65 GODINA UN: ZAŠTO SE SVETSKA ORGANIZACIJA MORALNO DISKREDITUJE
utorak, 26 oktobar 2010 07:57 Aleksandar MEZJAJEV
Jaltinski sistem, stvoren pre 65 godina, i dalje ostaje temelj međunarodnog svetskog poretka. Da bi se on eliminisao, potrebno je uništiti UN
Dvadeset četvrtog oktobra 2010. godine navršilo se 65 godina od osnivanja Organizacije ujedinjenih nacija. Koji su glavni rezultati i, što je značajnije, kakve su perspektive razvoja te međunarodne organizacije?
S jedne strane, UN je zaista postala glavna međunarodna organizacija savremenog sveta. U njenim okvirima funkcionišu, i to prilično uspešno, najznačajniji međunarodni sporazumi i međunarodni forumi (na primer, UNESKO, Svetska zdravstvena organizacija, Svetski poštanski savez, Međunarodna pomorska organizacija, Međunarodna organizacija civilne avijacije i mnoge druge). Na pozadini neuspeha niza pojedinih pravaca rada UN (pre svega nekih mirovnih operacija) efikasni rad drugih organa UN ponekad ostaje jednostavno neprimećen. S druge strane, moramo obratiti pažnju na niz okolnosti koje nam daju povoda za zaključak o krizi UN. Među njima je najozbiljnija okolnost ta što du UN izgubile svoju odlučujuću ulogu u pitanjima osiguranja međunarodnog mira i bezbednosti.
Međutim, najznačajnije je zapravo to što se u poslednjih 10-15 godina u radu UN pojavila nova tendencija koja preti veoma opasnim posledicama. Ta se tendencija svodi na diskreditaciju UN. I to ne na diskreditaciju spolja, već iznutra. Postoje ozbiljni razlozi za pretpostavku da se UN usmereno ruše i da to rade njeni glavni organi. Ta tendencija za sada ostaje nezapažena ili, pre bi se reklo, namerno neprimećena. Najčešće se govori da su krize u UN tobože postojale i ranije i da ne treba od muve praviti slona. U izvesnoj meri to je, naravno, tačno. Da, i ranije je bilo slučajeva kada UN nisu mogle da imaju odlučujući uticaj na krupne međunarodne krize. Na primer, mnoge rezolucije UN o režimu aparthejda u Južnoafričkoj Republici u Savetu bezbednosti odbacivale su snage glavnih sponzora rasista. Ali UN nikad nisu blagoslovile rasistički režim JAR! Zatim 1999. godine nije pošlo za rukom da se bombardovanje Jugoslavije okvalifikuje kao „agresija" zato što su agresori bili stalni članovi Saveta bezbednosti UN. Ali UN nikad nisu podržale to bombardovanje!
Događaji iz poslednje decenije stvorili su principijelno drugačiju situaciju. Danas se agresija blagosilja, pa čak i vrši uz servisiranje samih UN, pre svega njhovog Saveta bezbednosti. Naravno, u prvom redu su to agresije protiv Iraka i Avganistana. Ali je to takođe i zavrtanje ruku „u ime međunarodne zajednice" onim državama koje vode nezavisnu unutrašnju i spoljnu politiku (Severna Koreja, Iran).
GLOBALISTIČKA DISKREDITACIJA Ovde je potrebno posebno naglasiti: nije reč o običnoj diplomatskoj borbi država ili različitom odnosu glasova o ovim ili onim pitanjima. Sve bi to bilo prirodno i shvatljivo. Ovde se radi upravo o tome da delatnost glavnih organa UN postaje demonstrativno neadekvatna i neprincipijelna. I tako smo mi svedoci samodiskreditacije UN najširih razmera. Tu samodiskreditaciju vrše, naravno, snage samo nekih njenih članica, ali je rezultat evidentan. Danas apsolutna većina država članica oseća očigledno krajnje nezadovoljstvo radom UN.
Nažalost, diskredituje se i glavni sudski organ UN - Međunarodni sud. Ponovo smo svedoci da se to čini rukama samog Suda. Preciznije, članova tih istih država koje čine većinu u Sudu. Ovde posebno treba istaći takve predmete kao što su „Jugoslavija protiv zemalja NATO", „Bosna protiv Srbije", „Gruzija protiv Rusije". Poslednji i najbriljantni doprinos toj diskreditaciji je konsultativno mišljenje Međunarodnog suda UN o Kosovu od 22. jula.
