Geopolitika Geostrategija Analize Trendovi

[Maja78]

ТЕРОР КАО ИНСТРУМЕНТ „НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕДКА“
​

Извор: Фонд Стратешке Културе Moskva | 01.08.2012 | 00:01
Пише: Николај МАЛИШЕВСКИ

​

[TABLE="class: cms_table"]
[TR]
[TD="align: left"] Британска елита, радећи руку под руку са прекоокеанским колегама, већ много деценија поклања огромну пажњу истраживањима у области „занатског коришћења“ терора. Далеке 1918.године краљевске Војно-ваздушне снаге Велике Британије су прве у свету постале аутономна врста оружаних снага, после чега су их врло брзо искористили колонизатори у Ираку. 1921.године Лондон је донео одлуку да тадашњи ирачки устанак угуши не уводећи копнену војску, већ само масовним бомбардовањем. То је био први случај високотехнолошког терора, који је демонстрирао ефикасност и „јефтиноћу“ тог начина уништавања људи. Испоставило се да су експлозије бомби које се бацају из ваздуха, много јефтиније и делотворније од коришћења копнене војске која мора да се пребацује бродовима.

Пошто су прорачунали и уопштили стечено искуство, стручњаци једног од најзначајнијих центара Запада – британског Тавистокског института за међуљудске односе, направили су двадесетих година прошлог века темељан закључак: коришћење терора човека чини сличним детету код кога је рационално-критичка функција свести искључена, а емоционални одзив на различите ситуације је предвидљив и потпуно одговара манипулатору-терористи. Зато контрола нивоа узбуђености личности дозвољава да се контролишу велике социјалне групе.

Тавистокски институт је „израстао“ из Тавистокске клинике која је формирана 1921.године ради лечења лица, контузованих у Првом светском рату. Неке особине њиховог понашања су заинтересовале стручњаке из области управљања масовном свешћу. Структуру је надгледала непосредно британска краљевска породица коју је представљао гроф Георг Кентски (1902. – 1942), а такође енглеске тајне службе. У току Другог светског рата клиника је постала база Управе за психијатарију британске армије, а водио ју је бригадни генерал Џон Рис Роулингс.

Резултат истраживања, вођених између два светска рата је постало формирање теорије масовног „испирања мозгова“, ради промене социјалних и индивидуалних вредности, које су управљале развојем друштва. Један од најважнијих праваца рада је постало проучавање тоталитарних култова и секти у историјској перспективи, као средстава којима су контролисане читаве заједнице.

Почетком 30-их година Тависток је установио чврсте односе са Франкфуртском школом (коју је формирала европска олигархија ради разраде критичке анализе културе са неофројдовских позиција). У току 2.светског рата стручњаци и научници Франкфуртске школе и Тавистокског института су своје напоре координисали у оквиру америчких структура које су се бавиле вођењем психолошког рата (нпр. Комитета за национални морал и Стратешке службе за бомбардовање).

Једна од кључних фигура истраживања постао је доктор Курт Левин, који је емигрирао из нацистичке Немачке у САД, оснивач (под заштитом тог истог Тавистокског института) Харвардске психолошке клинике и Института за социјална истраживања. У току 2.светског рата он је радио у Управи стратешких служби (које је доцније претворено у ЦИА) где се бавио проблемима пропаганде, војне психологије, лидерства у војним јединицама и сл. Тих година је организовао Друштво за психолошка истраживања социјалних проблема, за чије је публикације о психолошким аспектима ратовања интерес показивао лично председник САД. Левин је разрадио план „ваздушног терора“ који су реализовали САД и Велика Британија у периоду 1942 – 1945. над Немачком.

Главни циљ до тада познатог најжешћег бомбардовања су била масовна убиства градског становништва. При том су бомбе савезника рушиле не војну инфраструктуру, већ пре свега немачке градове са женама, децом и старима. Смисао је био у томе, да се „истерорише“ борбени дух Немаца, да се при том код немачких војника сломи воља за пружањем отпора, тако што ће се убијати њихове жене, деца и родитељи. Врхунац такве праксе „надтерора“ у току Другог светског рата постало је уништење Хирошиме и Нагасакија 1945 г. помоћу атомских бомби, градова који су били познати ваљда једино због тога, што су у њима постојале велике православне општине. (Правде ради треба да се каже да су само у једном немачком граду – Дрездену – уништили више људи него што их је страдало при атомском бомбардовању Хирошиме и Нагасакија). Левинове производе су Американци користили још у читавом низу ратова и конфликата (у Вијетнаму, Југославији и т.д.). Међутим, област њиховог коришћења и примене је много већа. И осим војног аспекта постоји још један аспект, тако рећи – цивилни.

Конкретно, у раду „Перспективе времена и морал“(«Time Perspective and Morale»), који, по мишљењу западних научника, «представља упутство за гушење моралног духа нација и појединачних вођа» К.Левин наводи: «Једна од главних метода за уништење морала помоћу стратегије заплашивања (терора) састоји се у прецизном вођењу рачуна о следећој тактици: потребно је да се особа држи у стању неодређености у односу на положај који заузима, као и у односу на то, шта та особа може да очекује у будућности. Осим тога, појединачна колебања између сурових дисциплинских мера и обећања да ће однос према тој особи бити добар, уз ширење о њој противуречних новости, когнитивну структуру ситуације чине нејасном, тако да у том случају особа о којој се ради губи представу о томе, да ли ће га било који конкретан план довести до жељеног циља или, напротив, одвојити од њега. У таквим условима чак и оне личности које имају јасне циљеве и које су спремне да ризикују, постају паралисане због јаког унутрашњег конфликта у њима, јер непрекидно морају да размишљају шта би требало да учине како би све било онако, како су они замислили“.

У наше време ствара се утисак да је то откриће активно коришћено, на пример, после терористичких акција 11.09.2001. у САД и 7.07.2005. у Енглеској, ради оправдања агресије против Авганистана и Ирака. У америчком друштву масовна психоза се одржава саопштењима о најснажнијем могућем биолошком оружју („сибирској куги“ и сличним најстрашнијим стварима од којих је чак један човек умро), у енглеском – помоћу врло лоше „друге серије“ експлозија за коју се не зна како је могла да се деси (овога пута је стварно један човек умро, односно, њега су устрелили полицајци који су били „паралисани јаким унутрашњим конфликтом“).

Чему све то? Ствар је у томе, да су последње деценије – време огромне револуције у развоју производних снага, у чијој основи лежи аутоматизација производње. У Европи је радничка класа фактички уништена. Данас се тиражирање било које врсте робе ради помоћу аутомата које контролише један оператор. Све за шта је потребан ручни рад је пребачено у Азију. То је променило положај елите у свету. Ако је у прошлости, у било ком уређењу, да би се одржало лично благостање, елита морала да експлоатише велики број људи, сада нестаје потреба за квалификованом радном снагом, на којој се у индустријској епохи држала производња. Као одговор на штрајкове у Европи и САД читаве привредне гране могу мирно да се пребацују у Кину, Јужну Кореју, Тајланд… Нестаје и потреба да се одржава и сачува начин живота већине средње класе. У ствари, на дневном реду је потпуна демонтажа социјалне државе.

Већ почетком 2000. године постојећи модели социјалног уређења су потпуно угушени, а западно друштво се нашло на ивици свеопште системске кризе. Интересантно је да је управо до септембра 2001.године, преко дугогодишњег, потпуно усмереног рада, Међународни монетарни фонд успео да се избори тако, да су се економије свих најачих држава на свету истовремено нашли на ивици тешке кризе…
У тим условима постаје неизбежна оштра социјална диференцијација у читавом свету према сценарију који је направљен у задњој деценији 20.века на постсовјетском простору. После социјалне почиње и територијална диференцијација: елита је започела формирања својих енклава - територија, добро заштићених и ограђених од осталог света, на којима живе „новоруси“ („нови Европљани“ и т.д.), како би периферији омогућили да мирно живи без њих. Свет средине 21. века ће, највероватније, бити мрежа добростојећих енклава (Новог Севера), окружених територијом кибер фавела (Новог Југа). Да би се видело нешто слично, довољно је да се погледају Њујорк, јазбине Лос-Анђелеса, у Европи афро-арапски и турски сегменти које живе својим животом, Париз, Марсељ, у чијим арапским деловима, у суштини, француске власти немају шта да траже…

Међутим, бело становништво није спремно да се добровољно одрекне онога, што је освојено у прошлости. У Европи афере као што су Гајдарова и Чубајсова не би прошле: тамо би их брзо проценили и сместили иза решетака, али не би дозволили да се уништи економија. Да би се са том „тешкоћом“ изборили, потребно је да се код становништва створи комплекс мање вредности, да оно буде терорисано, да буде натерано да прихвати нове стандарде живота. А за то је потребна сила, довољно масовна и агресивна, која би се, не жалећи себе, бацила да европљане натера да прихвате тај нови стил. Такав инструмент је постао исламизам, за који су као окидач за почетак деловања постале терористичке акције 11.09.2001.године.
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]

