Geopolitika Geostrategija Analize Trendovi

[PYC]

Odisejevo praskozorje
​

Piše Aleksandar Pavić
Izvor: Pečat | mart 31, 2011 at 17:40

Događaji u Libiji potvrđuju da je reč o dokumentovanoj, unapred planiranoj agresiji na suverenu članicu UN, sprovedenoj od strane nadnacionalnih krugova koji su putem „prevrata“ preuzeli vlast u jedinoj svetskoj supersili, čije državne resurse i vojnu silu na štetu američkog „organizma-domaćina“ koriste zarad ostvarenja globalističkih interesa

​

Mnogo je razloga za javno iskazivanje „ličnog nezadovoljstva“ ruskog premijera Vladimira Putina sa Rezolucijom 1973 Saveta bezbednosti UN, kojom je legalizovana najnovija zapadna „humanitarna intervencija“, ovog puta u Libiji. Najočigledniji razlozi već se očituju u javnim negodovanjima ruskih zvaničnika da su „koalicione snage“ uveliko prekoračile okvire Rezolucije i da se, zapravo, avijacija i logistika NATO-a koriste u sadejstvu sa libijskim pobunjenicima – ne da bi se „zaštitili civili“, oni „uzgred“ (tj. kolateralno) i sami ginu od NATO-bombi – već da bi se vojno uticalo na ishod građanskog rata (razvio se upravo zahvaljujući zapadnom mešanju i podstrekivanju) koji je nepovratno zahvatio Libiju.

PRAVO NA „PRUŽANJE ZAŠTITE“
No, još ozbiljniji razlog za nezadovoljstvo i brigu, i to ne samo Vladimira Putina, zasigurno se može naći u činjenici da Rezolucija 1973 predstavlja još jedan presedan, on je podigao stepen razbuktale svetske krize na još viši nivo. Dovoljno je samo citirati Sarkozijeve reči, na prošlonedeljnom EU samitu u Briselu prvi je progovorio o „post-UNSB 1973 svetu“, tj. svetu stvorenom na krilima ove Rezolucije, prema kojoj su i Rusija i Kina, ali i Nemačka, ostale „uzdržane“. Naime, francuski predsednik je jasno rekao da je Rezolucija 1973 stvorila „pravni i politički presedan vezan za pravo na pružanje zaštite“ – i to 24. marta, tačno na dvanaestogodišnjicu početka bombardovanja SRJ, kada je prvi put i ustanovljen presedan za „humanitarna bombardovanja“ režima širom sveta koji nisu po volji onih koji danas istinski vladaju „zapadnim silama“. Uz to, Sarkozi je bio vrlo jasan u pogledu istinski globalnih posledica UNSB 1973, što praktično znači da će „uzdržanost“ Rusije i Kine relativno brzo – a i redovno – biti podvrgnute novim iskušenjima. Jer, prema Sarkoziju, ono što je uspostavljeno je „post-UNSB 1973 model svetskog upravljanja“:
„Svaki vladar treba da shvati, a pogotovo bi svaki arapski vladar trebalo da shvati, da će reakcija Međunarodne zajednice i Evrope od ovog trenutka pa nadalje biti ista: bićemo na strani mirnih (!) demonstranata koji ne smeju da budu nasilno suzbijani.“ Razume se, dodaje Sarkozi, „u svakoj demokratiji može doći do demonstracija koje mogu postati nasilne, ali nijedna demokratija ne može da prihvati da vojska koristi živu municiju protiv demonstranata. Ovo je pozicija Francuske i ona se neće menjati bez obzira o kojoj je zemlji reč“. Francuski predsednik tom prilikom nije objasnio zašto se slični standardi već nisu primenili na npr. Bahrein ili Saudijsku Arabiju. Niti je objasnio šta treba da uradi zemlja čije „mirne demonstrante“ naoružavaju upravo te iste zapadne sile, kao što već danima svedoče pojedini zapadni izveštači sa libijsko-egipatske granice, preko kojih, prema londonskom „Telegrafu“, oružje nesmetano prolazi „uz blagoslov Amerikanaca“. Nažalost, „uzdržanost“ nezapadnih sila dozvoljava, bar zasad, da ovakva pitanja ostanu na nivou retoričkih. Pitanje je samo – koliko dugo će još tako moći. Možda pomalo nervozno reagovanje Vladimira Putina svedoči da mu njegov državnički instinkt govori da i neće moći još dugo. Jer, još u februaru je jedan od glavnih sponzora „obojenih revolucija“ širom sveta, američka paradržavna organizacija „Fridom haus“, „glasno razmišljajući“ o tome ko bi, posle Mubaraka, mogao da bude sledeći, navela Gadafija – ali i Lukašenka. Što bi moglo svrstati rusku uzdržanost prilikom izglasavanja UNSB 1973 u istu ravan sa potpisivanjem Pakta Ribentrop-Molotov 1939. godine – kao kupovinu vremena za što bolju pripremljenost za neminovnu, direktnu agresiju. Naravno, uz uslov da svest o opasnosti koja leži odmah iza horizonta uistinu postoji. Sarkozi je i tu od neprocenjive koristi u bacanju svetla na stvar: „Ovde je reč o Evropi kao političkoj sili, s vojnim sredstvima u službi njenih političkih ambicija.“ S obzirom na to da je Ministar odbrane Srbije najavio skoro potpisivanje bezbednosnih sporazuma sa EU, neka ostane zabeleženo da smo bili upozoreni kakva se vrsta angažmana može iz Brisela tražiti od naših vojnih snaga u bliskoj budućnosti.

