za ljudska prava N. Pilej, uključivanje Saveta za ljudska prava, Saveta bezbednosti, a sada i Međunarodnog krivičnog suda UN.

Brilijantan pozorišni efekat daje korišćenje kompjuterskih „socijalnih" mreža za raspirivanje masovne psihoze. To su i „direktne" reportaže iz tobože zauzetih gradova i „prelazak" na stranu „pobunjenog naroda" predstavnika Libije u SAD i Francuskoj. Sada se u medijima uvežbava virtualni rat, u celosti izrežiran, montiran i „u foto šopu obrađen" na kompjuterima. Nešto slično rađeno je uoči bombardovanja Jugoslavije (događaj u Račku, koji je poslužio kao izgovor za agresiju NATO), ali ovog puta dinamika je još veća i mi smo svedoci nove etape. Libija je prvo, ne poligonsko, već borbeno isprobavanje snaga i sredstava informtivnog rata. I treba ga priznati kao uspešno.

Na poslednjoj sednici Generalne skupštine UN Libija je predložila da se na dnevni red stave pitanja kao što su „Istrage o ratovima" i „istraga o atentatima na šefove države i vlada" u poslednjih pola veka. UN je odbio da razmatra ta pitanja. Ruska Federacija je 2007. godine predložila nacrt nove međunarodne konvencije o zabrani vođenja informativnih ratova. Predlog Rusije ostao je glas vapijućeg u pustinji.

I u Tripoliju i u Moskvi dobro shvataju smisao onoga što se dešava. Shvataju na koga se cilja kada se isprobavaju nove metode vođenja rata. Zaustaviti agresora pomoću istraga i konvencija više nije moguće. Potrebno je pripremati se za direktno odbijanje agresije. Rusija je upravo ratifikovala Sporazum sa Belorusijom o osiguranju međusobnih isporuka vojne i civilne proizvordnje u periodu povećanja opasnosti od agresije i u ratno vreme (4). U sporazumima poslednjih decenija takav termin je primenjen prvi put. Događaji na Arapskom Istoku pokazuju da globalna vlast počinje sveobuhvatni svetski rat. Opasnost od agresije se povećava.

__________________

1. Osim pet poznatih Stalnih članica, danas u sastav SB UN ulaze Brazil, Bosna i Hercegovina, Kolumbija, Gabon, Nemačka, Indija, Liban, Nigerija, Portugalija i JAR.

(2) Vidi dokument UN: S/RES/1970 (2011)

(3) Vidi dokument UN: S/PV.5158 ot 31 marta 2005 goda.

(4) Vidi: Federalni zakon „O ratifikaciji Sporazuma između vlade Ruske Federacije i vlade Republike Belorusije o osiguranju međusobnih isporuka produkcije vojne, dvostruke i civilne namene u periodu povećanja opasnosti od agresije i u ratno vreme od 10. decembra 2009 g., (Rossijskaja gazeta, 2011, 11. februara)

 

[PYC]

STRATFOR: KOLIKO DALEKO JE ZAPAD SPREMAN DA IDE U LIBIJI
​

Izvor: standard.rs ponedeljak, 21 mart 2011 11:01

Pitanje je u kojoj meri će ovo ostati vazdušna kampanja kao u slučaju Kosova ili će se preći i na kopnene operacije, pita se Džordž Fridman iz američke agencije za strateška istraživanja Stratfor

Dugoročni ciljevi rata u Libiji, mada neizrečeni, dobro su poznati - zbacivanje Gadafijeve vlade, koju bi zamenio novi režim čiji bi stožer činile pobunjene snage.

Zadatak je jasniji nego strategija, koja se ne može utvrditi na osnovu prvih poteza. Strategija bi morala biti uspostavljanje zone zabranjenog leta i napadi na libijske komandne i kontrolne centre, ili oboje plus napadi na Gadafijeve snage. To takođe može biti kombinovano sa invazijom i okupacijom Libije.

Pitanje, međutim, nije cilj, nego strategija koja se sprovodi. Koliko je (međunarodna) koalicija, ili u najmanju ruku pojedine njene članice, spremna da ide daleko kako bi se promenio režim u Libiji i potom kontrolisale posledice tog čina? Koje resurse je spremna da angažuje i koliko je spremna dugo da se bori? Treba se prisetiti da je u Iraku i Avganistanu okupacija postala srce, odnosno središte rata, a da je promena režima bila samo početni čin. Moguće je da koalicioni partneri još nisu doneli odluku o strategiji ili još nisu postigli sporazum. Razmotrimo prvo fazu rata, bez obzira koliko je (međunarodna koalicija) spremna da ide daleko u ostvarivanju svog cilja.

Kao i prehtodni ratovi od 1991, i ovaj rat je počeo sa veoma javnom pripremom, tokom koje su koalicioni partneri pregovarali o osnovnom okviru tražeći međunarodnu podršku i odobrenje od međunarodnih organizacija.

Tokom ovih priprema i pre konačne odluke, specijalne snage su ubačene u Libiju da bi obavili dve misije. Prvo, da ostvare kontakt sa pobunjeničkim snagama da bih ih pripremili za predstojeće događaje, uspostavili kanale za komunikaicje i logistiku, kao i da se stvori politički okvir za vreme nakon rata. Drugi cilj je da se lociraju i osmatraju mete za napade, kako bi se osigurale najnovije informacije. Znamo da su operativci britanskog SAS bili u Libiji, a pretpostavlja se da su i specijalne snage i bezbednosne službe drugih zemalja takođe operisale na tom prostoru.

PARADOKS RATA Rat je počeo sa dve serije napada. Cilj prvih napada bio je onseposobljavanje ili izolovanje libijske komandne strukture. To može da uključi i ubistvo Gadafija i njegovih sinova ili drugih visokih zvaničnika.

Ti napadi zavise od specifičnih obaveštajnih podataka o objektima, uključujući komunikacije, planiranje sa detaljima o lokaciji libijskog rukovodstva.

Napadi se izvode krstarećim raketama i avijacijom. Tip aviona koji se koriste zavisi od snage vazdušne odbrane Libije, potrebnog vremena i municije. To mogu biti konvencionalni borbeni ili nevidljivi strateški avioni kao što je američki B-2 bombarder. Specijalne snage mogu biti na zemlji kako bi označili mete za municiju sa laserskim navođenjem.

Istovremeno, međunarodne koalicione snage napadaju libijske vojne aerodrome, magacine sa gorivom i slično kako bi se prizemljila libijska avijacija. U toku su udari borbenim avionima ili krstarećim raketama po radarima velikih i fiksnih raketnih sistema zemlja-vazduh (SAM).

Istovremeno, avioni "divlja lasica", koji su dizajnirani da neutrališu vazdušnu odbranu neprijatelja, patroliraju u potrazi za pokretnim SAM sistemima kako bih uništili. To je ključni moment u sukobu. Veoma je teško biti mobilan i detektovati ove oružane sisteme na zemlji. Stoga, potpuna eliminacija antiraketnih sistema delimično treba da bude obaveza Libijaca (antivladinih snaga). Između mobilnih sistema i ručnih protivavionskih raketa, pretnja po savezničke avione može postojati izvesno vreme, čak iako se Gadafijeve snage suoče sa teškoćama da obori bilo šta.

To Zapad, a naročito SAD, veoma dobro znaju i umeju da se suoče sa tim izazovom. Ali ovo je početak rata. Gadafijeva ključna snaga je u oklopnim jedinicama i, naročito, artiljeriji. Uništavanje njegovih vazdušnih snaga i izolovanje njegove vojne sile, ne znači automatski i pobedu u ovom ratu. Rat se vodi na zemlji. Postavlja se pitanje motivacije Gadafijevih trupa. Ukoliko smatraju da je predaja neprihvatljiva i da je to lična katastrofa, oni mogu nastaviti borbu. U tom slučaju, međunarodna koalicija mora da odluči da li će se angažovati u uništavaju libijskih snaga iz vazduha. To je moguće, ali se nikada ne može sa sigurnošću unapred tvrditi da je i ostvarivo.

Štaviše, to je faza rata u kojoj počinje da raste broj civilnih žrtava. To je paradoks rata koji je pokrenut da okonča stradanje civila - da sredstva koja se koriste za ostvarenje tog cilja mogu ponekad da sama po sebi izazove znatna ljudska stradanja. To nije samo teoretski stav. To je trenutak u kome pobornici rata, ali koji žele da se okončaju nevolje civila, mogu da se okrenu protiv političkih lidera zato što to nisu uradili bez visoke cene, odnosno žrtava. Treba se prisetiti da se svet gnušao Sadama Huseina, ali oni koji su ga se gnušali često nisu bili spremni da se plati cena za njegovo zbacivanje. Evropljani su naročito osetljivi na to pitanje.

STRATEGIJA, CILJEVI, POLITIČKA VOLJA Pitanje je, dakle, u kojoj meri će ovo ostati vazdušna kampanja, kao u slučaju Kosova, ili će se preći i na kopnene operacije. Kosovo je u tom smislu bila idealna varijanta, ali Gadafi nije Slobodan Milošević i možda ne ne misli da može bilo gde da ode ako se preda. Za njega borba može biti pitanje egzistencije, odnosno preživljavanja, dok za Miloševića to nije bio slučaj. On i njegovi sledbenici mogu nastaviti otpor. To je velika nepoznanica. Opcija za međunarodne snage može biti ograničavanje na vazdušne operacije u određenom periodu bez jasnih rezultata, ili da se izvrši invazija.

U tom slučaju se nameće pitanje, čije trupe će učestvovati u invaziji. Egipat se čini spremnim za to, ali između ove dve zemlje postoji dugogodišnji animozitet i njegova intervencija možda ne bi bila doživljena u Libiji kao oslobođenje. Evropljani mogu da izvrše invaziju. Teško je zamisliti da će Obama prihvatiti angažman u trećem ratu u islamskom svetu. Taj trenutak će biti test za međunarodnu koaliciju.

U slučaju invazije, ona će verovatno biti uspešna. Onda se postavlja pitanje, da li će se Gadafijeve snage povući u opoziciju, odnosno pokret otpora. To zavisi od stanja njihovog duha, ali i ponašanja (međunarodnih snaga). Amerikanci su podstakli pobunu u Iraku gurajući pripadnike (Sadamove) Baz partije u nemoguću poziciju. U Avganistanu su Talibani prepustili formalnu vlast, a da nisu u potpunosti bili poraženi. Oni su se pregrupisali, transformisali i vratili. Nije poznato da li je i Gadafi to u stanju da uradi, ali ostaje velika nepoznanica.

U Iraku nisu bile problem operacije specijalnih snaga niti udari koji su desetkovali i uništili neprijateljsku vazdušnu odbranu. Nije bio problem ni u porazu iračkih snaga na kopnu. Problem je bila okupacija, kada se neprijatelj pregrupisao i organizovao pokret otpora protiv SAD koje su imale ogromne teškoće da se sa njim suoče.

Stoga, vojni uspesi narednih dana, ne znače ništa sami po sebi, odnosno neće nam ništa nagovestiti. Čak i ako se Gadafi preda ili bude ubijen, čak iako nije nužna međunarodna invazija, postoji mogućnost pobune njegovih snaga. To nećemo znati, sve dok eventualno ne počne.

Odlučeno je da je cilj ove misije promena režima u Libiji. Redosled strateških poteza je rutinski u pripremama za rat od 1991, ovoga puta sa većim angažmanom Evrope. U početku će invazija ići veoma dobro, ali to neće biti odlučujuće za ishod rata. Test će uslediti, ako rat čiji je cilj zaustavljanje ljudskih stradanja, zapravo izazove dodatne nevolje civila. To je tako u situacijama kada se moraju doneti teške političke odluke i kada ćemo utvrditi da li se podudaraju strategija, ciljevi i politička volja.


Priredio Dragan ŠTAVLJANIN

 

[PYC]

PRETPOSLEDNJA STANICA DO RUSIJE: ŠPIJUNSKA POZADINA NAPADA NA LIBIJU
​

Irina LEBEDEVA
Izvor: Fond strateške kulture, 21 mart 2011 21:19

Od sredine 80-ih, kada je sudbina SSSR rešena, za borbu sa komunizmom nisu bili potrebni lideri sa strane, pogotovo oni kojima je bilo teško upravljati poput Gadafija

Rezolucija Saveta bezbednosti UN predstavlja „poziv Libijcima da se međusobno ubijaju". Uveče 17. marta Savet bezbednosti UN je doneo rezoluciju broj 1973, kojom se ne samo odobrava uvođenje zabrane letova iznad Libije (isključivo za Gadafija) već i preduzimanje „svih potrebnih mera" kako bi se zaštitilo „mirno stanovništvo". Za rezoluciju je od 15 članica Saveta bezbednosti UN glasalo njih 10. Rusija, Kina, Nemačka, Indija i Brazil su bili uzdržani.

Novi dokument takođe predviđa jačanje režima sankcija prema čitavom nizu libijskih lidera. U novi crni spisak je ubačeno još sedam predstavnika libijskog vođstva. Osim toga, rezolucija sadrži sada već zvaničnu potvrdu o zamrzavanju aktive Libijske investicione administracije, Libijske centralne banke, kojima je dodata i Libijska nacionalna naftna korporacija. Dokumenat takođe zahteva „hitan prekid vatre" Gadafijevih snaga i „potpuni prekid nasilja nad mirnim stanovništvom". Jednostrani zahtev za prekid vatre i zahtev za „poštovanje obaveza predviđenih normama međunarodnog prava", koji su upućeni libijskom rukovodstvu, izgledaju krajnje cinično ako se zna da su od strane vojne avijacije, koja se neznano odakle pojavila u posedu „mirnog stanovništva", još pre donošenja rezolucije SB već nanošeni udari na pozicije libijskih vladinih jedinica. I sve to u isto vreme kada je vojni protivudar privođen kraju i Gadafijev sin obećavao vršenje prvog stepena reformi u zemlji i široku amnestiju za stanovništvo pobunjenih oblasti koje preda oružje, a snage Moamera Gadafija je trebalo samo da preseku potpuno pustu pustinju kako bi stigli do centra opozicije u Bengaziju.

Odluka UN, koja ustvari znači odugovlačenje ratnih dejstava i široko strano uplitanje u konflikt na strani pobunjenika, prikazana je na televizijskim novostima u obliku slike adolescenata i dece iz nižih razreda osnovne škole koji su mahali zastavama monarhije, svrgnute u Libiji još 1969 godine, a koji su se nalazili ispred štaba „prelaznog nacionalnog saveta" u Bengaziju.

Poziciju libijskih vlasti francuski "Mond" je preneo iz usta zamenika ministra inostranih poslova Libije Haleda Kaima, koji je žučno konstatovao da "ta rezolucija odražava agresivnu poziciju međunarodne zajednice, koja preti jedinstvu i stabilnosti Libije". On je oštro osudio "zaveru" međunarodne zajednice i "namere zemalja kao što su Francuska, Velika Britanija i SAD da podele zemlju". Prema mišljenju Haleda Kaima, sadašnja rezolucija SB UN predstavlja "poziv Libijcima za međusobno ubijanje".

Na pitanja analitičara i novinara "odakle su se kod "mirnog stanovništva" pred sam kraj pobune pojavili ne samo tenkovi, artiljerija, helikopteri već i mogućnost da se nanose vazdušni udari na vladine jedinice na prilazima Bengaziju, posredno je odgovorio Alen Žipe, šef francuske diplomatije, kada je doputovao u Njujork. Pred samo glasanje u SB UN ministar je zahtevao hitnu vojnu intervenciju tvrdeći da se "ne radi o danima, već o satima". Francuska je objavila da će biti vazdušnih udara čim rezolucija bude prihvaćena, ali, sudeći po onome što se dešavalo, međunarodna zajednica nije zazirala od "preventivnih akcija", pošto je unapred usaglasila konačnu verziju rezolucije i unapred znala da neće doći ni do ruskog ni do kineskog veta. U proleće 1999, kada se rešavalo o bombardovanju Jugoslavije, sve se dešavalo na sličan način.

* * *

ZAŠTO SU SE RUSI PRIKLJUČILI SANKCIJAMA Što se tiče odnosa Libije i Rusije, prelomna je bila 1992. godina. Dotle su vlasti SSSR a zatim Ruske Federacije vrlo jasno odbijale da podrže međunarodne sankcije protiv Libije, ali je 31. marta 1992. godine ruski predstavnik u SB UN glasao za uvođenje sankcija. Libija se tada našla praktično u potpunoj izolaciji, a standard života, koji se u ne maloj meri poboljšao u toku Gadafijeve vlasti, počeo je da opada. Pritisnut okolnostima, lider revolucije bio je prinuđen da preispita svoj politički kurs. Činilo se da je odluka Jeljcinovog rukovodstva Rusije o uvođenju sankcija Libiji bila diktirana objektivnim okolnostima. Libija je postajala sve sličnija "osi zla", postajala je zemlja koja je prihvatala teroriste. Regan je Gadafija nazivao „besnim psom", mada je i Sovjetski Savez za Regana bio „imperija zla". U januaru 1986. godine SAD su prekinule diplomatske odnose sa Libijom. Razlog za takvu odluku je bilo palestinsko otimanje putničkog broda Akile Lauro 1985. godine, pri čemu je poginuo jedan putnik Amerikanac, a sam događaj je pripisan Libiji. sledeće godione 5. aprila došlo je do eksplozije u diskoteci La Belei u Zapadnom Berlinu. Poginula su dva američka vojna lica i jedna građanka Turske. I tada su saradnici CIA konstatovali da su za taj događaj krivi libijski agenti te su 15. aprila iste godine američki avioni bombardovali Gadafijevu rezidenciju u predgrađu Tripolija. Libijski lider je preživeo, ali je u toku bombardovanja poginuo 101 Libijac, među kojima je bila i jednoipogodišnja Gadafijeva usvojenica.