 

[Maja78]

Руски С-500 држаће у шаху и америчку ПРО и блиски космос
​

Извор: Фонд стратешке културе 12:27 01.08.2012.
Пише: Вадим Соколов

ПРВИ ПУК ЗЕНИТНО-РАКЕТНОГ СИСТЕМА ПЕТЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ У РУСКОЈ АРМИЈИ ЋЕ СЕ ПОЈАВИТИ 2013.
​

С-400
​

• С-500 представља пету генерацију ракетних система, средство за ваздушно-космичку одбрану - за уништавање циљева у блиском космосу
• Појавиће се у тренутку када, у суштини, противници за њега још реално не постоје. То је будући „помагач“ за С-400, заштита која се ради 20 година унапред
• У конструкцији С-500 искоришћен принцип одвојеног решавања задатака уништења балистичких ракета средњег домета и међуконтиненталних балистичких ракета
• С-500 ће уништавати и хиперзвучна оружја, авионе и беспилотне летилице, а штитиће стратешке циљеве, индустријске објекате, велике градове и целе регије
• После догађаја „арапског пролећа“ , посебно после уништења Либије, потражња у свету руских система за противваздушну одбрану је постала таква да Русија не може да је задовољи у овом тренутку, јер нема довољно капацитета за рад истовремено за домаће наруџбине и за иностранство
• Зато је познати руски државни одбрамбени концерн „Алмаз Антеј“ почео изградњу две нове фабрике - првих одбрамбених фабрика које ће бити саграђене у постсовјетско време, а у којима ће се производити средства за ваздушно-космичку одбрану

ТРЕНУТНО у Русији питање развоја оружаних снага и одбрамбено-индустријског комплекса (ОПК) представља најбитније могуће питање за обезбеђење суверенитета, независности и територијалне целовитости земље, другим речима – за обезбеђење њене будућности.

Армија, флота и одбрамбено-индустријски комплекс су неопходни Русији као ваздух, и то није преувеличавање. Посебно сада, када светским центрима моћи „расте апетит“, како је то констатовао председник наше земље В.В.Путин, „да своје проблеме реше преко туђих леђа, снажним притисцима.
Није случајно што се већ данас са разних страна чују гласови да ће, као, скоро „објективно“ да се постави питање о томе да ли национални суверенитет неке земље треба да важи за ресурсе који су од глобалног значаја. Што се тиче Русије – то не сме да буде чак ни хипотетичка могућност. А то значи да ми никога не треба да доводимо у искушење да поверује да смо слаби. Управо зато ми - без обзира на услове, какви год да су, нећемо да одбацимо потенцијал стратешког уздржавања, већ ћемо га учвршћивати“ (Путин).

За Русију задатак учвршћивања националног наоружања стиче приоритет, посебно у савременим условима, када САД формирају своју глобалну против-ракетну одбрану чији је један део у Европи, док „преламају“ регионе Африке, Блиског и Средњег Истока како би обухватили сировинске ресурсе и подрили позиције Кине и Европе, које остају без блискоисточне нафте, а регионалне ратове опасно приближавају границама Русије.

Брзина развоја неповољне војно-политичке ситуације за сада очигледно иде брже од брзине модернизације руских Оружаних снага. Ускоро, како констатују руски војни експерти, за Русију наступа врело време, време искушења. Искушење које Русија, уколико жели да сачува своју независност, мора да издржи.

Карактер могућих претњи руско руководство оцењује на следећи начин: „Мало је вероватно да ће глобалне ратове једна против друге водити државе које поседују нуклеарно оружје. За сада „барут“ стратешких нуклеарних снага, које су наши очеви створили захваљујући сопственом огромном раду, остаје „сув“, нико не сме да против нас започне агресију већих размера. Међутим, мора да се рачуна да је научно-технички прогрес у најразличитијим областима, почев од облика наоружања и војне технике све до информационо-комуникационих технологија, довео до промене карактера оружаних борби по квалитету. Тако, како се масовно почиње користити наоружање врло прецизних неатомских средстава са великим радијусом дејства, све се јасније исказује тенденција да друга страна све радије користи оружје ради одлучне победе противника, између осталог и у глобалном рату (издвојио В.С.)“[SUP]3[/SUP].

Садашње наруџбине које се односе на државну одбрану по обиму финансирања могу да се упореде са трошковима СССР-а из времена хладног рата. Међутим, не ради се о милитаризацији руског буџета.
У суштини, каже руски Председник, то је „изравнавање рачуна“ за године када су Армија и Флота биле хронично финансиране са премало средстава, када практично нису вршене испоруке нових врста наоружања…

Фактички, домаћи центри и предузећа за одбрану земље су у последњих 30 година пропустила неколико циклуса модернизације. У следећој деценији ми морамо потпуно да надокнадимо то заостајање.

Следећих деценија ће војсци, како каже руски Председник, стићи преко 400 савремених међуконтиненталних балистичких ракета, базираних на копну и мору, 8 ракетних подводних крстарица стратешке намене, око 20 вишенаменских подморница, преко 50 ратних бродова, око 100 космичких апарата војне намене, преко 600 савремених авиона, укључујући и ловце пете генерације, преко 1000 хеликоптера, 28 комплета зенитних ракетних система С-400 намењених пуковима, 38 дивизијских комплета зенитно-ракетних комплекса „Витјаз“ , 10 бригадних комплета ракетног комплекса „Искандер-М“, преко 2300 савремених тенкова, око 2000 самоходних артиљеријских комплекса и оружја, као и преко 17 хиљада јединица војне аутомобилске технике.

До 2020.године учешће нових модела наоружања у Војсци Русије треба да буде најмање 70%. Што се тиче система који остају у примени, они ће бити подвргнути дубоком осавремењивању. Обзиром да су сви последњи ратови НАТО-а вршени војно-ваздушним снагама, највећи значај се придаје развоју и побољшању војно-ваздушних снага и противваздушној одбрани земље.

Да се мало зауставимо на зенитно-ракетном комплексу (ЗРК) за који је такође планирано да уђе у састав ваздушне заштите Русије – С-500, који већ називају „ликвидатором противракетне одбране“ јер је његова намена да онеспособи сваки систем за противракетну одбрану.
Сама чињеница да је произведен систем сличан С-500 потврда је пробоја у развоју руске противракетне одбране.

После уништења СССР-а за одбрамбени комплекс земље једна од најтежих последица је постао прекид технолошког ланца.

Како би се обновила производња балистичких и крилатих ракета, у Русији је „од нуле“ формирана производња материјала и неопходних припадајућих делова, којима је надокнађивана дотадашња производња фабрика које су се нашле на територији нових независних република, што је омогућило да се почне са производњом мотора за ракете.

Чињеница да је у Русији Путинова екипа обновила производњу мотора за ракете има највећи значај у обнови одбрамбене снаге земље.

​

Захваљујући решењу тог главног задатка Русија сада располаже читавим низом непревазиђених система наоружања у области противваздушне одбране. Тако, за С-400 не постоји аналог у свету. После догађаја „арапског пролећа“ , посебно после уништења Либије, потражња у свету руских система за противваздушну одбрану је постала, како то карактерише руски заменик премијера Д. Рогозин - „невиђена“: „… не можемо да се одбранимо од захтева за куповину наших система против-ракетне одбране, најразличитијих, и кратког и дугог домета“… - каже он.

–Потражња је толика да Русија не може да је задовољи у овом тренутку, јер нема довољно капацитета за рад истовремено за домаће наруџбине и за иностранство.

Управо зато је познати руски државни одбрамбени концерн „Алмаз Антеј“ почео из основа изградњу две нове фабрике. Првих одбрамбених фабрика које ће бити саграђене у земљи у постсовјетско време, а у којима ће се производити средства за ваздушно-космичку одбрану.

Нове фабрике морају да буду допуна за 46 предузећа и научно-истраживачких институција тог концерна из читаве земље. Трошкови изградње предузећа, осим концерна, сносиће и држава. Сада се припрема изградња фабрике у Кировској области, друго предузеће треба да се направи на територији Нижегородског комплекса фабрика за производњу машина.

Шта је то јединствено у комплексу С-500, ако управо он треба да постане база за руску противваздушну и противракетну одбрану?

С-500 представља пету генерацију ракетних система, средство за ваздушно-космичку одбрану - за уништавање циљева у блиском космосу.

Значајно је што се производи у тренутку када, у суштини, противници још у природи не постоје. То је будући „помагач“ за С-400, заштита која се ради 20 година унапред.

Најважније је што се планира да се у наведеном систему искористи принцип одвојеног решавања задатака уништења балистичких ракета средњег домета и међуконтиненталних балистичких ракета.
У задатак комплекса С-500 улази и уништење хиперзвучног оружја, авиона и различитих беспилотних летилица. Тако ће овај комплекс омогућивати прикривање приоритетних стратешких циљева, индустријских објеката, великих градова и целих региона.