DOKAZNI MATERIJAL IZ „UTROBE ZVERI“
Možda će se nekima poređenja sa sovjetsko-nemačkim paktom iz 1939. godine činiti preteranim, možda će se tvrditi da ne može biti poređenja između sadašnjeg „demokratskog Zapada“ i Nemačke iz 1930-ih godina, a da se ovde, pri tom, radi o „reagovanju“ na „humanitarnu“ krizu koja, uz to, „može da se prelije“ na susedne zemlje, kako je stvar opisao Barak Obama u svom obraćanju naciji 28. marta. No, pre nego što prebrzo reaguju, bilo bi dobro da se „branioci zapadnih vrednosti“ podrobnije upoznaju sa još nekim činjenicama, koje govore u prilog tezi po kojoj sadašnji zapadni angažman u Libiji i celom regionu nije tek puko „reagovanje“, već plod dugogodišnjih nastojanja i planiranja. Nečega što su Nirnberška načela, koja su 1950, na osnovu Rezolucije 177 Generalne skupštine UN, kodifikovana kao „načela međunarodnog prava“, okarakterisala kao „zločine protiv mira“: „1. Planiranje, priprema, započinjanje ili vođenje rata agresije, ili rata koji krši međunarodne ugovore, sporazume ili garancije; 2. učešće u zajedničkom planu ili zaveri radi izvršavanja bilo kojeg od akata pomenutih pod 1.“ Dodatna pogodnost je kada dokazni materijal dolazi upravo iz „utrobe zveri“, tj. iz usta istaknutog pripadnika zapadnog establišmenta. Reč je o starom srpskom znancu, (penzionisanom) generalu i zločincu Vesli Klarku.
Trećeg oktobra 2007. godine, Klark je održao predavanje u prestižnom „Komonvelt klubu“ u San Francisku, povodom izlaska svoje nove knjige, a i povodom davanja podrške predsedničkoj kampanji Hilari Klinton. Verovatno ponesen strašću partijske borbe, kao i ličnom ambicijom, Klark je izgovorio stvari na osnovu kojih bi se danas mogla izgraditi, samo kada bi to neko hteo, vrlo pristojna optužnica za zločin protiv mira u Libiji. I to ne protiv Gadafija, već protiv Nobelovca u Beloj kući i njegove borbene pudle.
Kritikujući Bušovu iračku politiku, Klark je smatrao bitnim da njegova američka publika „razume kako smo došli tu gde smo danas“. Naime, prema Klarku, koreni Bušovog napada na Irak 2003. godine „ne leže u pojavi Muhameda, niti u stvaranju Izraela“, već se mogu naći u – 1989. godini. Naime, tada je došlo do „potpuno neočekivane“ pobede u Hladnom ratu, posle čega su SAD jednostavno „izgubile svoju strategiju, svoju svrhu u svetu, izgubili smo organizaciona načela koja su držala NATO na okupu“, tako da su devedesete prošle u nekoj vrsti lutanja, gde su SAD, na primer, izvodile akcije poput invazije Haitija, a da oružane snage nisu imale pojma koja tačno strategija stoji iza svega toga. Sve se, međutim, promenilo – 11. septembra 2001. godine, tada je direktno citirajući Klarka došlo do „političkog prevrata“ u SAD, kada su „neki vrlo tvrdi ljudi preuzeli vođenje politike u svoje ruke“.
Tada već u penziji, Klark je deset dana posle 11.9.2001. godine rešio da poseti neke stare prijatelje u Pentagonu. Prvo je naleteo na tadašnjeg Sekretara za odbranu Ramsfelda, on mu je, u prolazu, odbrusio: „Niko nama neće govoriti kada i gde ćemo da bombardujemo.“ Zatim je naišao na jednog generalštapskog oficira, koji je delovao prilično zabrinuto. „Gospodine,“ reče on Klarku, „napašćemo Irak.“
„Zašto?“„Ne znamo“ reče oficir, sležući ramenima.„Da li su možda povezali Sadama sa 11. septembrom?“„Ne.“
Nekih šest sedmica kasnije Klark se ponovo našao i Pentagonu ponovo sa istim oficirom, koji je ovog puta delovao još zabrinutije.„Da li još uvek nameravamo da napadnemo Irak?“ pitao je Klark.„A, ne, gospodine, stvar je mnogo gora. Napašćemo i uništiti vlade sedam država u roku od pet godina. Počećemo sa Irakom, a zatim dolaze Sirija, Liban, Libija, Somalija, Sudan i Iran.“
Klark se zatim setio razgovora koji je vodio sa Polom Volfovicom 1991. godine, kada je ovaj bio „treći čovek Pentagona“ (godine 2001. je bio zamenik sekretara za odbranu).
„Trebalo je da se oslobodimo Sadama,“ vajkao se Volfovic. („Ovo se,“ objasnio je Klark publici, „dešavalo odmah posle šiitskog ustanka koji smo mi provocirali, a zatim smo sedeli skrštenih ruku i nismo se mešali.“) „Ali smo naučili jednu stvar, da možemo da koristimo našu vojsku u regionu, a da nas Sovjeti neće zaustavljati. Imamo jedno pet do deset godina da očistimo sve ove sovjetske klijentske režime – Siriju, Iran, Irak, pre nego što se pojavi sledeća supersila koja će nam se suprotstaviti.“