Posle toga su prestali da krive libijsku vladu za terorističke napade - sve do 1988. godine, kada je 21. decembra došlo do terorističkog napada koji je nadmašio sve dotadašnje vezivane za Gadafijev režim. Nad Lokerbijem, gradom u Škotskoj, eksplodirao je putnički avion američke aviokompanije Pan Ameriken. Poginulo je 370 ljudi: svi putnici - njih 259 - i 11 stanovnika Lokerbija. Posle trogodišnjeg istraživanja, i taj teroristički napad je pripisan Libiji. SAD i Velika Britanija su u UN razvile kampanju za uvođenje međunarodnih sankcija protiv Libije, koje je 1992. podržala i Rusija. Zabranjena su turistička putovanja u Libiju i isporuka Libiji rezervnih delova i tehnologije za petrohemijsku industriju. Tek početkom ovog veka, kada je Moamer Gadafi preuzeo na sebe krivicu za sve učinjene i neučinjene terorističke akte, kada je stupio u antiterorističku koaliciju za borbu protiv Al Kaide, kada je porodicama putnika koji su poginuli u Lokerbiju isplatio ogromno obeštećenje, i pošto je odbio postojanje hemijskog oružja i ideju o proizvodnji atomskog, a takođe ponudio blaže uslove zapadnim petrohemijskim kompanijama, skinut je režim sankcija. Međutim, ispostavilo se da je to malo. „Domaćini diskursa" se ne bave sitninom kada vide da mogu da dobiju sve.

Tek sada, kada su počela da se pojavljuju vrlo pažljivo dokumentovana istraživanja o metodima uvođenja „netradicionalnih ratova", kao što je monografija Daniela Hansera o tajnom oružju NATO i terorizmu u Zapadnoj Evropi ili relativno nedavno izdati rad Stivena Dorila „Mi-6: u zatvorenom svetu tajne službe njenog veličanstva"(1), postalo je jasno da „libijski terorizam" nije ni tako jednostavan ni lako razumljiv. U Dorilovoj publikaciji, koja se poziva na engleskog oficira Dejvida Šejlera, zaposlenog u odeljenju za kontraterorizam Mi-5 i koji se bavio svim što je imalo veze sa Lokberijem i Libijom, do iznemoglosti se govori o učešću u operaciji „lažne zastave" britanskih obaveštajaca, koji su učestvovali u pripremi i finansiranju terorističkog naspada kao i u finansiranju ratnika „Islamske borbene grupe" za atentat na Gadafija, koju je britanska obaveštajna služba aktivirala 1995. godine i koja se, da dodamo, sve do sada bori sa Gadafijem.

* * *

ILEGALNI KOMITET Od samog početka ilegalne „revolucionarne mreže", koje su osmislili centri u Velikoj Britaniji, bile su tesno povezane sa NATO. Alijansa je postala svojevrsni štab pravih terorista i pobunjenika. Kao cilj je proklamovana „borba sa komunizmom" (u to vreme je sovjetski uticaj u Evropi bio vrlo jak), ali glavna opasnost nije dolazila od Sovjetskog Saveza, već od ideja za posleratno preuređenje Evrope, kojima su evropske mase bile potpuno indoktrinirane, baš kao i u zemljama Azije, Afrike i Latinske Amerike, rukovođenim principima demokratije i socijalne pravde.

SAD, Velika Britanija i pojedinačno svaka zemlja članica NATO potpisale su trajne trilateralne sporazume koji su Vašingtonu dozvoljavali da dejstvuje u tim zemljama prema sopstvenom nahođenju ukoliko dođe do „komunističke pretnje". Ti sporazumi iz 1949, koji su ušli u temelje NATO a zatim i Evrosaveza, uobličeni su u multilateralni sistem, koji je uključio i Belgiju, Holandiju, Luksemburg, Francusku i Veliku Britaniju. Vođenje tog sistema je preuzeo u svoje ruke takozvani „Ilegalni komitet Zapadnog saveza" (CCUO, Comite Clandestinde l'Union Occidentale).

Kada je u aprilu 1949. godine u Vašingtonu potpisan pakt o osnivanju Organizacije Severnoatlanskog dogovora, Ilegalni komitet je razvio rad na vrbovanju novih država za članstvo u NATO. Ali je, bez obzira na to, CCUO sačuvao svoj ilegalni status. Docnije je on preimenovan u „Ilegalni komitet za planiranje" (CPC, Clandestine Planning Committee), a posle toga, 1958. godine, u „Saveznički komitet za koordinaciju" (ACC, Allied Coordination Committee). Pravnu osnovu za navedenu strukturu su predstavljali tajni protokoli uz ugovor o formiranju NATO. Izlaz iz vojne organizacije NATO nije značio i automatski izlaz iz ASS (primer je Francuska). Organizaciju rada CCUO-CPC-ACC obezbeđivali su predstavnici Velike Britanije i SAD, koji su između sebe podelili zone uticaja zone (Englezi su kontrolisali zemlje Beneluksa, Španiju i Portugaliju, a Amerikanci ostatak Zapadne Evrope. Prema izjavi pukovnika Osvalda le Vintera, koji je bio odgovoran za koordinaciju projekta "Gladio" sa CIA, tajni protokoli su, uz ugovor o formiranju NATO, sadržali i odredbe koje su obavezivale zemlje članice Savezničkog komiteta za koordinaciju da ne prate ekstremističke grupe, koje su korišćene za potrebe CIA.

U kratkim crtama je nemoguće ispričati o, na primer, „osiguravajućim" desnim, ekstremnim formacijama u toj istoj Belgiji, kao što je „komunitarna evropska partija", koja je u novije vreme najglasnije govorila o svojoj podršci Gadafiju i koja je čak pozivala da se u pomoć libijskom lideru šalju „internaconalne brigade" kakve su postojale u Španiji. Ruski čitaoci najverovatnije nisu nikad ništa čuli o „ubicama iz Brabanta", koji su 80-ih godina izvršili seriju izuzetno surovih ubistava i terorističkih napada u tom belgijskom gradiću, sve dok policija nije savršeno slučajno naletela na „okorele prestupnike" kod kojih je pri pretresu kuće naišla na direktne direktive grifa NATO. Tragovi su odveli i do nekih lidera desne ekstremne „komunitarne" partije. O tajni „ubica iz Brabanta" se sve do sada na belgijskim forumima vode ispitivanja i sporovi.

Sve te radikalne „levo-desne" „komunitarne" formacije, koje su propovedale, kao nekada italijanske „Crvene brigade", direktno delovanje, bile su formirane ili su ih finansirali „domaćini diskursa" za borbu sa komunizmom i držeći se koncepcije da neprijatelja treba tući sopstvenim oružjem. Ako su u Evropi tu funkciju obavljali radikali i neotrockisti, u zemljama trećeg sveta ideje, koje su tada bile potrebne, nosili su lideri poput, na primer, predsednika Egipta Gamala Nasera i, solidarnog sa njegovim idejama, Moamera Gadafija. Tih 70-ih godina Gadafi je formulisao takozvanu „treću svetsku teoriju". U početku Zapad nije imao ništa protiv libijskog lidera, gledajući kako se i on svrstava u red boraca za „treći put", koji je, kao, trebalo da zameni dva prethodna globalna teoretska modela - kapitalizam Adama Smita i komunizam Karla Marksa. Antikomunističke poglede Gadafija, baš kao i različitost mogućnosti za „treći put", Zapad je dozvolio samo u periodu prve posleratne etape borbe sa komunizmom. Od sredine 80-ih, kada su „domaćini diskursa" sudbinu SSSR potpuno rešili, ni za borbu sa komunizmom više nisu bili potrebni lideri sa strane, pogotovo oni kojima je bilo teško upravljati te je započeto otvoreno uništenje Gadafija, čije su socijalističke ideje i simpatije prema SSSR mogle da postanu opasne za Zapad. Međutim, pukovnik se još dugo nije dao. Da se on smakne, rešeno je tek uoči 2011 godine. Neposredno pre toga on je upozorio da će posle Libije oštrica biti okrenuta ka Rusiji. Mada, neki drugi tvrde, da će pre toga ipak na redu biti Iran.

_____________________

(1) Stephen Dorril. Mi-6: Inside the Covert World of the Majesty's Secret Intelligence Service. Free Press. New York, 2002


Prevod Dušanka Pantić

 

[PYC]

Либија: док се лифт не врати по Русију
​

Aутор: Ирина ЛЕБЕДЕВА
Извор: Фонд стратешке културе| 23.03.2011 | 10:17

Прошла недеља унела је корекцију у развој сценарија атлантиста свим силама „светске заједнице“, светских медија и социјалних мрежа које су пропагирале информацију о скором свргавању „крвавог диктатора„ Гадафија и победе „демократске опозиције„ у Либији. Генерални секретар НАТО-а, Андерс Фог Расмусен, изјавио је да је НАТО „ спреман да дејствује „ и да су савезници сагласни са три „ водећа „ принципа, који се тичу умешаности НАТО-а у Либији: постоји „потреба“ за умешаност, „јасни правни мандат„ и „подршка региона„.
Сличан сценарио био је размотрен на ванредном самиту савета ЕУ. Без обзира на ултиматум завршног саопштења, по свему судећи припремљеног раније, заснивао се на томе да „ пуковник Гадафи треба моментално да оде са власти“, догађаји, који треба да обезбеде испуњење тог ултиматума нису усаглашени. Остале су недовршене широко распростањене чињенице у виду сентенци, о томе да је Гадафи „изгубио легитимитет„ и не сматра се више одговорним лицем за преговоре са Европском Унијом. Европска унија поздравља и подржава привремени национални савет, чија је база у Бенгазију, кога и они сматрају одговорним за политичке преговоре. Али, посебно двосмислено су изгледали одломци који су прописивали да је министар спољних послова Немачке, Гвидо Вестервеле, још пре самита ЕУ изразио сумњу у то да дојучерашњи саучесници Гадафија могу да представљају „легитимне“ преговараче, а премијер Луксембурга, Жан Клод Јункер, коментаришући текст саопштења, рекао је новинарима, да решења које очекују Европљани треба да се доносе на самитима, а не „дан раније“.
Председавајућа Европском Унијом – Француска, на челу са Николом Саркозијем, једногласно је званично признала „легитимним“ ткз. „привремени национални савет“ у Бенгазију, а планови француског председника и енглеског премијера нису наишли на подршку, а самим тим нису били ни прокоментарисани у тексту саопштења. Тим поводом Врховни преставник ЕУ за спољне послове, Кетрин Ештон, морала је да се клони директних питања новинара.
Гест француског председника, који је пожурио да призна легитимитет дојучерашњих присталица Гадафија, који су се прогласили за „представнике либијског народа“, париски колумнисти су назвали „екстравагантним“, иако то решење, као и предлог Саркозија да се пређе са речи на „циљано бомбардованје“ Либије, заслужује друге дефиниције. Нови либијски „легитимисти“ су у ствари „бивши“ – бивши министар за планирање у администрацији Гадафија, Махмуд Жебрил, и бивши амбасадор у Индији, Али Ал Есави, уочи свега довео их је у ЕУ у Стразбур, а затим у Париз и Брисел, и бивши премијер Белгије, Ги Верхофстад. Тај бриселски политичар, члан Билдерберског клуба, представља у Европарламенту „либералну групу“, познату по лобирању идеја „ глобалног управљања“ и „отвореног друштва“ Сороша, а сам Сорош је активни учесник свих последњих „наранджастих револуција“, које су контролисане преко Међународне кризне фгрупе, МКГ ( InternationalCrisisGropu, ICG), коју он сам и финансира. Тај „централни мозак“ чија је база у Бриселу, дејствује у 60 држава света, има међу својим члановима „агенте промена“, „чуваре балканизације“ и „глобалног управљања“ са светским именима, укључујући Збигњева Бжежинског. Препоруке Међународне кризне групе могу се проучити у пракси државних преврата у земљама бившег СССР-а. Недавно Међународна кризна група дала је и детаљне препоруке по питању Киргизије. „Кризни комитет“ формиран као „привремени национални савет“ у Либији, такође подстакнут препорукама Међународне кризне групе.
У Стразбуру и Бриселу либијски „преговарачи“ затражили су од запада, ни малу ни велику, војну помоћ. Међународна кризна група је иступила као подносилац ултиматума о моменталној оставци Гадафија. „Ултиматум“ је био објављен у светским медијима првих дана „револуције“, када су новинари, који се нису одмах оријентисали, још увек спомињали у својим репортажама обешене, мучене или заробљене представнике закона од стране „побуњеника“ у Либији, нападе „револуционара“ на складишта са муницијом, криминалаце и терористе пуштене из затвора, који су организовали крваве бахалије на истоку земље. Догађаји у Либији подсетили су на последњу „киргијску“ варијанту смене власти. И у једном и у другом случају „револуције“ су се из скривено – наранджастих претварале у отворене државне преврате, одобрене од стране светске заједнице.
Европска унија и НАТО, развијајући ирачко – југословенски сценарио, практично се нису бринули о легализацији преврата у Либији, предлажући и осталима да се растану са остацима међународног права. Можемо ли да замислимо да званични представници водећих држава света отворено расуђују о „војној помоћи“ непознатим побуњеницима“ у страној држави, а истовремено уводе строги ембарго на испоруку свих врста наоружања влади те државе? Додаћемо да истовремено са ембаргом на оружје „светска јавност“ на челу са ЕУ у моменту преговора са „преговарачима“ је већ увела нове санкције против Гадафијевог режима, фокусирајући се на рушење 5 кључних структура либијске економије, укључујући и либијска инвестциона овлашћења (LibyanInvestmentAuthority, LIA), либијску централну банку. LIA– структура, преко које Либија инвестира своја примања од нафте у иностранству – располаже знатним средствима у италијанској банци UniCreditи у италијанском машинско – грађевинском холдингу Finmeccianica(један од светских водећих лидера у изградњи хеликоптера и европски лидер у области космичких услуга и радио електронике).
Увођење нових санкција (фактички пљачкање туђе земље) предлагало се 11. марта на ванредном самиту Савета ЕУ. Дан раније, на ванредној седници министара одбране НАТО-а, Андерс Фог Расмусен, објавио је да је договорено да се увећа присуство војно – поморских снага НАТО-а у централном Средоземном мору, а остали војни бродови ће помагати у квалитетном истраживању и мониторгу, укључујући аспекте који се тичу ембарга на оружје.
Линкови УН већ су преведени као анарионизми. Као потпуно разумно, приметио је и сам Гадафи, мандат УН регулише конфликте међу државама, а не унутар неке земље. Уколико то, онда, није војно мешање у циљу разоружања суверене државе, може ли се окарактерисати као притисак без преседана на Либију од стране „светског друштва“? Или је то глобални напад на државу и њене ресурсе, укључујући покушај да се замрзну средства која припадају не лично Гадафију него либијском народу?
У том случају, као невољни заштитник пуковника Гадафија, иступио је... директор националне обавештајне службе САД-а, Джејмс Клапер. На седницама сената у одбору оружаних снага, директор националне обавештајне службе објаснио је конгресменима да без обзира на спекулације у медијима или на изјаву Барака Обаме да „Гадафи мора да оде“ – тај исти никуда не намерава да оде. „Ја сматрам, - изјавио је Джејмс Клапер, - да ће у коначном обрачуну режим Гадафија победити... режим има више логистичких ресурса, има две специјалне војне бригаде, које су веома одане Гадафију и бориће се до самог краја... снаге режима су добро опремљене, укључујући противваздушну одбрану, артиљерију, тенкове, механизацију...“. Джејмс Клапер је довео у сумњу и ефектност увођења такве мере као што је затварање ваздушног простора над Либијом у присуству Гадафијеве велике и значајне ескадриле хеликоптера. Војни успеси либијске државне војске, последњих дана су потврдили тачност тврдње директора обавештајне службе САД-а, па су светски медији постали обазривији у ширењу дезинформација.
Без обзира на то, изјаве Джејмса Клапера скоро су га коштале каријере. Сенатор – републиканац Линдсеј Грејaм из Одбора оружаних снага напао је директора обавештајне службе са жестоком критиком и претњама о отказу. У узнемиреној изјави сенатора коју су пренели сви амерички канали говорило се да иако је Джејмс Клапер у праву, његова изјава не иде у прилог интересима америчке националне обавештајне службе и компликују ситуацију за „Гадафијеве опозиционаре“. Тражећи оставку директора националне обавештајне службе сенатор му је напоменуо за још једну његову изјаву на тој седници. Испоставило се да је у исто време када су Джо Бајден и његови партнери, са којима је преговарао у Москви, са оптимизмом говорили о успесима „обнове руско – америчких односа“, у Вашингтону су још једном потврдили да Русију сматрају основном претњом. Одговарајући на питање које земље на првом месту представљају претњу Америци, директор Националне службе безбедности САД-а, одговорио је „Русија и Кина“. А шта је са Ираном, Северном Корејом? – забринули су се сенатори. Джејмс Клапер је објаснио: по својим војно- стратешким могућностима те земље не претстављају претњу за САД. Уследила су збуњујућа и прецизна питања једна за другим. На питања о Ирану Джејмс Клапер је одлучио да одговори на затвореној седници, а о Русији је прокоментарисао да се његова схватања тичу могућности, али не и намере, он сматра да војних намера Русија нема и да се руска претња смањила у односу на кинеску, после потписивања споразума СНВ-3. Са том истом непосредношћу одговорио је и на питање председника одбора оружаних снага Карла Левина, може ли се са тачке гледишта војне моћи исто тако говорити и о претњи коју САД представња за друге државе. Наравно „ да“ Джејмса Клапера изазвало је скоро панику код америчких сенатора и постало је нови повод за напад на ветеране обавештајне службе.
Касније су се и други амерчки сенатори укључили у дискусију о „некомпетентности“ директора Националне обавештајне службе САД-а. Говорећи о Египту и о делима „браће муслимана“ Джејмс Клапер је изјавио о том политичком формирању као „о хетерогеној структури, у многоме светској, која је избегавала насиље“ чиме је и навукао на себе мноштво критике, осуде и „некомпетентности“. Мада је директор Националне обавештајне службе одлично знао о чему он говори. Послењих година специјалне јединице САД-а и Велике Британије или организације као што су Међународна кризна група, тесно су сарађивале са „браћом муслиманима“, и доводиле до њихових укључења у политички спектар новог „демократског“ Блиског Истока, укључујући у „Братство“ своје „лидере“ и подржавајући их, у чему Джејмс Клапер није погрешио.
По новијим испитивањима „револуције“ у Тунису, Египту и Либији стиче се утисак да се оне међусобно разликују по спремности вођа земаља „захваћених револуцијом“ да уступе место кандидатима који више одговарају „светском друштву“ у оквиру спровођења „ротације кадрова“. Немудра формула наранджастих преврата гласи: не треба се трудити да управљамо земљом довољно је само управљати њеним вођама. За арапски свет „ крвави диктатор“ Гадафи може постати, на неки начин, пример социјалних промена – бесплатно образовање и медицина, 90% писменог становништва, приходи по глави становника могу се упоредити са Норвешком. У последњим закључцима америчких „центара мозгова“ поново се убрзано реанимирају већ заборављене, старе „исламско-фашистичке“ концепције. Казна је жестока – ислам је опасан у било каквом виду да се манифестује, то није толико религија колико идеологија, политички ток који ремети свете основе капитализма. Ислам је синоним социјализма. Уништити нову „хидру социјализма“ планирано је провереним методама, примењујући међусобно искључујуће концепте. Паралелно са проповедима Сороша и Међународне кризне групе о укључењу исламиста у глобални политички спектар, републиканац Питер Кинг, на недавном заседању одбора оружаних снага САД-а, практично је окривио за злочине Ал Каиду у муслиманским општинама у Америци. Његову изјаву о „радикалним муслиманима“ већ су назвали почетком „лова на вештице“ и упоредили су је са седницама 50-их година, за време макартизма, усмереним на утицај комуниста на америчко друштво. Једном речју на фронту перманентне револуције – нема промена.
Може се схватити да су узроци притиска без преседана „домаћина дискурса“ на вођу либијске социјалистичке џамахирије, као некада на Ирак, су замена долара коју добијају од нафте на алтернативну валуту, предлог Русији да размести војну базу на либијској територији и да се чак развије на Блиском Истоку и Северној Африци моћни пољопривредни центар, на тај начин би се заобишли западни спонзори. На неки чудан начин, однос према догађајима у Либији постао је својствен тест не на избор између демократије и ауторитаризма него на одлуку земаља да делују независно и поштено не излазећи из правних оквира чак и у најсложнијим домаћим и међународним ситуацијама. 21. век те ситуације буквални изгладио „наранџастим револуцијама“. Шта је од тих револуција добила Русија?
А сам пуковник Гадафи је у ексклузивном интервјуу, париском „JоurnalduDimanche“, напоменуо о претњи Русији у плановима „перманентних револуционара». Захваљујући нашим тајним службама, - рекао је Гадафи у интервјуу пре само две недеље, - ја знам да су људи Ал Каиде ступили у контакт са Доком Умаровим, који усмерава руски џихард. Ми знамо да ти контакти постоје, и воде се дискусије о томе да би он прво «помогао» Либији а онда би поново позвао лифт...
Целокупна слика не изгледа ни мало ружичасто, ако се узме у обзир да побуњеници који дејствују у Либији, самим тим „либијска борбена група“ је формирана уз помоћ неких тајних служби не прекидајући однос са Ал Каидом – све то уопште није плод болесне маште Моамера Гадафија. Рушилачким одредима који су се формирали средином 90-их година, од либијских емиграната који су се борили против совјетске војске у Авганистану, као и њиховим „доброчинитељима“ неће поћи за руком да позову руски лифт на супротну страну.