Први пук најновијег зенитно-ракетног система С-500 ће се у руској армији појавити следеће године.
Све у свему, генерални директор Научно-производног удружења „Алмаз“ Игор Ашурбејли, констатује следеће: „С-500 је предвиђен за уништавање оних класа оружја за напад из ваздуха, који тренутно производе највеће државе света. Производња је осмишљена тако, да у тренутку појављивања нових типова комплекса за уништавање, ми морамо имати спреман систем, који ће одговорити изазовима тог времена“.

Тако ширење дивизиона С-500 не само да ће повећати заштићеност наше земље од могућих претњи, већ ће и да демонстрира спремност Русије да и себе и своје савезнике заштити од напада из ваздуха, што је посебно актуелно у светлу догађаја на Блиском Истоку. Обнова и развој војног потенцијала Русије сасвим сигурно представља најтежи могући задатак. Међутим, на наведеној етапи, производња потпуно новог система заштите ваздушног простора Русије, противнику не оставља шансе. А то говори о могућностима и способности земље да решава стратешка питања обезбеђења своје независности и суверенитета.

 

[Maja78]

ДА ЛИ ПОСТОЈИ ПРЕТЊА ЗА ЛОНДОН? ИЛИ ШТА СЕ ТО СПРЕМА ЛОНДОНУ?
​

• Извор: Фонд стратешке културе 03.08.2012 | 00:01

Пише: Игор ИГНАТЧЕНКО



Недавно је Европол (полицијска служба Европске уније) званично саопштила да „Ал-Каида“ спрема терористичке акције које има намеру да оствари у току Олимпијских игара, најскупљих откако Олимпијске игре уопште постоје. Британске тајне службе мотивацију „Ал-Kаиде“ објашњавају крајње једноставно: терористи желе да поврате снагу коју су изгубили ликвидацијом Бин-Ладена. А још 2010.године те исте британске тајне службе су тврдиле да „Ал-Каида“ спрема атомски напад на британски главни град, односно да ће покушати да у самом центру Лондона баци „прљаву бомбу“, како би радиоактивне изотопе растурила по што већој територији града. У извештају владе Уједињене Краљевине, који је случајно доспео у руке новинара „Дејли телеграфа“, посебно се подвлачило велико повећање обима кријумчарења радиоактивних материја. Британски министар Алан Уест, који је био задужен за питања борбе са тероризмом, је тада изјавио да је за последњих годину и по дана забележено преко хиљаду и по случајева нестанка нуклеарне материје, при чему 65% њих представља украдене радиоактивне елементе којима се не може ући у траг. Према мишљењу британских експерата највероватније место за производњу „прљавих бомби“ представља Авганистан. Хтели бисмо да поставимо питање: а чиме се свих ових година у Авганистану бавио контигент јединица НАТО-а, у коме је било више хиљада војника, када је већ дозвољавао терористима да у тој земљи среде производњу „прљавих бомби“?

​

Парадокс ситуације је у томе, што управо Лондон већ више година представља уточиште за најразличитије врсте терориста. Тако се у последњих 10 година Лондон претворио у главни пропагандни центар покрета ХАМАС, чему је доста допринела мрежна структура „Браће-муслимана“, у којој је и ХАМАС. Тако се ХАМАС успешно убацио у британску политику, универзитете и масмедије. По информацији Мелани Филипс из журнала The Spectator, ХАМАС издаје журнал Filastin al-Muslima и журнал за децу Al-Fateh. Истовремено, главна организација „Браће-муслимана“ потпуно мирно комуницира преко сопственог телевизијског канала у Лондону - Al-Fatehа. Још је чуднија чињеница да су званични „побратими“ исламског универзитета у Сектору Газа не само колеџ Краљице Марије из Лондона, већ и једна од најпрестижнијих финансијских институција читавог западног света – Лондонска Школа за економију.

Британске специјалне службе претпостављају да је помоћ муслиманима могла да пружи велика муслиманска општина која постоји у Великој Британији, у којој се брзо шире радикална расположења. Томе не треба да се чудимо. Слично као што је у 19.веку Магловити Албион представљао уточиште револуционарима и политичким емигрантима из читаве Европе, који су из Лондона подривали државно уређење у сопственој земљи, садашња Велика Британија је на ниво државне политике подигла давање политичког прибежишта свим екстремистима и мрачним посленицима наше планете.

Један од таквих радикала који је добио прибежиште у Великој Британији још 1993.године је Абу Катада, кога често зову „десна Бин-Ладенова рука“. Абу Катада, који представља једног од најпознатијих идеолога радикалног ислама у Европи, је заједно са мароканским идеологом исламизма Мухамедом Гербузијем, који такође живи у Лондону, и јорданским исламистом Абу Мусаб аз-Заркавијем који је био близак Бин-Ладену, формирао почетком деведесетих година 20.века организацију „Борбена исламска мароканска група“. Управо је та структура постала малте-не главни организатор слања у Ирак многобројних мароканских муџахедина за борбу са америчким војним контигентом.

Абу Катада је први пут затворен 2002.године, када се испоставило да је уочи 11.09.2001. позивао великобританске муслимане на џихад. Већ после три године британске власти су га ослободиле, али су га убрзо поново ухапсиле, када је откривена његова веза са организаторима експлозија у Лондону 2004.године. У фебруару 2012. тај најближи помоћник Осаме бин-Ладена је у Европи поново ослобођен из затвора, при чему му је изречена нова мера - забрана напуштања куће. За разлику од јорданских власти, које су га осудиле на доживотни затвор због бављења тероризмом, власти Велике Британије вероватно су закључиле да је његово пословање представљања подршке џихаду - нешто детињасто. Шта више, британска влада одбија да депортује Абу Катаду у Јордан, позивајући се на одлуку Европског суда за људска права која је донета у јануару ове године.

Немир у вези са Олимпијадом 2012. Годинеје повећао и шокантан извештај Фонда Рокфелера, који је објављен у мају 2010.године, по коме се предвиђа да ће у току Олимпијских игара уЛондону доћи до терористичких напада. У документу под називом „Технологије и међународни развој у будућности: сценарији“ на 34.страници је буквално речено: „Период од 2010. до 2020.године је назван „судбинском деценијом“ . 2012. ће на Олимпијским играма доћи до експлозије, када ће погинути 13000 људи, после чега ће доћи до земљотреса у Индонезији који ће убити 40.000 људи, цунами који ће скоро уништити Никарагву и глад на западу Кине која ће бити изазвана сушом, најјачом у последњих хиљаду година, а до које ће доћи због промене климе…“ У извештају се такође каже да је,обзиром на такве прогнозе, које се приписују Дејвиду Рокфелеру, „потребан кризни штаб, који ће моћи поуздано да се носи са тим проблемима, а народи ће за то време да прихвате Нови светски поредак“.

Још један детаљ: 1995.године компанија Steve Jackson Gemes је објавила нову игру картама која носи назив „Илуминати – Нови светски поредак“. Циљ игре је постизање власти над читавим светом и формирање Новог светског поретка. Игра је добила неколико награда као најбоља те врсте игара (на пример награду Origins Award for Best Card Game“). Та игра није привукла неку већу пажњу јавности све док није постало јасно да ситуације са карата почињу да се претварају у живот, односно да предсказања из карата почињу да се стварно дешавају. Међу већ „одиграним картама“ је напад на Међународни трговински центар у Њујорку 11.09.2001, експлозија у Пентагону истог дана, велике епидемије из две последње године (свињски грип и e-coli), као и изливање нафте у Мексичком заливу и трагедија на атомској електрани Фукушима. На последњој карти, која још није извучена, нацртано је здање које се руши, а које јако потсећа на лондонски Биг-Бен и људи у одећи чије су боје – боје олимпијских кругова, који беже од страшног пожара.

Па како да се не присетимо да је недавно градоначелник Лондона Борис Џонсон, говорећи о предстојећим Олимпијским играма, изговорио реченицу, од које се јежимо: „То ће бити најузбудљивији догађај у Источном Лондону од Великог пожара 1666.године!“ Заиста је упоређење са великим пожаром, као и датум (три шестице), превише необично. Не бисмо желели да затварање Олимпијаде, које треба да буде 12.08.2012. (нумеролози би рекли да 12 и 8 дају 20, а да се дванаести дан поклапа са дванаестом годином) буде у знаку било ког језивог догађаја.

Још се шокантнији може учинити документарни видео-снимак који је телевизијска и радио компанија ВВС снимила у августу 2008.године о предстојећем атомском нападу на Лондонски олимпијски стадион. У филму под називом „Код 9: програмирање прогнозе“ говори се о томе како ће изгледати терористичка акција на Олимпијади. Видео снимак почиње речима: „Догађај који треба да се догоди у лето 2012.године ће заувек изменити Велику Британију“. Даље се каже: „…по војним мерилима експлозија би спадала у релативно малу, али би довела до великог броја жртви. Преко 100 хиљада људи би изгорело а још много њих би било осуђено на смрт због тога што би били озрачени… после напада у нашој земљи ништа више неће бити као пре“.