OČIGLEDNA KONTRADIKCIJA
Na prvom mestu očigledna je kontradikcija između Klarkove tvrdnje o američkoj „strateškoj izgubljenosti“ tokom 1990-ih i očigledne, lucidne strateške usmerenosti koju je ispoljio Volfovic još 1991. godine. Ono što je takođe zanimljivo je da Volfovic neosporno spada među one za koje Klark tvrdi da su izveli „politički prevrat“ posle 11. septembra, što znači da je strategija već postojala, ali da je puna politička kontrola nad njenim sprovođenjem konačno uspostavljena odmah posle napada na Svetski trgovinski centar.
U svom izlaganju, Klark je više puta podvlačio tezu da „američki narod nije glasao“ za Bušovu bliskoistočnu politiku i da se ona vodi nauštrb vitalnih nacionalnih interesa, poput „obnove infrastrukture, smanjenja nezaposlenosti, poboljšanja zdravstva“ itd. Ista se stvar može reći skoro četiri godine kasnije, s tim što je Obamina Amerika u mnogo lošijoj ekonomskoj situaciji.
Ukratko, u Libiji imamo posla sa svesnom, dokumentovanom, unapred planiranom agresijom na suverenu članicu UN, sprovedenu od strane istih, očigledno nadnacionalnih krugova koji su putem „prevrata“ preuzeli vlast u jedinoj svetskoj supersili, čije državne resurse i vojnu silu na štetu američkog „organizma-domaćina“ koriste zarad agresivnih globalističkih interesa i izazivanja novih, agresivnih akcija u bliskoj budućnosti, mimo ustava i institucija. Međunarodnog prava više nema, kao ni nacionalnih zakonodavstava na Zapadu, sposobnih da se odupru uzurpiranju sopstvenih institucija i oružanih snaga za ciljeve koji su protivni i samim njihovim nacionalnim interesima, kao i interesima svetskih nacija u celini.

