Geopolitika Geostrategija Analize Trendovi

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
65 GODINA UN: ZAŠTO SE SVETSKA ORGANIZACIJA MORALNO DISKREDITUJE

utorak, 26 oktobar 2010 07:57 Aleksandar MEZJAJEV


un2610article.jpg
Jaltinski sistem, stvoren pre 65 godina, i dalje ostaje temelj međunarodnog svetskog poretka. Da bi se on eliminisao, potrebno je uništiti UN


Dvadeset četvrtog oktobra 2010. godine navršilo se 65 godina od osnivanja Organizacije ujedinjenih nacija. Koji su glavni rezultati i, što je značajnije, kakve su perspektive razvoja te međunarodne organizacije?

S jedne strane, UN je zaista postala glavna međunarodna organizacija savremenog sveta. U njenim okvirima funkcionišu, i to prilično uspešno, najznačajniji međunarodni sporazumi i međunarodni forumi (na primer, UNESKO, Svetska zdravstvena organizacija, Svetski poštanski savez, Međunarodna pomorska organizacija, Međunarodna organizacija civilne avijacije i mnoge druge). Na pozadini neuspeha niza pojedinih pravaca rada UN (pre svega nekih mirovnih operacija) efikasni rad drugih organa UN ponekad ostaje jednostavno neprimećen. S druge strane, moramo obratiti pažnju na niz okolnosti koje nam daju povoda za zaključak o krizi UN. Među njima je najozbiljnija okolnost ta što du UN izgubile svoju odlučujuću ulogu u pitanjima osiguranja međunarodnog mira i bezbednosti.

Međutim, najznačajnije je zapravo to što se u poslednjih 10-15 godina u radu UN pojavila nova tendencija koja preti veoma opasnim posledicama. Ta se tendencija svodi na diskreditaciju UN. I to ne na diskreditaciju spolja, već iznutra. Postoje ozbiljni razlozi za pretpostavku da se UN usmereno ruše i da to rade njeni glavni organi. Ta tendencija za sada ostaje nezapažena ili, pre bi se reklo, namerno neprimećena. Najčešće se govori da su krize u UN tobože postojale i ranije i da ne treba od muve praviti slona. U izvesnoj meri to je, naravno, tačno. Da, i ranije je bilo slučajeva kada UN nisu mogle da imaju odlučujući uticaj na krupne međunarodne krize. Na primer, mnoge rezolucije UN o režimu aparthejda u Južnoafričkoj Republici u Savetu bezbednosti odbacivale su snage glavnih sponzora rasista. Ali UN nikad nisu blagoslovile rasistički režim JAR! Zatim 1999. godine nije pošlo za rukom da se bombardovanje Jugoslavije okvalifikuje kao „agresija" zato što su agresori bili stalni članovi Saveta bezbednosti UN. Ali UN nikad nisu podržale to bombardovanje!

Događaji iz poslednje decenije stvorili su principijelno drugačiju situaciju. Danas se agresija blagosilja, pa čak i vrši uz servisiranje samih UN, pre svega njhovog Saveta bezbednosti. Naravno, u prvom redu su to agresije protiv Iraka i Avganistana. Ali je to takođe i zavrtanje ruku „u ime međunarodne zajednice" onim državama koje vode nezavisnu unutrašnju i spoljnu politiku (Severna Koreja, Iran).

GLOBALISTIČKA DISKREDITACIJA
Ovde je potrebno posebno naglasiti: nije reč o običnoj diplomatskoj borbi država ili različitom odnosu glasova o ovim ili onim pitanjima. Sve bi to bilo prirodno i shvatljivo. Ovde se radi upravo o tome da delatnost glavnih organa UN postaje demonstrativno neadekvatna i neprincipijelna. I tako smo mi svedoci samodiskreditacije UN najširih razmera. Tu samodiskreditaciju vrše, naravno, snage samo nekih njenih članica, ali je rezultat evidentan. Danas apsolutna većina država članica oseća očigledno krajnje nezadovoljstvo radom UN.

Nažalost, diskredituje se i glavni sudski organ UN - Međunarodni sud. Ponovo smo svedoci da se to čini rukama samog Suda. Preciznije, članova tih istih država koje čine većinu u Sudu. Ovde posebno treba istaći takve predmete kao što su „Jugoslavija protiv zemalja NATO", „Bosna protiv Srbije", „Gruzija protiv Rusije". Poslednji i najbriljantni doprinos toj diskreditaciji je konsultativno mišljenje Međunarodnog suda UN o Kosovu od 22. jula.

Prvi nagoveštaj da je Međunarodni sud UN postavljen na koloseke „novog međunarodnog prava" bila je odluka iz 2002. godine o predmetu „Kamerun protiv Nigerije", u kome je osnova za donošenje odluke Suda bilo faktičko priznanje o zakonitosti kolonizacije Afrike. Međutim, u to vreme većina članova međunarodne zajednice malo se brinula o sudbini nekoliko hiljada Nigerijaca, koji su voljom Međunarodnog suda predati zajedno sa „dosuđenom" teritorijom Kamerunu. Ali se Međunarodni sud tada tek zagrevao.

U periodu 2001-2006. godine, da bi spasao zemlje NATO od odgovornosti u predmetu „Jugoslavija protiv zemalja NATO", Međunarodni sud je smislio argument da on nema jurisdikciju da razmatra taj predmet jer Jugoslavija nije, eto, članica UN. Taj argument je, međutim, odbačen onda kada je trebalo osuditi tu istu Jugoslaviju u predmetu „Bosna protiv Srbije".

Kada je bilo neophodno da se blagoslovi pravo da samo pet izabranih zemalja ima pravo na posedovanje nuklearnog oružja, Međunarodni sud UN je izjavio da „u međunarodnom pravu ne postoje norme kojima se zabranjuje ili dozvoljava primena nuklearnog oružja". A upravo taj Sud ne može da da određeni odgovor na pitanje o zakonitosti primene nuklearnog oružja. Međutim, kada je bilo potrebno da se blagoslovi odvajanje Kosova, Međunarodni sud je izjavio da nepostojanje zabranjujućih normi znači njihovo odobravanje od strane međunarodnog prava.

Nije valjda nejasno da je takva „argumentacija" otvorena diskreditacija Međunarodnog suda? Nije valjda nejasno da nakon toga niko više taj sud ne može smatrati nezavisnim i pravičnim?

Naravno, i ranije su donošene odluke u korist silnika sveta ovoga u njihovom sporu sa slabima. Ali se dešavalo i obrnuto! Setimo se makar odluke Međunarodnog suda UN o predmetu „Nikaragva protiv SAD", koja je bila u korist Nikaragve! Da li neko može poverovati u takav ishod suđenja danas? Naravno, i ranije je bilo slučajeva sa ne baš ubedljivom argumentacijom, ali nikada argumentacija Suda nije bila očigledni falsifikat.

RUŠENJE STAROG SISTEMA
Globalizacija kao glavni proces savremenog sveta ima za jedan od glavnih svojih ciljeva miniranje suvereniteta nezavisnih država i rušenje međunarodnih organizacija, koje su stvorile takve države. Upravo zato, uporedo sa miniranjem suvereniteta zemalja članica UN, istovremeno je evidentno i miniranje autoriteta same UN kao organizacije. To nije slučajno. Bez obzira na to što je jaltinski sistem međunarodnog svetskog poretka bio stvoren pre 65 godina, on i dalje ostaje temelj svetskog poretka. Da bi se on eliminisao, potrebno je uništiti i UN. Jer za potpunu vlast globalizatora država zapravo su glavna prepreka međunarodne oranizacije, koje deluju na principima suvereniteta jakih država. Zato će njih i nemilosrdno rušiti.

Analizirajući strategiju i taktiku svetskih rušitelja, možemo zapaziti da je moralna diskreditacija uvek prvi korak u pravcu rušenja. I upravo mi to danas zapažamo: danas se čini sve kako bi većina članova UN (koji nemaju predstavništva ni u Savetu bezbednosti ni u Međunarodnom sudu) došla do zaključka da su ti organi neprincipijelni, da se nalaze u potpunom moralnom krahu i da je izgubljeno potpuno poverenje u njih. Nama je važno da se suprostavimo tim pokušajima. Jer je njihov cilj - rušenje sistema međunarodne bezbednosti. Važno je videti da ono što čine SAD, Velika Britanija i niz zemalja Zapadne Evrope u cilju diskreditacije (samodiskreditacije) UN ne odgovara nacionalnim interesima ne samo međunarodne zajednice, nego i samih tih zemalja. Takva diskreditacija se sprovodi u interesu transnacionalnih korporacija - glavnih promotera globalizacije, čijoj će neograničenoj vlasti smetati sve suverene države uključujući i one koje su danas oruđe za rušenje UN.

U danima jubileja Organizacije ujedinjenih nacija treba istaći da je neophodno svim snagama sačuvati tu unikatnu međunarodnu organizaciju. Da, UN su potrebne ozbiljne promene, ali ne i uništenje.


Fond strateške kulture, Moskva
 

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
Petar iskenderov: Eu u panici od imigranata sa zapadnog balkana

PETAR ISKENDEROV: EU U PANICI OD IMIGRANATA SA ZAPADNOG BALKANA

utorak, 26 oktobar 2010 16:28


iskenderov2610article.jpg
EU postepeno postaje talac svojih starih planova o širenju i suptilnih geopolitičkih igara, koje, kako se sada pokazalo, nisu opravdale očekivanja



Početkom novembra ministri inostranih poslova 27 zemalja članica Evropske Unije razmotriće problem uvođenja bezviznog režima za balkanske zemlje. Sudeći prema curenju informacija iz tajnih dokumenata, pripremljenih u Briselu, diskusije će biti žučne i najverovtnije će rukovodstvo EU pribeći preispitivanju ranije usaglašenih principa i planova. Prvi na udaru mogu biti Albanija i Bosna i Hercegovina, ali takođe i građani Srbije i Makedonije, koji od 19. decembra 2009. godine mogu bez viza ulaziti u zemlje EU.

Evropski komesar za unutrašnje poslove Sesilija Malmstrem uputila je bez presadana oštre poruke ministrima unutrašnjih poslova Srbije i Makedonije Ivici Dačiću i Gordani Jakulesku. U dokumentu, datiranom 13. oktobra, se, pored ostalog, kaže: „Kako su pokazali događaji iz ove godine, niz država članica ponovo beleži zabrinjavajući rast lica koja dolaze iz vaših zemalja u potrazi za azilom. (...) Takva tendencija izuzetno brine i može dovesti u pitanje celokupni proces vizne liberalizacije na Zapadnom Balkanu". Sesilija Malmstrem je saopštila Beogradu i Skopju da će do kraja oktobra visoka misija EU posetiti njihove zemlje kako bi proverila da li one preduzimaju nekakve hitne mere za prevazilaženja situacije. Izveštaj te misije će predstavljati polaznu osnovu za razmatranje problema, najpre na nivou ministara unutrašnjih poslova zemalja članica EU, a potom i u najvišem rukovodstvu EU.

Sesilija Malmstrem nije u situaciji da se navikava na bavljenje problemima bezviznog režima. U februaru ove godine ona se morala vanredno umešati u situaciju nastalu oko iznenadnog masovnog priliva Albanaca u Belgiju, gda su blokirali državne institucije u Briselu zahtevajući od vlade azil, smeštaj, posao i novčane kompenzacije. Tadašnji belgijski premijer Iv Leterm pozvao je vlasti EU „da ograniče pogubne posledice liberalizacije evropskog viznog režima". Slično se ranije iste godine dogodilo u Švedskoj, što je bio jedan od razloga za do tada nezabeleženi uspeh nacionalističkih snaga, na čelu sa partijom Demokrate Švedske na parlementarnim izborima u toj zemlji 19. septembra.

IMIGRANTSKI ĆAR
U oktobru je Evropski parlament odobrio davanje bezviznog režima za građane Albanije i Bosne i Hercegovine, ali u svetlu poslednjih zaključaka Sesilije Malmstrem, ta odluka izgleda ishitrenom. Među zemljama koje pozivaju vođstvo EU da preispita odluku o bezviznom režimu su Austrija, Nemačka, Francuska, Švedska, Belgija, Holandija i Norveška, koje osećaju snažan pritisak talasa od više hiljada imigranata sa Balkana, u prvom redu Albanaca.

Danas Belgija predsedava u EU i njeno negativno iskustvo sa hiljadama makedonskih i kosovskih Albanaca može odigrati odlučujuću ulogu u daljoj sudbini bezviznog režima za Balkan. Prema podacima belgijskih vladinih izvora, u julu i avgustu vlastima te zemlje zvanično se obratilo oko hiljadu i po stanovnika bivše Jugoslavije, od čega polovinu čine kosovski Albanci. Koliko se „gostiju" tek „utopilo" u zemlji, ostaje samo da se nagađa.

Slična tendencija beleži se i u Nemačkoj. Ako je u julu u zemlju došlo 129 lica sa Balkana koja su tražila azil, u avgustu ih je bilo već 225, a u septembru 800. Aromu toj situaciji daje i to što vlasti zemalja EU isplaćuju naknadu čak i onim pridošlicama kojima se odbija zahtev za dozvolu boravka. U Švedskoj, na primer, ta suma iznosi 500 evra. Dobivši toliku sumu, Albanci masovno odlaze u susednu državu EU, u kojoj se procedura ponavlja.