Превод - Рајко Досковић

 

[PYC]

ANA FILIMONOVA: PUTINOVA BITKA ZA SRBIJU
​

Izvor: Fond strateške kulture, 24 mart 2011 23:03

Zbog nesposobnosti vlasti da se zemlja izvede iz katastrofe i napora Zapada da Srbija bude pretvorena u protektorat, u Srbiji su za posetu Putina bile vezane najveće nade
​

Premijer Ruske Federacije Vladimir Vladimirovič Putin 22-23. marta posetio je Sloveniju i Srbiju. Na dnevnom redu su se nalazila pitanja ekonomske saradnje i najteži problemi međunarodne politike.

U toku posete Sloveniji.Putin je o jačanju bilateralne saradnje razgovarao sa slovenačkim premijerom Borutom Pahorom. Putin je podvukao postojanje tradicionalno prijateljskih odnosa između Rusije i Slovenije i konstatovao da postoji veliki broj slovenačkih kompanija koje u različitim ekonomskim granama rade u Rusiji (slovenačke firme rade u preko 50 ruskih regiona, a robna razmena između Slovenije i Rusije iznosi 1,2 milijarde evra). Ruska korporacija Gazpromnjeft i slovenačka kompanija za energetiku Petrol DD potpisale su ugovor o saradnji, planirano je da u što skorije vreme bude formirano zajedničko preduzeće za izgradnju Južnog toka i prodaju naftnih proizvoda Sloveniji (u ovom trenutku Gazprom Sloveniji isporučuje 50 odsto gasa potrebnog toj državi), a takođe i drugim zemljama. Značajno je i to da su se, između ostalog, strane dogovorile da će u Sloveniji ubrzo biti otvoren Ruski centar za sve one koji vole Rusiju i cene njenu kulturu. Tako je u odnosu na sve zemlje na prostoru bivše Jugoslavije Slovenija neprekidno i bez predomišljanja ostvaruje strateško partnerstvo sa Ruskom Federacijom.

Sa Južnim tokom situacija se komplikuje zbog jakog suprotstavljanja, pre svih, SAD. Da se prisetimo da je u svoje vreme ambasador SAD u Beogradu Kameron Manter u vezi sa zaključivanjem energetskog sporazuma Srbije sa Rusijom izjavio: „Mi radimo sa našim evropskim partnerima na postizanju energetske nezavisnosti od bilo kog izvora..." [1]. Tragom SAD je išla Turska. U Moskvi su 16. marta održani pregovori predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva sa turskim premijerom Režepom Erdoganom koji su završeni bez rezultata. Sporazum o postavljanju trase Južnog toka po dnu Crnog mora u turskoj ekonomskoj zoni nije postignut. A „evropski partneri" su za Rusiju složili svoj „Čembrlenov odgovor". Oni su krajem prošle godine, formirajući energetsku strategiju za period do 2050, doneli tzv. Treći energetski paket, koji je na snagu stupio 2011. godine. On predstavlja niz normativnih akata EU kojima se reformiše industrija gasa tako što se isključuje mogućnost da kompanija isporučilac gasa bude istovremeno i operater za njegov tranzit. Ustvari, zemljama EU se daje pravo da obezbede deobu u „gasnom biznisu" u vezi sa njegovom prodajom i transportom. Osim toga, postavlja se zahtev da se pristup gasovodima dozvoli trećim licima.

Time je Gazprom postavljen u vrlo nepovoljan položaj obzirom da mu je zabranjen pristup razvodnoj mreži Evrosaveza kao i upravljanje svojim aktivima za transport gasa. Jednostavnije, Gazprom treba da preda u tuđe ruke infrastrukturu koji je izgradio sopstvenim sredstvima. Presedan je već napravljen: kada su ruske kompanije, zajedno sa nemačkim partnerima, otkupile deo sistema gasovoda u Litvaniji, ta zemlja je odbila nove investitore, pozivajući se pri tom na Treći energetski paket. Bez obzira na to što će vrlo brzo potrebe EU za gasom da se popnu do 700 milijardi kubnih metara godišnje, glavni strateški zadatak evropskih činovnika ostaje maksimalno zaobilaženje Rusije. EU je diversifikaciju isporučilaca i maršruta za prenos gasa postavila kao svoj strateški zadatak ne razmišljajući o rizicima koji mogu da im se dogode - sve do ograničenja isporuka potrebnih energetskih prenosnika.

Konstatovaćemo da monopolska kontrola zaista postoji, ali samo za nadnacionalne organe upravljanja. Tako u Rumuniji gasovod formalno kontroliše rumunska nacionalna kompanija ali u stvari njega kontroliše EU. [2]

PRISTISCI IZ EU A sada - Srbija. Evropska komisija je uoči Putinove posete Srbiji 22. marta, obavila razgovor sa predstavnicima Srbije. Suština razgovora se svela na to da bi u skladu sa nalozima EU Srbija trebalo da „kao dobrovoljno, ali ipak obavezno" izmeni zakon o akcizama na proizvode naftne industrije (akcize na sve vrste benzina i dizel-gorivo su bitno povećane od 1. januara. Međutim, predložene izmene formulisane su tako da će najveću štetu doneti upravo Naftnoj industriji Srbije (čiji kontrolni paket pripada Gazpromu), a to znači ekonomskim interesima Srbije jer će srpska strana ostati bez priliva dohotka od dizel-goriva bez obzira što je njegova potrošnja u Srbiji u značajnoj meri veća od potrošnje benzina [3].

Osim toga, EU insistira da se skladište gasa Banatski dvor i gasovod Južni tok nađu pod upravom „nezavisnih operatora", tj. pod upravom briselskih činovnika kako bi se Gazprom, tj. Rusija, isključio kao faktor uticaja u regionu i Evropi. na kraju možemo da zaključimo da sama EU ne želi kompromis sa Rusijom, mada je to suprotno i njenim interesima. Takođe, ona se i dalje pridržava taktike duplih standarda jer predlaže različita pravila koja idu na štetu ne samo Rusije već i drugih zemalja isporučilaca energenata.

U ovom trenutku učešće ruskog gasa u sektoru energetike baltičkih zemalja, Finske i Makedonije iznosi 100 odsto, Slovačke i Belorusije 98, Bugarske 92, Srbije 87, Češke 77, Grčke 76 i Nemačke 36 odsto. [4]. Generalno, Rusija obezbeđuje Evropi ukupno 35 odsto gasa.

Vodeći računa o događajima na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi, kao i o predkolapsnom položaju ekonomije SAD zbog neverovatno visoke unutrašnje zaduženosti [5], prvo mesto po važnosti na balkanskoj turi ruskog premijera je zauzeo ekonomski aspekt. Rusija, koja je početkom 90-ih godina dobrovoljno predala svoje pozicije u Jugoistočnoj Evropi u ruke zapadnog bloka, sada se sudara sa prirodnim posledicama svojih postupaka (tačnije: svoje indolentnosti). Zemlje sa prostora bivše Jugoslavije su se učvrstile u orbiti uticaja zapadnih zemalja i nadnacionalnih organizacija, čiji je konsolidovani uticaj čvrsto usmeren na suprotstavljanje ruskim pokušajima da ojačaju svoj geopolitički i ekonomski uticaj u regionu.

Što se tiče Srbije, Zapad je još od 1991. godine isključio kompromis i ravnopravan dijalog, ali je zato iz svog arsenala koristio čitav spektar sredstava za pritisak kako bi se suverenitet Srbije smanjio - ucene, pretnje, uslovljavanja, globalnu antisrpsku propagandnu kampanju, korišćenje različitih vrsta nevladinih organizacija, podršku separatističkim pokretima (ne pominjući bombardovanje iz 1999. i oduzimanje dela teritorije - Kosovo i Metohiju). Kao rezultat rada „demokratske vlasti", koja je posle „narandžaste revolucije" zamenila Slobodana Miloševića, zemlja je dovedena u najdublji ekonomski ćorsokak (spoljni dug iznosi oko 24 milijarde evra, broj nezaposlenih u zemlji je, prema zvaničnim podacima, 700.000, unutrašnja zaduženost je preko 12 milijardi evra - 41,5 odsto BND). Srpskim društvom vladaju očajanje, neverica i beznađe.

PUT U NATO? Zbog potpune nesposobnosti vlasti da se zemlja izvede iz katastrofalnog položaja i napora Zapada koji se ni malo ne smanjuju kako bi Srbija bila pretvorena u pokorni protektorat, u Srbiji su za posetu ruskog premijera bile vezane najveće nade i očekivanja. Bez preuveličavanja može se reći da je Putina očekivala čitava Srbija, a Beograd je za vrlo kratko vreme bio oblepljen plakatima „Putin - Srbin". Ali je i sastav ruske delegacije bio za poštovanje: predsednik Gazproma Aleksej Miler, ministar za energetiku Sergej Šmatko, ministar za transport Igor Levitin, ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu, zamenik ministra za inostrane poslove Vladimir Titov i dr. Nivo i sadržaj postavljenih zadataka pokazuju potpunu promenu politike Ruske Federacije prema Srbiji.

U Palati Srbije Putin se sreo sa najvišim rukovodstvom Srbije (sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem razgovori u četiri oka su trajali sat i 45 minuta), zatim je održan plenarni sastanak ruske i srpske delegacije (sa premijerom Mirkom Cvetkovićem i ministrima srpske vlade), a zatim u Skupštini sa predsednikom Slavicom Đukić-Dejanović i šefovima poslaničkih grupa.

Na pregovorima sa rukovodstvom Srbije Putin je garantovao realizaciju projekta Južni tok i ruske investicije za modernizaciju NIS-a od 500 miliona evra. Izrazio je podršku politici Srbiji u vezi sa Kosovom na bazi rezolucije 1244 i direktnih pregovora Beograda i Prištine, kao i nadu da evrointegracioni pravac Srbije neće naneti štetu rusko-srpskim odnosima. Takođe je diskutovano o saradnji u hemijskoj i farmaceutskoj industriji, o infrastrukturi, o vojnoj sferi i o prevazilaženju najnovijih vanrednih situacija. Zaključen je niz međudržavnih sporazuma: o naučno-tehničkoj saradnji, turizmu, infrastrukturi (konkretno - o saradnji Beograda i ruske elektroenergetske kompanije „OA Dinter", kao i saradnji srpske „Galenike" sa ruskom farmaceutskom kompanijom „Interrao" i dr.). Osim toga, dogovoreno je davanje Srbiji ruskog kredita od 800 miliona dolara.

Vrlo je značajno da je, kako saopštavaju poslanici srpske Skupštine, u vezi sa jednim od najvećih spoljnopolitičkih problema - stupanju Srbije u NATO, na čemu Zapad čvrsto insistira, Putin, razgovarajući sa predstavnicima poslaničkih grupa, izjavio: "Vi možete da uđete u NATO, ali onda nećete ni o čemu sami odlučivati. Razgovarao sam sa rukovodiocem jedne suverene države koja je ušla u NATO i on mi je ispričao da su sve do ove godine načelnike Generalštaba u njegovoj zemlji postavljali predstavnici NATO. Tek ove godine mu je dozvoljeno da sam postavi načelnika Generalštaba. Ako uđete u NATO, moraćete da postavite antiraketni štit, a mi ćemo u tom slučaju morati da odgovorimo kontramerama. Ali bez obzira na to, sami ćete izabrati". Što se tiče najvažnijeg pitanja za Rusiju - Južnog toka - Putin je konstatovao: „Za ono što ste vi dobili, mnoge države Evrope mole", kao i da je samo Lukoil u srpski budžet dodao 161 milion dolara, a izgradnjom Južnog toka u Srbiju će se sliti 1,5 milijardi evra direktnih investicija.