 

[PYC]

DA LI JE JUŽNI TOK U OPASNOSTI?
​

Autor: Marko Filijović
Izvor: balkanmagazin.net, 31. mart 2011

Ko je sve i kada isticao štetnost projekta Južni tok sa aspekta energetske bezbednosti Republike Srbije i šta leži u osnovi „ponovnog otkrivanja Balkana“ iz evroatlantske energetske perspektive i revizije važnosti uloge Srbije u regionu.

Iako je srpsko-ruski energetski sporazum o izgradnji „Južnog toka“ potpisan još 2008. godine, a Studija izvodljivosti za etapu koja prolazi kroz Srbiju okončana krajem 2010. godine, pojavljuje se sve više onih koji ističu štetnost ovog ugovora po Republiku Srbiju. Zbog toga pojedini analitičari, poput Ane Filimonove i Vasilija Miškovića, smatraju da se „priprema udar na Južni tok“ (1), tj. da postoji „tajni plan za rušenje Južnog toka“ (2), za koji se zalažu kako unutardržavni, tako i spoljni faktori, a sve u cilju sprečavanja ruske energetske dominacije. Iako obrazloženje za navedeno ovi autori pronalaze u različitim argumentima, pre svega u povećanju političkih pritisaka da se anulira ruski gasni koridor, niko od njih do sada nije naveo šta je to što bi pored Nabuko (Nabucco) gasovoda, kao ključnog evropsko-američkog projekta, eventualno moglo zameniti postojeći srpsko-ruski aranžman u kontekstu širih panevropskih energetskih agendi, odnosno koji bi to američki i evropski planovi mogli obogatiti projekat Nabuko tako da on postane supstitut postojećim ruskim infrastrukturnim rešenjima na Balkanu.
Ovaj kratak rad pokazaće šta leži u osnovi „ponovnog otkrivanja Balkana“ iz evroatlantske energetske perspektive i revizije važnosti uloge Srbije u regionu. No, pre toga potrebno je objasniti odakle dolaze osnove za sumnju Filimonove i Miškovića, odnosno ko je sve i kada isticao štetnost projekta Južni tok sa aspekta energetske bezbednosti Republike Srbije.