Belgijska vlada poslednjih dana pokušava da popravi situaciju. Državni sekretar za pitanja imigracije Melhior Vatele smatrao je neophodnim da se odmah uputi u Beograd kako bi razgovarao sa predstavnicima srpskih vlasti i od njih čuo koje konkretne mere poreduzimaju za „obuzdavanje bujice tražilaca azila". Međutim, vlasti Srbije u konkretnim uslovima ne mogu ponuditi ništa više od toga sa njihova pogranična služba detaljno proveri sve one koji se sumnjiče da nameravju otići u EU zbog navedenih koristoljubivih ciljeva.

Glavni probem, međutim, nije toliko u ukidanju viznog režima za građne Srbije, Makedonije, Albanije i Bosne i Hercegovine, koliko u nejasnim perspektivama integracije država balkanskog regiona u EU. Priliv nelegalnih imigranata, izbeglica, avanturista i druge za „pristojne Evropljane" nepoželjne balkanske klijentele - a taj priliv je ove godine poprimio preteće razmere (pored ostalog kao posledica nepromišljenih poteza samog Brisela) - primorava da se u planove evrointegracija unesu suštinske korekcije. I ovde su u istom košu, sa Srbima ili Albancima, i Turci, a prema Turskoj Zapad igra mnogo složeniju igru sa više varijanata.

POVRATAK VIZA?
Upravo su se perspektive liberalizacije viznog režima za Tursku našle u centru pažnje pregovora, održanih 22. oktobra u atinskom pregrađu Vuljameni između grčkog premijera Georgija Papandreua i njegovog turskog kolege Redžepa Taipa Erdogana. Prema izjavi Papandreua, strane su usaglasile „zajedničku inicijativu u odnosu na EU", koja predviđa „sistematičniju i mnogo efikasniju saradnju" u sferi rešavanja imigracionih problema. Međutim, razvoj odnosa EU i sa Turskom i sa balkanskim državama direktno zavisi od promenjivog balansa snaga u „jedinstvenoj Evropi".

Sve snažnije izražavajući mišljenje u zemljama EU, ministar unutrašnjih poslova nemačke zemlje Bavarske Joahim Hermani izjavio je ovih dana da, „ako se situacija i dalje bude razvijala u tom pravcu, EU bi trebalo da deluje i vrati obavezne vize" za stanovnike balkanskih zemalja.

EU postepeno postaje talac svojih starih planova o širenju i suptilnih geopolitičkih igara, koje, kako se sada pokazalo, nisu opravdale očekivanja.


Fond strateške kulture, Moskva

Prevod Rajko DOSKOVIĆ
 

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
Немачка и пропаст мултикултурализма

Савремени свет


Немачка и пропаст мултикултурализма



Џорџ Фридман понедељак, 25. октобар 2010. (Стратфор, 19.10.2010)
angela.jpg

Немачка канцеларка Ангела Меркел изјавила је 16. октобра на скупу подмлатка њене партије, Хришћанско-демократске уније, да је мултикултурализам, или мултикулти, како га Немци зову, "потпуно пропао." Херст Зехофер (Seehofer), премијер Баварске и председник сестринске партије Хришћанских демократа, рекао је на истом скупу да су се две партије "обавезале према доминантној немачкој култури, а не према мултикултури". Меркелова је такође рекла да прилив имиграната успорава немачку привреду, мада земљи треба још високо обучених стручњака, за разлику од радника који у Немачку долазе у потрази за економским погодностима.
Обе изјаве су фрапантне у својој огољености и спремности да говоре о доминантној немачкој култури, концепт који је од окончања Другог светског рата из очигледних разлога у Немачкој осетљива ствар за заговарати. Тај став треба схватити крајње озбиљно и размотрити у светлу социјалних и геополитичких импликација. Такође би га требало размотрити у ширем контексту европске реакције на имиграцију, а не само усамљеног немачког одговора.

Порекло питања немачке имиграције


Почнимо са пореклом датог проблема. После Другог светског рата Немачка је била суочена са тешким мањком радне снаге из два разлога: прво, корпус радне снаге опустошио је разорни рат – и совјетски заробљенички логори – и друго, привредно чудо које се рађало на леђима оживљавања индустрије у 1950-тим. У почетку, Немачка је била у стању да нивелира потражњу приливом етничких Немаца који су бежали из Централне Европе и комунистичке Источне Немачке. Али тај прилив је само помогао да се ублажи губитак становништва у Другом светском рату. Немачкој је било потребно више радника да нахрани своју растућу извозно-оријентисану индустрију, а посебно више неквалификованих радника за производњу, грађевинарство и друге индустрије.
Да би решила тај константни недостатак радне снаге, Немачка је посегнула за низом споразума о регрутовању радне снаге, најпре са Италијом (1955.). Након што је радна снага из Италије пресахла због сопствених потреба италијанске растуће привреде, окренула се Шпанији (1960.), Грчкој (1960.), Турској (1961.) и коначно тадашњој Југославији (1968.). Регрутовање радне снаге је довело до масовног прилива „гастарбајтера“ ("Gastarbeiter"), што је немачки израз за "гостујуће раднике". Немци нису видели да је ово нешто што ће променити немачко друштво: они су мигранте сматрали за привремену радну снагу, а не као имигранте у било ком смислу речи. А као што немачки термин имплицира, радници су били гости и вратиће се у своје земље порекла када више не буду били потребни (многи Шпанци, Италијани и Португалци су управо то и урадили). Ништа од овога није претерано забрињавало Немце који су превасходно били заинтересовани за рад.
Немци једноставно нису очекивали да ће то постати дугорочно питање. Они нису размишљали како да асимилују ове мигранте, и та тема је ретко била присутна у политичким дебатама. У међувремену, присуство радника досељеника омогућило је милионима Немаца прелазак из неквалификоване радне снаге у службеничка и високо стручна радна места током 1960-их.
Успоравање привредног раста 1966. године, као и свеобухватна рецесија настала након нафтног шока из 1973. године, изменили су услове рада у Немачкој. Више јој није био потребан стални прилив неквалификоване радне снаге, и чак се суочила са растом незапослености међу мигрантима што је довело до Anwerbestopp, то јест до "Стопирања регрутовања радне снаге" 1973. године.
Без обзира на све, стопирање прилива миграције није решило чињеницу да је гастарбајтера већ било у великом броју, и да су ти мигранти сада желели да доведу и чланове својих породица. Током 1970-их је постало јасно да је највише миграција преусмерено на "сједињење породица", а када је немачка влада предузела мере да затвори ту опцију, онда и на азил. Пошто су се Италијани, Шпанци и Португалци вратили кући како би испратили економски бум у сопственим земљама, муслимани Турци постали су владајућа већина миграната у Немачкој - посебно као азиланти од којих већина заправо није бежала од никаквих казнених мера турске владе. Сигурно није помогло то што је Немачка имала изузетно либералан закон о азилу, у великој мери због кривице за холокауст, и тај изговор су турски мигранти масовно користили након државног удара 1980. године у Турској.
Пошто су се мигранти трансформисали из принуждених привремених радника у вишегенерацијску заједницу, Немци су морали да се суоче са проблемом. У основи, они нису хтели да мигранти постану део Немачке. Али ако би исти остали у земљи, Берлин је желео да буде сигуран да ће они бити лојални Немачкој. Терет асимилације досељеника у шире друштво повећан је када је незадовољство муслимана уздрмало Европу у 1980-тим. Решење које су Немци коначно донели од средине до касних 1980-их било је мултикултуралност – либерални и хумани концепт који је мигрантима нудио велику погодбу: задржите своју културу, али уз завет лојалности држави.
У складу са тим концептом, од турских имиграната се на пример не би очекивало да се асимилују у немачку културу. Уместо тога, они би задржали сопствену културу, укључујући и језик и веру, и она би коегзистирала са немачком културом. Стога, постојао би велики број странаца, од којих многи нису говорили немачки и по правилу нису делили немачке и европске вредности.
Док поштује различитости, деловало је да таква политика купује лојалност миграната. Дубље објашњење било је да Немци нису желели, а нису ни знали како да асимилују културно, језички, верски и морално различит свет. Мултикултурализам није толико представљао поштовање различитости колико начин да се избегне одговор на питање шта значи бити Немац и на који начин би странци могли да постану Немци.

Два схватања појма нације


Питање сеже дубоко у европско схватање појма нације, које се знатно разликује од америчког. Током већег дела своје историје, Сједињене Државе су себе сматрале нацијом имиграната, али са језгром културе коју имигранти морају да прихвате у добро знаном мултикултуралном процесу. Свако може да постане Американац, уколико прихвати језик и доминантну културу нације. Ово је остављало доста простора за посебност, али неке вредности су морале да буду заједничке. Држављанство је постало правни концепт. Захтевало је пролазак кроз процедуре, полагање заклетве и неговање заједничких вредности. Националност је могла да се стекне – имала је своју цену.
Бити Француз, Пољак или Грк значило је не само да сте научили дотични језик или усвојили дате вредности – значило је да сте Француз, Пољак или Грк јер су то били и ваши родитељи, и њихови родитељи пре тога. Значило је заједничку историју патње и тријумфа. То није било нешто што може да се стекне.
За Европљане, мултикултурализам није значио либерално и хумано поштовање других култура, оно на шта је тај концепт претендовао. Био је то начин да изађу на крај са реалношћу да је велики корпус миграната био позван у земљу као радна снага. Мултикултурализам је нудио велики ’дил’: гарантована лојалност миграната у замену за могућност да задрже своју културу - уз заштиту европске културе од страних утицаја путем сегрегације имиграната. Немци су покушали да истовремено задрже и своје раднике и свој немачки идентитет. Није им успело.
Мултикултурализам је резултирао трајним отуђењем имиграната. Пошто им је речено да задрже свој идентитет, они нису имали заједнички интерес да деле судбину Немачке. Више су се идентификовали са земљом порекла него са Немачком. Турска је била домовина. Немачка је била погодност. Из тога је природно следило да су примарну лојалност гајили према домовини, а не према Немачкој. Идеја да је везаност за домовинску културу компатибилна са политичком лојалношћу држави у којој неко живи, бејаше превише упрошћена. Ствари не функционишу на тај начин. Као резултат тога, Немачка није имала тек пуку масу странаца у својој средини: с обзиром на стање у односима између исламског света и Запада, барем неки од тих муслиманских имиграната били су повезани са потенцијалним тероризмом.
Мултикултурализам је дубоко раздоран, посебно у земљама које дефинишу нацију у европском смислу, на пример, кроз националност. Оно што је фасцинантно је то да је немачка канцеларка одабрала да постане најагресивнија међу великим европским лидерима који ће јавно проговорити против мултикултурализма. Њени разлози, политички и социјални, очигледни су. Али такође мора се имати на уму да је ово Немачка, која је претходно решавала проблем немачке нације холокаустом. Током 65 година од окончања Другог светског рата, Немци су врло пажљиво избегавали расправу о овом питању, а њихови лидери нису имали жељу да говоре о обавезивању доминантној немачкој култури. Ми зато морамо да посматрамо пропаст мултикултурализма у Немачкој у другом смислу, наиме, с обзиром на оно што се дешава у Немачкој.
Једноставно речено, Немачка се враћа уназад у историју. Провела је последњих 65 година очајнички покушавајући да се не суочи са питањем националног идентитета, питањем права мањина у Немачкој, и остваривањем немачких сопствених интереса. Немци су се уградили у мултинационалне групације као што су Европска унија и НАТО у покушају да избегну дискусију о једноставном и апсолутном појму: национализму. С обзиром на оно што су урадили прошли пут кад је то питање било актуелно, они су се задовољавали упражњавањем уљудног ћутања. Али то ћутање је сада завршено.

Поновно оживљавање немачке свести о нацији


Две ствари су подстакле поновно појављивање немачке националне свести. Прва је, наравно, непосредни проблем – велика и несварљива маса Турака и других муслимана радника. Друга је стање мултинационалних организација на које је Немачка покушала да се ограничи. НАТО, војни савез који се састоји углавном од земаља са војним ефективима који нису вредни помена, је на самрти. Па затим стање у Европској унији. После Грчке и са њом повезаних економских криза, уверења о уједињеној Европи су поцепана. Немачка сада себе види као градитеља институција ЕУ али тако да не буде приморана да буде крајњи финансијски гарант Европске уније. А све то приморава Немачку да почне да размишља о Немачкој с оне стране својих односа са Европом.
Немогуће је за Немачку да преиспита свој став о мултикултуралности без истовременог потврђивања принципа немачке нације. Када постоји принцип нације, постоји и идеја о националном интересу. Када постоји национални интерес, Немачка у контексту Европске уније постоји само као оно што је Гете звао "изборни афинитет". Оно што је у време Хладног рата била извесност, сада постаје опција. А ако Европа постаје опција за Немачку, онда не само да је Немачка поново ушла у историју, већ с обзиром да је Немачка водећа европска сила, историја Европе наново отпочиње.
То не значи да Немачка, с обзиром на њен нови званични став о мултикултурализму, мора да следи неку посебну спољну политику; она може да изабере различите путеве. Али ипак, напад на мултикултурализам је истовремено афирмација немачког националног идентитета. Не можете имати прво без другог. А онда када се то деси, многе ствари постају могуће.
Треба узети у обзир да је Меркелова јасно ставила до знања да је Немачкој потребно 400,000 обучених стручњака. Узмите у обзир такође да су Немачкој очајнички потребни радници свих фела а који нису муслимани који живе у Немачкој, посебно у погледу демографских проблема у Немачкој. Ако Немачка не може да увози раднике због друштвених разлога, може да извози фабрике, кол центре, медицинске анализе и пултове за IT подршку. Недалеко на истоку је Русија, која је у сопственој демографској кризи, али ипак има резервне радне капацитете због ослањања на искључиво екстрактивне природне ресурсе за своју привреду. Немачка већ зависи од руске енергије. Ако крене да се ослања на руске раднике, а заузврат Русија крене да се ослања на немачке инвестиције, онда би мапа Европе могла да се исцртава наново и европска историја би могла да се још брже рестартује.
Изјава Меркелове је стога од огромног значаја у двоструком смислу. Прво, она је гласно рекла оно што многи лидери већ знају, а то је да мултикултурализам може да постане национална катастрофа. Друго, оваквом изјавом она покреће процесе који могу имати далекосежан утицај не само на Немачку и Европу, већ и на глобалну равнотежу моћи. Није јасно у овом тренутку шта јој је намера, што може лако бити то да повећа популарност коалиционе владе десног центра. Али једном започет процес није лако ни ограничити ни контролисано спроводити. Сви у Европи, заиста, и велики део света, кубуре са сукобом између култура унутар својих граница. Али, Немци су другачији, историјски и географски. Када они почну да се баве оваквим мислима, расту улози у игри.