MEDIJSKA INGNORANCIJA Osim toga, ruski premijer se izjasnio za proširenje međuparlamentarnog dijaloga, za pronalaženje konkretnih mehanizama i formulisanje opšte pozicije na evropskom putu i o drugim pitanjima.

Na razgovoru u Skupštini (250 poslanika) kompletni su bili samo delegati Srpske radikalne stranke, koji su doputovali iz najudaljenijih krajeva Srbije. Iz ostalih stranaka prisutan je bio izuzetno mali broj poslanika - ukupno je bila prisutna polovina poslanika Skupštine. Još je uočljivije da je tog dana održavano i redovno zasedanje srpskog parlamenta i da je prekid zasedanja napravljen samo 2,5 sata pre dolaska ruskog premijera. Treba da se konstatuje i da je, za razliku od posete Dozefa Bajdena, koju su svi masmedijski srpski resursi vrlo pompezno propratili, poseta ruskog premijera propraćena više nego skromno. A plakate sa fotografijom Putina su nevladine organizacije vrlo operativno prelepile svojim objavama i plakatima.

Poseta ruskog premijera je završena na stadionu Crvene Zvezde Marakana, gde je ruski premijer gledao fudbalsku utakmicu Crvena zvezda-Zenit (čiji je navijač ruski lider).

Tako je Rusija, za razliku od prethodnog perioda, izrazila volju da se ustanovi stvarna strateška (ekonomska, kulturna i vojna) saradnja sa Srbijom. Međutim, na ovoj etapi inicijativa je uglavnom potekla od Rusije, dok se sa strane srpskog rukovodstva osetilo određeno distanciranje, odnosno uočljiva orijentacija prema Zapadu (evrosavezu). Od koga je, da primetimo, NATO neodvojiv.

Očigledna je i duboka razlika u osećanjima srpskog naroda, koji je iskreno i sa pravim oduševljenjem pozdravljao ruskog premijera, i vladajućih krugova Srbije, za koje prioritet, kao i pre, ostaju Vašington i Brisel, čijih će se direktiva pridržavati i ubuduće. A to znači da će Rusija morati da preduzme izuzetno velike napore kako bi kontrolisala ostvarenje postignutih sporazuma. Tek tako će, u najširem smislu, to postati zalog učvršćenja i proširenja srpsko-ruskih veza.

_______________________

[1] Политика : О Косову не можемо да се сложимо, у свему другом успешно сарађујемо : ПОЛИТИКА

[2] http://www.nspm.rs/hronika/vladimir-krutihin-projekat-juznog-toka-upao-u-corsokak.html

[3] http://www.biznisvodic.net/info/ekonomske-vesti/2826.html

[4] http://www.transconflict.com/2010/06/serbia-south-stream/#Južni tok i energetska bezbednost Srbije

[5] Баук америчког банкрота надвија се над светом > srb.fondsk.ru - Фонд стратешке културе

 

[PYC]

WIKILEAKS I RATOVANJE INTERNETOM​

Piše: Ivona Živković
Izvor: ivonazivkovic.net

​

Ima li nekog ko još nije čuo za Vikiliks i njegovog “heroja” Džulijena Asanža? Šta je ovaj Australijanac dobro ili tako loše učinio za svet? Verovali ili ne, objavio je službene beleške koje su svojim pretpostavljenima u Vašington slali elektronskom poštom diplomate širom sveta. Da li je to tako važno?
“Većina tih depeša u stvari uopšte nisu tajna. U njih ima uvid između dva i tri miliona zaposlenih na raznim državnim poslovima. Oko pola miliona ljudi širom sveta ima pristup mreži “Secret Internet Protocol Network (SIPRnet) gde se svi podaci nalaze. Siprnet ne prosleđuje preko svoje mreže najviše državne tajne. Samo 6 posto od 15 000 strana dokumenata koje je objavio Vikiliks je označeno kao nekakva tajna, i to na nivou ispod onoga što se obeležava kao “top secret”. Oko 40 posto depeša je “poverljiv materijal”, ali najnižeg nivoa poverljivosti”, primećuje Vilijam Engdal, novinar i internet publicista.
Vikiliks nije objavio ni gde se sve nalaze rudnici zlata i dijamanata, i ko su njihovi vlasnici, niti je objavio alhemijsku formulu za zlato i srebro. Nije objavio nikakve informacije o terorističkim i vojnim “false flag” operacijama (koje se izvode pod lažnom zastavom) i koje širom sveta već decenijama izvode posebno obučeni operativci Mosada, a u globalnim medijima se prikazuju kao napadi islamskih terorista ili bombaša samoubica. Nije objavio ništa o tome kako farmakobiznis ubire ogroman novac od građana širom sveta izmišljajući razne bolesti i viruse, i prodajući falš vakcine. Nije obelodanio niti jednu skrivenu tehnologiju, niti je razotkrio lažiranje naučnih “činjenica” koje se koriste u falš edukaciji, o lažnom novcu koji nema nikakvo vrednosno pokriće tj. opaklenoj mašineriji za pljačku koja je upakovana u program nazvan "direktne strane investicije" kojima se pljačkaju i teško zadužuju milijarde ljudi širom sveta.
Nije objavio niti jedan kvalitetan analitički rad koji pokazuje da je većina današnjih šefova država ili vlada prošla specijalne obuke ispiranja mozga, (u raznim prestižnim političkim školama) kojima su ubeđeni da predstavljaju nekakav politički faktor, a zapravo veoma pažljivo naučeni da slušaju svoje političke savetnike i mentore koji ih snabdevaju”poverljivim “ informacijama i instruišu ih u vezi svake političke odluke koji ovi nabeđeni “sami donose”.
Nije Vikiliks otkrio da je Pentagon ne samo centar vojne, već i političke moći, da je sila nad silama u SAD i svetu koja ne samo da kontroliše američko civilno društvo, već ga i psihološki oblikuje po sopstvenim potrebama. A potrebe Pentagona su potrebe transnacionalnog korporativnog biznisa.
Američkog nacionalnog, niti bilo čijeg nacionalnog interesa u svetskoj poltici bar poslednjih nekoliko hiljada godina uopšte i nema. Postoje samo interesi vlastele. A vlastela nema posebnu naklonost prema svom mestu rođenja (natio) jer su svi rodbinski i interesno povezani po čitavom svetu.

Sve to objavili su neki drugi Internet sajtovi i novinari i publicisti, ali ne Wikileaks.
Ali, da bi se Internet kao "potpuno otvorena" globalna komunikaciona mreža oblikovala apsolutno u skladu sa potrebama vlastele, potrebno je napraviti takav sistem da vlastela uvek ima, ne samo kontrolu u protoku informacija, već i oružje u svojim rukama preko koga će po potrebi delovati. Dakle, Internet se tretira kao oružje. I Vikiliks im je u tome , kakvim čudom, baš napravio dobru uslugu. Podigao je “opasnu” prašinu, zapravo poslužio kontrolisanim medijima da je podignu, kako bi se kod građana formiralo određeno gledište kada je u pitanju regulisanje rada Interneta, a istovremeno opravdalo još jedno vojno angažovanje SAD.

SVE POČINJE U LONDONU

Već smo pisali da se “moćnom” Amerikom upravlja iz Londona. Kakva koincidencija, i Džulijen Asanž se baš smestio u Londonu dok su poverljive informacije koje su "curile" sa njegovog sajta “tukle” upravo američku administraciju koja već odavno ima velike probleme sa Iranom odnosno njegovim nastojanjem da koristi nuklearnu energiju.
Ko Asanžu plaća putovanja i održavanje sajta i veliki broj ljudi koji mu rade posao?Jednostavno anonimni obožavaoci su mu donatori. Više podataka o tome nema. Možete da poverujete u to, ako hoćete. Suština svakog informisanja putem medija zasnovane je isključivo na uverenju običnog naroda da je to istina.

Ali kakva je igra sa Vikiliskom? Ratna, nema sumnje. Jer najveći broj “poverljivih” diplomatskih depeša se odnosi na informacije pristigle iz zemalja u kojima su SAD već vojno prisutne, Irak i Avganistan, i u koje bi htela da pošalje vojne trupe, a to su Iran, Sirija, Pakistan. Zemlje koje su “osovina zla” kako je to “ubedljivo” politički definiso Džordž Buš, mlađi.
Iz mnogih depeša se upravo vidi da su vlade ovih zemalja "opasne" i "sklone terorizmu". Tako je navodno saudijski kralj Abdula "veoma zabrinut" zbog postojanja iranskog nuklearnog programa (za koji doduše ne postoje dokazi da će služiti u vojne svrhe). Ali postoji verovanje da neće biti samo mirnodopsko.

​

Saudijski kralj Abdula je odani saveznik SAD i garant prodaje nafte OPEC-a isključivo u dolarima. Zato se Husein Obama, potomak afričkih robova i formalno sin Muslimana , njemu klanja iako je na čelu "najmoćnije vojne sile na svetu". Ali, u praksi iako je neko Musliman (pa čak i kralj), ne znači da potajno ne može biti u sluzbi cionista i medjunarodnih bankara.

Kralj je tako u poverljivoj depeši američkom diplomati predsednika Irana nazvao Hitlerom. Precizniji podaci o depeši, ne postoje, ali, su i bez provere udarni svetski mediji (CNN, BBC , Njujork tajms), rastumačili i objavili da postoji velika zabrinutost u arapskom svetu od Irana. A to znači da velika Amerika kao svetski "zaštitnik mira" (bankarskog biznisa) ima opravdanje da zbog toga i vojno interveniše.
Kada je bivši izraelski obaveštajac Mordahai Vanunu još 1986. otkrio da i Izreal ima nuklerani program, arapski svet se nije toliko zabrinuo. Amerika još manje, baš kao ni London. Logično, jer šta Izrael može sa stotinama nuklearnih bojevih glava (koliko navodno ima), ako ne dobije komandu ili odobrenje od svojih vlasnika iz Londona i gazda iz Pentagona?

Dakle, Vikiliks je dao verujućem svetu informaciju o tome kako se Arapi (koji su naklonjeni SAD) mnogo plaše današnjeg režima u Iranu.

​

Internet sajt Vikiliks osnovan je 2006. i bavi se upravo time, da pušta u javnost razna “poverljiva” državna dokumenta. Najviše voli da "bocka" Ameriku. Osnivač sajta Džulijen Asanž, nije novinar, već nekakav “kompjuterski stručnjak”. Zapravo sve informacije o njemu su napravljene tako da u njih možete samo da poverujete (dokaza nema), baš kao što verujete u mnoge holivudske heroje koji se bore protiv terorista, mafijaša, velikih katastrofa itd. Oni su hrabri, jaki, odvažni, neustrašivi, neodoljivi zavodnici i... I sve je to iluzija. Ali, pošto mnogi uživaju u ovakvim filmskim iluzijama i identifikuju se sa neustrašivim junacima, zašto se one ne bi mogle preneti i u stvarni život. Hajde da napravimo jednog takvog junaka, koji bi se isprsio pred "najvećom silom na svetu" i pustimo ga u medije! Nije li to ideja i sa pravljenjem modernog sajber "junaka" Džulijana Asanža?

​

Moderan i pozitivan junak Asanž i staromodni negativac i zločinac, bin Laden. Fabrikovani medijski "junaci" u koje narod "može da veruje" da će im doneti promene! (Ovo je bio i predizborni slogan Baraka Obame). Jer oni u SAD koji veruju da ih crnac od oca Muslimana može osloboditi ropstva (od Londona), taj može verovati i u terorističke poduhvate Bin Ladena i u sajber borbu "hrabrog" Asanža. Čekajte samo da vidite ko će uskoro biti novi "veliki globalni junak" koji će se boriti protiv Novog Svetskog Poretka i svih njegovih bankara. On će se veoma brzo pojaviti i - ODUŠEVIĆE VAS jer će vam otkriti sve laži i gadosti današnjih "demokratija", ali i jedan potpuno novi i lepši svet koji će nastatati upravo uništavanjem današnjeg.

Kako jedan običan "stručnjak" za kompjutere iz teške svetske zabiti (kao što je Australija) dolazi u posed tih "poverljivih" diplomatskih dokumenata na relaciji Srednji Istok - London- SAD.

Ako je neko spreman da poveruje u priču koja je plasirana preko svih cionističkih (strogo kontrolisanih tzv. mainstream medija), ona kaže da mu je poverljive diplomatske depeše dostavio 22 godišnji vojnik na službi u Bagdadu, izvesni Bredli Mening. Još jedan lik za film, očito! Scenaristi ga opisuju kao vojnog analitičara najnižeg ranga, samotnjaka i kompjuterskog "klikeraša". Momak je, navodno, prekopavao cenzurisane informacije u jednoj američkoj informacionoj bazi (Forward Operating Base Hammer). E, taj lik od 22 godine, koji je pre nego što je poslat u Irak naučen da bezpogovorno sluša i izgovara samo: “Yes, Sir”, odjednom je “odlučio” da tajno počne da preuzima elektronsku poštu iz celog sveta za američku vladu. I skupljao je tako sve depeše u periodu od osam meseci i beležio ih na svoj CD na kome je navodno bila muzika Ledi Gage.

Da je javnost u stanju da čuje odbranu ovog “samodejstvujućeg“ vojnika verovatno bi čula samo jednu rečenicu: “Radio sam samo ono što mi je rečeno, Ser!” Ali, suđenje mu neće biti javno. Nećete od njega, ni za njega, više čuti ništa.
Onda je, kaže dalje priča (koju prenose svetski cionistički mediji i njihove lokalne ekspoziture koje su uobličene u vodeće nacionalne medije širom sveta) , Mening pratio na Internetu jednog ranijeg zloglasnog kompjuterskog "hakera" kako bi od njega preuzeo 250 000 strana cenzurisanih službenih beleški američke vlade. Ubedio ga je da to treba zarad opšteg interesa pustiti čitavom svetu na uvid. I to preko sajta Vikiliksa.

VIKILIKS SARAĐUJE SAMO SA “ANTIREŽIMSKIM “ MEDIJIMA

Zanimljivo je da Asanž sve te diplomatske depeše, kako sam priznaje nije ni čitao, već je to prepustio urednicima u medijima kojima je dao "poverljive" materijale, a to su: Njujork Tajms, Špigl, Londonski Gardijan. Sve te urednike on je ocenio kao nezavisne i antirežimske (!) U Njujork Tajmsu je izabrao pouzdanog “antirežimskog” novinara i harvardskog djaka, Dejvida Sengera. Senger je slučajno i član famoznog Saveta za inostrane odnose, strateške grupe pri Aspen institutu gde su članovi i Kondoliza Rajs, bivši Ministar odbrane Vilijam Peri, bivši šef u CIA Džon Dojč, kao i sadašnji šef Svetske banke Robert Zelik.
U stvari, svi ti mediji zaista su nezavisni, ali ne od privatnih korporacija u čijem su vlasništvu, već od interesa samih građana. Informacije su odavno postale oružije kojim se deluje na neprijatelja, a to su upravo čitaoci.
Slučajno su svi ovi mediji godinama bili upravo rasadnici fabrikovanih informacija , i to onih koje su se kasnije pokazale kao teške laži. Tako su tvrdili da je Sadam Husein posedovao oružje za masovno uništavanje, čime je opravdana vojna agresija na Irak; tvrdili da je Srbija izvršila genocid u Srebrenici (što takođe nije dokazano), ali je opravdalo vojnu intervenciju u BiH; izveštavali su o proterivanju albanskog življa sa Kosmeta, (iako je kasnije otkriveno da se radilo o orkestriranim masovnim zbegovima po CIA scenariju), ali je to opravdalo vojnu intervenciju u Srbiji; i dalje tvrde da je Osama Bin Laden iza terorističkog napada na STC u Njujorku, što je opravdalo agresiju na Avganistan. Sada su dobili zadatak da pokažu kako se Arapi plaše Irana i njihovog Hitlera, pa im se mora nekako pomoći. Vojno, naravno.

ZA KOGA RADE "HAKERI"?

E, sad ako sad neko misli da su "hakeri" na Internetu (koji se zabavljaju tako što provaljuju razne šifre raznih baze podataka i skupljaju sa njih podatke ili ih brišu) neki zaludni, ali vrlo inteligentni i vešti klinci, a ne specijalno obučeni komjuterski stručnjaci koje instruiraju i plaćaju za to bezbednosne službe, i koji poseduju softvere za koje običan svet i ne zna da postoje, možemo ga samo ostaviti da živi u svojim uverenjima. Taj ne zna šta je zaista Internet. Ipak, zna se da najbolje "hakere" sveta zapošljava upravo Pentagon. Za samo nekoliko sekundi oni skidaju sa bilo kog kompjutera na mreži sve podatke. I to nije stvar njihove izuzetne sposobnosti (kao što to prikazuju holivudski filmovi), već izuzetnih softvera koji nisu za javnu upotrebu.