Prvi nagoveštaj da je Međunarodni sud UN postavljen na koloseke „novog međunarodnog prava" bila je odluka iz 2002. godine o predmetu „Kamerun protiv Nigerije", u kome je osnova za donošenje odluke Suda bilo faktičko priznanje o zakonitosti kolonizacije Afrike. Međutim, u to vreme većina članova međunarodne zajednice malo se brinula o sudbini nekoliko hiljada Nigerijaca, koji su voljom Međunarodnog suda predati zajedno sa „dosuđenom" teritorijom Kamerunu. Ali se Međunarodni sud tada tek zagrevao.
U periodu 2001-2006. godine, da bi spasao zemlje NATO od odgovornosti u predmetu „Jugoslavija protiv zemalja NATO", Međunarodni sud je smislio argument da on nema jurisdikciju da razmatra taj predmet jer Jugoslavija nije, eto, članica UN. Taj argument je, međutim, odbačen onda kada je trebalo osuditi tu istu Jugoslaviju u predmetu „Bosna protiv Srbije".
Kada je bilo neophodno da se blagoslovi pravo da samo pet izabranih zemalja ima pravo na posedovanje nuklearnog oružja, Međunarodni sud UN je izjavio da „u međunarodnom pravu ne postoje norme kojima se zabranjuje ili dozvoljava primena nuklearnog oružja". A upravo taj Sud ne može da da određeni odgovor na pitanje o zakonitosti primene nuklearnog oružja. Međutim, kada je bilo potrebno da se blagoslovi odvajanje Kosova, Međunarodni sud je izjavio da nepostojanje zabranjujućih normi znači njihovo odobravanje od strane međunarodnog prava.
Nije valjda nejasno da je takva „argumentacija" otvorena diskreditacija Međunarodnog suda? Nije valjda nejasno da nakon toga niko više taj sud ne može smatrati nezavisnim i pravičnim?
Naravno, i ranije su donošene odluke u korist silnika sveta ovoga u njihovom sporu sa slabima. Ali se dešavalo i obrnuto! Setimo se makar odluke Međunarodnog suda UN o predmetu „Nikaragva protiv SAD", koja je bila u korist Nikaragve! Da li neko može poverovati u takav ishod suđenja danas? Naravno, i ranije je bilo slučajeva sa ne baš ubedljivom argumentacijom, ali nikada argumentacija Suda nije bila očigledni falsifikat.
RUŠENJE STAROG SISTEMA Globalizacija kao glavni proces savremenog sveta ima za jedan od glavnih svojih ciljeva miniranje suvereniteta nezavisnih država i rušenje međunarodnih organizacija, koje su stvorile takve države. Upravo zato, uporedo sa miniranjem suvereniteta zemalja članica UN, istovremeno je evidentno i miniranje autoriteta same UN kao organizacije. To nije slučajno. Bez obzira na to što je jaltinski sistem međunarodnog svetskog poretka bio stvoren pre 65 godina, on i dalje ostaje temelj svetskog poretka. Da bi se on eliminisao, potrebno je uništiti i UN. Jer za potpunu vlast globalizatora država zapravo su glavna prepreka međunarodne oranizacije, koje deluju na principima suvereniteta jakih država. Zato će njih i nemilosrdno rušiti.
Analizirajući strategiju i taktiku svetskih rušitelja, možemo zapaziti da je moralna diskreditacija uvek prvi korak u pravcu rušenja. I upravo mi to danas zapažamo: danas se čini sve kako bi većina članova UN (koji nemaju predstavništva ni u Savetu bezbednosti ni u Međunarodnom sudu) došla do zaključka da su ti organi neprincipijelni, da se nalaze u potpunom moralnom krahu i da je izgubljeno potpuno poverenje u njih. Nama je važno da se suprostavimo tim pokušajima. Jer je njihov cilj - rušenje sistema međunarodne bezbednosti. Važno je videti da ono što čine SAD, Velika Britanija i niz zemalja Zapadne Evrope u cilju diskreditacije (samodiskreditacije) UN ne odgovara nacionalnim interesima ne samo međunarodne zajednice, nego i samih tih zemalja. Takva diskreditacija se sprovodi u interesu transnacionalnih korporacija - glavnih promotera globalizacije, čijoj će neograničenoj vlasti smetati sve suverene države uključujući i one koje su danas oruđe za rušenje UN.
U danima jubileja Organizacije ujedinjenih nacija treba istaći da je neophodno svim snagama sačuvati tu unikatnu međunarodnu organizaciju. Da, UN su potrebne ozbiljne promene, ali ne i uništenje.