Južni tok – loš posao za Srbiju?
Odmah nakon potpisivanja srpko-ruskog energetskog sporazuma pokrenuta je polemika oko toga da li će realizacija projekta doprineti uvećanju stepena energetske stabilnosti regiona ili će isti, zbog konkurencije evropskim planovima diverzifikacije, učiniti panevropski region i posebno region Balkana poljem geopolitičkog nadmetanja u obliku nekakve „nove velike igre“.
Analizirajući razvoj situacije sa aspekta energetske bezbednosti na nacionalnom i regionalnom nivou, mnogi domaći i inostrani eksperti iz oblasti energetike i bezbednosti konstatovali su da će pozitivni efekti od realizacije ovog infrastrukturnog poduhvata biti višestruki. Za neke inostrane analitičare, Južni tok predstavlja „praktično jedini stvarni panevropski projekat, koji će umnogome pomoći liberalizaciju i integraciju na Balkanu“ (3). Neki domaći zvaničnici u realizaciji Južnog toka vide šansu da se Srbija „posle 20 godina priključi velikim međunarodnim infrastrukturnim projektima“, kao i da će „njegova realizacija značajno doprineti energetskoj bezbednosti zemlje“ (4). Međutim, bilo je i onih koji smatraju da projekat Južni tok karakteriše i mnoštvo mana. Tako na primer, nezavisni savetnik za strana ulaganja, Milan Kovačević, posmatrajući situaciju sa aspekta energetske bezbednosti Republike Srbije, ističe da bilateralni aranžman Srbije i Rusije karakterišu brojni propusti. U jednom intervjuu 2008. godine Kovačević je naveo da se propusti pre svega „ogledaju u tome što u samom startu nije jasno precizirano koja će biti dužina gasovoda, tj. na kojem mestu će gasovod tačno ući u Srbiju i na kojem izaći, na putu do krajnjeg odredišta.“ Nadalje, „vlasništvo srpske strane nad kompanijom koja će rukovoditi gasovodom biće ograničeno na 49%, a pored toga, nigde u Ugovoru nije precizirano da li će zemljište koje Srbija obezbedi za izgradnju gasovoda, biti i ukapitalisano.“ (5) Osim retkih pojedinaca, energetskih i političkih ekperata, niko u Srbiji i inostranstvu nije analizirao i komentarisao sve detalje vezane za realizaciju pomenutog projekta. Većina analitičara bila je koncentrisana na šire političke konsekvence potpisivanja sporazuma između Srbije i Rusije, te je polemika bila smeštena više u polju međunarodne politike, a manje u domenu nacionalne ekonomije ili bezbednosti. Što se tiče političkog miljea Republike Srbije, u trenutku potpisivanja sporazuma, osim nekih opozicionih prozapadno orijentisanih stranaka, takođe nije bilo prevelikog političkog suprotstavljanja otpočinjanju saradnje sa Rusijom. Štaviše, ona je u velikoj meri podržavana, a u široj javnosti ohrabrivan je stav da je ovakav ugovor između Srbije i Rusije preko potreban, kako bi se obezbedila ruska podrška po pitanju „kosovskog problema“. Mnogi su tada komentarisali da sporazum u ovako važnoj grani ekonomije približava Beograd i Moskvu. Međutim, kako je vreme odmicalo i kako se izrada Studije izvodljivosti privodila kraju, o Južnom toku se sve više govorilo kao o nekvalitetnom aranžmanu i posebno su isticani propusti u vezi sa priključenim ugovorima – privatizacija Naftne Industrije Srbije (NIS) i izgradnja gasnog skladišta Banatski Dvor.
U tom smislu, Marko Savković je 2007. godine naveo da su planovi vlade Republike Srbije bili znatno drugačiji od onih u momentu privatizacije. Autor objašnjava da je još 2006. godine, rukovodeći se željama vlade Republike Srbije, konzorcijum Meril Linč-Rajfajzen predložio program privatizacije koji se sastojao iz tri faze. Pozivajući se na zvaničnu prezentaciju Ministarstva energetike, Savković objašnjava da bi u prvoj fazi bila prodata četvrtina paketa akcija na tenderu, a zatim još 12,5% akcija istom kupcu po osnovu dokapitalizacije, te 15% akcija radnicima i penzionerima NIS-a. Ministarstvo rudarstva i energetike, ističe autor, je takvo rešenje obrazložilo time što NIS privatizacijom dobija potreban kapital i stručno znanje, a ugovorna obaveza investitora obavezuje da najpre izvrši dokapitalizaciju. Investitor bi tako mogao da, putem dokapitalizacije bez učešća vlade, stekne najviše 49% udela u vlasništvu nacionalne naftne kompanije. Usvajanjem ovakvog rešenja, kaže se u saopštenju Ministarstva rudarstva i energetike, „Vlada zadržava značajna upravljačka prava, čime bi se sačuvao nacionalni i državni interes“ (6). Međutim, kasnije je vlada Republike Srbije odlučila da NIS privatizuje bez tendera, pri čemu je ruskoj strani dat akcijski paket od 51%. Ovo se danas, između ostalog, smatra ključnim propustom u energetskom ugovoru sa Rusijom, koji sada ističe mnoštvo nezavisnih