Upravo za popularisanje Interneta , kao odličnog sredstva za kontrolu svih vrsta komunikacija, potrebno je bilo da on dobije i svog idola. I Asanž se tako pojavio kao odlična izmišljotina. Lik “junaka” koji prkosno kaže da voli da “pljune u tanjir moćnima”. U svojim TV nastupima on se tako i ponaša. Iako su njegovi pokreti feminizirani, on ostavlja utisak samouvreneog fajtera, moćnog intelektualnog igrača koji je u stanju da izigra i sam Pentagon, i najmoćnije države i sudove, i predstavnike vašingtonske adminstracije (koja sada drhti od straha pred njim). Hilari Klinton i Barak Obama su za njega mala deca koju je on dobro prodrmao. A do osnivanja Vikiliksa je praktično bio niko i ništa ili je bio odavno već spreman i obučavan za nešto značajno, ali ni on sam nije tačno znao šta.

​

"Obožavaoci" sajta Wikileaks su se odmah organizovali i krenuli u odbranu Asanža. Ko bi rekao da ovoliko mladih ljudi obožava da čita "poverljive" diplomatske depeše i državna dokumenta? Izgleda da je rock `n` roll definitivno puk`o.

Šta su Asanžovi motivi da se ovim bavi?

“Stalno sam iritiran time što se pažnja javnosti (na Internetu) skreće na lažne zavere oko “jedanaestog septembra”, dok mi dajemo dokaze na sve strane o pravim ratnim zaverama ili velikim finansijskim prevarama“, kaže Internet junak.
Dakle, stotine hiljada internet sajtova koji već godinama dokazuju da kule STC jedanaestog septembra 2001. nisu srušene udarima aviona, već eksplozivom podmetnutim u kule, i veoma razornim, i da iza napada ne stoji nikakav Osama bin Laden (koji je navodno sve orkestrirao iz pećine u Avganistanu), za Asanža je u domenu “lažne zavere”. Po njemu Bin Laden se i dalje krije u Avganistanu.
Eto, kako se pravo Internet junaštvo onih koji su otkrili tešku zaveru iza rušenja kula STC-a i mnogo čega drugog, vešto skreće ka Internet "junaštvu" Wikileaks-a koji predstavlja samo fabrikovanu iluziju "opasnog interneta".

Ali, zbog 250 000 strana "poverljivog" diplomatskog materijala, koji je Asanž dobio i samo ga objavio, niko ga sudski navodno ne može goniti. Sa druge strane, igra sa sudskim paragrafima velikom delu običniih građana nije atraktivna. Pa kako onda držati tu fabrikovanu iluziju u medijima? Mora se zato uvesti nešto što će skrenuti pažnju na moć Interneta i onima koje osim hrane, pića, novca, sporta, automobila i seksa, teško da bilo šta drugo i zanima.
Morala se zato smisliti seks afera sa dve Šveđanke, od kojih je jedna sa kojom je kratko živeo vatrena feministkinja i aktivistkinja jedne uticajne nevladine organizacije u Švedskoj. E , sad zašta ona njega tuži nikome nije jasno (scenaristička manjkavost) , ali je važno da je Asanž konstantno na naslovnim stranama svih udarnih medija i da ga hapse baš u Londonu i da mu je advokat sticajem okolnosti čovek blizak porodici Rotšild. I pare za kauciju i puštanje iz zatvora su stigle. Od anonimnih obožavalaca, naravno.


ROTŠILDOV ADVOKAT BRANI ASANŽA?

Sudski proces Asanžu koji se odvija u Londonu, zbog nejasne seks afere, otkriva i da on ima veoma zanimljivog advokata. To je ugledni Londonski advokat ,Mark Stefans. Njegova advokatska firma Finers Stephens Innocent je pravni savetnik Rothschild Waddesdon Trust.

​

To je Upravni odbor koji se stara o jednom od najvećih poseda porodice Rotšild, Vedesdon imanju u Bakingemširu u Engleskoj. Na imanju se nalazi ogroman zamak izgrađen krajem 19. veka sa velelepnim parkom. Upravnim odborom predsedava trenutno Kraljičin bivši privatni sekretar Lord Felouves, a tu su i tri člana Rotšild porodice -Lord Džejkob Rotšild, Lejdi Rotšild (njegova žena) i Bet Matilda Rotšild, kao i ser Vilijam Henri Probi i dr. Odbor se bavi
održavanjem poseda i plaćanjem dažbina, kao i poslovima koji donose zaradu (jer je to i profitabilna turistička atrakcija koju je prošle godine posetilo oko 300 000 ljudi). U njemu oni sa dubljim džepom mogu proslaviti i predstojeći Božić i druge praznike.

Eto, kako je London "mali" i kako "malo" advokata ima.

Mark Stefens i Asanž.

​

Zanimljivo je da se Džulijen Asanž u Londonu nalazi od oktobra meseca, u vreme kada je njegov sajt, koji se hostuje u Švedskoj, objavio najudarnije materijale koji su izazvali reagovanje svih globalnih medija (kao po komandi). Rotšildi su inače i vlasnici informativne agencije AP, kao i “Economist group” koja izdaje internacionalni bankarski magazin “Ekonomist”, a koji je Asanžu dodelio svoju prestižnu nagradu (!) Nagradila ga je i famozna nevladina organizacija “Amnesty international” koja se finansira na isti način kao i ogroma broj drugih međunarodnih nevladinih oganizacija, i imaju za cilj da pohvalama i novčanim stimulacijama održavaju moral “lidera” i nevladinih aktiviste (koji im služe kao agenti uticaja) u državama koje vlastela izabere za svoj ratni i pljačkaški pohod ili jednostavno odluče da privredno reorganizuju neki svoj posed.


PENTAGON KONTROLIŠE I INTERNET I AMERIČKU VLADU?

Da li je čitava priča sa Vikiliksom orkestrirana i sa namerom da se donese zakon kojim će se Internet ne samo apsoulutno nadzirati (što je i danas moguće) već da se pojedini “opasni” domeni mogu po potrebi i fizički jednostavno isključiti?

​

Jedan takav plan je obelodanio Pentagon još 2003. i tada ga je državni sekretar odbrane SAD, Donald Ramsfeld, potpisao. Radi se o dokumentu na 74 strane pod radnim nazivom: “Information Operations Roadmap”. Ovaj plan je imao za cilj da internet drži bukvalno pod fizičkom kontrolom Pentagona, tako da se u svakom trenutku u bilo kom delu sveta može onesposobiti svaki provajder i svaki sajt koji bi bio ocenjen da ugrožava američku “nacionalnu bezbednost”. Trebalo je samo osmisliti izvodljive tehnološke metode i rešenja. ​

Plan je imao za cilj i da se preko Kongresa i Senata sprovede i pogodna zakonska regulativa. Plan je uključivao i kontrolu informativnog dela Interneta s tim da se preko njega može ubacivati posebno osmišljana propaganda sa brojnim dezinformacijama (kreiranim u Pentagonu), a koje bi bile usmerene, ne samo na vojne službenike i strance, već bi ovakvom propagandom bili obuhaćeni i američki obični građani. Ali, ovakve namere Pentagona su bile u suprotnosti sa jednim drugim zakonom (Smith-Mundt Act). Ovaj zakon iz 1948. (sa amadmanima iz 1972. i 1998. ) nije dozvoljavao da se informacije (i dezinfomacije) koje su deo vojnih psiholoških operacija namenjenih strancima, primenjuju i na teritoriji SAD prema običnim građanima.​

Ramsfeldov dokument se na ovo, doduše pozivao, ali uz uvažavanje mogućnosti da ako i dođe do vojne psihološke obrade sopstvenih građana "tome ne treba pridavati veliki značaj". ​

Zbog ove greške grupe koja je radila plan i koju je vodio asistent sekretara odbrane uz predstavnike vojske i civilnih bezbebnosnih službi, plan je, ipak, odbačen. Nekoliko desetina kopija se našlo kod jednog broja službenika u Vašingtonu, odakle je onda , preko Interneta, stigao i u javnost. ​

Ali, suština ideje je evidentna, a to je stvaranje vojnog nadzora (iz Pentagona) nad svim komunikacionim sistemima širom sveta i neograničena militantna propaganda. ​

Tako “odbačeni” dokument, “Information Operations Roadmap”, poziva američko Ministarstvo odbrane da poveća svoju spremnost delovanja na pet ključnih Informacionih Operacija: elektronsko ratovanje, Psihološke operacije, Bezbednost operacija, vojna obmanjivanja i operacije na kompjuterskoj mreži.

​

INTERNET JE ORUŽJE

​

Kada se opisuju planovi za elektronsko ratovanje dokument poprima neuobičajeno militantan ton. Otkriva se tako da Pentagonov personal za psihološke operacije treba da stoji ispred međunarodnog predstavljanja američke vlade, dakle da određuje predsedniku i vladi karakter nastupa.
Takođe, Internet je za Pentagonove stratege isto što i neprijateljski oružani sistem.
“Stategija treba da bude bazirana na premisi da Ministartsvo odbrane “tuče” po mreži kao što bi tuklo neprijateljski oružani sistem”, piše u dokumentu. Slogan “tući mrežu” se pojavljuje više puta kroz plan.

Autori istovremeno upozoravaju da je američka Internet mreža veoma ranjiva na napade hakera, i da neprijatelji konstantno rade na tome da ih onemoguće ili ih špijuniraju prikupljajući podatke tako što za tu namenu koriste privatne sajtove.

“Mreže rastu brže nego što možemo da ih branimo… Usavršenost napadanja je sve veća… Broj napada raste”, rečenice su iz ovog plana.

U dokumentu se zauzima stav da SAD treba da budu sposobne da imaju maksimalnu kontrolnu nad čitavim elektromagnetnim spektrom i da američka vojska bude u stanju da u trenutku
onemogući svaki telefon, svaki kompjuter u mreži, svaki radarski sistem na Planeti.

Kada je u pitanju propaganda i širenje dezinformacioja, preporučeno je i osnivanje jednog globalnog sajta koji će apsolutno podržavati američke strateške ciljeve, ali s tim da taj veb sajt koristi sadržaje koje bi dobijao od “treće strane” kako bi njegovi korisnici sa većim poverenjem prihvatili ovako plasirena informacije nego kada bi im isto govorili američki zvaničnici. Niko ne bi ni naslutio da iza njih stoji Pentagon.

Nije li Vikiliks idealna kreacija za ovakav plan?

Australijanac, koji veze nema sa Amerikom i Pentagonom (ni sa Izraelom, jer nije Jevrejin) koji putuje po Evropi, zadržava se u Švedskoj i tu hostuje svoj sajt, a zapravo se iz nekog razloga tu i tamo nađe u Londonu u kome je politčko sedište Krune (moćne grupe koja upravlja svojom prekookeanskom kolonijom upravo preko Pentagona).

​

Mnogi ”privatni” sajtovi su se tako pojavili u vreme vojne operacije na Balkanu koje je zapravo finansirao i instruirao - Pentagon. Tako je 2005. izašlo na videlo da je Pentagon platio privatnoj kompaniji "Linkoln grupa" da poseje stotine priča u iračkim novinama koje su imale cilj da podrže američku “opravdanu” invaziju na Irak. Sve to pisali su američki vojnici, a plasirano je iračkim građanima preko privatnih iračkih sajtova.
Sajber operativci Pentagona koji rade na Balkanu su danas u Srbiji (kao i u Hrvatskoj i dr.) najviše prisutni kao on line komentatori aktuelnih vesti, moderatori raznih sajber foruma, čet-ova i sl. Lako ih je uočiti jer nastoje uvek da one komentare koji prete da razotkriju samu srž prevare, na primer lažne informacije, opovrgnu ili ako u tome ne uspeju da čitavu diskusiju razvodne ubacivanjem ogromnog broja stupidnih i besmislenih komentara. Diskusija tako izgubi svaki smisao. Njihova je uloga formiranje javnog mnjenja i njegovo pravilno usmeravanje (u skladu sa političkim ciljevima koji su definisani u Pentagonu) i uglavnom stvaranje atmosfere beznađa (u Srbiji). Za sve nedaće je kriv sam Srpski narod, ili Amerikanci (opet narod). Ovo je mnogo efektnija metoda psihološke manipulacije nego neobjavljivanje komentara i njihovo brisanje.
Internet sve više teži da postane vodeće psihološko oružje. Zato ste pozvani da se i vi što više uključujete na:

i

. ​

 

[PYC]

JAPANSKE NUKLEARNE ISTINE I LAŽI



​

Izvor: ivonazivkovic.net 24.03.2011.

​

Zašto je jedan reaktor u nukleraki Daiiči kod Fukušime bio problematičniji od ostalih pa su oko njega morale da se angažuju specijalne izraelske termalne kamere i sistemi za obezbeđenje od eksplozija i mogućih terorista, iako se zna da uranijum sa kojim rade nuklerane elektrane ne može da eksplodira?
Piše: Ivona Živković

Male ljude mogu da more velike brige. Ako ostvarujete svoju egzistenciju tako što prodajete štošta u svom kiosoku na uglu dve prometne ulice i od toga izdržavete porodicu, pojava još jednog kioska na uglu preko puta svakako će vam predstavljati opasnu konkurenciju. Ako se za isti ugao zainteresuje još njih desetak, vaša egzistencija će biti veoma ugrožena. Moraćete naći drugi ćošak ili učiniti nešto da konkurencija nestane ili pak oslabi. Mnogi vlasnici su već doživeli da im kiosk preko noći naprasno izgori ili odleti u vazduh.

U biznisu sa nelegalnom robom, konkurencija se eliminiše poznatom „sačekušom“ ili bombom ispod automobila, dok se kod velikih tajkuna (bogataša po zanimanju) koji rade legalno, ali sa nepoznatim poreklom papirnatog kapitala, za njihov rad naprasno zainteresuje državno tužilaštvo i policija (koji do tada ništa nisu ni videli ni čuli) i onda se pokreće istraga, mediji „otkrivaju“ dugogodišnje mutne poslove i tajkun - milijarder preko noći ostaje na staklenim nogama.
Vlastela je iznad država i državnih institucija, a njen biznis je uglavnom rasprostranjen globalno i u domenu je strateških sirovina. Konkurentski ratovi se zato vode podmuklo i samo učesnicui u biznisu znaju koje države su i zbog čega uveli u rat. Kada se u ratu koristi opasno skalarno oružije (kao HAARP) , samo onaj ko je izdao nalog za njegovo aktiviranje zna kako je odjednom negde nastala ogromna poplava, zemljotres ili orkan ili izbila nezapamćena suša. Ali, o ovom oružju ćemo drugom prilikom.

Dakle, ako ste vlastelin i moć vam daje prodaja nafte, gde čitave države i stotine miliona ljudi energetski (znači egzistencijalno) zavisi od vas, oni koji prodaju nuklearnu energiju, i na isti način mogu milione ljudi da drže u energetskim okovima, za vas predstavljaju tešku konkurenciju. Zato ćete učiniti sve da njihovu tehnologiju što više kompromitujete kao veoma opasnu. Da je i nafta opasna i težak otrov kojim su zagušeni čitavi gradovi ( jer joj se dodaju brojne hemikalije kako bi imala veću oktansku vrednost) prećutaćete. O tome će „lajati“ na sav glas oni koje vi nazivate „nuklearni lobi“. Možete li uopšte da zamislite grad sa bešumnim prevozom motorima na električnu struju u kome čitav dan "odjekuje" samo cvrkut ptica?

​

I jedna i druga strana su nesumnjivo moćni igrači koji imaju svoje medije, svoje političare, i obaveštajne mreže i svoje vojske koje mogu da i rade združeno protiv običnog naroda. A moć su stekli jednostavno zataškavanjem otkrića i tehnoloških rešenja kojima se čista energija iz svemira, može uzeti specijalnim prijemnicima i sprovesti do potrošača. I to je otkrio još Nikola Tesla, ali i neki drugi manje poznati istraživači. Otkrili su to još pre sto godina. Ali, kada je Dž. P. Morgan zabrinutu zapitao Teslu: „...a gde ja da stavim brojače za tu potrošenu kosmičku energiju?“, čitav projekat je pao u vodu. Za Morgana, Rotšilda, Rokfelera, Dipona, Varburga i ostale vladarske porodice takvo isporučivanje energije nije bio biznis, jer se na njemu nije mogao držati monopol i ubirati ogroman novac. Vladari za koje su oni radili tražili su da imaju apsolutnu moć nad običnim narodom, a ne da narodu daju moć i lagodan život.