Можемо да се присетимо и „Пројекта новог америчког века“ који је објављен почетком 2000.године у облику „препорука“ најважнијим члановима адмнистрације Буша-млађег. Они који су осмислили тај пројекат, познати неоконзервативци, позивали су на „Нови Перл-Харбур“ како би се могла саградити ауторитарна, а у перспективи и тоталитарна држава. Прошло је десет година, а САД су донеле „Патриотски акт“, Пројекат националне безбедности, NDAA и још много важних закона који ограничавају личну слободу индивидуе. А у резултату – све те прогнозе се на неки чудан начин остварују.

У условима светске економске кризе отпочињање великог рата део енглеског естаблишмента види као најбољи излаз из кризе – излаз у глобалну диктатуру. О могућностима да се америчка и европска економија спасу тако што ће се започети Трећи светски рат је још у пролеће 2011.године врло пажљиво проговорио утицајни коментатор новина „Њујорк тајмс“ и добитник Нобелове награде за економију Пол Кругман. По информацији новина „The European Union Times“, Кругманову идеју је у августу 2011.године активно подржао Марк Фабер, економски аналитичар CNBC, аутор познатог извештаја Gloom Boom Doom Report, у коме се предвиђа да постоји могућност да дође до новог великог рата.

Није сувишно навести и речи Нормана Дода, бившег банкара са Вол стрита и истраживача историје Конгреса САД, који је у интервјуу 1982.године тврдио да су снажни појединци, који финансије, политику и владу у САД контролишу иза кулиса, фактички планирали учествовање Сједињених Америчких Држава још у Првом светском рату. У интервјуу Едварду Грифину Дод је изјавио: „… Била је 1908.година када је Карнегијев фонд почео да ради. Те године је на састанку задужбинара први пут постављено специфично питање које су они са интересом разматрали све до краја године. То је било следеће питање: Да би се своја воља натурила читавом човечанству да ли постоји ефикасније средство од рата? Зато су се већ 1909.године забавили наставком тог питања, о коме су такође дуго дискутовали, а конкретно – како да се Сједињене Државе увуку у рат.“

Саме по себи се појављују паралеле са догађајима од 11.09.2001.године. Тада је после терористичких акција председник САД Џорџ Буш-млађи изјавио: „Ко није са нама – тај је против нас!“ и после тога упао у Авганистан и Ирак. Економија САД је била на ивици краха у септембру 2001, али се на крају избавила, јер се пажња светске јавности пребацила са економских проблема САД на Блиски Исток.
Ове, 2012. године ситуација може да се понови – терористичке акције које су постале уобичајене у међународној политици захтевају да се у западним земљама уведе војно стање. То ће дозволити да се избегну председнички избори у САД и да се угуши било који социјални протест. Уопште не треба да се сумња да ће у том случају да се открију „ирански трагови“ и комплетна западна јавност ће од својих влада захтевати да се одлучно делује како би се противник казнио, који ће се обавезно звати Иран. Агресија против Ирана ће да учврсти позиције САД у Средњој Азији и на Кавказу, а англо-саксонци ће по ко зна који пут да отклоне економски крах и да добију важан поен у „великој игри“ са Русијом и Кином, чијим ће границама прићи још ближе. Ове, као и 2001.године, њима ће, наравно, помоћи непобедива, неуловива и тајанствена „Ал-Каида“, која ће као ђаволак из кутије да искочи сваки пут, када то затреба „глобалној елити“.

 

[Maja78]

Иза проблема оскудице ресурса крије се борба за контролу над њима


​

Извор: odnako.org недеља, 05. август 2012
Игор Берјозин

Приредио и превео са руског – Небојша Вуковић

Нек’ти породица живи у епохи промена!
Старо кинеско проклетство

​

Пре 33 године прочитао сам у некаквој научно-популарној књижици да ће кроз 30 година на Земљи нестати нафте, за 60 година гаса, а кроз 120 година угља. Због угља се нисам јако узрујавао. Чак и као дванаестогодишњак, нисам рачунао да ћу доживети старост библијских праотаца. А ето, ситуација са нафтом мене је тада страшно онерасположила. Како то – мислио сам тада – биће ми једва преко 40, а нафте већ неће бити. Како ћемо тада живети? Чиме ћемо путовати? Тада ћу већ имати своју децу, и шта ћемо ми радити без нафте? Једино што ме је тада барем некако умирило била је мисао да ће паметни научници, сигурно, за тих 30 година нешто смислити, како живот Земљанима и без нафте не био сувише суморан.

Мени је већ добрано преко 40 година. Моја ћерка за два месеца пуни 18. Проблем нафте која нестаје мене нимало не брине (хтео сам да ставим ,,прецизнију дефиницију“, али сам помислио да у солидном часопису неће проћи из цензорских разлога), већ више од четврт века. Помало ме узнемирава могућност наглог пада цена нафте наредних месеци, јер то заиста може да негативно утиче на животни стандард и потрошњу моје породице и још 140 милиона руских грађана.

Ипак, на једно питање, које ме је мучило током многих година, ја заиста нисам могао да нађем одговор. Ако са истраженим, за експлоатацију погодним залихама енергената, заиста ствари стоје тако јадно како говоре разни ,,редовни посетиоци римских клубова“, ког ђавола они и њихови пријатељи са манијачком тврдоглавошћу коче развој једине реалне алтернативе нафти и гасу – атомске електроенергије?

Шта стоји иза пароле ,,смањивања потрошње“?

Прихватање идеје и идеологије ограничености кључних ресурса може да има три практичне последице:

• штедљивост и смањивање потрошње;
• трагање за новим изворима и принципијелно новим ресурсима;
• појачавање борбе за постојеће ресурсе.

Током пет хиљада година седелачке историје човечанства, кључни ресурси око којих се водила огорчена борба били су земља и вода. Они су обезбеђивали исхрану. Сва историја древног Египта, у најмању руку, нама познати део ње, јесте историја борбе за контролу над ,,природном машином“ – водоплавном долином Нила. Пре хиљаду година, стратешким ресурсима придодати су метали, укључујући злато и сребро, зачине и свилу. Крсташки походи нису били ништа друго до двовековна идеолошки интерпретирана битка за контролу над кључним трговачким путем тог времена и стратешким ресурсима с почетка другог миленијума наше ере. Изгубивши ту битку на Блиском истоку у ХIII веку, Европљани су два века доцније ,,предали“ (не без борбе) контролору ресурса сву Источну Европу. А заустављање навале Отоманске империје на Европу, успело је тек крајем XVII века, у бици код Беча. Немогуће је не приметити да су у то време Европљани већ пронашли други извор стратешких ресурса – Нови свет.

​

Пре 150 година, стратешким ресурсима је придодата нафта (гас). За контролу над енергетским ресурсима, у ХХ веку, вођена су три светска рата (видети мој чланак ,,Туђи рат“, часопис ,,Однако“ No. 11 (120)). У светској историји, било је доста примера смањивања нивоа потрошње. Али, никада се потрошња није смањивала добровољно. То је увек био резултат пораза у рату за земљу и воду – био то пораз који је нанео спољни противник или свеопшти пораз нације као резултат грађанског рата. После рушења Западне римске империје у V веку нове ере, Латини, Келти, Германи и други народи који су насељавали Западну Европу, прешли су са месне, млечне и рибље исхране на ону у чијој је основи била храна биљног порекла – жита, гљиве, јагодичасти плодови и траве. Резултат је била физичка деградација Европљана. Средња висина одраслог мушкарца у Х веку нове ере, спустила се до 150 цм, жене до 145 цм. Средња тежина мушкарца до 45 кг, жене до 40 кг. Погледајте оклопе витезова и хаљине дворских дама у музејима. Данас, не би сваком једанаестогодишњем школарцу и девојчици они стајали таман. Чак и почетком XVII века, мушкарац од 185 цм, сматрао се гигантом. Управо ту висину имао је Портос у делу ,,Три мускетара“ Александра Диме.

У ХХ веку, постојано смањивање нивоа потрошње, преживели су Немачка (два пута), Русија (два пута), многе афричке државе (после ослобођења од колонијалне зависности), Јапан и Кина.
Предлози који се сада понекад чују, да се смањи ниво потрошње Кине и Индије, изгледају нарочито цинично. Потрошња у Кини по становнику данас је 7,5 пута нижа него у Јапану, Британији и Француској, 8,5 пута нижа него у Немачкој, 11 пута нижа него у САД. У Индији, потрошња по становнику је 10 пута нижа од оне у Јапану и Британији, а 16 пута нижа од оне у САД.