Fond strateške kulture, Moskva
utorak, 26 oktobar 2010 07:57 Aleksandar MEZJAJEV
Dvadeset četvrtog oktobra 2010. godine navršilo se 65 godina od osnivanja Organizacije ujedinjenih nacija. Koji su glavni rezultati i, što je značajnije, kakve su perspektive razvoja te međunarodne organizacije?
S jedne strane, UN je zaista postala glavna međunarodna organizacija savremenog sveta. U njenim okvirima funkcionišu, i to prilično uspešno, najznačajniji međunarodni sporazumi i međunarodni forumi (na primer, UNESKO, Svetska zdravstvena organizacija, Svetski poštanski savez, Međunarodna pomorska organizacija, Međunarodna organizacija civilne avijacije i mnoge druge). Na pozadini neuspeha niza pojedinih pravaca rada UN (pre svega nekih mirovnih operacija) efikasni rad drugih organa UN ponekad ostaje jednostavno neprimećen. S druge strane, moramo obratiti pažnju na niz okolnosti koje nam daju povoda za zaključak o krizi UN. Među njima je najozbiljnija okolnost ta što du UN izgubile svoju odlučujuću ulogu u pitanjima osiguranja međunarodnog mira i bezbednosti.
Međutim, najznačajnije je zapravo to što se u poslednjih 10-15 godina u radu UN pojavila nova tendencija koja preti veoma opasnim posledicama. Ta se tendencija svodi na diskreditaciju UN. I to ne na diskreditaciju spolja, već iznutra. Postoje ozbiljni razlozi za pretpostavku da se UN usmereno ruše i da to rade njeni glavni organi. Ta tendencija za sada ostaje nezapažena ili, pre bi se reklo, namerno neprimećena. Najčešće se govori da su krize u UN tobože postojale i ranije i da ne treba od muve praviti slona. U izvesnoj meri to je, naravno, tačno. Da, i ranije je bilo slučajeva kada UN nisu mogle da imaju odlučujući uticaj na krupne međunarodne krize. Na primer, mnoge rezolucije UN o režimu aparthejda u Južnoafričkoj Republici u Savetu bezbednosti odbacivale su snage glavnih sponzora rasista. Ali UN nikad nisu blagoslovile rasistički režim JAR! Zatim 1999. godine nije pošlo za rukom da se bombardovanje Jugoslavije okvalifikuje kao „agresija" zato što su agresori bili stalni članovi Saveta bezbednosti UN. Ali UN nikad nisu podržale to bombardovanje!
Događaji iz poslednje decenije stvorili su principijelno drugačiju situaciju. Danas se agresija blagosilja, pa čak i vrši uz servisiranje samih UN, pre svega njhovog Saveta bezbednosti. Naravno, u prvom redu su to agresije protiv Iraka i Avganistana. Ali je to takođe i zavrtanje ruku „u ime međunarodne zajednice" onim državama koje vode nezavisnu unutrašnju i spoljnu politiku (Severna Koreja, Iran).
GLOBALISTIČKA DISKREDITACIJA Ovde je potrebno posebno naglasiti: nije reč o običnoj diplomatskoj borbi država ili različitom odnosu glasova o ovim ili onim pitanjima. Sve bi to bilo prirodno i shvatljivo. Ovde se radi upravo o tome da delatnost glavnih organa UN postaje demonstrativno neadekvatna i neprincipijelna. I tako smo mi svedoci samodiskreditacije UN najširih razmera. Tu samodiskreditaciju vrše, naravno, snage samo nekih njenih članica, ali je rezultat evidentan. Danas apsolutna većina država članica oseća očigledno krajnje nezadovoljstvo radom UN.
Nažalost, diskredituje se i glavni sudski organ UN - Međunarodni sud. Ponovo smo svedoci da se to čini rukama samog Suda. Preciznije, članova tih istih država koje čine većinu u Sudu. Ovde posebno treba istaći takve predmete kao što su „Jugoslavija protiv zemalja NATO", „Bosna protiv Srbije", „Gruzija protiv Rusije". Poslednji i najbriljantni doprinos toj diskreditaciji je konsultativno mišljenje Međunarodnog suda UN o Kosovu od 22. jula.