Tako je tehnološki razvoj u oblasti energetike otišao na drugu stranu. Energija se dobija danas samo preko veoma skupih tehnoloških procesa – kopanjem i preradom nafte i cepanjem jezgra atoma uranijuma. Ove tehnologije poseduju oni koji mogu da koncentrišu u biznis desetine milijardi i trilione dolara. Izgradnja samo jedne nuklearne elektrane košta nekoliko milijardi dolara.
Surova konkurencija dva energetska lobija je ipak najveća u poslovima sa vojskom. I tu je nuklearni lobi napravio svoje najveće uporište, jer ratni brodovi, podmornice i nosači aviona ipak se mnogo bolje snabdevaju energijom preko nukleranih reaktora. Pored toga izrada atomske bombe koja se puni plutonijumom postala je pitanje prestiža u konkurenstkim vlastelinskim krugovima. Moćno oružije je potrebno svima koji žele da budu moćni. A da bi se dobijao plutonijum, treba imati prikriveni mirnodospki biznis sa nukleranim elektranama koje ga sagorevanjem uranijuma mogu stvoriti.
Kada je 2006. godine u američkoj vojnoj bazi "Falkon" pored Bagdada došlo do eksplozije, navodno skladišta za municiju, gde je stradalo preko 300 Amerinakaca, katarska televizija Al Dzazira snimila je taj trenutak i jak blještavi sjaj koji se u trenutku eksplozije stvorio. Nakon toga izvila se vatrena pečurka.

Sjaj i pečurka su karakteristični za nuklearnu eksploziju, pa su zato pojedini stručnjaci zaključili da je došlo do eksplozije mikronuklearne bobme koju je američka vojska imala u svom taktičkom naoružanju. Ovaj incident su Amerikanci maksimalno zataškali od javnosti, a o mogućoj radijaciji nije bilo ni reči. Ipak, zan se u stručnim krugovima da su mikronuklearne bombe i sada deo taktičkog naoružanja koje se korisi u Libiji. dakle, o opasnosti od radijacije globalni mediji izveštavaju samo onda kada im je to dozvoljeno iz vojnih struktura.

Mikro nuklearna bomba.

Pogledajmo sada šta je u javnost do sada izašlo u vezi havarije na nukleranoj elektrani kod Fukušime koja je imala šest nuklearnih reaktora i sedam bazena u kojima je odlagana istrošeno uranijumsko gorivo – oksid uranijuma. Pored uranijuma, zna se i da je u njenom reaktoru (navodno reakatoru 3 korišćeno takozvano mox gorivo, zapravo mešavina oksida uranijuma i plutonijuma, koja je reprocesirana od već istrošenog uranijuma. Mox gorivo je u elektranu kod Fukušime stiglo avgusta 2010. iz Francuske. Ova tehnologija reprocesiranja već korišćenog uranijuma je javnosti prikazana kao velika ušteda, dok stručnjaci znaju da se iza ovakvih tehnologija može sakriti konverzija U238 (izotopa uranijuma) u U239 (plutonium harvest chambers). Ono što razlikuje sve ove uranijumove atome je broj neutrona u atomu. Dobijanje U239 se vrši u posebnim komorama nazvanim reaktorima za „uzgoj“ (breeder reactor).

I to je supertajni biznis koji napravi NEKO na državnom nivou u Japanu, bez javnosti, i malo ljudi je upućeno u njega. Da li je čitava frka oko japanske nuklerane elektrane u stvari bila maska da se zataška ovakva perfidna poslovna (i vojna ) igra, a da je nečija namera bila da razbuca jedan takav perfidan posao – zna samo odabrani krug vlastelina i njihovi koumpirani nuklearni stručnjaci i vojni vrh. Ostali mogu da zaključuju samo logički, pod uslovom da odlično poznaju ove nuklerane tehnologije – mirnodopske i vojne. A vojna je ipak na prvom mestu.

Primetili ste već kako sve najsvežije informacije o onome šta se događa u Japanu stižu uglavnom preko pakleno lažljivih medija takozvanih „vodećih globalnih medija“ i najvše na engleskom jeziku. Jedan korak za njima istu „pesmu“ pevaju u Francuskoj, i ostalim zemljama EU, a priključili su se i „naša braća“ ( samo po praznim pričama) iz Putinove Rusije. I svi govore o teškoj havariji u elektrani Daiiči kod Fukušime i „opasnosti“ da dođe do topljenja uranijumskog jezgra u nekom od reaktora. Ali , da li je tu opasnost ili u nečem drugom?

Jer, ako su lagali svi u isti glas u vreme bombardovanja Srbije (1999.), koja je proglašena agresorom na sopstvenu teritoriju - Kosovo i Metohiju; koji su podizali paniku oko lažne epidemije virusa H1N1 i SARS i AIDS-a; koji su lagali o oružiju za masovno uništavanje Sadama Huseina (2003) ; koji su lagali da je Osama bin Laden iz pećine u Avganistanu organizovao napad putničkim avionima na Njujork i Vašington (2001) itd. , a sada svi „strahuju“ od zračenja iz japanske elektrane zbog mogućeg topljenja uranijumskog goriva, treba li im sve verovati?

Ti mediji sada tvrde da je ozračena hrana i voda, da se "pedesetoro hrabrih dobrovoljaca" iz Japana bori da ohladi reaktor kod Fukušime i da će svi nakon toga umreti i sl. Ovu vest je prvi objavio izraelski Haaretz.

Ali oni koji poznaju nukleranu tehnologuju uočavaju mnogo grešaka u svim njihovim izveštajima, dok običan narod to ne shvata. Ne shvataju ni mnogi nuklearci koji preko interneta uporno nastoje da objasne kako je čitava panika besmislena i tvrde da mogućnost topljenja uranijumskog goriva ne postoji, i da je radijacija neprecizno izmerena, da su podaci nedovoljni da se izvede zaključak koliko je radioaktivnih čestica izašlo i koje su čestice u pitanju (jer neke se raspadaju veoma brzo) i da se stanovništvo na teritoriji koja je dalje od 30 kilometara od nuklearke sasvim nepotrebno evakuiše i šikanira itd. Ako mnogi Japanci i dobiju kancer to će pre biti od teških stresova nego od radijacije. Ili svi ovi stručnjai nemaju baš sve podatke o svim poslovima rađenim u nuklearki kod Fukušime.

Zanimljivo je da ni nedelju dana od zemljotresa i cunamija koji se dogodio 11. marta 2011, mreža za merenje radijacije koja radi u skladu sa odredbama međunarodne „Comprehensive Test Ban Treaty Organization” koja vodi računa da sve nuklearne elektrane ispunjavaju rigorozne uslove i sprovode mere u slučaju ekstremnih udara (dakle u nukleranim elektranama ne rade hrabri i požrtvovani dobrovoljci već obučeni profesionalci pod rigoroznim ugovorom i koji ne mogu da se razbeže nakoh incidenta) nije dala precizne podatke o svojim merenjima. A ova organizacija koja ima sedište u Beču, ima 60 mernih stanica radijacije širom sveta, a dve su u Japanu. Ali, kako kaže dr Lars Erik de Geer, predsednik Organizacije, njemu upravo odredbe ovog ugovora ne dozvoljavaju da podatke još iznese u javnost. NEKO je i to očito nametnuo.

Nesumljivo je da će podatke o svim mernjima prvo dobiti vojni krugovi.

Zanimljivo je da je prva radijacija iz Fukušime otkrivena prvo na mernoj stanici u Kamčatki, koja je udaljena 1000 milja severoistočno od Fukušime (!). Da nisu japanske stanice nešto “slučajno” prećutale?
Ko je onda sve mere o kojima su izveštavali mediji njima davao? Da li su to uopšte bile pouzdane mere, s obzirom da se uvek meri čitav spektar radijacije (i alfa i beta i gama zračenje) ili su neki jednostavno uključivali svoje Gajgerove brojače i tako merili gama radijaciju (koja i prirodnim putem može biti povećana).

Mediji su se pozivali na tvrdnje stručnjaka (koje su oni procenili da su stručni) i koji su često iznosili svoja stručna mišljanja, ali bez preciznih podataka. Neki su tako širili paniku, a neki govorili da situacija nije toliko ozbiljna.
Inače, radioaktivni matrijali se iz oštećenih nuklearki uvek oslobađaju po određenom redosledu: Prvo idu manje opasni i lako isparljivi gasovi (kao tritijum, kripton i ksenon) i oni brzo nestaju u atmosferi i ne predstavljaju nikakvu opasnost za okolinu.

Pregrejavanje gorivnih šipki oslobađa i opasne isparljive radioaktivne elemente kao cezijum 137, radioaktivni jod, stroncijum i telurijum. Kako se podižu u vis ove čestice se kače za zrnca prašine u vazduhu i formiraju s e teške čestice koje mogu biti veličine četrvrtine jednog zrnca peska. Zbog težine one veoma brzo padaju na tle.

Tako je u jednom trenutku javljeno iz japanske kompanije TEPCO (koja je vlasnik elektrane kod Fukušime) da je Cezijum 137 otkriven u vazduhu, ali nije precizirano na kom nivou i na kojoj udaljenosti od elektrane. Cezijum 137 emituje visoko energetske gama zrake. Ukoliko se ovakva čestica udahne ili dospe u sistem za varenje ili u mišiće i krv, remeti energetske procese u organizmu i može izazvati nefunkcionalano stvaranje tkiva (kancer) ili njegovo razaranje.

Kada je otkriveno krajem 19. veka da uranijum oslobađa velike količine enrgije, mnogi su verovali da se time u ljudski organizam može ubaciti sveža energija. Tako je napravljeno mnoštvo lekovitih tabletica obogaćenih uranijumom, pomada, lekovite uranijumske vode, uranijumskog jastučeta itd. I to je reklamirano i prodavano kao korisna dopunska terapija za mnoge bolesti uz preporuku lekara koji su ovo energetsko obogaćivanje toplo savetovali slušajući reč naučnika. Sve dok nije usledilo novo otkriće - da previše energije iz atoma u raspadanju može da šteti i da razori mnoge ćelije u organizmu. A šta se onda promenilo? Danas lekari obolelima od kancera isto tako stručno propisuju otrovne citostatike i hemoterapiju, kao i zračenje istim radioaktivnim izotopima koji svi... Šta? Razaraju mnoge zdrave ćelije u organizmu. Pa ko je i danas uopšte pametan da sa sigurnošću može da tvrdi koliko je radijacije opasno, a koliko nije? Svi se i dalje usmeravamo onako kako to propisuje medicinski establišment.

​

Neisparljivi radioaktivni materijali kao uranijum ostaju u nuklearnom jezgru. Ukoliko dođe do njihovog topljenja oni prelaze u tečno stanje i ako dođe do probijanja svih zaštitnih kontejnera oni ulaze u prirodno okruženje. Ali to se do sada ni u jednom incidentu nije dogodilo. Bar javnost za to ne zna. A o tome su mediji najviše izveštavali, naglašavajući da postoji mogućnost topljenja gorivnih šipki.

Da se sa informacijama namerno manipuiše vidljivo je i iz navodne namere nemačke vlade (saopštene javnosti), ali i mnogih drugih u EU, da još jednom testiraju otpornost svojih nuklearnih elektrana na moguće jake potrese. Za javnost je ovo svakako dokaz "velike brige“ njihovih vlada, jer malo ljudi zaista zna da elektrana kod Fukušime nije pretrpela štetu od razornog zemljotresa , jer su sve elektrane projektovane da izdrže najjače zemljotrese, već zbog nečeg drugog.

Daiiči elektrana je najviše stradala, kažu neki od stručnjaka, zbog cunami talasa koji je bio visok preko deset metara, a reaktori su bili na visini nešto većoj od pet metara, pa su navodno stradali rezervni sistemi za napajanje električnom strujom, dizel motori za agregate i dr. Tako su inženjeri imali veliki problem da u reaktor dovedu vodu i ohlade gorivo. O tome kakvu je štetu prouzrokovao cunami na reaktoru za „uzgoj“ plutonijuma odnosno urana 239 ostala je potpuna tajna , kao što je i postojanje ovog reaktora za "uzgoj" plutonijuma za mnoge i dalje tajna.

Jer za ono što se zaista događalo u elektrani i što je vezano za mox gorivo znao je samo ograničen broj inženjera. I neki su izgleda za te poslove bili uvezeni iz inostranstva. Ostali su zato i „evakuisani“ iz „opasne" zone.

Naravno, mox gorivo se u svim ovim „dobro“ obaveštenim novinarskim krugovima u elektronskim medijima koji uglavnom čitaju izveštaje proverenih informativnih agencija (kao što su AP i Rojters dobijajući ih direktno preko „idiot „kamere), nije ni pominjalo. Pominjalo se uglavnom uranijumsko jezgro reaktora kao i bazeni sa iskorišćenim uranijumskim gorivom, koji se nalaze pored svakog reaktora u skoro svim nuklearnim centralama. Ovo gorivo se nalazi u bazenima potopljeno vodom, koja i kada isparava zbog nedostatka hlađenja, ne može tako brzo da ispari i da šipke ostanu ogoljene. Potrebno je mnogo više dana da ta ogromna količina vode nestane , i da šipke ostanu delimično i potpuno ogoljene , ali tih nekoliko dana je vreme za koje se snabdevanje strujom i vodom može normalizovati. I to znaju nuklearci i zato su zbunjeni onim što se u elektrani događalo.

Da još malo pojasnimo rad elktrane za laike.


KAKO JE RADILA RADI ELKTRANA U FUKUŠIMI
Ova nuklearka je radila sa takozvanim reaktorima sa ključalom vodom. Oni su slični loncu za kuvanje pod pritiskom. Nuklearno gorivo zagreva vodu do njenog pretvaranja u paru, koja se cevima sprovodi do turbina koje se pokreću i stvaraju elktricitet. Ista ova para se onda hladi do njene kondenzacije, pa se onda ta voda opet šalje na zagrevanje u nuklearnim gorivom. I to je zatvoren sistem rada. Ovaj veliki lonac kuva vodu do 250 stepeni C i potpuno je zatvoren i u njemu se stvara veliki pritisak.

Kao gorivo se u tri reaktora koristio oksid uranijuma. Dva reaktora (pet i šest) su navodno bila u fazi remonta, a jedan je, kao što smo videli, koristio mox gorivo. U javnosti je data informacija da je to bio reaktor broj tri u kome je „nešto“ iznenada eksplodiralo i to kada je već bio ohlađen. I on se i danas još dimi i "nešto" ispušta u atmosferu.

Oksid uranijuma u jezgru reaktora je keramički i ima tačku topljenja na 3000 stepeni C. On se proizvodi u obliku cilindričnih gromuljica kojima se pune dugačke cevi koje se nazivaju gorivne šipke. Ove cevi su napravljene od specijalnog materijala nazvanog „zircaloy“ i njegova tačka topljenja je 2200 stepeni. Dakle kada u slučaju teške havarije zircaloy počne da se topi potrebno je da se temperatura podigne još 800 stepeni C da bi počelo da se topi uranijumsko gorivo.

Zircaloy omot je tako prvi zaštitni kontejner koji izoluje nuklerano gorivo od okoline. Zircaloy šipke se onda ređaju jedna do druge i formira se paket koji se stavlja u reaktor. I to se naziva jezgro reaktora.
Jezgro se onda stavlja u posudu pod pritiskom (nuklearni „pretis lonac“) koji je takođe veoma čvrst i može da izdrži temperature od nekolio sotina stepeni Celzijusovih. I to je drugi zaštitni kontejner.

Onda se čitava skalamerija – nuklerani „pretis lonac“, kompleks odvodnih i dovodnih cevi, pumpe rezervoara za hlađenje vode – stavljaju u treći zaštitni kontejner koji je napravljen od nerđajućeg čelika debelog sloja. N a dnu ispod samog „pretis lonca“ nalazi se bazen od debelog betona koji je napunjen grafitnim cevima i to je takozvani „hvatač jezgra“ odnosno neutrona u slučaju da dođe do njegovog topljenja. Građen je na takav način da će nuklerano gorivo, u slučaju da dođe do njegovog topljenja (na 3000 stepeni C) biti izliveno dole kako bi moglo da bude ohlađeno. U protivnom uranijom koji s e topi može se topiti probijajući sebi put kroz Zemljinu koru na veliku dubinu, što se naziva „kineskim sindromom“. Ali, to toga nikda nije došlo i samo je teorijska pretpostavka.
Ovaj treći kontejner je upravo konstruisan i testiran samo sa jednim ciljem: da zadrži, neograničeno i kompletno eventualno topljenje jezgra reaktora.
Sva tri ova sistema kontejnera su smeštena u zgradu čime su zaštićeni od vremenskih nepogoda. To je ono što se spolja vidi i što smo na zastrašujućim snimcima kamera videli da je prvo eksplodiralo. Nuklearni reaktori kod Fukušime , koliko je za sada poznato, nije oštećen ni jedan jer tolika temperatura verovatno nije dostignuta.

Reaktor se inače zagreva procesom nuklearne fisije tj. cepanjem jezgra atoma uranijuma pomoću čestica nazvanih neutroni pri čemu se oslobađa atomska energija. A pri tom izleću i nove čestice neutrona. Iz prvog pocepanog atoma oni izleću i udaraju u drugi atom i cepaju ga, pa se onda oslobađaju novi neutroni i udaraju u sledeći atom i to se naziva nuklearna lančana reakcija.
Uranijum koji se u ovom procesu koristi ne može da eksplodira kao bomba, jer da bi se od takvog goriva napravila eksplozija (takozvana „prljava bomba“ )ono se mora upakovati na drugi način. I to polupismeni i siroti teroristi nazvani „Mudžahedini“ koji se kriju po pećinama Avganistana i drugih islamskih zemalja „znaju“ da naprave. (Cvrc!)