"Студија Немачка и неуспех мултикултурализмаје објављена уз сагласност Стратфор-а."


(Превод: Василије Д. Мишковић)


Извор: НСПМ
 
Poslednja izmena:

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
Treba li Rusija da uđe u NATO?


Treba li Rusija da uđe u NATO?


Viktor Kovaljov

utorak, 19. oktobar 2010. (Fond strateške kulture, 18.10.2010)
flota.jpg
Moderator sekcije za globalnu bezbednost Igor Jurgens uputio je na Jaroslavskom forumu poziv Rusiji da uđe u NATO.

U principu, taj poziv mogao se i ignorisati, prihvatiti ga kao još jedno verbalno iskazivanje “optimizma resetovanja”. U poslednjih dvadeset godina “agenti promena” u Rusiji iznosili su mnoštvo “revolucionarnih” predloga. Međutim, postoji niz okolnosti, koje zahtevaju budniju pažnju prema datom pitanju.
Kao prvo, danas počinje da se stvara situacija kada veliku (ako ne i osnovnu) opasnost po Rusiju na putu ka njenom subjektivitetu predstavlja opasnost da će uzajamni odnosi Rusije sa Zapadnim svetom (pored ostalog, rusko-američki odnosi) ponovo, kao 1990-ih godina, predstavljati trijumf “optimizma” nad razumom. Kao što je poznato sa časova kriminalne psihologije, ta je odrednica jedan od temeljnih arhetipova mišljenja potencijalnih žrtava prevaranata.
Drugo, uočava se niz sinhronizovanih informativnih poteza u pravcu Rusija – NATO. Odmah nakon predloga I.Jurgensa stalni predstavnik SAD pri NATO je izjavio, da “Rusija apsolutno može računati na ulazak u Alijansu. Ta odluka zavisi jedino od njenog rukovodstva”. Njemu se pridružio i generalni sekretar NATO, koji je zvanično pozvao rusko rukovodstvo na novembarski samit NATO i predložio stvaranje jedinstvene PRO.
Samom postavljanju pitanja o mogućnosti ulaska Rusije u NATO (pored ostalog, o proširenju partnerstva, sve do direktnog učešća Rusije u operacijama pomenutog vojno-političkog saveza) treba da prethodi makar elementarna analiza uzajamno povezanih sa time rizicima i opasnostima. Pri tom predmet ramatranja treba da budu ne samo posledice samog članstva u NATO, nego i mogući rezultati koraka u pravcu ulaska u blok, kao i “jačanja partnerstva” i prelasku sa “mekanih” oblika saradnje u “obavezujuće” (Avganistan, zajednička PRO itd.).
S tim u vezi postavimo najjednostavnije pitanje: “A šta je to sadašnja Organizacija severnoatlantskog ugovora (NATO), u koju nas usrdno usmeravaju?”.
Danas se javni odgovor na to pitanje, po pravilu, daje uz korišćenje tehnologija obmane po principu “govoriti istinu, ali ne celu istinu”. Nama stalno sugerišu kako je NATO, tobože, postao drugačiji, kako su se promenili njegovi zadaci, funkcije i mehanizmi. I u masovnoj svesti već se formira njegov lik kao nekakvog međunarodnog elitnog “diskusionog” kluba, koji je prinuđen, doduše (kada to “ne polazi za rukom” Savetu bezbednosti OUN) da vrši ograničene policijske funkcije u borbi protiv “međunarodnog terorizma”, suprostavljanja “horizontalnom širenju” oružja za masovno uništavanje, raketnih opasnosti itd. I zašto onda Rusija ne bi postala njegov učesnik?
Zato, dajte da razmotrimo promene koje se dešavaju u NATO bez emocija i ružičastih naočara.
Da, NATO se primetno menja, ali ne onako kako nas ubeđuju ljudi koji smislom svoje delatnosti smatraju profesionalnu ljubav prema Zapadu. Na Lisabonskom samitu novembra ove godine biće usvojena nova strateška koncepcija alijanse “NATO u 2020. godini: garantovana bezbednost, dinamična saradnja”. Ona je pripremljena na osnovu preporuka grupe eksperata, na čelu sa poznatom po svojoj antiruskoj poziciji, Madlen Olbrajt.
Posle usvajanja u novembru preporuka, koje je pripremila “grupa Olbrajt”, NATO će se promeniti u stranu pretvaranja u globalni mehanizam i pri tom suštinski proširiti tumačenje osnovnog člana 5 Severnoatlantskog ugovora, kojim se definišu uslovi o primeni vojne NATO-sile. To jest, opšti trend kretanja NATO usmeren je od regionalnog odbrambenog saveza u pravcu nekakve zatvorene elitne strukture (nekakvom analogu međunarodnoj vojsci) koja istiskuje (dublirajući) OUN i njen Savet bezbednosti, koja uvezuje funkciju međunarodnog sudije i šerifa u “jedan snop”. Ta je tendencija potkrepljena odgovarajućom vojno-tehničkom politikom i naporima u oblasti vojne izgradnje, pošto prema budućoj strategiji NATO “efikasna odbrana... treba da počinje daleko izvan teritorije Severnoatlantskog saveza”.
Posebnu bojazan izaziva to što uslovi koji se traže u cilju izvršenja osnovne obaveze NATO, izloženi u članu 5 Severnoatlantskog ugovora, saglasno odrednicama “Strategije” poprimaju “novi oblik”. Uvođenje pojma “nove opasnosti” omogućava da se veoma široko tumači pitanje o tome, “šta je “napad” u okvirima člana 5”. (Deo drugi, Glava 1. “Uslovi bezbednosti”). Kako sledi iz preporuka “grupe Olbrajt” u svojstvu “casus belli” mogu se tretirati sledeći uslovi (Deo drugi. Glava 1.):
1. “... kibernetički napadi izvršeni u cilju nanošenja štete društvu...” Sada već nije potrebno naprezati snage u cilju organizovanja složenih i opasnih provokacija tipa operacije “Tanenberg” i “Tonkinskog incidenta”. Nakon hakerskog napada (realnog ili fiktivnog) sa teritorije neke zemlje može uslediti “asimetrična” vojna reakcija.
2. “...protivzakonito kršenje funkcionisanja kritički važnih puteva snabdevanja...” Sada će se Rusija morati zamisliti, pre nego što isključi gas onima koji ne plaćaju, a u zemljama po čijoj će teritoriji proći gasovod Nabuko, moći će se lako pronaći odgovarajući izgovor za mešanje. Delovanje Rusije na Arktiku radi osiguranja nacionalne kontrole nad Severnim pomorskim putem takođe može “potpasti pod član 5”.
3. “...provokativne izjave, smišljene kao sredstvo za političke ucene”, koje su prezentirane u nekakvoj “...hibridnoj raznolikosti, koja kombinuje neuhvatljivost terorističke grupe sa moći asocirane sa državom–nacijom...” (!?). Drugim rečima, “ceo Bliski i Srednji Istok (a naročito Iran) su već apriori “krivi” i podležu “umirivanju” u okviru člana 5 Severnoatlantskog ugovora.
4. Ignorisanje nekih “globalnih normi”, drugim rečima, “loše ponašanje” neke države. To jest, na primer, Iran može koliko hoćete dokazivati da nema nuklearne planove, pa čak “zatvoriti” nuklearnu energetiku i obustaviti obogaćivanje uranijuma, ali će svejedno ostati kao objekat primene člana 5. Iran je u startu “kriv” zbog toga što ima geopolitičke ciljeve i zbog težnje da postane strateški subjekat, regionalni lider.
Apsolutno je jasno zašto se NATO tako zdušno okomio na Irak. Tamo nije bilo naivčina, koji su poverovali u bajke SAD o “teroristima” i oružju za masovno uništavanje. Irak je kao svetska riznica energoresursa svetskog značaja bio osuđen zbog svojih geopolitičkih težnji.
5. “...izazovi koji direktno ne zadiru u bezbednost organizacije, ali... su važni za građane zemalja NATO...” (!). Ovde je umesno pitanje: znači li sada, da ako Rusija odluči, na primer, da preispita pljačkaške uslove naftnogasnih koncesija na Sahalinu, ili zatraži striktno poštovanje ekoloških uslova, da će se tamo pojaviti flota NATO?
U svetlu opisa „novih opasnosti“ po NATO rusko političko rukovodstvo trebalo bi da se pažljivije odnosi prema promenama u strategiji alijanse. Postavlja se pitanje - sa čime je vezana ta hrpa pomenutih „novih opasnosti“? Da li su one rezultat cikličnih promena u svetskoj politici, ili iza svega toga stoje dublje, fundamentalne promene? Na to pitanje moglo bi se odgovoriti sa pozicije Svetske sistemske analize (na koju pozivaju, na primer, Sergej Lavrov i Jevgenij Primakov u svom obraćanju predsedniku Rusije) na osnovu matematičkog modeliranja globalnih procesa, to jest, ne na nivou opštih slojeva koji po pravilu dovode do beskonačnih diskusija između pristalica i protivnika partnerstva sa NATO, već na nivou egzaktnih naučnih metoda.
Iz prakse modeliranja makroekonomskih procesa poznato je, da u uslovima tržišne konkurencije ekonomska ravnoteža ima nestabilni karakter, bremenit krizni pojavama. Za stabilizovanje revnoteže, neophodno je:
- ili preći na regulisanje ekonomije, odustavši od tržišnih principa (kako su to činili u SSSR i drugim socijalističkim zemljama), ili suštinski ograničiti tržišnu stihiju (kako to čine u svim zemljama u vreme skonomskih kriza);
- ili (ako nema želje da se ograniči tržišna konkurencija) obezbediti priliv dodatnih resursa u ekonomski sistem, koji omogućava da prežive neuspešni u konkurentskoj borbi i čini mogućim izglađivanje socijalnih proitvurečnosti. U tom slučaju nastaje „igra sa pozitivnom sumom“: to već nije ravnoteža, već dolazi do stalnog ekonomskog rasta. I taj rast ni u kom slučaju ne treba da se zaustavi, jer će se u protivnom tržišni sistem destabilizovati.
Ekonomski sistem u uslovima tržišne konkurencije može stabilno funkcionisati jedino uz kontinuirano priticanje dodatnih resursa izvana, tojest, uz postojanje periferije iz koje se mogu crpeti jeftini resursi. U tim uslovima NATO je instrument za održavanje stabilnosti sistema „centar-periferija“, u kome jedino i može egzistirati Zapadni svet. U tome je i osnova novih funkcija alijanse. Faktički je NATO skup država Zapadnog sveta za nove „krstaške pohode“, koji su, kao što je poznato, u prvom redu bili ekonomski motivisani. Međutim, svoje funkcije alijansa će morati da vrši u promenjenim uslovima formiranja novog balansa snaga u vojnoj oblasti, koje mnogi već određuju pojmom „probuđena Azija“. Pri tom danas NATO, sasvim očigledno, gubi u ratovima koje je započela alijansa u Iraku i Avganistanu. Isto je tako očigledno, da je Rusija potrebna gazdama NATO radi umirivanja „probuđene Azije“.
Kao prvo, ona ima najveću kopnenu teritoriju neposrednog dodira sa budućom pozornicom vojnih dejstava.
Drugo, „nove krstonoše“ ne teže da ulaze u direktne vojne sukobe, ograničavajući se, po pravilu, na „beskontaktne“ akcije. Prijem u alijansu država Istočne Evrope u celini, nije pomogao da se reši pitanje ko će osiguravati neposredno zauzimanje i držanje teritorije. Na primer, Češka u NATO odgovara jedino za medicinsku logistiku.
S tim u vezi Rusija poprima posebnu vrednost kao isporučilac „borbenih lakeja“ – ili kao član NATO, ili kao „strateški partner“.
Ocenjujući celishodnost učešća Rusije u „projektima“ NATO, umesno je imati na umu sledeće:
Kao prvo, Rusija je već bila objekat krstaškog pohoda Zapadnog sveta.
Drugo, treba se setiti sudbine Vizantije – „strateškog partnera“ Zapadnog sveta u krstaškim pohodima: najpre su krstonoše osvojile i opljačkale Konstantinopolj, a zatim je on usamljen primio na sebe udar Turaka-Osmanlija („probuđene Azije“).
Zato se, težeći u NATO ili šireći partnerstvo sa „novim krstonošama“ ne bi smele zaboraviti pouke iz istorije: makar one ničem ne učile, istorija kažnjava za njihovo neznanje.
Osim toga, za Rusiju je ulazak u NATO skopčan sa velikim gubicima, koji su izazvani sledećim okolnostima:
1. Principom konsenzusa u donošenju odluka NATO, što će zahtevati pristanak na sve uslove, koje budu izneli „novi“ članovi NATO (bivše zemlje Istočnog bloka).
2. Prelaskom na vojno-strateške standarde NATO, što vodi u kolosalne gubitke u ruskoj „odbrani“.
3. Neophodnošću da se regulišu svi teritorijalni sporovi sa susedima ( jedan od osnovnih uslova za članstvo). A tu će već Japan i Gruzija „uzeti svoje“. Rusija će takođe morati da popusti pred svima u Kaspijskom i Arktičkom basenu.
4. Raspadom osnova celokupne politike Moskve o nedopuštanju Ukrajine, Gruzije i Azerbejdžana u NATO itd. Zaista, kako bi se moglo objasniti da Rusija može u NATO, a da za druge zemlje iz bivšeg SSSR to nije poželjno? Nije isključeno da nam je sama diskusija na tu temu i „poturena“ sa tim ciljem.
Pozivi Igora Jurgensa i drugih na ulazak Rusije u NATO podseća na argumentaciju iz romana J.Hašeka „Dobri vojnik Švejk“, koji je, obrazlažući izbor puta, govorio: „Put je do bola dobar“. A put, kako se ispostavlja, vodi „direktno na neprijateljske baterije“ sa svim posledicama, koje iz toga proizlaze