Фактички, измишљени проблем ,,недостатка ресурса“ повезан је са тим да Кина и Индија хоће да обезбеде својим земљама ниво потрошње макар 20-25% од нивоа САД (тада би то био управо просечни светски ниво потрошње), а не 6-9% као данас. А зарад тога, тим државама је неопходно да три пута увећају свој удео у светској потрошњи, уз смањење удела ,,златне милијарде“ барем за 20-25%. А зашто богате државе не би добровољно смањиле свој удео и свој хипертрофиран обим потрошње?

Кризе економских модела

За САД и Западну Европу, смањење потрошње, и чак само темпа раста потрошње, представља крах текућег модела капитализма, ,,друштва свеопште брзе потрошње и финансијских мехура“, који је пре 65 година заменио модел капитализма монополске конкуренције.

Елвин Хансен

Модел монополског капитализма у последњој четвртини XIX века, са своје стране, заменио је модел слободне конкуренције, који је, проживевши у Европи и САД око 60 година, скончао сломом на Бечкој ефектној берзи 8. маја 1873. године. После тог колапса, следила је петогодишња светска криза, коју је познати економиста Елвин Хансен назвао великом депресијом XIX века. Из те депресије, капитализам је изашао већ обновљен, у својој новој монополској верзији. Ма какве рекламације подносили монополском моделу (спреман сам одмах да се сагласим са свим оптужбама – за грабежљивост, неправичност, агресивност, похлепу) једно је неспорно – 85% становништва земаља Запада, укључујући раднике и фармере, у оквирима монополског модела почетком ХХ века, имали су знатно виши животни стандард и ниво потрошње него њихови дедови и бабе у оквирима модела слободне конкуренције средином XIX века.

О датуму ,,почетка краја“ монополског модела, спорови се воде до данас. Једни сматрају да је у питању 29. октобар 1929. године. Други – 28. јун 1914. године. Период потпуног завршетка овог модела јасније је дефинисан – друга половина четрдесетих. Управо у том периоду, почело се са изградњом новог модела капитализма у идеолошки привлачном омоту ,,друштва свеопште потрошње и једнаких могућности“. А суштински, то је историчарима добро познат модел Римске империје, када се ,,грађанима Рима“ обезбеђивао високи ниво потрошње ,,хлеба и игара“ на рачун неравноправне размене са периферијом и освајања нових земаља. Тај модел одлично функционише (а порцији исхране и начину живота римског плебејца данас могу да се диве не само украјински пензионери и кинески сељаци, већ и америчка нижа средња класа), управо дотле док војна сила омогућава освајање нових ресурса и подржавање неравноправне размене.

Али, ако се у древном Риму све одржавало на војној сили и римском праву, које се зарад циљева управљања показало далеко ефикаснијим системом од ,,обичног“ права, савремена ,,атлантистичка империја“ држи се (држала се до последњег времена) на војној сили и усавршеном финансијском моделу развоја, који се, помало упрошћено, може назвати моделом ,,казина са бесконачно удвостручујућим улозима“. А такође, и на социјалном консензусу, чији се смисао своди на следеће – елита обезбеђује плебсу ,,хлеба и игара“, а плебс се наслађује животом/потрошњом и не уплиће се у политику.

Капитализму ,,свеопште потрошње и финансијских мехурова“ могуће је поднети мноштво различитих оправданих рекламација. Хајдемо одмах да се са њима сагласимо. Једно је неспорно – 85% становништва САД, Јапана, земаља Западне Европе, имало је 1980-тих, 1990-тих, чак и 2000-тих година, знатно виши животни стандард и ниво потрошње, него њихове бабе и деде 1910-тих, 1920-тих, да не говоримо о тридесетим годинама ХХ века, у оквирима монополског модела.

И пре него што се порадујемо томе, што овом моделу капитализма, по свој прилици, долази крај, треба размислити о томе, да прелазни период ка новом моделу друштвеног уређења, чије се контуре данас чак ни не назиру – јесте та иста ,,епоха промена“ из старог кинеског проклетства.

И прво што ће се десити у ,,ситим државама“, чак и у случају бојажљивог покушаја смањивања нивоа потрошње, јесте рушење социјалног консензуса, што ми већ посматрамо у виду парола ,,Окупирај Волстрит“, ,,казни банкаре“, ,,хапси корупционаше“, ,,похарај продавнице“, тако да је трансфер ,,империјалистичког рата у грађански“ сасвим реална опасност, могућност. Цитирам – ,,међу становништвом многих земаља света, расте убеђење да се економска добра у њиховим државама распоређују непоштено. Према истраживању Globescan за BBC, у то је уверено више од половине житеља 17 од 22 државе. У то да су добрâ непоштено расподељена, уверено је 92% испитаника у Шпанији, више од 80% у Француској, Јужној Кореји и Чилеу. У САД тај показатељ износи 65%, а у Великој Британији – 61%. Експерти примећују, да са нивоом благостања расте и степен незадовољства животом и акцијама држава. Ма како чудно, грађани управо развијених успешних земаља, све више упадају у депресију. Русија такође демонстрира стабилно висок ниво незадовољства расподелом богатстава (77,5%). Руски грађани су незадовољни тиме како се расподељују приходи, и сматрају да већи део средстава одлази у џепове олигарха. У факторе који формирају неправедну расподелу матријалних богатстава у држави, могу се уврстити корупција, слаба законодавна база и мноштво препрека на путу реализације предузимачке делатности” (извор података – истраживачки холдинг ,,Ромир”).

Para bellum

Реална алтернатива нафти (гасу) као извору енергије постоји! То је атомска енергија. Сви разговори о њеној опасности јесу демагогија и бесмислице. На аутопутевима света, сваке године погине пола милиона људи. Још један милион се осакати и изгуби способност за рад. Неколико милиона људи годишње доживи озбиљне трауме. Зашто они који су ,,забринути за безбедност“ не захтевају тренутну тоталну забрану производње и експлоатације аутомобила? Сваке године по целом свету, руши се 10-15 авиона и гине неколико хиљада људи. Зашто се стотине милиона путника не преместе на ,,безбеднији“ транспорт? Да, за 50 година, у светској атомској енергетици било је 10-15 озбиљних хаварија. Са људским жртвама. И следећих 50 година биће 10-15, а можда чак и 20-25 хаварија. То је једна од ценâ за јефтин извор енергије за тај свет. И, уосталом, Русија у тој сфери, на том тржишту, има врло добре, јаке конкурентске позиције. Зато, било која размишљања на тему ограничавања, смањивања, дискриминације атомске енергетике треба да сматрамо као злонамеран напад на наше националне интересе.

​

Трагањем за новим изворима ,,старих“ ресурса (да, чак и на Марсу!) и за најновијим ресурсима непрекидно су заузети најбољи умови човечанства, свемогуће ,,развојне корпорације“, научни и антинаучни фантасти, пророци и визионари. Ђаво им у помоћ! Јер свако увећање ресурса, увек и свуда, само је доводило до разјаривања борбе за те исте ресурсе.

А у то да предстоји заоштравање борбе до потпуне разјарености супротстављених страна, сумње је све мање и мање. Светски трошкови за војне сврхе расту последњих 10 година са темпом који је 15-30% већи од темпа раста светског БДП-а. У појединим земљама, тај раскорак достиже 50-70%. Удео англосаксонске коалиције (уз придружене – Француску, Јапан и Саудијску Арабију) премашује половину (54,5%!) светских војних трошкова. Управо то омогућује да тих пет држава контролише више од трећине (34,5%) светске потрошње. При томе, становништво тих држава чини мање од десетине (8,5%) светске популације.

А ево, у Кини и Индији живи више од трећине (36,5%) светске популације, а укупна потрошња те две државе чини свега шестину (16,5%) светске потрошње. На који начин, пет држава са укупним становништвом од 0,56 милијарде људи, троши два пута више ресурса него две земље са укупном популацијом од 2,5 милијарде људи?! А када се рачуна по становнику раскорак је деветоструки. Одговор је једноставан и баналан. Укупни војни трошкови коалиције ,,платинасте петорке“ пет пута надмашују целокупне војне расходе Индије и Кине, узетих заједно.

Реална агенда за Русију

Захваљујући Божијој промисли и старању многих нараштаја наших предака, Русији је допала једна седмина копна (скоро 12%) и контрола над 15% светских ресурса. Зарад задржавања те контроле, Русија ће морати да троши на одбрану знатно већа (процентуално у односу на популацију и БДП) средства, него Кина и Индија. Претерано преовлађивање војних трошкова над социјалним може да упропасти нашу земљу, као што је пре четврт века уништило СССР. У исто време, непромишљено разоружање може довести до губитка контроле над знатним делом ресурса. Како се провући између Сциле и Харибде? Како пронаћи правилан баланс? Како не дозволити увлачење наше земље у наредне погубне авантуре? Како задржати контролу над ресурсима и постићи праведнију расподелу прихода од њиховог коришћења? Како избећи ,,маказе цена“ на светском тржишту? (Под ,,маказама цена“ на светском тржишту, аутор подразумева вештачко стварање ситуације, када би цене руских ресурса – пре свега енергетских – биле ниске, а нама неопходних технологија за модернизацију – високе). Ето, главна питања геостратешке агенде за нашу земљу су у ресурсној сфери. А страшним причама и пророчанствима о исцрпљивању ресурса, сити западни интелектуалци нека и даље плаше своје владе, новинаре и блогере.