Za kontrolisanje procesa nuklearne lačnane reakcije koriste se moderatorske šipke koje absorbuju neutrone i u potpunosti zaustavljaju lančanu reakciju. Kada reaktor radi ove moderatorske šipke su izvađene.

Jedanaestog marta 2001. elektrana je izdržala potres od 8,9 stepeni Rihtera. I reaktori su se automatski ugasili i moderatorske šipke su odmah ubačene. Nuklerani lanac reakcija je obustavljen, ali je ostao zadatak da se ohladi zagrejano jezgro i da se oslobodi od ostatka toplote što je bilo negde oko 3 posto od količine koju je elektrana proizvodila. I to je, po nekim tvrdnjama, predstavljalo problem zbog potpunog prestanka snabdevanjem strujom i dovođenjem vode. S obzirom da se kao voda za hlađenje koristila morska voda, što smo videli na snimcima, to pokazuje da nikakvih oštećenja samog “pretis lonca” nije blo jer se u njemu sme nalaziti samo apsolutno čista demineralizovana voda. Ova posuda se nikako nije mogla dopunjavati morskom vodom, jer bi ona brže apsorbovala neutrone. Dakle, ova posuda nije bila oštećena, a pritisak pare u njoj je smanjivan laganim ispuštanjem pare preko ventila za to predviđenih. Da li su pri tome inženjeri ispustili ovu paru unutar zgrade, kako određene radioaktive čestice ne bi otišle u atmosferu, za sada nije poznato, ali se pretpostavlja. S obzirom da pri vrlo visokim temperaturama molekul vode može da se pocepa na zapaljive atome vodonika i kiseonika, pretpostavlja se da je upravo taj vodonik izazvao eksploziju. I krov prve zgrade je odleteo. I to je snimljeno. I sve televizije su to uporno emitovale. Isto se desilo i sa ostalim zgradama.

Ali, sam čin hlađenja reaktora je jednostavo deo procedure za koju su inženjeri trenirani da je sprovode. I oni su to sve vreme radili kao deo svog posla.
Ono što je iazvalo paniku i što su mediji prenosili dramatičnim izveštajima je navodno opadanje vode u bazenima sa šipkama istrošenog goriva kojih je bilo u elektrani čak sedam. I tu je pretila opasnost da se nivo vode smanji i da sva voda zbog pregrejanosti ispari. I po izveštajima medija, najveća borba se vodila oko toga da se ovi bazeni hlade. Ali, i tu su se našli stručnjaci koji su objasnili da toliko vode ne može da ispari za samo nekoliko dana da bi šipke ostale ogoljene.

Ostaje očito samo jedan detalj , a to je da li se nešto dramatično događalo u tajnom reaktoru za “uzgoj” plutonijuma za koji je znalo samo nekoliko obabranih? Da li je to razlog zašto Japanci nisu hteli američke stručnjake da im pomognu? Šta to Američki stručnjaci o elektrani znaju više, kada je ovu japansku gradio General Electric i u njoj su stručnjaci ove kompanije verovatno bili na neki način uvek konsultovani i prisutni?

Najzad da li je tačna priča o tome da su dizel motori generatora, koji se automatski uključuju u slučaju nestanka struje, stradali od cunamija? Ili se oni nisu autoamtski uključili možda zbog nekog softverskog problema- recimo neke sabotaže kompjuterskim virusom ili crvom?

STUXNET CRV SPECIJALIZOVAN ZA SABOTAŽU ELEKTRANA
O tome da su u Izraelu razvili nekakav kompjuterski virus nazvan Stuxnet koji je perfidno napravljen kako bi bio ubačen u softverski sistem iranske nuklearke, otkriveno je u Iranu i bio je predmet pažnje ruskih stručnjaka za softvere koji rade u elktrani u Bušeru (u Iranu) i Međunarodne atomske energetske agencije (IAEA) još prošle godine. I u Japanu su za njega saznali. Tako se u jednoj informaciji iz japanskih medija kaže da je Stuxnet virus napravljen da vrši napade na servere koji su izolovani od Interneta, kao što su električne centrale. U Japanu su odmah registrovali 63 zaražena personalna računara.

Stuxnet crv se prenosi običnom USB memorijom ako bi s e ona povezala na kompjuter u nekom industrijskom sistemu. Virus na internet mreži ne pravi nikakvu štetu, ali kada uđe u industrijski sistem može da šalje programe bez ikakve kontrole. Njegovo prisustvo se uopšte ne opaža i može široko da se prenosi.

Ovaj sajber crv je navodno napravljan u Izrealu kako bi ciljano bio ubačen u nemačke programe koji se koriste za upravljanje vodovodima, naftovodima i gasovodima. Da li ga je bilo u elektrani Daiiči?

IZRAELSKA KOMPANIJA OBEZBEĐIVALA ELEKTRANU KOD FUKUŠIME
Ovu informaciju je objavio izraelski list Haarets nekoliko dana nakon nuklearne havarije kod Fukušime. Radi se o privatnoj izraelskoj kompaniji Magna BSP iz Arave koja je specijalizovana za proizvodnju i instalaciju stereoskopskih senzora i kamera za dobijanje termalnih slika. Zašto je baš ovakvo obezbeđenje ovoj japanskoj elektrani bilo potrebno? U kompaniji Magna BSP kažu da su njihove kamare bile postavljene “oko jednog od šest reaktora "koji je bio sklon pregrevanju i eksplozijama”. Šta mislite, koji je to bio reaktor sklon eksplozijama? Onaj za “uzgajanje” plutonijuma pored onog koji je koristio mox gorivo?

Zgrada reaktora tri je najviše oštećena. I šta još u njoj?

Plutonijum je hemijski daleko otrovniji od uranijuma, a ono što može da eksplodira i da gori nalazi se upravo u tim kontejnerima za “uzgajanje” plutonijuma. Oksid uranujima ne može da gori jer je već dovoljno oksidisan i može da se hladi, dok za plutonijum hladjenje nije predviđeno jer oni u proscesu nisu predviđeni da se zagrevaju već samo da se dovoljno dugo zrače.
I na snimcima se vidi da je najviše oštećena zgrada broj tri i tu je izbila vatra. I on se još dimi i 13 dana nakon havarije.

Izraelske kamere su, takođe, bile u stanju da detektuju prisustvo radioaktivnog oblaka u vazduhu, ali oni iz Magne BSP, navodno, nisu mogli da imaju pristup snimcima kamera nakon incidenta. Odakle onda snimci elektrane i oštećenih zgrada reaktora u "globalnim medijima"? Ko ih je snimio u trenucima kada su svi radnici “pedeset najhrabrijih dobrovoljaca” imali pune ruke posla? Snimatelj je za sada nepoznat. Ali, poznato je da su upravo informaciju o tome kako su u elektrani ostali samo njih 50, u izraelskom Haaretz-u dobili su upravo od kompanije Magna BSP. I odmah prosledili Rojtersu, AP-u i dalje.

I tako je puštena u etar ta srceparajuća priča o “japanskim herojima” (zapravo prodanim dušama u službi nuklearnih vojnih monstruma koji su krišom pravili plutonijum za najrazornije bombe). I naši mediji su sve to, bez ikakve provere, prenosili. I svi smo sada ganuti zbog tih "požrtvovanih heroja", od kojih neki Japanci verovatno i nisu imali pojma šta je se stvarno nalazi u "bazenima za hlađenje" , dok su neki i te kako bili upućeni. Najzad, zašto je objavljena i informacija da je u elektrani radilo puno stranaca?

Ko su ti "dobrovoljci" u plavo belim kamionima (u bojama izraelske zastave) na fotografiji koju je objavio Haaretz?

Ova kompanija je svoje kamere postavila tečno pre godinu dana (mox gorivo je da podsetimo stiglo u avgustu), a samo tri nedelje pre zemljotresa dvojica od tih “heroja” su bila na “specijalnoj obuci” u Izraelu. Oni navodno obučavani da koriste ovaj sistem koji je imao za cilj da obezbedi da niko bez dozvole ne može približii krugu elektrane. Kompanija je dobila i sporazum sa Japncima da im na isti način obezbedi sve nuklearne reaktore u zemlji. Od terorista, tipa bin Ladena, naravno.

Ostaje samo pitanje koje čitavu ovu paklenu priču sa pravljenjem plutonijuma za bombe – osujetio? Sama Priroda ili je u pitanju neko novo tajno i pakleno oružje? Najzad, pravo pitanje je kome je smetao ekonomski moćan Japan koji je držao 20 posto američkog javnog duga i u kome i oko koga je bilo veliko američko vojno prisustvo. I što je Japancima smetalo. Odmah nakon cunamija, samo američki vojni aerodromi su bili u funkciji i nisu pretrpeli razaranje.

 

[PYC]

JELENA PONOMARJOVA: MOŽE LI SLOBODNI SVET DA POMOGNE LIBIJI
​

Izvor: Fond strateške kulture, 30 mart 2011

Zapad nije mogao Gadafiju da oprosti kada im je 2009. godine rekao: „Vi ste stvorili Hitlera, a ne mi! Vi ste gonili Jevreje. I vi ste napravili holokaust!"
​

L ibija, kao suverena država, osuđena je davno. Tu se nije radilo o revolucionarnim istupanjima, koja su inspirisale zapadne službe, ili o poslednjim rezolucijama Saveta bezbednosti UN, već o ukupnim događajima koji su doveli do pravljenja i ostvarenja strategije njenog uništenja. Na „velikoj šahovskoj tabli" Libija je davno obeležena crvenom zastavicom, ona je morala da bude bombardovana i, eto, upravo je bombarduju.

* * *
Kada je 1. septembra 1969. godine došlo do istupanja odreda „Organizacije slobodnih oficira unionista-socijalista", kojima je rukovodio Savet revolucionarne komande od 12 oficira na čelu sa 27-godišnjim kapetanom vezistom Moamerom Gadafijem, koje je završeno svrgavanjem monarhije, zapadne demokratije su taj čin podržale. Međutim, to je nije učinjeno zbog brige o dobrobiti naroda, izmučenog pod teretom monarhističkog režima. Vašington i London su imali nameru da mlade oficire, provincijalce - koji nisu imali ni ozbiljan dugoročni program, ni široku socijalnu bazu unutar zemlje, ni politički autoritet u arapskom svetu - iskoriste za učvršćenje sopstvenog uticaja u zemlji i regiji. Kako bi se danas reklo, radi stvaranja protektorata. Međutim, njihove namere su propale. Antiimperijalistički i antizapadni pravac libijske revolucije iskazan je već u prvim mesecima postojanja novog režima, i to ne samo retorikom.

Prvi, i to vrlo ozbiljan udarac koji je Tripoli naneo Zapadu bilo je istupanje 7. oktobra 1969. godine stalnog predstavnika Libije na 24. zasedanju Generalne skupštine UN. Tada je prvi put sa glavne međunarodne tribine izgovoreno da Libijci nameravaju da likvidiraju sve strane vojne baze koje se nalaze na njihovoj teritoriji. Odmah posle toga libijsko rukovodstvo je obavestilo ambasadore SAD i Engleske da raskida odgovarajuće ugovore.

Drugi, rekla bih, još jači udar Zapadu, koji je istovremeno postao druga crtica u presudi o uništenju Libije, postao je napad Libije na pozicije stranog kapitala u ekonomiji te zemlje. To je bilo mnogo teže nego osloboditi se stranih vojnih baza. Prvo su 1970. godine ukazom libijske vlade nacionalizovane sve banke u Libiji. Posle toga, 1973. godine, Irak, Alžir i Libija su zaveli kontrolu petrohemijske industrije i uspeli da pitanje nacionalizacije zadrže na dnevnom redu OPEK-a sve do kraja sedamdesetih. Rezultat je bio da su nacionalizovane sve strane naftne kompanije. Ironijom sudbine, pre toga su zapadne kompanije, težeći da smanje svoju zavisnost od jeftine nafte Persijskog zaliva, napravile u Libiji krupne investicije, čiju naftu nije trebalo transportovati preko Sueckog kanala.


ŠTA GADAFIJU NISU ZABORAVILI Treći napad na kapital je bio najmasovniji i ideološki najbolje obrazložen, a bavio se interesima lokalne buržoazije. U septembru 1977. Gadafi je, kao bazu za razvoj privrednog života zemlje, uveo princip „samoupravljanje u ekonomiji". Polazeći od bliskih kontakta Gadafija i Tita i razvoja teorije samoupravljanja u socijalističkoj Jugoslaviji, mislim da je libijsko rukovodstvo pokušalo da se bavi uvođenjem upravo te ideje. Tako je u Libiji počeo prelazak preduzeća na kolektivno upravljanje onih koji u njima rade. Ideološko obrazloženje te reforme Gadafi je dao u drugom delu svoje „Zelene knjige", i ono je potpuno suprotno prirodi kapitalizma. Na primer, obelodanjivao se ropski karakter najamnog rada i uzdizalo se pravo radnika na proizvod koji je sam proizveo. „Čovek je obavezan da radi prema svojim mogućnostima i pritom je dužan da ima dohodak koji zadovoljava njegove potrebe, a sav višak treba da se kanališe na povećanje društvenog bogatstva. Ako samo jedan čovek uzima sav novac, to dovodi do smanjenja potreba kod druge osobe iz čega proizilazi da je to nedopustivo". (1)

Osim toga, od novembra iste godine, u fabrikama, trgovini, uslužnim delatnostima u Libiji je počeo da važi princip „Partneri, a ne najamnici", a nešto docnije je realizovan i princip „Stan je svojina onoga ko u njemu živi". U maju 1978. Libija je donela zakon prema kome je zabranjeno iznajmljivanje stanova i kuća, a njihovi vlasnici su postajali oni koji su u njima do tada živeli kao podstanari. Izvršena nacionalizacija nije predstavljala direktnu eksproprijaciju, onakvu kakva je rađena u Rusiji 1917 godine, ili u zemljama narodne demokratije posle Drugog svetskog rata. U Libiji je sve ispalo mnogo pristojnije. Na primer, bivši vlasnici su, zajedno sa obeštećenjem, dobijali mogućnost da učestvuju u upravljanju preduzećima, ali samo kao „ravnopravni partneri sa proizvođačima". Međutim, krupna i srednja libijska buržoazija nije mogla da se pomiri sa tim i razmatrala je Gadafijeve socijalističke reforme kao kampanju „narodnog prevrata". Protiv političkih i ekonomskih inovacija libijskog rukovodstva bio je i deo muslimanskih autoriteta.

Međutim, bez obzira na otpor koji je aktivno podupiran iz inostranstva, čak i čitavom serijom atentata, Moamer Gadafi je uspeo da ostvari značajan deo onoga što je zamislio. Do početka nemira, koje je inspirisao Zapad, svako je u Libiji zarađivao onoliko koliko je bilo potrebno za zadovoljenje ličnih potreba: hleb i ostali prehrambeni proizvodi su bili jeftini, prevoz i gorivo su praktično bili besplatni; sve stanovništvo Libije je imalo besplatno prebivalište.

Postoji još jedan razlog za strategiju uništenja Libije. To je politički kurs rukovodstva zemlje da stvori poseban - ni kapitalistički, ni liberalni model razvoja - takozvanu „Treću svetsku teoriju". Osnovni stavovi te teorije su dati u „Zelenoj knjizi", koju je Gadafi pisao od 1976. do 1979. godine, ostvareni su u životu. Sistem „direktne narodne demokratije" (džamahirije) stvoren je po uzoru na antičke demokratije, i zasniva se na tri principa:

1. Neposredno vršenje vlasti naroda preko narodnih skupova, na kojima svako učestvuje u donošenju odluka;

2. Narod poseduje društveno bogatstvo, koje se smatra za svojinu svih članova društva;

3. Predaja oružja narodu i obuka naroda da oružje koristi, kako bi se prekinuo monopol armije na oružje (2).


USPEŠNA ZEMLJA Od svih principa meni je najsporniji ovaj poslednji. Naoružavanje naroda, kako je to istorija mnogo puta do sada dokazala, završava se krvavim revolucionarnim potresima. Ali to nije naša tema. Samo postojanje Socijalističke Narodne Džamahirije je predstavljalo bacanje kamenom na jedino moguće - na nadmoć liberalne demokratije, to znamenje Zapada koje on uvodi na sve svoje kontrolisane i okupirane teritorije.