Izvor:NSPM
 

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
Балкан у мрежи „новог светског поретка“


Балкан у мрежи „новог светског поретка“

Суочена са финансијско-економском кризом без преседана Европска унија жури да са свог дневног реда скине питања, која су повезана са Балканом. Другог јуна у Сарајеву ће се одржати најрепрезентативнији ове године скуп, посвећен балканском региону – самит Европска унија – Балкан. Претходни самит 20. марта у словеначком градићу Брдо код Крања протекао је у знаку низа скандала и демарша, тако да се после одустајања од учешћа свих руководилаца Европске уније самит претворио у празну и неформалну седељку.
Предстојећи сарајевски форум је нешто посебно на политичком дневном реду Европске уније у првом полугођу. Као главни организатор овог форума је актуелни председавајући Европском унијом - Шпанија. Шпански министар иностраних послова Мигел Анхел Маратинос ставио је до знања, да сусрет у Сарајеву треба да представља кулминацију полугодишњег председавања његове земље. За разлику од сусрета на Брду код Крања, на који су позвани руководиоци балканских земаља и водећи спољнополитички функционери Европске уније, у престоници Босне и Херцеговине очекују се шефови спољнополитичких ресора САД, Русије и Турске као земље – чланице Организације Исламска конференција и једног од гаранта босанског сређивања. Претпоставља се да ће учесници форума размотрити не само актуелну ситуацију у Босни и Херцеговини и планове Европске уније и НАТО о централизацији њеног национално-државног уређења, већ и елеборисати „мапу пута“ за сређивање других балканских проблема – пре свега косовског и македонског.
Међутим, Европска унија, по свој прилици, ризикује да нагази на оне исте грабље или, парафразирајући словеначки превод назива месташца Брдо („планиница“) - да се спотакне о то исто брдо. Шпански организатори самита ЕУ – Балкан, руководство Мисије УН за питања привремене администрације на Косову и покрајинска мисија Европске уније, принуђени су да поново решавају проблем који је довео до мартовског скандала: под којом заставом позвати делегацију косовских албанаца, који не желе ни да чују ни о чему другом сем да буду пуноправни учесник у својству представника независне државе, иако одлуке ОУН то директно забрањују.
На основу информација којима располаже аутор овог прилога, шпанска страна је у сарадњи са шефом косовске Мисије ОУН, италијанског дипломате Ламберта Заниера, унапред разрадила неколико варијанти, које могу, по његовом мишлљењу, задовољити како Београд, тако и Приштину. Једна од тих варијанти подразумева формално поштовање резолуције Савета безбедности ОУН број 1244 од 10. јуна 1999.године, којом се оуновској мисији дају искључива овлашћења да представља покрајину Косово на међународним сусретима и преговорима. Управо ту варијанту је и имао у виду министар спољних послова Србије Вук Јеремић, који је ових дана изјавио да је „постигнут чврст договор са шпанским организаторима о томе, да ће формат евентуалног учешћа привремених органа власти Приштине на сусрету у Сарајеву бити у складу са резолуцијом 1244“. Он је појаснио да ће Косово представљати Мисија ОУН за питања привремене администрације и подвукао, да је „то у складу са нашим уставним ставом у односу на Косово“.
Међутим, у садашњим условима тешко да се може очекивати од руководства Европске уније компатибилност њеног деловања са „уставним ставом“ Србије о Косову. Тим пре што су организатори самита у Сарајеву припремили још два сценарија. Први од њих предвиђа присуство у босанској престоници делегација без државних симбола. Та варијанта је у старту хладно дочекана у Београду, иако је господин Јеремић подвукао, да „ма каква формула у резултату буде примењена, Приштина, за разлику од Србије, не може бити представљена као суверена држава ни у Сарајеву, нити на било ком другом месту“. „У правном и политичком смислу то је за нас црвена линија коју ми никада нећемо прекорачити“ – подсетио је шеф српског министарства спољних послова.
Варијанта са одсуством државних симбола на столу учесника форума већ је испробана на женевским консултацијама о сређивању ситуације на Кавказу, уз учешће делегација ОУН, Европске уније, ОЕБС, Русије, САД, Грузије, Абхазије и Јужне Осетине, која је наишла на одређено разумевање.
Међутим, током последњих дана појавила су се сведочанства о томе, да ће формат представљања Косова у Сарајеву имати заиста уникатни за међународно сређивање формат. Наиме, поред министра иностраних послова такозване „Републике Косово“ Скендером Хисенијем седеће шеф покрајинске Мисије ОУН Ламберто Заниреи. Али ће овај последњи, међутим, представљати искључиво себе самог и свој институт, омогућивши албанским властима потпуну слободу деловања и изјава. То је већ наговестио портпарол Мисије ОУН за питања привремене адмнинистрације на Косову Расел Џики, који је приштинском албанско-језичком листу „Коха диторе“ изјавио, да ће у Сарајеву „Заниери представљати само Мисију ОУН за питања привремене администрације на Косову, али не и институте Косова“.
Овакав план разрађен је заједнички са функционерима ОУН, Европске уније и албанских власти Косова и он је постао познат чак и локалној албанској опозицији. Три опозиционе партије у Скупштини Косова („Алијанса за будућност Косова“, „Алијанса за ново Косово“ и „Демократска лига Дарданије“) већ су позвали владу Хашима Тачија да објасни, у ком ће својству на самиту ЕУ – Балкан присуствовати Ламберто Заниери. По речима представника „Алијансе за будућност Косова“ (најутицајније опозиционе снаге на данашњој политичкој сцени Косова) Бурима Рамаданија, „влада Косова дужна је да апсолутно јасно појасни каква је позиција Заниера на овој конференцији: кога он представља“. А функционер „Алијансе за ново Косово“ Мимоза Кусари-Лила изјавила је буквално следеће: „Ми сматрамо да ће на овакав начин Косово бити представљено у оквирима резолуције 1244 и свог статуса из периода пре независности“. Да би умирили страсти, заменик шефа косовске владе Хајредин Кучи био је принуђен да делимично призна да је опозиција у праву и сложи се са мишљењем да ће учешће Косова на самиту у Сарајеву „безусловно потамнети због присуства Заниера“.
Данас се, вероватно, нико неће усудити да тврди да ће шпанска и босанска дипломатија успети не само да постигну успех на сарајевском форуму, већ и да ће све учеснике поставити за један сто.
Треба имати у виду да предстојећи самит ЕУ – Балкан за председавајућу Европском унијом Шпанију има посебни значај због читавог низа околности. Као једна од пет земаља – чланица Европске уније, која до сада није признала Косово (заједно са Грчком, Кипром, Румунијом и Словачком), она је приморана да врши сложене маневре, тежећи да сачува образ у косовском питању и истовремено да задовољи очекивања бриселске бирократије, за коју је дато питање већ решено у виду независности Приштине. Осим тога, позиције Мадрида из дана у дан постају све слабије због продубљујуће кризе Европске уније, која вуче за собом целу Јужну Европу. А то значи да бранити „посебно мишљење“ о Косову шпанске власти могу само до одређене границе: док то не постане препрека за ангажовање спољних извора финансирања.
Симптоматично је да је управо у јеку консултација поводом формата учешћа делегације Приштине на самиту ЕУ - Балкан у Сарајеву један од европских дипломата отворено изјавио, да Србија с тим у вези не треба да гаји посебне илузије. Амбасадор Шведске у Београду Кристер Брингеус, коме истиче амбасадорски мандат, подвукао је да српска страна не може рачунати на интегрисање у Европску унију док не призна Косово. Самим тим је шведски дипломата показао Београду на европску „црвену линију“ о Косову.
И још једна значајна околност: проблем албанских сепаратиста Косова доводи у опасност догађај на коме Брисел намерава да добије „зелено светло“ за ликвидацију босанске Републике Српске , која се означава никако другачије до као жариште великосрпског сепаратизма. Међутим, оваква некоординираност не буни творце западне политике.
Резултати сарајевског самита одмах морају бити реферисани учесницима редовног годишњег сусрета Билдербершке групе - једне од главне парамасонске организације-градитеља „новог светског поретка“.



Политички вектор водећих западних светских центара моћи – САД, ЕУ и НАТО – непрестано се помера на исток. Међу првим тачкама дневног реда заседања архитеката „новог светског поретка“ у Парламентарној скупштини НАТО, која се одржава од 28. маја до 2. јуна, и на сусрету Билдербершке групе , која ће бити отворена 4. јуна, налазе се Закавказје, Иран, Авганистан и енергобезбедност.
Дата стратегија захтева од западних престоница не само активну елаборацију и реализацију новог курса у односу према Русији, него и превентивно сређивање постојећих проблема, који могу да отежају „Дранг нах Остен“. И ако се економска криза на јужном крилу НАТО и Европске уније умногоме развија по својим сопственим законима, ситуација на Балкану - том "меканом трбушном ткиву Европе“ – потребна је што скорија санација. Основни њени правци требало би да буду ликвидација отпора Србије и косовских Срба у погледу независности Косова, укидање Републике Српске и поуздано „везивање“ свих држава региона за евроиунтеграционе моделе, који предвиђају одрицање од државног суверенитета у области војне изградње и спољне политике. Постизање датих циљева омогућиће Западу да се, не везујући себе конкретним обавезама у погледу пријема Албаније и држава бивше Југославије у Европску унију и НАТО, у потпуности преоријентише на проблеме Закавказја, Средње Азије, Блиског и Средњег Истока, користећи у свом интересу – или пак у случају потребе, мирно их игноришући - балканске преседане, паралеле и аналогије.
Расположиве информације омогућавају нам да тврдимо да се, у крајњој линији, у овом тренутку, захваљујући децидном ставу који су заузели косовски Срби и одређеној политичко-дипломатској подршци коју им пружају Србија и Русија, а такође још неодређеној ситуацији насталој око пресуде Међународног суда ОУН у Хагу о Косову, успела избећи реализација насилног албанског сценарија на северу Косова. Као индиректна потврда томе може служити прећутни пристанак албанских власти Приштине на одржавање 30. маја у градовима Косовска Митровица и Ново Брдо српских локалних избора. Они су одржани у складу са одлукама које је усвојила влада Србије 24. децембра 2009. године. И мада су албански радикали позивали косовске власти да свим снагама спрече гласање, јер то, по њима, угрожава „суверенитет и територијални интегритет Косова“ – даље се од бучних изјава и протестних митинга није ишло. Косовска влада Хашима Тачија изјавила је, да ће игнорисати изборе у Косовској Митровици и Новом Брду, али да ипак неће својим супростављањем “изазивати напетост и дестабилизацију ситуације“. Специјани представник Европске уније на Косову Питер Фејт такође је само потврдио, да ЕУ не признаје резултате гласања, што је, уосталом, било унапред познато.
Претрпевши одређени неуспех на Косову, западни центри моћи сада намеравају да пооштре своју политику у односу на Босну и Херцеговину и конкретно – босанску Републику Српску. Управо ће питањима ликвидације те српске државне творевине и бити посвећен самит Европска унија – Балкан, који се 2. јуна отвара у Сарајеву. Осим тога, пропагандистичком логистиком антисрпској кампањи у Босни и Херцеговини намерава се учинити и 15-годишњица трагедије у Сребреници која се обележава 11. јула, а зна се да је на Западу та трагедија означена као „геноцид над босанским муслиманима“. Јубиларне свечаности на костима жртава тобожњег геноцида нису лоше помагало за убрзану ликвидацију Републике Српске!
Да ли су Србија, српство и Русија спремни да се супроставе босанском сценарију макар у оноликој мери, у коликој држе одбрану Косова? На жалост, с тим у вези постоје озбиљне сумње. Русија је од 1995. године члан Руководећег комитета Савета за имплементацију Дејтонског мировног споразума. То, с једне стране, даје Русији одређену међународну трибину за одбрану свог става. Међутим, то што Москва у овом Савету нема право вета, заједно са потребом усаглашавања својих акција са другим његовим учесницима – земљама-чланицама НАТО, Европском унијом и Организацијом Исламска Конференција, објективно умањује способност Русије да спроводи самосталну и активну политику подршке Републици Српској. Одсуство руских представника на међународним консултацијама о уставној реформи у Босни и Херцеговини у октобру 2009. године у натовској авиобази „Бутмир“ код Сарајева је то на најбољи начин и показало. А и основна теза руске дипломатије у односу на сређивање ситуације у тој бившој југословенској републици – о неопходности што скоријег затварања канцеларије Високог представника међународне заједнице – има противуречан карактер. Непоткрепљена децидним захтевом за гарантовано постојање српског ентитета, она на делу претпоставља што скорији прелазак целокупне власти у Босни и Херцеговини у руке муслиманских власти Сарајева – са свим тужним последицама по босанске Србе (а делимично и Хрвате) које из тога произлазе.
Што се руководства Србије тиче, ми смо данас, на жалост, сведоци фактички капитулантске позиције Београда о свим кључним балканским проблемима (изузев Косова) под паролама евроинтеграције и општерегионалног „помирења“. Тај се процес очигледно испољио у току сусрета 29. маја у Сарајеву лидера земаља такозване Игманске иницијативе, створене пре 10 година у циљу „даљег јачања поверења међу народима“. Изјаве, које је дао председник Србије Борис Тадић у присуству својих колега из Хрватске (Иво Јосиповић), Црне Горе (Филип Вујановић) и Босне и Херцеговине (актуелни председник колективног Председништва Харис Силајџић) имају крајње двосмислени, да не кажемо капитулантски карактер.
Кључном тезом српског лидера су речи о томе, да Србија „поштује територијалну целовитост“ Босне и Херцеговине, Хрватске и Црне Горе. Овакву приврженост нормама међународног права могла би се само поздравити да Загреб и Подгорица раније већ нису признали независност Косова, што представља нагрубљи атак на територијалну целовитост Србије. Што се Босне и Херцеговине тиче, та бивша југословенска република би одавно начинила аналогни корак да није права вета, које имају босански Срби. У сваком случају, у Сарајеву је тешко наћи бољег адвоката албанских екстремиста од Хариса Силајџића. Тадићево заклињање у верност територијалној целовитости Босне и Херцеговине и Хрватске изгледа сумњивим и са аспекта искрене намере босанских Срба да продубе односе са „мајчицом Србијом“, а такође са аспекта крваве историје гажења Републике Српске Крајине у Хрватској 1995. године. Изјава Бориса Тадића била би очигледно оправданом да је он на самиту истовремено покренуо ова питања и макар затражио од својих колега реалне гаранције за заштиту интереса Срба. Међутим, у његовој изјави то се није чуло.
Али се зато тамо чула још једна омиљена тема Запада – о Сребреници. Борис Тадић је обећао да ће његова земља „са максималном одлучношћу“ наставити сарадњу са Међународним трибуналом за бившу Југославију“, који суди Србе за тобожњи геноцид. „Самим тим ми исказујемо приврженост европским вредностима и дајемо допринос политици помирења у региону“ – изјавио је српски лидер. Он је обећао да ће лично доћи у јулу у Сребреницу, без обзира на то што као и до сада не постоје поуздана сведочанства и документовани материјали о томе, шта се заиста догађало тамо пре 15 година. Не треба сумњати да је Борис Тадић већ изазвао бурне аплаузе Хариса Силајџића, једног од војних лидера босанских муслимана из периода рата 1992-1995. године, који се касније прославио изјавама са високих међународних трибина о томе, да босанска Република Српска нема право на постојање као продукт „етничког чишћења“.
Тешко да Борис Тадић није свестан тога, да његове речи носе воду на воденицу најнеобузданијих антисрпских снага. Остаје нам да претпоставимо, да је оваква позиција део ширег сценарија, који има за циљ – како сматра српско руководство – да Београду олакша евроинтеграционе процесе, и да се уједно амортизује усијање страсти око Косова. Међутим, проблем је у томе што је светска геополитика увек додељивала балканским земљама и њиховим лидерима, у најбољем случају, улогу пиона. Умиривање агресора и истинских потпиривача и организатора геноцида, „етничког чишћења“ и ратних злочина само утабава пут у нове злочине. А босански Срби већ су и очигледно одређени за клање.


Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

Преузето са официјелне web странице Фонда стратешке културе Москва
 

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
Evropa zaigrala ruski rulet


MEDVEDEV, MERKEL, SARKOZI

Evropa zaigrala ruski rulet

ponedeljak, 25 oktobar 2010



svet01.jpg
Vođene svojim nacionalnim interesima i željom da potvrde svoj autoritet u evropskim razmerama, Nemačka i Francuska pomažu Rusiji u ostvarenju njenog cilja



Trebalo je pet godina da se ponovo na istom mestu i u isto vreme susretnu lideri Rusije, Nemačke i Francuske, tri vrlo moćne i uticajne države. U takvom sastavu skup već sam po sebi dobija na značaju, jer svi zvanični (i nezvanični) dogovori i zaključci koji se izrode u ovakvim prilikama imaju snažne implikacije na sve teme koje se nađu u agendi. Međutim, kao što je to gotovo uvek slučaj na susretima ovakve vrste, iza namera da se u direktnom dijalogu „procene šanse“ (ispita teren) i „usaglase mišljenja“ o dogovorenim temama, nekako uvek najveći značaj imaju upravo one (teme) o kojima se najmanje govori.
U slučaju trojke Dmitrij Medvedev, Angela Merkel, Nikola Sarkozi, osnovni smisao susreta u Dovilu bilo je bez svake sumnje međusobno zbližavanje tri države i demonstracija njihovog političkog značaja u evropskim i svetskim razmerama. Naravno, vrlo konkretni razgovori vođeni su na temu očekivanja i planova u vezi sa G8, G20, bliskoistočnog mirovnog procesa, Avganistana i iranskog nuklearnog programa, ali su od ovih tema još važnije one o kojima su članovi „trojke“ najmanje govorili javno. Reč je o međusobnim odnosima, postupcima i ustupcima za ostvarenje ciljeva koji su svakoj od država ponaosob trenutno najbitniji.

PRST U OKO

svet02.jpg
Francuskoj, koja se poslednjih meseci i nedelja suočava sa žestokom socijalnom krizom i protestima, okolnosti već duže vreme nisu naklonjene. Iako trenutno skrajnuta s vidika, tema muslimanske imigracije ozbiljno ugrožava ne samo identitet Francuske nego i njen ceo sistem. Nimalo naivna situacija koju Nemačka vrlo dobro razume i pred kojom je i sama praktično kapitulirala. Javno priznanje kancelarke Merkel da su ideja multikulturalizma i projekat integracije stranaca propali, odagnala je konačno sve iluzije o mogućnosti suživota domicilnog stanovništva i (pretežno turske) imigrantske zajednice
Što Rusija češće i prisnije kontaktira sa Nemačkom i Francuskom, to su veće sumnje centralno i istočnoevropskih država u kvalitet njihovih veza sa Berlinom i Parizom
U takvim okolnostima, interesi Rusije dobili su novu šansu. Desetak dana pred susret „trojke“ u Dovilu, šlagvort je izneo sam predsednik Medvedev, koji je s Kipra podsetio Evropu na potrebu stvaranja novog koncepta evropske bezbednosti, istog onog kojeg je predstavio u novembru 2009. Podsetivši na aktuelne garante evropske bezbednosti – NATO, EU i Evropsku organizaciju za saradnju i bezbednost (OSCE) – Medvedev je konstatovao da postojeće institucije nisu uspele da ostvare svoju misiju, zbog toga je potrebno uspostavljanje novih okvira koji bi bili garant mira na evropskom tlu.
Već sama prilika u kojoj je Medvedev uputio poruku Evropi bila je više od slučajnosti. Na zajedničkoj konferenciji za novinare sa predsednikom (grčkog dela) Kipra, ruski predsednik je podsetio na dugogodišnji problem ostrva podeljenog na južni, grčki deo (koji je deo EU) i de facto nezavisni, severni deo Kipra, koji kao takav egzistira samostalno još od 1974. godine. Kako i pored svih nastojanja i pregovaračkih procesa rešenje ovog problema još uvek nije na vidiku, bolje prilike da ukaže na neefikasnosti postojećih evropskih organizacija i institucija za Medvedeva nije ni bilo.

REALNE PRETNJE

svet03.jpg
Ruski cilj, novi sporazum o evropskoj bezbednosti koji je u formi predloga Rusija ponudila Evropi još u novembru 2009. godine, predviđa stvaranje sveopšte bezbednosne arhitekture koja bi obuhvatila (navodno ne i zamenila) postojeće sporazume i institucije. Ono što je ipak suštinski cilj Rusije jeste to što bi novim sporazumom vojna dejstva NATO-a u velikoj meri bila stavljena pod kontrolu Saveta bezbednosti UN. Za poziciju Rusije, koja u najvišem telu UN ima pravo veta, više je nego povoljna situacija i definitivan povratak na najviše pozicije međunarodne političke scene.
Ostale odredbe ovog prilično grubog nacrta sporazuma su u najvećoj meri irelevantne. Čak se ni sami ruski zvaničnici ne čine previše zainteresovanim za detalje, jer sitnice su sitnice, a krupnice krucijalne. Međutim, ono što je velikima (Rusiji) sitnica, nije i malim. Činjenica je da je predlog novog koncepta bezbednosti u velikoj meri izazvao zabrinutost nekadašnjih centralnih i istočnoevropskih država, koje doživljavaju NATO kao garanta svoje bezbednosti pred ruskim „pretnjama“. Istorijsko nasleđe i usađen strah čini da ih ove države još uvek doživljavaju kao stalne i realne.

„Postojeće institucije nisu uspele da ostvare svoju misiju, zbog toga je potrebno uspostavljanje novih okvira koji bi bili garant mira na evropskom tlu“
Dmitrij Medvedev

Kako i u ovoj „paranoji“ ima i delić istine, bar onaj koji se odnosi na nastojanja Rusije da povrati svoje ranije sfere uticaja, strah nekadašnjih saveznika sve je veći. U takvim uslovima, što Rusija češće i prisnije kontaktira sa zapadnim državama EU (Nemačkom i Francuskom), to su veće sumnje centralnih i istočnoevropskih država u kvalitet njihovih veza sa Berlinom i Parizom.

GLAS U EVROPI

svet04.jpg
U međuvremenu, upravo ovakvi strahovi rezultiraju okolnostima koje Rusiji idu u prilog. Kao prvo, pregovori između Rusije i Francuske o kupovini ruskih nosača vojnih helikoptera klase „Mistral“, koji bi bili postavljeni u Baltičkom i Crnom moru, uneli su novu dozu panike u prestonicama baltičkih zemalja. Za njih je ovakav stav Francuske, ništa manje do svojevrsna izdaja!
S druge strane, Rusija već godinama unazad održava dobre odnose sa Nemačkom. U prilog tome najbolje govori činjenica da je Moskva uspela da ubedi Berlin u potrebu stvaranja Političkog i bezbednosnog komiteta Rusije i EU, organa čija bi osnovna misija bila razmatranje problema bezbednosti u Evropi.
Nemačka je uspela da uveri Francusku i Poljsku da podrže ovaj sporazum, a sve tri države očekuju i da ostatak Unije učini isto. Uz sve ovo valja znati i sledeće: naime, predlog o formiranju ovog tela se gotovo u celosti oslanja na ruski koncept nove evropske bezbednosti! Sada neke stvari već postaju jasnije. Jer dok Nemačka ubira poene kao bitan faktor u komunikaciji Evrope s Rusijom, ona (Rusija) zadovoljno posmatra ostvarenje prve faze svog cilja – dobijanje prava glasa za pitanja bezbednosti u evropskim razmerama.

PRAVO NA „NE“

Kada se imaju u vidu ove okolnosti, jasno je kojom putanjom Rusija ide. Moskva nesumnjivo želi da izgradi novi koncept bezbednosti koji bi joj omogućio ključno mesto u novom telu koje bi imalo realan autoritet nad svim već postojećim (NATO, OSCE). U ovom trenutku, Rusija ima mesto samo u Savetu bezbednosti UN i OSCE, što za Moskvu nije dovoljno. Razumljivo, bar kada je reč o toj vizuri. Naime, upravo na primeru naše države (tada SR Jugoslavije), Rusija se uverila da Evropa i SAD imaju načina da ignorišu odluke Saveta bezbednosti i ne prezaju da ih primene.
Za Moskvu, koja već duže vreme ulaže velike napore za oživljavanje sopstvene pozicije na međunarodnoj političkoj sceni, ovo je prava prilika za stvaranje novih pravila i novih institucija u kojoj bi se Kremlj morao pitati za saglasnost.
Da bi ostvarila taj svoj cilj, Rusiji treba Zapadna Evropa, a naročito Pariz i Berlin koji imaju načina i uticaja da uvere ostatak Evrope da i kada je reč o bezbednosti i sigurnosti na kontinentu, Rusiji treba i institucionalno omogućiti da kaže svoj stav. Isto važi i za Tursku, članicu NATO (ne i EU), koja je promenila svoj stari kurs i takođe smatra da u novom ustrojstvu evropske (svetske) bezbednosti, Rusija treba da bude ta koja će imati pravo da kaže “ne”.

Piše: Ljiljana Zrnić

Preneseno sa: AKTER - nedeljnik savremene Srbije!
 

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
Pogled iz turske: šta mogu zajedno rusija, eu i turska

POGLED IZ TURSKE: ŠTA MOGU ZAJEDNO RUSIJA, EU I TURSKA


ponedeljak, 25 oktobar 2010 07:24 Gülnur AYBET




hurijet2510article.jpg
Izveštaj Evropskog saveta za međunarodne odnose predlaže „trijalog" između EU, Rusije i Turske polazeći od ideje Merkel-Medvedev


Sećam se bila sam tamo u jednom od prelomnih momenata prelaska iz hladnog rata u epohu koja je došla posle, kada je Parlamentarna skupština NATO, u kojoj sam radila, odlučila da na svoje godišnje zasedanje pozove bivše članice Varšavskog pakta.