eksperata, ali i sve više političkih stranaka u Srbiji. Tako na primer, urednica internet sajta „Enerdžiobzerver“, Sijka Pištolova, objašnjava da je za prodaju NIS-a vezano i ustupanje prava na naftna nalazišta za koje ova kompanija ima koncesije kako u Republici Srbiji, tako i u Angoli. Ona je mišljenja da su makar nalazišta nafte trebala biti izuzeta iz prodaje kompanije (7). Međutim, Ana Filimonova, u izražavanju sumnje da se sprema napad na Južni tok, smatra da su mnogo važnije izjave političkih partija, te da su upravo one ključni faktor u destabilizaciji energetskog ugovora sa Rusijom. U tom smislu ona, kao indikativne, navodi izjave eksperta za energetiku i člana Predsedništva Srpske Napredne Stranke, Zorane Milanović-Mihajlović, koja tvrdi da je ukupan prateći paket Južnog toka praktično bio „poklon Rusima“. Objašnjavajući da je „Srbija 2008. godine potpisala nepovoljan sporazum“, ona (Zorana Mihajlović-Milanović) ističe da „za uvoz nafte Srbija sada troši milijarde evra, a mogla je uštedeti 250 miliona godišnje“. Zatim da će „Rusija za manje od 5 godina iscrpeti svu naftu, tako da će Srbija ostati bez energoresursa“, te da je „NIS prodat za 400 miliona američkih dolara, dok srpske rezerve nafte iznose 250 miliona evra godišnje“, kao i da je „prošlo već 10 godina, a gasovoda Južni tok još uvek nema“ i td (8). Ovakve i slične izjave, prema Filimonovoj, kreiraju ambijent koji pobuđuje sumnju da će projekat Južni tok doživeti finalizaciju, jer pored unutardržavnih ovakvu situaciju koriste i međunarodni faktori koji bi želeli da se drugi projekti pojave kao ključni kada je u pitanju balkanski prostor. Evropska Unija (EU), kao i Sjedinjene Američke Države (SAD), favorizuje gasovod Nabuko. Uzimajući u obzir njihove težnje, intenziviranje energetske diplomatije duž planiranog energetskog lanca Nabuko, kao i nekvalitetnost srpske energetske diplomatije o kojoj govori Milan Kovačević, nije nerealno očekivati da će se pritisak na Južni tok povećati. Kovačević objašnjava da je srpska energetska diplomatija u velikoj meri zakazala, čak i kada je u pitanju cena gasa. On objašnjava svoju tvrdnju činjenicom da „je Bugarska (takođe jedna od učesnica projekta Južni tok) izbegla posrednika u snabdevanju gasom i smanjila nabavnu cenu. Sa druge strane, u svim energetskim poslovima u Srbiji, ruskoj strani je dato većinsko vlasništvo bez ikakvog objašnjenja, a osim toga, mnogo je nejasnoća i u zajedničkoj firmi za izgradnju skladišta gasa Banatski Dvor.“ Isti ekspert tvrdi da je „nesposobnost pregovarača potvrđena i kada je u pitanju posrednik u isporuci gasa, budući da Republika Srbija i dalje to radi preko `Jugorosgas-a`, koji je postao vlasnik gasovodne mreže na jugu Srbije, obzirom da finansira gasovod Niš-Dimitrovgrad“ (9). Dakle, sve je više objašnjenja zbog čega je aranžman sa Rusijom neadekvatan, može se reći i ekonomski neproporcionalan. Međutim, ovo nije slučaj vezan samo za Srbiju. Kako ističe mladi moldavski analitičar, Kornel Sjurea (Cornel Ciurea), objašnjavajući svoje odluke na najrazličitije načine, Ukrajina i mnoge balkanske zemlje „počele su da se ponašaju skoro neurotično, balansirajući između diferentnih geopolitičkih konfiguracija“. Autor navodi primer Bugarske koja je krajem 2010. godine „pokrenula pitanje povlačenja iz dva energetska projekta koje je inicirala Rusija (gasnog koridora Južni tok i izgradnje nuklearne elektrane Beleni), isključivo na zahtev Vašingtona iako je prethodno pristala da učestvuje. U isto vreme, još jedna članica NATO-a, Rumunija, je pri tom već pokrenula ideju o tome da upravo ona u projektu Južni tok zameni Bugarsku, što svakako ne odgovara Vašingtonu, jer bi se time podrio konkurentski gasovod Nabuko“, kao ključni evropski projekat (10). Iako su ovakve promene strateških odluka evidentno proizvod spoljnih pritisaka, one su često objašnjavane unutrašnjim ekonomskim i drugim razlozima. Uzimajući u obzir sve navedeno, i sve aktivniju energetsku politiku EU u kaspijskom i bliskoistočnom regionu da se Nabuko realizuje, sumnja pojedinaca da je reč o „udarima na Južni tok“, svakako se čini opravdanom. Međutim, ovome treba dodati i objašnjenje o tome šta konkretno stoji iza ovih komentara i ukupnih dešavanja na balkanskom energetskom prostoru. Odnosno, da li pored ukazivanja na nedostatke u aranžmanima na relaciji balkanske zemlje-Rusija, postoje i neki konkretni(ji) predlozi evropskih i/ili američkih partnera o tome na koji način bi trebalo da izgledaju „obostrano profitabilni“ energetski projekti i izgradnja dugoročne regionalne energetske stabilnosti.