Pri čemu se, za razliku od drugih zemalja u razvoju, Libija stvarno pretvorila u uspešnu zemlju. To najbolje pokazuju brojke. Do februarskih događaja 2011. godine BDP po čoveku, obračunat prema potrošačkoj snazi, iznosio je 13.800 dolara, tj. više od dva puta, nego u Egiptu i Alžiru, i jedan i po put više nego u Tunisu. U Libiji radi 10 univerziteta i 14 naučno-istraživačkih centara, postoje dečje predškolske ustanove, škole i bolnice koje zadovoljavaju svetske standarde. Libija zauzima prvo mesto u Africi po nivou ljudskog razvoja i po dužini trajanja života - 77 godina. (Poređenja radi, u Rusiji je prosečan životni vek nešto iznad 69 godina). Uostalom, Libija se našla i u Ginisovoj knjizi rekorda kao zemlja u kojoj je u periodu 2001-2005 godine bio naniži nivo inflacije - 3,1 odsto. Uspesi libijskog socijalizma mogu dugo da se nabrajaju. A najvažnija je činjenica, da su ljudska prava, pod uslovom da se podrazumevaju kao prava na ponosito postojanje, u Libiji ostvarena u mnogo većoj meri nego u demokratskim zemljama - Rusiji, Ukrajini ili Kazahstanu. Tako da nije briga o ljudima naterala zapadne demokrate da se okrenu svrgavanju libijske vlasti.

Još jedan motiv koji je poslužio za početak ostvarenja plana o uništenju Gadafija a najverovatnije i Libije kao celovite države, koja sama zadovoljava sve svoje potrebe - jeste istupanje lidera revolucije u septembru 2009. godine na 64. zasedanju Generalne skupštine UN. U 75 minuta, umesto dozvoljenih 15, Gadafi je najžešće moguće kritikovao politiku vodećih zemalja sveta okrivljujući ih za rasizam i terorizam. Još konkretnije, Savet bezbednosti UN Gadafi je nazvao „savetom za terorizam". Držeći u rukama Statut UN, on je izjavio da se u skladu sa tim dokumentom vojna sila koristi samo uz postojanje odluke UN ukoliko postoji i saglasnost svih zemalja članica UN. Precizirao je da su, otkako postoje UN, „velike zemlje vodile 64 rata protiv malih zemalja", a da UN nisu učinila ništa da bi ti ratovi bili prekinuti". On je govorio štiteći prava talibana da formiraju Islamski emirat, kao i prava somalijskih gusara, nazivajući pravim gusarima zemlje koje koriste teritorijalne vode Somalije. Osim toga, izjavio je da su predsednik SAD Džordž Buš i premijer Velike Britanije Toni Bler lično učestvovali u izvršenju kazne nad predsednikom Iraka Sadamom Huseinom, a govornicu je napustio uz reči: „Vi ste stvorili Hitlera, a ne mi! Vi ste gonili Jevreje. I vi ste napravili holokaust!" (3) Takve javne optužbe Zapad nije mogao da oprosti.

Ali najvažniji razlog za donošenje presude Libiji je, smatram, postojanje libijskih ugljovodoničnih resursa. Čak se ne bojim da tvrdim da je virus „revolucija jasmina" donet u arapski svet u velikoj meri zbog uništenja i parčanja Libije.

Podsećam da je 1988. godine, kada su otkrivena poslednja značajna nalazišta nafte na teritoriji Libije, količina rezervi nafte u toj zemlji procenena na tri milijarde tona. U to vreme to je značilo prvo mesto u svetu. Najveća nalazišta nafte - Serir, Bahi, Nafura, Raguba, Intisar, Naser, Vaha, Samah se nalaze južno od zaliva Sidra i spojeni su naftovodima sa obalom. Otpremanje nafte za izvoz vrši se preko pet terminala za tankere za prevoz nafte koji su smešteni u lukama na Sredozemnom moru: Es-Sider, Ras-el-Anuf, Masa-el-Burejka, Masa el-Hariga i Ez-Zuvajtina. Prema rezervama prirodnog gasa (657 milijardi kubnih metara) Libija zauzima treće mesto u Africi. Najveće nalazište je Hatejba (339 milijardi kubnih metara), a početkom 90-tih godina u nalazištu nafte Surtu (Sirtu) otkrivene su nove rezerve prirodnog gasa (4).


RUSKI GUBITAK U LIBIJI Ni Rusija nije odigrala malu ulogu u zapadnom ekonomskom interesu za Libiju. Udar na Libiju će se automatski odraziti na Rusiju. Destabilizacija Libije je već dovela do ogromnih gubitaka u ruskoj privredi. Evo samo nekoliko brojki: 2008. godine Rusija i Libija su zaključile nekoliko sporazuma o kupovini ruskog naoružanja u ukupnom iznosu od 2,2 milijarde dolara, a u januaru 2010. godine na iznos od 1,3 milijarde dolara. Sada su ti sporazumi prekinuti. Osim toga, do trenutka uvođenja sankcija protiv Libije privođen je kraju rad na pripremi još nekoliko sporazuma. Pretpostavljalo se da će Libija nabaviti 12 istrebljivača Su-35, 48 tenkova T-90S, izvesnu količinu zenitno-raketnih kompleksa (ZPK) S-125 „Pečora", Tor-M2E" i S-300PMU-2 „Favorit", kao i dizel-električne podmornice projekta 636 „Kilo" i drugo naoružanje. Najzad, Rusija se pripremala da Libiji isporuči rezervne delove i da obavi potrebne radove za opsluživanje i modernizaciju vojne tehnike koja je ranije kupljena, između ostalog i za ZRK „Osa-AKM" i tenkove T-72. Dobit, koja će zbog libijske krize propasti, a koja bi pripala samo preduzećima ruskog odbrambeno-industrijskog kompleksa, iznosi oko četiri milijarde dolara. Osim toga, u razmenu za velike ugovore u različitim oblastima, među kojima su elektroenergetika, građevinarstvo i odbrana, Rusija je anulirala državni dug Libije od 4,6 milijardi dolara, preostao još iz sovjetskog vremena (5), što takođe treba da se ubroji u gubitke, baš kao i propušteni ugovori Gasproma, ruskih železnica i telekomunikacionih kompanija.

Uzimajući u obzir nejasnu situaciju u vezi s Japanom i budućnošću atomske energetike, ne bi trebalo da sumnjamo u važnost tradicionalnih ugljovodonika u bližoj budućnosti. Čak pretpostavljam da je eksplozija na Fukušimi-1 potpuno ubedila zapadne stratege u neophodnost da se dejstvuje protiv Libije. To što se Gadafi pokazao kao tvrd orah i nije se slomio čim su ga pritisli, kao što se desilo sa liderima Tunisa i Egipta, najozbiljnije je izmešalo planove scenarista. Međutim, kako vidimo, oni nemaju nameru da odstupe od predviđenog cilja.

Rezolucije SB UN 1970 i 1973 ne dokazuju samo kršenje svih normi međunarodnog prava - ono je odavno sahranjeno i pozivati se na njegove kanone nema smisla - koliko najčvršće namere ideologa i scenarista „usmerenog haosa" o rešenosti da se Libija uništi. Mene kao građanina pre svega interesuje pitanje: da li u svetu u kome postoji samo jedno pravo - pravo jačeg - postoje još uvek druge, moralno i politički zdrave snage, sposobne da zadrže procese uništenja sledeće po redu stabilne i jake države u usponu, što će biti katastrofa po svojim posledicama?


POSTOJI LI SLOBODNI SVET Sigurna sam da takve zdrave snage postoje. To su, pre svega, one koje nisu podržale Rezoluciju SB UN 1973 tako što su se uzdržale pri glasanju u Savetu bezbednosti UN - Brazil, Nemačka, Indija, Kina, Rusija. Ali nije dovoljno uzdržavanje. Treba da se deluje energično. Ako svi radijski i televizijski etri, svi izveštaji sa novostima i svi resursi javnih medija budu nakrcani opisivanjem histerije koja prati pripremu za bombardovanje Libije, zašto se ne čuju zvanični glasovi onih koji nisu sigurni u budućnost koju to donosi, koji su protiv bilo kakve agresije?

Mislim da oštra osuda bilo koje vrste agresije od vođstva Rusije, poziv na najhitniji saziv međunarodne konferencije ili sastanka na vrhu predsednika vodećih država sveta, može da pomogne mirnom razrešenju libijskog pitanja. Ali, ako zapadni partneri Rusije to odbiju, onda će čak i najokorelijim antigadafistima postati jasan smisao otvorenog mešanja u unutrašnje stvari Libije na strani naoružanih separatista. Podsetiću da je upravo takvim scenarijem srušena Jugoslavija i stvorena kvazidržava Kosovo, da su pregaženi Avganistan i Irak. A najvažnije je da, uz nemu saglasnost većine država, uz nesigurnost jakih država, sledeća na redu može postati praktično svaka zemlja u svetu koja se ne pridržava liberalne matrice i koja ima ma i najmanje iskoristive resurse.

Pa onda, da čekamo ili...?

__________________________

(1) Gadafi M. Zelena knjiga, izd. Moskva, „Infra", 2003, str. 22

(2) Kapitonov K. „Moamer Gadafi" - URL: Муаммар Каддафи / Muammar Gaddafi

(3) RIA Novosti. - 26/09/2009; Gadafi, Moamer. - URL: http://ru.wikipedia.org.

(4) Libija. Državno uređenje. - URL: http://dic.academic.ru.

(5) Prema podacima agencije ITAR-TASS

 

[PYC]

PETAR ISKENDEROV: U ČEMU JE TOLIKA SLIČNOST IZMEĐU LIBIJE I KOSOVA
​

Izvor: Fond strateške kulture, 31 mart 2011 11:36

Pre nego što su počela bombardovanja, danski ministar odbrane Gite Lilelund Bek je baš to izjavila: „Ovo će jako da liči na operaciju na Kosovu"

V ojna operacija protiv Libije je najzad dobila oblik koji je bio zamišljen u zapadnim centrima moći - karakter rata za svrgavanje zakonitih vlasti suverene države članice UN. To je otkrovenje samo za diplomate koji se sada ljute na zapadne „partnere" - kao pa ovi su pred izglasavanje Rezolucije 1793 Saveta bezbednosti UN od 17. marta obećali da neće ići dalje od stvaranja zone zabranjene za letove nad Libijom. Kao da ih bombardovanje Jugoslavije, upad u Avganistan i Irak nisu naučili ničemu.

Dobija se utisak da sadašnji rat Zapada u Libiji zakiva opasno pomeranje pojmova, koje koristi ruska spoljna politika. Prvi signal za to je postala saglasnost Moskve da u Savetu bezbednosti UN podrži veliko jačanje sankcija protiv Irana u junu 2010. godine, kada realna situacija sigurno nije terala Rusiju na taj korak, a nju je lišavao ugovora vrednih mnogo milijardi kao i statusa države koja o iranskom pitanju ima „izdvojeno mišljenje", pa je zato sposobna da bude posrednik sa autoritetom. Na kraju je posredovanje u regulisanju iranskog problema prešlo na Brazil i posebno na Tursku. Aktivnost Turske, koja je jačala poslednjih meseci i na regionalnom nivou i na svetskoj areni bila je posledica tadašnjeg stvarnog povlačenja Rusije iz iranskih poslova.

Libijski scenario je skoro preslikan iz prethodnih balkanskih, bliskoistočnih i srednjeazijskih obrazaca. Kako pravedno konstatuje jedan od vodećih evropskih geopolitičkih stručnjaka Klod Monike, šef briselskog Evropskog centra za strateška ispitivanja u oblasti obaveštajnih službi i bezbednosti, izbacivanje Francuske i Velike Britanije u prvi plan operacije u Libiji je želja da se u arapskom svetu zauzmu i političke pozicije i naftni interesi. Čak je i bivši premijer Turske, Bjulent Arinč providno nabacio šta je pozadina događaja u Libiji. Prema njegovim rečima, početak ratnih operacija odmah posle donošenja rezolucija Saveta bezbednosti govori o duplim standardima: „Dupli standardi se ne koriste samo ovde već u svetu uopšte". On je ubeđen da tako brzim izvršenjem rezolucija Saveta Bezbednosti UN za Libiju „neke zemlje žele da izbiju u prvi plan".

DOBIT OD AVANTURE Sekretar za štampu ministarstva odbrane Francuske Loran Teser je u stvari priznao da postoji složena geopolitička igra koja se vodi oko Libije iako nema nikakve veze sa kobajagi humanitarnim zadacima koji bi trebalo da se pritom rešavaju. Pošto je podsetio da ne postoji jedinstven generalni štab za operacije u Libiji, on je konstatovao da svaka zemlja koja učestvuje u njoj „koristi svoj generalštab", što dovodi do zbrke u komandovanju: „Francuski vojnici su napravili svoj glavni centar za operacije u Mont-Verdenu blizu Liona, u centru Francuske, Britanci u Nortvudu a Amerikanci u Štutgartu i Ramštajnu u Nemačkoj". Anonimni izvor Agencije Frans-pres je među francuskim vojnim ekspertima ilutrovao situaciju još otvorenije: „Predati komandu NATO-u - to znači izgubiti vodeću ulogu, odnosno izgubiti pretpostavljenu dobit od ove libijske avanture" (1).

Jasno je da do rešenja geopolitičkih zadataka ne može da dođe samo delovanjem za obezbeđenje zone zabranjene za letove. A to znači da će dalje sve da ide utabanom stazom - kosovskom, avganistanskom, iračkom... I pre nego što su počela bombardovanja, danski ministar odbrane Gite Lilelund Bek je baš to izjavila: „Ovo će jako da liči na operaciju na Kosovu".

Formalna razlika između kosovske i libijske operacije je u korišćenju međunarodno-pravnih instrumenata. Bombardovanje Jugoslavije u martu 1999. počelo je odlukom vođstva NATO i bez ikakve rezolucije Saveta bezbednosti UN. U slučaju Libije rezolucija postoji. Međutim, ona je sačinjena u tako rasplinutim i dvosmislenim formulacijama da dozvoljava da se, osim okupacije, protiv Libije koristi ceo kompleks vojno-političkih mera. Termin „okupacija" nije objašnjen te se, prema tome, može shvatiti kao formiranje potpune i dugotrajne kontrole nad čitavom teritorijom zemlje, ali u slučaju sa Libijom takvo međunarodno-pravno ograničenje od samog donošenja nema karakter formulacije na koju je pravo primenjivo (2).

PETA KOLONA U čemu je još sličnost između kosovskog i libijskog scenarija? U pokušaju Zapada da za svoje ciljeve iskoristi petu kolonu - unutrašnju opoziciju, čiju su ulogu na Kosovu preuzeli lokalni albanski ekstremisti sa svojom terorističkom „Oslobodilačkom armijom Kosova", a u Libiji - regionalno-plemenske grupice uz učešće terorista Al-Kaide. I AOK i Al-Kaida predstavljaju zapadni geopolitički projekt. Istovetan način povezivanja vojnih dejstava i podrške unutrašnjih opozicionih snaga SAD, Velike Britanije i njihovih saveznika korišćeni su u Avganistanu 2001. i u Iraku 2003. godine. U svim tim slučajevima cilj Zapada je bio svrgavanje postojeće vlasti i stvaranje situacije „kontrolisanog haosa" kao osnove za sopstveno učvršćivanje u strateški važnoj svetskoj regiji. Konkretna važnost Kosova je u njegovom geografskom položaju, koji dozvoljava da se tamo smesti najveća na svetu američka vojna baza Bondstil. Avganistan ih je privukao kao mekano krilo Centralne Azije i komšija Irana i Pakistana, Irak svojom naftom i blizinom drugih ne manje važnih regija - Turske i Kavkaza - i zone izraelsko-pakistanskog konflikta i Persijskog zaliva. Bio je u pravu savetnik američkog predsednika Kenedija Din Ečison, koji je izjavio, kako bi opravdao blokadu Kube 1963, da se jedini cilj razgovora Vašingtona o međunarodnim zonama sastoji u tome da se taj razgovor „ulepša pomoću etosa, na bazi najopštijih moralnih principa, koji su uneti u osnovu pravnih doktrina", ali samo tamo gde je to umesno (3).

Danas predsednik vlade Velike Britanije Dejvid Kemeron umiruje englesko javno mnjenje tako što se poziva se na opštepoznatu jedinstvenost ovog ili onog slučaja. Kao, „ne postoje dve identične situacije, ovo nije Irak, ovo nije Bosna, nije ni Liban". Ali rezultati istraživanja u Velikoj Britaniji pokazuju da tek svaki treći Britanac podržava operaciju u Libiji. Prema podacima ComRes/ITN, 43 odsto ispitanika su potpuno protiv delovanja Londona, a 22 odsto sumnja da su namere poštene(4). Crtu na ovakvo raspoloženje je podvukao ugledni politički komentator BBC Norman Smit, koji je izjavio da je „Dejvid Kemeron stupio u oblast nepoznate i opasne političke zone". U svoje ime da dodam - daleki kraj ove zone za sada se ne vidi. Kriju ga Sirija, Iran i ostale države, odabrane za dalju nasilnu „demokratizaciju" i „humanizaciju".

___________________

(1) AFP 211532 GMT MAR 11

(2) ODS HOME PAGE

(3) Citat po: Homskij N. Novi ratni humanizam. Lekcije Kosova., M., 2002, str. 267

(4) REUTERS0053 220311 GMT