Prvi nagoveštaj da je Međunarodni sud UN postavljen na koloseke „novog međunarodnog prava" bila je odluka iz 2002. godine o predmetu „Kamerun protiv Nigerije", u kome je osnova za donošenje odluke Suda bilo faktičko priznanje o zakonitosti kolonizacije Afrike. Međutim, u to vreme većina članova međunarodne zajednice malo se brinula o sudbini nekoliko hiljada Nigerijaca, koji su voljom Međunarodnog suda predati zajedno sa „dosuđenom" teritorijom Kamerunu. Ali se Međunarodni sud tada tek zagrevao.
U periodu 2001-2006. godine, da bi spasao zemlje NATO od odgovornosti u predmetu „Jugoslavija protiv zemalja NATO", Međunarodni sud je smislio argument da on nema jurisdikciju da razmatra taj predmet jer Jugoslavija nije, eto, članica UN. Taj argument je, međutim, odbačen onda kada je trebalo osuditi tu istu Jugoslaviju u predmetu „Bosna protiv Srbije".
Kada je bilo neophodno da se blagoslovi pravo da samo pet izabranih zemalja ima pravo na posedovanje nuklearnog oružja, Međunarodni sud UN je izjavio da „u međunarodnom pravu ne postoje norme kojima se zabranjuje ili dozvoljava primena nuklearnog oružja". A upravo taj Sud ne može da da određeni odgovor na pitanje o zakonitosti primene nuklearnog oružja. Međutim, kada je bilo potrebno da se blagoslovi odvajanje Kosova, Međunarodni sud je izjavio da nepostojanje zabranjujućih normi znači njihovo odobravanje od strane međunarodnog prava.
Nije valjda nejasno da je takva „argumentacija" otvorena diskreditacija Međunarodnog suda? Nije valjda nejasno da nakon toga niko više taj sud ne može smatrati nezavisnim i pravičnim?
Naravno, i ranije su donošene odluke u korist silnika sveta ovoga u njihovom sporu sa slabima. Ali se dešavalo i obrnuto! Setimo se makar odluke Međunarodnog suda UN o predmetu „Nikaragva protiv SAD", koja je bila u korist Nikaragve! Da li neko može poverovati u takav ishod suđenja danas? Naravno, i ranije je bilo slučajeva sa ne baš ubedljivom argumentacijom, ali nikada argumentacija Suda nije bila očigledni falsifikat.
RUŠENJE STAROG SISTEMA Globalizacija kao glavni proces savremenog sveta ima za jedan od glavnih svojih ciljeva miniranje suvereniteta nezavisnih država i rušenje međunarodnih organizacija, koje su stvorile takve države. Upravo zato, uporedo sa miniranjem suvereniteta zemalja članica UN, istovremeno je evidentno i miniranje autoriteta same UN kao organizacije. To nije slučajno. Bez obzira na to što je jaltinski sistem međunarodnog svetskog poretka bio stvoren pre 65 godina, on i dalje ostaje temelj svetskog poretka. Da bi se on eliminisao, potrebno je uništiti i UN. Jer za potpunu vlast globalizatora država zapravo su glavna prepreka međunarodne oranizacije, koje deluju na principima suvereniteta jakih država. Zato će njih i nemilosrdno rušiti.
Analizirajući strategiju i taktiku svetskih rušitelja, možemo zapaziti da je moralna diskreditacija uvek prvi korak u pravcu rušenja. I upravo mi to danas zapažamo: danas se čini sve kako bi većina članova UN (koji nemaju predstavništva ni u Savetu bezbednosti ni u Međunarodnom sudu) došla do zaključka da su ti organi neprincipijelni, da se nalaze u potpunom moralnom krahu i da je izgubljeno potpuno poverenje u njih. Nama je važno da se suprostavimo tim pokušajima. Jer je njihov cilj - rušenje sistema međunarodne bezbednosti. Važno je videti da ono što čine SAD, Velika Britanija i niz zemalja Zapadne Evrope u cilju diskreditacije (samodiskreditacije) UN ne odgovara nacionalnim interesima ne samo međunarodne zajednice, nego i samih tih zemalja. Takva diskreditacija se sprovodi u interesu transnacionalnih korporacija - glavnih promotera globalizacije, čijoj će neograničenoj vlasti smetati sve suverene države uključujući i one koje su danas oruđe za rušenje UN.
U danima jubileja Organizacije ujedinjenih nacija treba istaći da je neophodno svim snagama sačuvati tu unikatnu međunarodnu organizaciju. Da, UN su potrebne ozbiljne promene, ali ne i uništenje.
Fond strateške kulture, Moskva