Ta odluka doneta je u poslednjem trenutku i predstavljala je uvod u širenja EU i NATO u istočnom pravcu. Kada su došli predstavnici parlamenata zemalja koje su se donedavno nalazile iza gvozdene zavese, Zapad apsolutno nije bio spreman da ih primi u svoje institucije. Jedan delegat iz istočnoevropske zemlje snebivljivo mi je prišao i uljudno mi se obratio: „Izvinite, nema tablice sa imenom moje zemlje". Tih dana morali smo da radimo brzo i uz improvizacije i moj doprinos okončanju hladnog rata sastojao se u tome što sam hitno išla u skladište kancelarijskog materijala, gde sam pronašla staru kartonsku kutiju, flomaster, makaze i na komadiću kartona napisala naziv te istočnoevropske zemlje a zatim to uručila čoveku koji mi se obratio. On je bio jako srećan kada je dobio taj karton jer se osećao kao član „jedinstvene i slobodne Evrope", čije su se konture počele ocrtavati na mapi. Od tada je njegova zemlja postala punopravni član NATO i EU.

U početnoj etapi po okončanju hladnog rata dominirala je paradigma takvog „demokratskog širenja". Uključivanje zemalja sa postokomunističkog prostora u evroatlantske institucije u cilju stvaranja novog sistema evropske bezbednosti, utemeljenog na zajedničkim vrednostima, moćnim transatlantskim vezama predstavljalo je fenomenalni projekat širenja članstva i restrukturizacije tih institucija. U vidu naznaka i planova u različitim dokumentima NATO, EU i OEBS ono što se u startu pojavilo nije dugo ostalo na papiru pošto su NATO i EU brzo realizovali svoje najveće širenje od trenutka osnivanja. Za razliku od zgrada i spomenika, arhitektura regionalnog političkog poretka nije statična, ona zahteva stalne korekcije i promene. A Evropa se odavno udaljila od svoje paradigme „demokratskog širenja", o čemu se govori i u nedavno objavljenom izveštaju Evropskog saveta za međunarodne odnose (European Council on Foreign Relations) pod naslovom "The Specter of a Multi-polar Europe".

ŠIRENJE ILI REALIZAM Autori izveštaja su Mark Leonard i Ivan Krastev. U njegovoj pripremi učestvovali su Dimitar Bačev, Jana Kobzova i Endrju Vilson. Izveštaj predstavlja ambiciozni i obuhvatni pregled prelaska sa jedne arhitekture evropske bezbednosti na drugu, koja je aktuelna danas. U izveštaju se daje dijagnoza problema. Taj problem je vakuum, koji je nastao u poslednje vreme, u kome se EU koleba između zastarele paradigme "demokratskog širenja" i "realizma na bazi interesa", u okvirima koga EU i Rusija zadržavaju jasno određene sfere uticaja, gde EU ostaje u Centralnoj i Istočnoj Evropi i zapadnom delu Balkana, a Rusija u svom bližem inostranstvu. Autori izveštaja su u pravu kada kažu da realizam na bazi interesa ne stvara osnov za stabilani održiv poredak i da je jedan od razloga takvog vakuuma u udaljavanju SAD od Evrope. Međutim, način koji autori nude za otklanjanje otkrivenog problema može imati dalekosežne posledice.

Leonard i njegovi koautori predlažu da se uspostavi "trijalog" između EU, Rusije i Turske polazeći od ideje Merkel-Medvedev o dijalogu EU-Rusija o problemima bezbednosti, ali uz uključivanje u dijalog i Turske. Rezultat takvog trijaloga trebalo bi da bude akcioni plan o stabilizaciji i smanjenju napetosti na evropskoj periferiji. On bi podrazumevao regulisanje postojećih zamrznutih konflikata u regionu - pored ostalog, nerazrešeni konflikt oko Nagornog Karabaha između Jermenije i Azerbejdžana. Izgleda da bi magični ključ za sređivanje zamrznutih konflikata trebalo da bude predlog o zaključivanju sporazuma o bezbednosti poput onog koji predlaže Medvedev. Na kraju, takav sporazum o bezbednosti trebalo bi da bude potpisan između EU i Rusije. To bi EU obezbedilo legalnu i zvanično fiksiranu ulogu ključnog igrača na polju bezbednosti u Evropu.

U izveštaju je prezentovan značajan pogled na pozicije Rusije i Turske u arhitekturi evropske bezbednosti, koja postepeno poprima svoje obrise. Pretvaranje Turske iz nepoznate zemlje u regionalnu državu nije neka senzacionalna novost - još pre četiri godine govorila sam da bi EU trebalo da sa Turskom uspostavi saradnju izvan okvira ćorsokak-pregovora o prijemu u redove EU. A promene pogleda na perspektive Rusije, koju predlažu autori izveštaja, mogla bi da bude veoma korisna za političare i lidere.

INREGRACIJA RUSIJE Ono što se u izveštaju označava kao nova "zapadna politika" Rusije predviđa stvaranje alijansi čiji cilj je modernizacija ruske ekonomije uključujući uspostavljanje strateške saradnje sa EU i SAD. Zadatak takve politike je potpunija integracija Rusije u svetsku ekonomiju uz njenu istovremenu zaštitu od uticaja stranih aktera. Takav taktički korak u spoljnoj politici Rusije, tvrde saradnici Evropskog saveta za međunarodne odnose, može za EU predstavljati novu šansu kako bi sa tom zemljom uspostavila pragmatičnu saradnju. Za to je neophodno na Rusiju gledati na nov način, odustati od pridika zbog toga što ona radi na svom jačanju i što, kako se misli, predstavlja signal za vraćanje zemlje u imperijalno-socijalističku epohu. Saradnja Rusije sa Turskom kao sa krupnim energtskim transportnim čvorem tretira se kao komponenta te nove ruske strategije.

Sa aspekta evropske bezbednosti potrebno je na nov način gledati i na Rusiju i na Tursku. Ali prema predlogu o novom sporazumu o pitanju evropske bezbednosti treba prilaziti i sa oprezom. Za sada nije jasno da li deo o regulisanju regionalnih zamrznutih konflikata, koji se nudi kao preliminarni uslov za sporazum, može uspešno i razrešiti te konflikte. U tom slučaju glavni preduslov će se svoditi na to da se jedini ključ za regulisanje konflikta nalazi u rukama Rusije, a to jednostavno nije tačno. Postoji takođe nesklad između izveštaja Grupe eksperata NATO sa osnovama nove Strateške koncepcije Alijanse, koja će biti obelodanjena u novembru, i predlozima Evropskog saveta kada je reč o projektu Medvedeva. Grupa eksperata u predlozima Medvedeva vidi alternative evropskom sistemu bezbednosti i smatra da oni protivreče interesima NATO. Sasvim je verovatno da će Severenoatlantska koncepcija prevladati negativni odnos prema ovim predlozima.

Dalje, vode se brojne diskusije o novim strukturama održive arhitekture evropske bezbednosti. U njima se sve veća uloga daje EU u sistemu evropske bezbednosti, ali se predviđa i prelazak sa paradigme "demokratskog širenja" na mehanizam koji uzima u obzir novi odnos snaga u regionu. Proces na Krfu, koji je započeo OEBS i čiji cilj je da se odrede strateške oblasti nove opšteevropske arhitekture bezbednosti, kao i nova Strateška koncepcija NATO, predstavljaju paralelne procese čiji je cilj da se pronađe održiva i pouzdana arhitektura evropske bezbednosti u epohi posle hladnog rata. Međutim, kako se pravilno navodi u izveštaju Evropskog saveta za međunarodne odnose, u nekada monolitnom evroatlantskom poretku, kojim su rukovodili EU i NATO, danas su se pojavile pukotine. Na um mi pada aluzija Grupe eksperata NATO da se Iran može označiti kao opasnost protiv koje treba primeniti Član 5 statuta Alijanse. Turska se verovatno protivi takvom pokušaju lepljenja etiketa. Osim toga, Turska neće da pristane na predloženi NATO sistem PRO jer bi to dovelo do preusmeravanja pažnje prema Siriji ili Iranu (tačnije, bojeve glave). A to ukazuje na razlike u oceni opasnosti u redovima Alijanse, koje vode ka pojačavanju napetosti. Izgleda da bi NATO i EU trebalo najpre da zavedu red u sopstvenoj kući i da istovremeno uspostave pragmatičnu saradnju sa Rusijom, pa tek onda da pokrenu grandiozne planove o zaključivanju obuhvatnog sporazuma o evropskoj bezbednosti.

U izveštaju se kritikuje oprezni prilaz EU i autori kažu da Evropska unija "brani iluzije" težeći da zadrži postojeće stanje stvari, u čijem centru se nalaze EU i NATO. Ali traganje za alternativnim rešenjima može da ozdravi ceo proces ako ne bude previše paralelnih zahteva. Stvar je u tome što pri višku takvih uslova može nastati previše iluzija kako treba da izgleda višepolarna Evropa. Katkad je bolje plivati na talasu nego žurno iskakati iz vode sa unapred pripremljenom shemom. Takav prilaz bio je evidentan 90-ih godina pošto je tada postojao vakuum koji se mogao popuniti bez naročitih prepreka. Danas smo svedoci nesigurnih pomaka i mešavine tri sfere uticaja, ali to nije ono isto. U najboljem slučaju, njima se može upravljati, ali ne i njima raspolagati.


Autorka je stariji predavač na Univerzitetu Kent u Engleskoj i profesor Izmirskog univerziteta za ekonomiju

Hurriyet, Turska

Prevod Rajko DOSKOVIĆ


Izvor: Novi Standard
 

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
Свет чека крвава депресија

Dr. Albert Edwards даје прилично суморне прогнозе и наглашава да нас чека крвава депресија са инфлацијом и драстичним падом акција



Свет чека крвава депресија

Централно питање, које је ових дана поделило економисте, је треба ли да западне државе унапред да троше више новца како би сузбиле могућу другу рецесију или да ограниче дуговања како би повратиле повјерење улагача. На то одговор покушавају да дају песимисти који су све више у моди, или можда то и није мода већ суморна реалност коју ови стручњаци без устручавања износе.

055-1.jpg
Алберт Едвардс, инвестициони стратег француске банке Societe Generale у Лондону, сматра, међутим, ту расправу “чистим губитком времена”. Како је јуче пренео регионални веб портал „Seebiz“ Едвардс предвиђа “крваву и дубоку депресију”, која ће узроковати пад тржишта акција од барем 60 одсто, чему ће “уследити године инфлације од 20 до 30 одсто, јер ће централне банке у очајничким покушајима спаса штампати више новца”.


У многим финансијским круговима постало је помодно слушати песимисте, посебно сада, уз и даље присутне сумње у погледу одрживости Еурозоне, забринутост да би се САД лако могле поново суновратити у рецесију, те да би чак и кинески раст могао бити заустављен.

Едвардс има репутацију најпознатијег вечног песимисте пословног Лондона, “врсте која је дуго цвјетала на спољним рубовима финансијске индустрије, али ријетко унутар самих банака”. - То више није тако. С обзиром да је шокантна финансијска криза 2008. још поприлично у свежем сјећању многих, чак и према дугогодишњим песимистима попут Едвардса, који од 1997. предвиђа пад берзе у САД сличан оном јапанском, сви се односе с новом дозом поштовања. Међутим, неке људе популаризација тих екстремно суморних предвиђања наводи на закључак да се клатно зањихало предалеко – наводи се у тексту портала “Сеебиз”

Боб Јањуах, једини стратег у Лондону чије се прогнозе сматрају још суморнијим од Едвардсових (“чак и мене депримира оно што он пише”, примијетио је Едвардс), каже да му је овог љета посао понудило око пет инвестиционих банака, па је напокон одлучио да напусти посао у „Royal Bank of Scotland“-у и придружити се „Nomuri“. - Клијенти су приступачнији за разматрање екстремних поларитета појединих улагања – каже Јањуах и додаје да сљедећих пет година очекује раст водећих развијених земаља у просјеку тек нешто виши од један одсто годишње.

Песимисти све више на цијени
Рапул Пал, бивши менаџер хеџ фондова и стручњак за финансијске деривате при компанији Голдман Сакс, привлачи све више сљедбеника својим месечним извештајима, а у најновијем је предвидео депресију САД сличну оној из тридесетих година прошлог века и коначно банкрот Велике Британије. - Пал каже да у посљедње време расте потражња за његовом скупљом годишњом претплатом месечних извештаја. Према његовим ријечима, 30 одсто клијената му чине богате породице с имовином вредном више од 200 милиона долара. Они су уједно и најпесимистичнији од свих мојих претплатника јер улажу дугорочно, а дугорочно виде већу несигурност него икада раније – каже Пал.
Ситуација је врло тешка како за САД тако и за развијене земље ЕУ. На почетку кризе сматрало се да ће она протутњати брзо, иза себе оставити пустош, али да ће светска економија после озбиљних интервенција Влада развијених земаља ипак кренути у опоравак. Међутим то се не догађа. Само су економија Кине и Бразила прошле и ове године бележиле раст вредан помена 7-10 посто, све остале велике економије у Свету једва да су на нули или са минималним растом око 1 посто. У случају све чешће најављиване друге рецесије интервенције Влада развијених земаља не би имале никаквог ефекта јер би то био економски цунами који би разорио многе економије и то се никавим интервенцијама не би могло зауставити. Стога остало је нејасно шта у суштини значи наслов да „Свет чека крвава депресија“да ли крвава значи драстичан пад стандарда грађана од 30-40 а можда и 60 посто, или то крвава значи и нешто више. То више би могло бити само рат великих размера подстакнут од банкарских кругова како би се на тај начин рецесија зауставила? На то питање стручњаци попут Алберта Едвардса, Боба Јањуаха или Рапула Пала нису спремни да разговарају и ту проблематику пребацују на Владе развијених земаља иако оне управо од њих добијају савете.