 

[Maja78]

Сјај и беда западне дипломатије

​

Извор: Фонд стратешке културе| 06.08.2012 | 00:01
Александар МЕЗЈАЈЕВ
Превод: Ранко Гојковић

​

Ситуација у Сирији и око ње, остаје и даље најважније питање међународне политике. При том, дипломатски рат у њој нема ништа мањи значај од војних операција. Неуспех западног нацрта Резолуције у Савету Безбедности УН од 19.јула, 2012. године, озбиљно је подстакао активности, како на војном, тако и на дипломатском фронту. Прво је Кофи Анан, специјални изасланик Генералног Секретара УН за Сирију, поднео оставку, а потом је питање о ситуацији у Сирији било упућено Генералној Скупштини УН, која је усвојила нову Резолуцију, што је у супротности са Повељом УН. Као формални разлог за одбијање Кофија Анана да продужи своју мисију, наведено је “одсуство неопходне подршке међународне заједнице”. Међутим, како то разумети? Уосталом, највећи део земаља га је подржао и то безусловно. Потпуно је очигледно, да оставка Кофија Анана представља одговор на вето Русије и Кине. И заиста, Кофи Анан је нешто касније био отворенији, изјавивши - “док је сиријском народу очајнички потребна акција, у Савету Безбедности УН настављају да се међусобно оптужују и препуцавају”. Он је приметио да “у таквој ситуацији, ни он, ни било ко други, није у стању наговорити владу Сирије и опозицију да се усагласе на путу унапређења политичког процеса”. Шта је то, ако није замаскирани позив на војну интервенцију?

Генерална Скупштина УН је 3. августа донела Резолуцију о ситуацији у Сирији. “За” Резолуцију су гласале 133 државе, “против” је било 12, а 31 је била уздржана. То је већ трећа Резолуција о Сирији која је усвојена само током текуће 66. сесије Генералне Скупштине УН.

Прва Резолуција је усвојена на заседању одржаном 19. децембра 2011. године и одликовала се апсолутно једностраним приступом, јер је била усмерена искључиво на сиријске власти, потпуно игноришући другу страну. У првом параграфу те Резолуције се “одлучно осуђује наставак озбиљног и систематског кршења људких права од стране сиријских власти”.[SUP]1[/SUP] Друга Резолуција, усвојена 12. фебруара 2012. године, већ није била толико једнострана и између осталог је осуђивала “свако насиље, са које било стране да долази”, а такође је садржала и позив на неодложан прекид насиља упућен “свим странама у Сирији, укуључујући и оружане групе”. Упркос свему, опште усмерење те Резолуције је отворено уперено против руководства Сирије - кршење људских права од стране сиријских власти названо је “масовним и систематским”, а оптужбама је придодато и “онемогућавање приступа медицинској помоћи”, као и “мучење деце”.[SUP]2
[/SUP]
Последња Резолуција, усвојена 3. августа, суштински се разликује од две претходне. Ранијим (опет поновљеним) оптужбама, придодате су и нове, сад већ потпуно дивљачке - попут оних, да су сиријске власти користиле “деветогодишњу децу као живи штит” или оних за “силовање деце”. Текст Резолуције не помиње ни један злочин почињен у Сирији од стране такозване “опозиције”.

Јасно је да је преношење питања о ситуацији у Сирији из Савета Безбедности у Генералну Скупштину УН, повезано са тим да у Генералној Скупштини УН, Русија и Кина немају право вета. Међутим треба обратити пажњу на незаконитост таквог пребацивања питања из једног органа ОУН у други. У складу са Чланом 2. Повеље УН, Генерална Скупштина не може чинити никакве препоруке које би се тицале питања која се налазе на разматрању у Савету Безбедности, ако сам Савет Безбедности то не затражи. Осим тога, текст Резолуције је много грубљи и једностранији од нацрта Резолуције на који је стављен вето у Савету Безбедности. Тако је, на пример у Резолуцији Генералне Скупштине УН, садржан позивсвим земљама да уведу санкције Сирији (параграф 21), као и захтев Савету Безбедности да предузме мере како би се привели правди починиоци међународних злочина (параграфи 8 и 9). И за ту чињеницу, да је захтев упућен управо Савету Безбедности, а не на пример суду, постоји објашњење. Ради се о томе да Сирија није потписница Повеље Међународног кривичног суда, али на основу члана 13 те Повеље, Савет Безбедности УН може да преда на суд ситуацију у било којој земљи, без обзира да ли је она потписала тај међународни уговор или није. На крају, треба обратити пажњу и на то, да осуди није подвргнута само сиријска војска, него и “провладина милиција” (параграф 2) и на тај начин је ова Резолуција отворено иступила не само против владе, него и против читавог сиријског народа који подржава своју владу, што је можда преседан у читавој историји међународног права.[SUP]3
[/SUP]
Што се тиче динамике гласања држава, она је практично стабилна. Подносиоци Резолуције од 3. августа су САД, Велика Британија и друге НАТО земље, са блискоисточним режимима (Саудијска Арабија, Катар, Кувајт, Уједињени Арапски Емирати, Оман, Јордан). Посебно блиставо међу подносиоцима изгледају тек одскора “демократизовани” Јемен, Египат и Тунис.[SUP]4[/SUP] За прву Резолуцију су гласале 133 земље, за другу – 137, а за трећу - поново 133. Међутим, није најважнија ствар у бројности, него у садржајној динамици оних који су гласали против. Ко је у ствари иступио против? Код прве Резолуције то су били Белорусија, Куба, Кина, Еквадор, Иран, Мијанмар, Никарагва, Зимбабве, Венецуела, Узбекистан и сама Сирија. Као што видимо, у тој групи није било ни Русије, ни Кине, које су биле уздржане. Међутим, код друге Резолуције и Русија и Кина су гласале против. Групи која се противи, придружила се и Боливија (која је била уздржана приликом прве Резолуције), премда је низ земаља своје гласове “против” заменио уздржаношћу или просто одсуством из сале (Узбекистан). Треба признати да по питању Сирије, без обзира на сву њихову принципијелност када је у питању савремено устројство света, земље БРИК-а нису демонстрирале јединствену позицију. Тако су Индија, Бразил и Јужноафричка Република гласале или “за” или су биле уздржане (при том мењајући своју позицију од једног нацрта до другог). Што се тиче последње Резолуције, “за” је гласало - 133, “против” - 12, а уздржана је била 31 држава. И тако, премда се бројност и састав оних који су гласали “против” није променила, ова Резолуција је добила 4 гласа мање него претходна. Представник Руске Федерације је раније најавио да ће гласати против предвиђене Резолуције.

Усвајање Резолуције од стране Генералне Скуштине УН од 3. августа, треба разматрати заједно са неуспехом три нацрта Резолуције о Сирији у Савету Безбедности УН. Напомињемо да су Русија и Кина сваки пут искористиле право вета у односу на западне нацрте који су предвиђали примену главе VII, на основу које је могућа примена силе. На још један нацрт западних земаља, 19. јула стављен је вето.[SUP]5[/SUP] Неприхватљивост нацрта била је повезана са његове две главне одредбе – као прво, позивање на главу VII и као друго, на претњу изрицања мера у складу са чланом 41. Повеље УН (параграф 14 западног нацрта).[SUP]6[/SUP] А члан 41. Повеље УН предвиђа економске и дипломатске санкције. Важно је приметити да су се од западног пројекта уздржали Пакистан и Јужноафричка Република.

У свом говору на седници Савета Безбедности, која је одржана 19. јула, представник Русије је рекао да је “иницијаторима блокираног нацрта Резолуције било добро познато да она нема шансе да буде прихваћена”.[SUP]7[/SUP] Овде се поставља потпуно логично питање – због чега се онда тај пројекат износи на гласање? Уношење нацрта у Савет Безбедности УН највише “чуди” због његове потпуне непотребности за Запад. Текст Резолуције позива на економске и дипломатске санкције. Разумљиво је вето Русије и Кине, које не желе да дају легитимитет сличним акцијама. Али, све те санкције је Запад већ одавно увео! Није било никакве неопходности за Запад, да нову Резолуцију користи за сатанизацију сиријске власти. Она је већ одавно демонизована и светско јавно мњење је одавно припремљено за нову агресију. Закључак – наметање западног пројекта Резолуције било је намењено искључиво због наношења удара на Русију.