Излазак из кризе се не назире, а Свету пријети глобална рецесија
Економисти све чешће упозоравају на опасност од друге глобалне рецесије, имајући у виду драстичан пад продаје на америчком тржишту некретнина, као и акција на берзама широм света. Дугорочно гледано, свету предстоји „јапанизација“ са веома спорим привредним растом и ниским каматним стопама.

055-2.jpg
Британски експерт и главни економиста у „Capital Economics“,Џулиан Џезоп (Julian Jessop) каже за британски „Daily Telegraph“ да глобални раст посрће и да су изгледи за највеће економије света нимало оптимистични. У Великој Британији, приноси од обвезница на дугорочне владине дугове пали су на рекордних 2,87 процента, јер инвеститори траже сигурнија уточишта након што су кључни људи у Централној банци упозорили да постоји велики ризик од још једне рецесије као и да смањени број кредита указује да су приходи домаћинстава под великим притиском. Британска банкарска асоцијација је објавила да је кредитни рејтинг ослабљен јер је број нових кредита пао са 34.575 у јуну на 33.698 у јулу. Због ових неповољних података фунта је пала за један цент у односу на долар.


Цене роба и деоница знатно су пали у уторак, јер трговци процењују да ће профитабилност предузећа и тражња за робом још падати у наредним месецима. Страх од нове рецесије додатно су подстакле информације и неповољни подаци о паду продаје некретнина у САД од 27,2 одсто – што је најнижа стопа у последњих 15 година. Фил Џордан (Phil Jordan) из „Монумент Сецуритиес“, који се бави прометом хартија од вредности, истиче да су ови подаци „застрашујући“.

Томи Лонг (Tommy Leung), шеф одељења швајцарске банке UBS за европску кредитну стратегију каже да слабији од очекиваних подаци о економском стању у САД у последњих неколико седмица додатно оптерећују светска тржишта. Инвеститори све више страхују да САД и Западној Европи прети јапански сценарио са ниским растом и каматама и све старијом популацијом која додатно оптерећује ионако тешку ситуацију. Након економског бума 1980-их, Јапан је 90-их упао у дугогодишњу кризу у којој су се преплитали рецесија и стагнација, од којих и дан данас трпи последице.

САД и Западна Европа се сада налазе у сличној ситуацији па је амерички долар пао на најнижи ниво у односу на јапански јен у последњих 15 година. Џулиан Џезоп упозорава да САД прети ризик од дефлације и оне све више нагињу ка протекционизму, тако што би најпре ограничио увоз из Кине и азијских земаља. Поједини стручњаци тврде да рестриктивне мере као што је планирано смањење потрошње у Британији, изазивају додатни страх од успоравања привреде – која је неминовна ако потрошња и даље настави да пада.

Сорош бјежи из Америке
Њујорк - Легендарни инвеститор Џорџ Сорош, који широм света управља имовином вредном 25 милијарди долара, смањио је своју изложеност америчким хартијама од вриједности за чудних 42 одсто. Његова имовина уложена у акције излистане у САД смањила се са 8,8 милијарди долара на крају првог квартала на 5,1 милијарду на крају другог тромесечја. У том периоду индекс S&P изгубио је 12 одсто вриједности. Стога је Сорош продао 99 одсто својих акција у „Wal-Martu“, 97 одсто у „JP Morgan Chasea“, те 95 одсто акција „Pfizera“, док је у потпуности изашао из бразилског „Petrobrasa“. Ови подаци излистани су на Њујоршкој берзи.
Од задржаних позиција истиче се удео у фонду који претежну имовину држи у злату и сада представља 13 одсто његове укупне имовине у вредносним хартијама. Судећи према том позиционирању улагања Сорош очекује да ће САД новим падом економије ипак кризу завршити као рецесију с двоструким дном – односно да САД очекује други талас кризе. Сорош је још раније изјавио да је свет, а посебно САД управо ушао у други чин кризе, јер су све већи фискални проблеми држава, а владе су паралелно с тим притиснуте да смање дефиците, што би могло глобално привреду гурнути натраг у рецесију. Он тврди да је колапс финансијског система какав смо познавали реалан, те да криза није нити издалека готова. Описујући ситуацију у којој се свет налази, Сорош је упозорио да га све подсјећа на 1930. годину, јер су владе под притиском да смање државне дефиците и то у тренутку када је опоравак привреде врло слаб.


Из стране штампе - Српска политика
 

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
"Snažna država" Frensisa Fukujame-osvrt na knjigu

Снажна држава“ наспрам новог империјализма

Елена ПОНОМАРЕВА

Књига Френсиса Фукујаме „Снажна држава. Управљање и светски поредак у XXI веку (State Building. Governance and World Order in the Twenty-First Century), написана 2004. године, доживела је већ треће издање у Русији. Таква „популарност“ штива осредњег нивоа, које се бави разматрањем светског поретка у условима глобализације обајшњива је сасвим просто: опус Фукујаме формира у свести Руса безалтернативну (прецизније, англосаксонску) представу о управљању светом у XXI веку.
Светска економска криза, која је постала закономерна последица такозваног трећег таласа демократизације и „краја историје“ биполарног света, не само да је заоштрила унутрашње противуречности капиталистичког система, него им је придодала јавни карактер. Оно што се раније дискутовало иза затворених врата Римског и Билдербершког клуба, на заседањима Тростране комисије и Савета за међународне односе и тек у дозираном облику изношено на суд јавности, данас се сервира јавном мнењу као једини начин спречавања озбиљнијих (у поређењу са садашњом кризом) потреса.
Примарна обрада јавног мнења, његова припрема за фазу манипулације свешћу поверена је научницима, идеолозима, јавним и политичким прегаоцима западног света. У саставу те интелектуалне ударничке колоне су таква имена као што су Ж.Атали, М.Ахтисари, З.Бжежински, М.Горбачов, А.Гринспен, Х.Кисинџер, Б.Клинтон, Ж.Коломер, М.Олбрајт, К.Омае, М.Тачер, Т.Фридман, Ф. Фукујама, Р.Чејни. Не можете их све ни набројати – „име им је легион“. Посебну пажњу у светлу „уз буку“ активизиране кризе борбе за хегемонију заслужује један од последњих радова члана Билдербершког клуба , Жака Аталија. „Светска економска криза...А шта даље? (La Crise, et Après?), посвећен фундирању неопходности „успостављања наднационалне управе“ и „стварања глобалног регулативног система“ (1). Заклањајући се иза вредности тржишта и демократије, чија равнотежа је, тобоже, „најзначајнији услов за хармонични развој у планетарним димензијама“, Атали отворено промовише идеју светске владе, инсистирајући на неопходности да се „створе инструменти за реализацију принципа глобалног суверенитета: парламент, влада, предлози за Светску декларацију о правима човека, оживотворење одлука Међународне организације за рад (МОР) у области радног права, централна банка, заједничка валута; планетарни системи опорезивања, полиција и правосуђе, општеевропски минимални приход и рејтиг-агенције, свеобухватна контрола финансијских тржишта“.
Атали је свестан тога да се све то неће појавити скоро, да ће процес бити дуг и сложен, као стварање ОУН уочи Другог светског рата. Чак штавише, он не искључује „још страшнији рат, како би перспектива таквих реформи била схваћена озбиљно“. Зато за почетак (по свој прилици, у очекивању рата) философ и економиста предлаже да се „ограничи на стварање скромне светске управе“, а за то је потребно да се донесе пет одлука и оперативно превали пет етапа: да се прошири Г-8 до Г-24; на бази Г-24 и Савета безбедности ОУН да се створи један Савет управе, који има економска овлашћења и који врши законску политичку регулативу; да се подчини Међународни монетарни фонд, Светска банка и друге међународне финансијске институције Савету управе, да се реформишу састав и начин гласања у међународним финансијским институцијама, поред осталог у ММФ и СБ, да се прошире измене на СБ ОУН и да се наведене институције ситуирају неопходним финансијским средствима. На тај начин ће бити утемељени организациона и финансијска база „планетарне државе“
Представник друге мондиалистичке структуре, члан Савета за међународне односе Фукујама, проблему међународне управе прилази са друге стране. Тај „заход“ је још опаснији, јер се идеја уништавања националних држава и суверених прерогатива сервира као пројекат „изградње националне државе“ (2).
Проблем урушавања или значајног слабљења института државе из почетка 90-их година прошлог века остаје као један од најдискутабилнијих проблема, а „неопходности изградње снажних држава“ (С. 13) свесни су аналитичари већ низ година. Управо та премиса – да се поразмисли о „спорној улози државе“, да се замисли над тиме зашто је „окончани хладни рат минирао економске и политичке снаге читавог низа земаља на Балкану, Кавказу, Блиском Истоку, у Централној и Јужној Азији (С.7) – не само да изазива несумњиво интересовање за књигу Фукујаме, него и на посебан начин диспонира читаоца, психолошки га опушта. У суштини, рад Фукујаме је апологетика неоимперијализма Сједињених Држава или, како би то рекао други либерал Фарид Закарија, образложење постамеричког уређења света у коме нема места за Русију, чији је главни циљ „преуређење држава“ и „остваривање руковођења у слабим државама“ (С.167) у интересу САД.
Идеолошка стратегема изложена је у трећој глави књиге „Слабе државе и међународни легитимитет“, посвећена образлагању хегемонизма Сједињених Држава. Испоставља се да „логика америчке спољне политике после 11. септембра исту ставља у ситуацију у којој она или преузима на себе одговорност за руковођење слабо развијеним државама, или ту мисију предаје у руке међународне заједнице“ (С.161). Сви ми морамо да схватимо и прихватимо форулисану у говору Буша-млађег у Вестпоинту јуна 2002. године и у Документу о стратегији националне безбедности 2002. године доктрину „профилактичког или, прецизније, превентивног рата, који ће фактички довести Сједињене Државе у положај власти над потенцијално непријатељским становништвом земаља, које прете Америци тероризмом“ (С.161) – јер је Вашингтон постао светски полицајац силом прилика и испоставља се да он буквално штити и нашу, и вашу слободу. Ствар је у томе што „неопходност настављања рата у Авганистану (удубите се у те речи! Ј.П.) приморава (курзив је мој – Ј.П.) америчке војнике да упадају у такве земље као што су Таџикистан, Туркменија и Узбекистан, које су раније биле у интересној сфери СССР и где је крајње заоштрен проблем руководства“ (С.161).
А даље – још више. Доктрина „превентивног рата“, као што добро знамо, у пракси означава „периодично кршење суверенитета других земаља“, „хуманитарну интервенцију“. Према логици Фукујаме, у савременим условима „принцип суверенитета сам по себи није довољан за заштиту земље, од које долази опасност“, а принципи поштовања човекових права намећу „неопходност упада у такве земље и преузимање на себе руковођење њима, како би се смањила опасност и спречило њено настајање у будућности“ (С.167). Лично код мене се после ишчитавања такве аргументације и анализе последица такве спољне политике појављује веома велика сумња у адекватност и научну компетентност онога који је то написао.
Уз сву критику рада Фукујаме треба одати дужно признање философу због тога што покушава бити објективан. Поред осталог, он истиче да „Сједињене Државе и међународна заједница, имајући посла са слабим државама у првом стадијуму њиховог поратног преуређења и стабилизације, нису постигли много. Сједињене Државе и друге међународне организације начиниле су много грешака у Панами, Сомалији, Хаитију и Босни“ (С.172). Штета што се при том не наводи број жртава тих грешака, нити њихова економска ни хуманитарна цена.
Закључак, који изводи Фукујама, из веома површног и идеолошки оптерећеног расуђивања о природи светског поретка у XXI веку, сасвим је логичан. Фукујама не говори о неопходности прекида експанзионистичке политике и преиспитивању доктрине „превентивног рата“. По његовој логици, „изградња снажне државе неопходна је не само пропалим или слабим државама „трећег света“ - она се испоставила нужном и за Вашингтон“. Ствар је у томе што је одсуство „нарочитих успеха на изградњи самосталних држава“ у земљама, у којима су САД и међународна заједница намеравали да то учине, скопчано не са самом крволочном праксом разарања националних и државних организама, суверених института, већ са тиме што „међународна заједница и велики број невладиних организација шаљу у слабе земље толико стручњака врхунске класе, да они често не само да потискују, него и не допуњавају крајње слабе локалне државне институтге. У резултату, приликом вршења функције управљања, квалификација локалне администрације се не повећава, и те земље, по правилу, поново се враћају у пређашње стање чим међународна заједница за њих изгуби интересовање или одлази у друге кризне регионе“ (С.174). У преводу на нормалан језик то значи, да „међународна заједница“ под окриљем ОУН урушава државни апарат конкретне земље, сеје смутњу у управљању, дискредитује административни рад и, подмиривши своје оперативне и стратешке интересе, одлази у нову „слабу“ земљу.
Постављају се питања: „На шта се своди успех „изградње националне државе“? „Има ли позитивних примера реализације тог пројекта“? Допустићу себи да одговорим директно, не навлачећи философску маглу.Сагласно циљевима и задацима хегемона светског капиталистичког система, пројекат „изградње националне државе“ претпоставља ликвидацију такве у свим стратешки важним за њих регионима. А та важност са своје стране зависи од економских (енергетских, ресурсних, финансијских), геополитичких и психоисторијских интереса.
Фукујама, по свој прилици, не наслућујући то ни сам, разоткрива природу неоимперијализма САД, расуђујући о непостојању алтернативе „квазиперманентним и квазиколонијалним односима између „вазалне“ земље, која добија помоћ, и међународне заједнице“. Он поздравља то што међународна заједница васпоставља пређашњи мандатни систем Лиге Нација, „када су одређене колонијалне власти добиле привилегије да управљају неком територијом у свом интересу“ (С.175). Како нас убеђује футуролог, главни се спор данас води не о самом принципу суверенитета и суверене државности. „Данас је спор међу члановима међународне зајднице концентрисан на томе, ко треба да доноси одлуку о нарушавању суверенитета и на ком основу (курзив је мој – Ј.П.)“ (С.176).
Фукујама нас убеђује у то, да је тај спор чисто номиналан. Без обзира на постојеће разлике између САД и њених европских савезника по питању савременог уређења света, Европљани су принуђени да следе курс либералног интернационализма који спроводе САД. Ствар није само у томе, да Американци доминирају у светској економици зарад своје велике користи, већ и у томе што су они, уз помоћ разгранате мреже наднационалних института, ставили свет под контролу својих интереса. Према томе, перспектива реализације жеља Европљана да изграде вишеполарни свет веома је фантомска.
Истовремено у Белој кући добро схватају: принцип „Што је дозвољено Јупитеру није дозвољено бику“ не одговара баш условима „диригованог хаоса“. „Бик“ се не може увек контролисати. Другим речима, „право државе да заподева превентивне ратове“ чак у одговор на опасност „не може служити као добро опште правило међународних односа“ - Сједињене Државе би вероватно биле против сличног предлога Русије или Кине“ (С.182). Зато је основна намена такве фукујамовске књиге, заправо, у образлагању неопходности давања „слободе деловања у датом питању једној земљи“ од стране међународне заједнице“ (С.182.)
И док се воде теоријски спорови о томе како схватају САД, Европа и остали свет међународни легитимитет и принципе суверенитета, Вашингтон је, тамо где је могао, већ преуредио по своме светски поредак. Власт силе је мерило друштвеног развоја током миленијума, и савремени свет се у том смислу ни по чему не разликује од епохе Алксандра Македонског или Наполеона Бонапарте. Зачуђује само политички инфантилизам Фукујаме, који он покушава учинити мудром нормом својим читаоцима. Тежње ка хегемонизму мислилац објашњава специфичним америчким схватањем државности и суверенитета, осећањем искључивости политичких института прве демократије. Оправдање за вопијуће испољавање силе за њега су Декларација о независности и Устав САД, који оваплоћују за Американце „универзалне вредности и имају за човечанство значај, који сеже далеко изван граница Сједињених Држава... То осећање временом доводи до типично америчке склоности да бркају сопствене националне интересе са ширим интересима света у целини“ (С.189) Само што то „бркање“ иде искључиво на руку самим Американцима и њиховим савезницима.
И на крају желим да подвучем: сладуњави звуци фукујамовских сирена о „снажној држави“ – то није о нама, није о Русији. Стратешки циљеви Аталија и Фукујаме су подједнаки: „за будући светски поредак најважније је да се научи изграђивати држава“ (С.199). Само један учи да се гради „планетарна држава“, други – идеолошки фундира нови империјализам „снажне државе“ САД.