И заиста, није се морало дуго чекати на нову рунду антируске хистерије у медијима. Немогуће је не приметити да је данашња хистерија уско повезана са високим званичницима ОУН-а. Одмах после гласања у Савету Безбедности УН од 19. јула, представник САД С. Рајс је потврђивање блокирања Резолуције од стране Русије и Кине назвао “параноичним” и рекао да то отвара пут ка иностраној оружаној интервенцији у Сирији. Представник Британије Л. Грант је изјавио да је - “од тренутка када су Русија и Кина у октобру 2011. године први пут уложиле вето на наше напоре ради прекида насиља” било “убијено 14 хиљада потпуно невиних Сиријаца”. Генерални Секретар УН Бан Ки Мун је 23. јула говорио о могућој примени хемијског оружја од стране власти Сирије. Високи комесар УН за људска права је 27. јула изјавила “да су последице за цивилна лица већ ужасне – више хиљада убијених а између милион и милион и по људи је напустило своје домове”. Она је детаљно описала како владине снаге чисте рејоне које су окупирале снаге “опозиције” – “У почетном стадијуму снаге опкољавају село или град, затим им укидају воду, струју и доступ прехрамбеним производима, а потом се спроводи интензивно гранатирање и бомбардовање из ваздуха”. Високи комесар је рекла да је примила и извешатаје да је и опозиција прибегла тортури и вансудским погубљењима затвореника. Она је подвукла да убиства, почињена како од стране власти, тако и од стране “опозиције”, могу бити оквалификована као ратни злочини или злочини против човечности. Без обзира на то што се овај пут и “опозицији” припретило прстом, општи тон наступа јасно показује на чијој је страни срце Високог комесара УН за људска права. Па наравно, власти “муче и силују децу”, а “опозиција” је прибегла “вансудским погубљењима затвореника”. То јест, није проблем што кажњавају, него што то раде без потребног поштовања процедуре![SUP]8
[/SUP]
Акције Запада указују на то, да су они чврсто решили да униште систем УН у коме постоји Савет Безбедности у коме Русија има право вета. А ради тога је неопходно испровоцирати Русију да то право примењује изнова и изнова, како би се међународна заједница уверила у колапс ефикасности УН “у њеном данашњем облику”.

И оставка Анана и Резолуција усвојена од стране Генералне Скупштине УН и неуспех Резолуције Савета Безбедности – све су то објективни елементи дипломатског рата против Русије, а не против Сирије. Руководство Сирије је већ демонизовано. Сада је Запад ставио акценат на демонизацију руководства Русије, где ће за “мучење сиријске деце” бити сваљена кривица на Кремљ…

Није случајна ни масовна психоза поводом “могуће примене” хемијског оружја од стране власти у Сирији. Није искључено да западне специјалне службе припремају међународне злочине широких размера, уз употребу хемијског оружја, за шта ће оптужити руководство Сирије а и саму Русију у својству сарадника “Асадовог режима”.Потребно је коначно јасно повезати руске власти са очигледним међународним злочинима. Важно је целом свету показати како руководство Русије тесно сарађује са међународним злочинцима. А већ постоји међународни орган који врши правну надлежност над руководством Русије – то је Међународни кривични суд, који се већ активно припрема за подизање предмета против највиших државних званичника држава које нису потписнице његове Повеље.[SUP]9
[/SUP]
У вези са тим, уопште не изгледа као случајност тек донесена пресуда Међународног суда за Сијера Леоне, бившем председнику Либерије Ч. Тејлору (без обзира на злочине које је извршио у самој Либерији – у односу на њих чак није ни била подигнута оптужница!) који је осуђен због помагања у извршавању кривичног дела, који су починили други, у другој земљи! Аналогна “порука” светским лидерима, написана је и од стране другог међународног трибунала – Међународног Кривичног суда, где се суди бившем потпредседнику Конга. И поново не због поступака у сопственој земљи, него због легитимне војне помоћи коју је пружио суседној земљи.[SUP]10[/SUP]На тај начин се припрема законска основа у облику “обичајног међународног права” и “међународног правосудног преседана”. Поруке тих међународних трибунала су очигледне. И примаоци су познати. Говорећи непосредно после руског вета у Савету Безбедности УН, Високи комесар УН за људска права Н. Пилеј је изјавила отворено: “Нека се не надају да ће успети да утекну правди они који су починили такве злочине (Сирија). Свет неће заборавити нити опростити овакву врсту злочина. То се односи и на опозиционе снаге и на владине снаге и њене савезнике”.[SUP]11

[/SUP]

1Резолуција Генералне скупштине УН № 66/176 – “Стање људских права у Сиријској Арапској Републици”, // Документ ОУН: A/RES/66/176.
2Резолуција Генералне скупштине УН № 66/253 – “Ситуација у Сиријској Арапској Републици”, // Документ УН: A/RES/66/253
3Види пројекат Резолуције Генералне Скупштине УН у оквиру тачке дневног реда “Превенција оружаног сукоба” - Ситуација у Сиријској Арапској Републици, // Документ УН: A/66/L.57
4Укупно су међу 53 земље као подносиоци Резолуције иступили: Аустралија, Аустрија, Албанија, Андора, Бахреин, Белгија, Боцвана, Бугарска, Македонија, Немачка, Грчка, Грузија, Данска, Џибути, Египат, Јордан, Ирска, Шпанија, Италија, Јемен, Канада, Катар, Кипар, Обала Слоноваче, Кувајт, Летонија, Либија, Литванија, Луксембург, Малдиви, Мароко, Монако, Холандија, Нови Зеланд, Норвешка, Уједињени Арапски Емирати, Оман, Панама, Пољска, Португалија, Саудијска Арабија, Словачка, Словенија, Велика Британија, САД, Тунис, Турска, Финска, Хрватска, Чешка, Шведска, Естонија и Јапан.
5Као подносиоци су наступили Немачка, Португалија, Британија, САД и Француска.
6Са текстом нацрта неприхваћене Резолуције можете се упознати у документу УН: S/2012/538.
7Види стеногран са 68. заседања СБ УН од 19. јула 2012. године, // Документ УН: S/PV.6810. С.10.
8Види саопштење УН од 27. јула 2012. године, // Официјелни сајт ОУН на Интернету: Welcome to the United Nations: It's Your World russian/ news/ fullstorynews. asp?newsID=17944.
9Опширније о томе види у тексту А. Б. Мезјајева: “Ради кога је у ствари створен Међународни Кривични Суд?” Александр Мезяев - Для кого на самом деле создан Международный Уголовный Суд? – Фонд стратегической культуры – электронное издание > Для кого на самом деле создан Международный Уголовный Суд? > fondsk.ru - Фонд Стратегической Культуры | Strategic Cul
10Случај “Тужилац против Жан-Пјер Бембе” у Међународном кривичном суду.
11Види званични сајт Високог комесара УН за људска права на Интернету: http://www.ohchr. org/ EN/ NewsEvents/ Pages/DisplayNews.aspx?NewsID=12393&LangID=E

 

[Maja78]

КРИЗА ИДЕЈА И ДЕГРАДАЦИЈА СТАВА О ПОГЛЕДУ НА СВЕТ: ГРЕШКЕ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ И ЛЕКЦИЈЕ БУДУЋЕМ ЕВРОАЗИЈСКОМ САВЕЗУ


​

Извор: Фонд стратешке културе 08.08.2012 | 00:01
Јуриј ГАВРИЛЕЧКО (Украјина)

​

Процеси глобализације која се изражавају у унификацији практично свих страна приватног и друштвеног живота имају и своје наличје, које није тако лепо за гледање, а и драматично је – све јаче диференцирање друштва, распад традиционалних веза између човека и човека (то се посебно види по паду породичних вредности), све јача изолација човека у „глобалном“ свету.

Светска криза идеја

​

Текућа економска криза је јасно приказала старачку крхкост одређених модела управљања и постала је катализатор процеса распадања многих социјалних и државних структура. И истовремено – тај процес распада је показао недостатак адекватне реалности нашег света у односу на поглед на свет, која би описивао стање савременог друштва и предлагао варијанте за његов даљи развој. Ни један од постојећих „изама“ не даје представу о процесима који се дешавају и свим областима људског живота. Стари економски модели и системи управљања не дозвољавају не само да се изађе на крај са кризним појавама, већ и не одговарају захтевима чак и релативно мирног времена. Безусловно, то се у великој мери тиче развијених земаља. Земље у развоју још увек бораве у заробљеништву илузија у вези са предностима неолибералних капиталистичких модела. И само претња да ће доћи до распада такве наднационалне творевине каква је Европска унија, која јача са сваким новим месецом, тера појединце да размишљају о разлозима који су довели до такве ситуације, и да траже одговоре ван граница искључиво економских модела. Истовремено – без формирања адекватне теорије друштвених односа и постављања циљева који су изван граница једноставног обезбеђења основних потреба човека, врло су мале шансе за појаву и стабилно постојање савршенијег интеграционог модела од Европске уније.