Izvor: Fond strateške kulture, Moskva
 

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
Zašto Rusija nije u NATO-u (rusko viđenje)

Зашто Русија није у НАТО



Ових дана помоћник државног секретара САД Филип Гордон изјавио је у Конгресу да администрација Барака Обаме не искључује могућност придруживања Русије НАТО. Додуше, то придруживање није без претходних услова, оградио се Гордон: „Ако Русија буде одговарала критеријумима, може дати допринос свеопштој безбедности и у алијанси би у том погледу постојао консензус“.
Ако је високопостављени чиновник намеравао да одигра улогу њусмејкера, онда се жестоко прерачунао. Уосталом, као и неки вајни домаћи аналитичари, попут блогера медијског бизнис-ресурса „Slon.ru” Максима Авербуха, који верује да је за Русију информација из Вашингтона «вест дана, а можда чак и године».
А у ствари је та «вест» са повеликом брадом. Макар и на геополитичком плану, али је још далеке 1954. године било покренуто питање могућности уласка Совјетског Савеза у НАТО. Тада је дипломатску иницијативу исказала Москва, која је очигледно одлучила да јавно провери колико је Запад искрен у својим изјавама о алијанси као инструменту «јачања свеопштег мира». У случају учешћа СССР у Северноатлантском уговору, речено је у ноти совјетске владе, та би организација престала бити затворена војна групација, њој би се могле придружити друге европске земље, што би заједно са стварањем ефикасног система колективне безбедности у Европи имало велики значај за јачање свеопштег мира.
И провера је успела: Савет НАТО званично је одбацио предлог СССР, потврдивши самим тим антисовјетску усмереност блока. Наш одговор био је стварање Организације Варшавског уговора, маја 1955. године.
На идеју зближавања наше земље са Северноатлантском алијансом вратили су се већ са формирањем независне Русије. 20. децембра 1991. године председник РСФСР Борис Јељцин је у свом обраћању министрима иностраних послова земаља – чланица НАТО изразио спремност да питање о укључивању у алијансу третира као дугорочни политички циљ. Тада је Москва наступила као један од оснивача Савета северноатлантског партнерства, створеног за сарадњу НАТО са земљама бившег Варшавског уговора. У јуну 1994. године она се придружила програму «Партнерство за мир». Најзад, у мају 1997. године потписан је акт о узајамним односима, сарадњи и безбедности, у скалду са којим је настао и заједнички стални савет Русија – НАТО. Москва се сложила са ширењем алијансе, добивши гаранције да на територији нових чланова неће бити инсталирано нуклеарно оружје, нити повећаване оружане снаге. Формирано је и представништво Руске Федерације при НАТО.
С времена на време испливавала је и формулација, која је претпостављала непосредно укључивање Русије у алијансу. На пример, марта 2000. године в.д. председника Русије Владимир Путин, коментаришући за Би-Би-Си мере о успостављању контаката са НАТО који су годину дана раније поремећени због натовског бомбардовања Југославије, није искључио могућност укључивања у алијансу, «али само у случају ако се Русија третира као један од равноправних партнера».
Маја 2002. године у Риму је потписана декларација «Односи Русија – НАТО: нов квалитет». Уместо заједничког сталног савета створен је Савет «Русија – НАТО», који је заменио билатерални формат консултација («НАТО + 1») форматом «двадесеторице».
Моменти извесног кретања усусрет смењивани су захлађивањем. Тако је било и у време када је агресивност алијансе прелазила све границе, на пример, приликом уништавања Југославије 1999. године, или подршке грузијској авантури у Јужној Осетији 2008. године. И не само тада. Ако хоћемо реално, нас у Бриселу нису ни очекивали. Позната је, на пример, изјава председника Чешке Вацлава Хавела, чији се смисао сводио на то да Русија никада неће бити примљена у натовску заједницу, чак ако то и буде хтела. «Русија не треба да улази у алијансу, - изјавио је 2002. године тај «младонатовац». «Русија је евроазијска са сопственом идиосинкразијом» (!?).
У фебруару 2006. године тадашњи министар одбране Руске Федерације Сергеј Иванов изјавио је, да «Русија не мисли да подноси захтев за пријем у НАТО». Такав је био одговор на позив да се то учини у циљу стабилизовања ситуације на Кавказу, који се чуо из уста министра одбране Немачке. Сергеј Иванов је оценио блок као нешто што представља опасност по нашу земљу ако се и даље буде развијао «као војна организација».
Последњи осврт на тему од стране највише руске власти била је изјава Дмитрија Медведева у новембру 2008. године о спремности да се размотре предлози о свим облицима сарадње са НАТО ако би то помогло стабилности у свету. «Ја не знам колико је лако сада анализирати придруживање Русије НАТО, - казао је шеф руске државе. «Мишљења сам да ситуација за сада није сасвим примерена, али постоји чувена изрека: «Никад не реци «никад»».
Сматрамо да је та сентенца имала чисто дипломатски карактер и не треба да потхрањује илузије оних који се, попут помоћника државног секретара САД, надају да се «усрећити» Русију перспективом уласка у НАТО, па још и приморати је да одговара неким «критеријумима».
А и каква је то радост за нашу земљу да се придружи блоку који током свих шездесет година постојања декларише трансформацију у «инструмент међународне безбедности», а и даље игра улогу батине Запада?
Својевремено је први генерални секретар алијансе, британски Лорд Исмеј афористично формулисао намену организације на чијем је челу: «Keep the Russians out, the Americans in, and Germans down». Лорд је тако без околишења изјавио да је НАТО створен ради решавања три основна задатка: да не пусти Русију у Европу, да у њој осигура америчко присуство и да задржава Немачку. И зар се од тада нешто битније променило?
У свету – да, много се штошта променило, а у политици блока у односу на нашу земљу ни зера. Просто, ако је почев од 50-их година прошлог века НАТО војним средствима реализовао спољнополитичке доктрине «одбацивања», «концентрисаног кажњавања», «задржавања», «флексибилног реаговања» у односу на СССР и земље соцлагера, од 90-их година је «задржавање комунизма» уступило место задржавању нове Русије, тежњама да се Русији онемогући процес стицања статуса велике државе, да се сведе на минимум њен геополитички утицај на постсовјетском простору и, ако успе, да је сатера у границе Московије из XVII века.
За разлику од Организације Варшавског уговора, НАТО се није одлучио на самораспуштање. На против, за 15 година алијанса је преживела пет (!) таласа ширења. И то без обзира на то што су САД, Велика Британија, Немачка, а такође руководиоци НАТО својевремено у више наврата преузимали на себе обавезу да после уједињења Немачке и распуштања Организације Варшавског уговора неће ширити простор алијансе на Исток, неће повећавати војни потенцијал на рачун земаља Централне и Источне Европе.
Како би се оправдало даље опстајање НАТО, почетком 90-их година његово руководство је формулисало тезу о томе, да ће се алијанса кардинално реформисати у вези са новим глобалним циљем – преласком на активније деловање у правцу «ширења демократије и политичког либерализма». Адекватно се ширио и спектар задатака НАТО, од којих су најважнији постали «реаговање на кризе» и «миротворство». То му је давало «законске» основе за мешање у послове суверених држава у случају ако овај или онај политички режим (као у случају са С.Милошевићем или С.Хусејном) слови као недемократски.
Свет се у више наврата уверио, да тај процес нема ни најмање везе са «демократијом» Он сам по себи представља ништа друго до прекрајање зона геополитичког утицаја у центру и на истоку Европе, а такође на читавом постсовјетском простору и потискивања отуда Москве.
Да Северноатлантска алијанса, створена ради војне конфронтације са СССР као геополитичким противником, није наставила да сматра таквом и Руску Федерацију, она би одавно била распуштена. Једини доказ руководства НАТО да нема непријатељске намере према Русији може бити искључиво самораспуштање алијансе. Но, тешко да ће се то и десити. Одбијање Вашингтона и Брисела да разматра такво постављање питања је најбоље сведочанство да је опасност од стране северноатлантског Запада била и остаје главна војна опасност по безбедност Русије совјетске, и Русије демократске. И није важно каквим аргументима на појављивање нових опасности (глобални тероризам, ракетна опасност од стране Ирана и Северне Кореје итд) прибегавају западни руководиоци, образлажући неопходност очувања војно-блоковске структуре.
Зашто се повремено покреће питање евентуалног придруживања наше земље НАТО? Шта је то приморало ту исту америчку администрацију да се поново врати на добрано истрошени сиже? Неки сматрају да би Вашингтон хтео да по ко зна који пут развеје бојазан руског руководства у погледу непријатељства НАТО, други опет тврде да позив Русије у алијансу «није толико игра са Русијом, колико елеменат велике игре са Кином и у мањој мери са Европском унијом».
Мишљења смо да у Државном департменту САД нема наивних људи, који су се надали да ће са неколико умирујућих изјава убедити руску страну у то, да приближавање НАТО границама Руске Федерације не представља опасност за њу саму. Могуће је да акције такве врсте могу придодати додатну тежину Бараку Обами у очима Конгреса.
Разуме се, Вашингтон неће пропустити ни могућност да искористи перспективу успостављања чвршћих веза са Москвом (није важно колико је таква перспектива реална) у својству монете за поткусуривање на међународној арени. Неспорно је да је у интересу САД да не допусти такође и зближавање Русије са Кином већ, на против, да што тешње веже Русију за натовске програме у том истом Авганистану (подсетимо да је у току посете Б.Обаме Москви постигнут споразум о транзиту војних терета НАТО преко територије Русије).
Међутим, одговор на питање да ли је Русији потребно да уђе у алијансу са перспективом да изгуби спољнополитичку самосталност апсолутно је децидан. Не, и још једном не! Упоредо с тиме ми смо реалисти и схватамо да је НАТО значајан фактор међународних односа и да са тим војним блоком треба радити. Али како?
Москва је данас, по нашем виђењу, изабрала перспективни алгоритам деловања. На првом сусрету сталног представника Руске Федерације при НАТО Дмитрија Рогозина са новим генералним секретаром алијансе Андерсом Фогом Расмусеном постављено је питање трансформисања Савета Русија – НАТО из својеврсног брифинг-центра, у коме се стране само информишу о својим ставовима, у механизам за постизање јединственог става о основним проблемима светске политике. Важно је да Савет не прећуткује постојеће разлике и да научи, како је то приметио Д.Рогозин, «да без сувишних емоција те разлике анализира, разматра и превладава».
Дакле, сарађивати са НАТО, стриктно и принципијелно бранећи сопствене интересе. И нипошто се, упркос жељи прозападног дела руске политичке елите, не бацати у загрљај алијансе са ризиком да ћете бити задављени.


Јуриј РУБЦОВ

Izvor: Fond strateške kulture Moskva
 
Natrag
Top