Деградација става о погледу на свет

​

Процес мењања погледа на свет у негативном правцу до кога је дошло после распада Совјетског Савеза је сасвим довољан. У тренутку када се то дешавало, у Европској унији су већ трајали интеграциони процеси и завршавано је формирање свести њених становника о себи као делу нечег већег него што би то био само обичан збир европских држава. Завршавало се формирање концепције „великог Европљанина“, становника „јединствене Европе“, представника велике и снажне европске културе. У уједињеној Европи су нестајале границе између држава, формирана је јединствена валута, унифицирани су закони, брисане су културне разлике. У резултату је просечан Европљанин добио могућност да на свет гледа са позиција становника читаве Европске уније, а не само Немачке, Француске, Пољске, Италије… За то време су се на територији бившег Совјетског Савеза дешавали процеси потпуно супротни по суштини: постављане су нове границе, увођене нове валуте, доношени нови устави и закони, пажња бивших грађана СССР-а је акцентирана на културним и историјским разликама, историја је преписивана. Грађане нових држава као да су убеђивали да су они становници искључиво тог малог дела копна које је сада ограничавала њихова новостечена државна територија (која се подударала са територијом бивше совјетске социјалистичке републике). Ти процеси трају и сада. Само што сада разлике дотичу све мање групе. Расте регионални, етно-културни и остале врсте сепаратизма. Међутим, истовремено и у Европској унији, и на територији бившег СССР-а, настављају се процеси глобализације: унифицира се техника, одећа, храна и углавном начин градског живота на свакодневном нивоу. У суштини, осим нивоа сиромаштва, све остало је у Европи и земљама бившег СССР-а постало врло слично. И ту је примећено да је у последњих 20 година код становника бившег Совјетског Савеза, за разлику од Европљана, дошло до битне деградације представа које значе поглед на свет. За сада Европљани шире границе своје свести од зидова својих кућа до величине Европске уније, а грађани „шестог дела копна земљине кугле“ те границе, на против, све више сужавају. Углавном - бивши совјетски људи и њихова деца су почели да се осећају, за разлику од Европљана, врло „скучено“. Тако да сада, да би из свог „месташцета“ стигли до спољног света они морају да превазиђу масу граница. Најпре – у сопственој свести.

Економско-административне препреке
​

Осим психолошких препрека и препрека због различитог гледања на свет, спремности за светске пројекте ометају и економско-административне препреке. За просечног савременог Европљанина чак и у условима кризе баш и нема неког проблема да уздуж и попреко пређе Европу. Познавање енглеског, као заједничког језика међуевропске комуникације, непостојање граничне контроле и виза, постојање практично заједничких закона и јединствене валуте омогућују да се без препрека путује по било којој земљи Европске уније. А пракса коришћења најма за смештај, а не куповине као својине (приватне куће су карактеристичне само за богаташе) Европљанину дозвољавају да бира где ће да живи и ради, а да не буде прикован границама само своје државе. За разлику од просечног Европљанина за већину становника бившег СССР-а такав ниво покретљивости је недостижан. Практично на свакој граници вас ће радосно да опљачкају радници који тамо раде – и то и своји, и туђи. Скоро да не постоји могућност да не само повољно, већ уопште, размените ваш новац у валуту државе у којој сте се нашли. Језик на ком ви говорите често ће једноставно одбити да разумеју чак и они, који га знају. А ако ви проговорите енглески - уопште није обавезно да вас они разумеју. Уколико покушате да се званично запослите у другој земљи и ви и ваш послодавац ћете се сударити са новом порцијом препрека и добићете целу гаму осећања друге стране, коју никада нећете моћи да заборавите. Све то код великог броја становника нових независних држава изазива наивну жељу да постану део Европске уније, за чије становнике такви проблеми не постоје. У многом управо те, потпуно свакодневне у свачијем животу, тешкоће, представљају најбољег агитатора за ступање у ЕУ (за политичаре може да се каже да су, ако се упореде са наведеним „агитатором“ једноставно беспомоћни).

Криза распада „потрошачког раја“

​

Пет година економске кризе је показало да постојање наддржавног удружења које је основано искључиво под паролом „држава свеопштег благостања“ ипак, чим се појаве економске тешкоће, постаје климаво. Не само економисти, већ и политичари, као и обичан свет, признају да постоји могућност да ова или она земља оде из Европске уније – искључиво због њене неспособности да одржи оне високе економске стандарде који постоје у ЕУ, али и због потребе пореских обвезника оних јачих земаља да преузму део трошкова мање успешних земаља у вези са издржавањем грађана тих земаља. Све док се тако нешто тицало релативно мале земље, каква је Грчка, оваква расположења су могла да се сматрају за изузетак, а не норма. Међутим, када се ризик напуштања ЕУ надвио над Шпанијом, а можда и Италијом, постало је очигледно да Унија, која је настала искључиво на бази економије и политике, тешко да може да се одржи дуго само задовољавањем основних потреба њених грађана. Са једне стране – постојеће тешкоће су се појавиле зато што су наставиле да постоје националне владе, парламенти и буџети. Са друге – претварање у јединствену Европу на административном нивоу (заједнички парламент, заједничка влада, заједнички буџет), појава јединствене фискалне политике и јединственог судског систем све до сада нема никакве адекватне теоријске основе. Без обзира на своје осећање „европљанства“ становник ЕУ ни сада не схвата зашто и због чега је морало да дође до такве промене. Осим тог несхватљивог момента постоји и унутрашњи дестабилизациони фактор који ће, како време буде пролазило, све више да утиче на расположење Европљана. То је постојање етничких и културних гетоа у државама Европе. Гетоа, које су формирали сами Европљани. Гетоа у коме живе људи који немају ама баш никакве везе са европском културом, који често не знају ни европске језике, који не раде и не желе да раде и да се интегришу у европску културну и економску средину. Лењивци, који живе на терет европских пореских обвезника и при том свим снагама потпомажу ширење граница својих гетоа, где се они у средини на коју су навикли осећају баш комфорно. Ти паразити који са своје стране потпомажу повећање ризика да дође до пропасти ЕУ чак и не осећају да сами себи копају гроб. Зато што после пропасти ЕУ ни они неће моћи да живе онако, како су навикли. Али - уколико би фашизам постао владајућа идеологија у Европској унији, у том случају је врло вероватно (јер идеје фашизма дају одговор на питање: зашто да постоји само један парламент, влада, армија и т.д.) – у том случају становници гетоа могу да буду једноставно уништени. Потрошачки рај се распада онда, када престају да се дозвољавају кредити. А већина европских земаља већ више не зарађује ни за сопствени опстанак…

Потреба постојања надидеје

​

Свака алтернатива Европској унији, чија једна варијанта може да буде и Евроазијски савез, мора да има не само механизам обезбеђења конфорног постојања својих грађана, сличног ономе, који сада постоји у ЕУ. И не само економски модел који дозвољава да се постоји довољно аутономно, уз коришћење унутрашњих ресурса и без претераног размишљања о свемогућим концепцијама постмодерне, која опстаје искључиво захваљујући вредноћи Кинеза и њиховој спремности да у размену за свој рад узимају безвредни папир. Тражена наднационална алтернатива Европској унији мора пре свега да има циљ због кога тај алтернативни модел може временски да опстаје. ЕУ нема такав циљ, за комфорно постојање њених грађана до сада се такав циљ није ни тражио, а сада је већ касно да се на „брзину“ бави тако нечим. Треба да се буде спреман да нову идеју не могу да прихвате баш сви. Против било какве новине радиће сигурно генерације последње деценије 20.века и прве деценије 21.века у земљама бившег СССР-а, они ће покушати да одбаце било какав надциљ, ако ни због чега, а оно бар зато што је њихова социјализација сведена на постојање „местанчета“. Само ће појединци моћи да се отргну таквог ћорсокака у односу на своје погледе на свет. Старије генерације ако и не прихвате нову идеју тешко да ће бити њен активан противник. Шта више, оне могу да постану проводник нових идеја својим унуцима, а појавиће се и могућност да се искористи квалитетније образовање старијих генерација и њихов шири поглед на свет. Циљ повезује људе так када представља део културне традиције и када обезбеђује постојање таквог модела будућности који људи желе да достигну и због кога су спремни да губе своју снагу, време, а понекад и да се сами жртвују . А уколико циља нема или постављени циљ није достојан таквог односа према себи, брз распад било ког удруживања је неизбежан. Јер свака криза оживотворује процесе дезинтеграције који доводе до бескрајног низа све ситнијих сепаратизама. Што је јача криза, то је сепаратизам дубљи. Он ће постепено да обухвата све простије структурне елементе, спуштајући организације људских заједница са национално-државног нивоа све ниже и ниже. Обзиром да циљ (идеја удруживања) треба да буде органски део културне традиције, прва етапа алтернативног интеграционог пројекта мора да буде систем формирања и пропаганда архетипова тога циља. Тек кад они постану део културног простора и стекну своје присталице и противнике, модел ће моћи да се појачава помоћу економских и политичких концепата. Али за почетак мора да се нађе идеја. Без ње никакво размишљање нема смисла. Онај, ко свету предложи нову идеју и успе да обезбеди да она буде пропраћена и организационо биће управљач тим светом.