Napad na Južni tok „čitavim frontom“
Otkada se u političkim i akademskim krugovima pojavila ideja o tome da Južni tok može biti na neki način ugrožen, tj. da njegova realizacija može ne samo kasniti, već i izostati, različita tumačenja motiva i načina, pa i posledica takvog scenarija su predočena. Najčešće su to objašnjenja koja počivaju na političkom delovanju uključenih aktera i/ili ekonomskim nedoslednostima koja prate rusko-balkansku saradnju. Međutim, niko još uvek nije postavio pitanje na koji način Nabuko kao glavni takmac Južnom toku može postati pristupačan za sve zemlje Balkana, prevashodno za one koje pripadaju tzv. „Zapadnom Balkanu“, ukoliko Južni tok ostane nerealizovan. Odnosno, na koji način Nabuko može privući balkanske i posebno zapadnobalkanske zemlje, što bi podrazumevalo kvalitetniju infrastrukturnu povezanost, veći stepen stabilnosti i sigurnosti energetske dobave i korektnije ekonomske aranžmane u oblasti energetike. Ovo je pitanje od ključnog značaja, posebno ako se zna da Nabuko zaobilazi čitav Zapadni Balkan i ukoliko se u obzir uzme činjenica da mnogi, ne samo balkanski već i evropski, analitičari smatraju da „se Južni tok razvija kao jedini stvarni panevropski projekat“ jer je „uspeo da privuče više država i više članica EU nego ITGI (Iran-Turska-Grčka-Italija) ili Nabuko.“(11) Jedan od poslednjih izveštaja prestižnog američkog Centra za strateške i međunarodne studije – CSIS (Centre for Strategis and Internationl Studies - CSIS) mogao bi ponuditi odgovor. Izveštaj koji nosi naziv Rekonekcija Zapadnog Balkana: Energetska dimenzija (Re-linking the Western Balkans: The Energy Dimension) objavljen je krajem 2010. godine u saradnji sa Helenskim centrom za evropske studije (Hellenic Centre for European Studies – EKEM) iz Atine. Izveštaj, pored analize postojećeg stanja u pogledu energetske infrastrukture i uopšte energetskog tržišta na Balkanu, razmatra propuštene šanse sa aspekta EU i SAD u domenu energetike, a sa ciljem promocije interakcija i integracija država regiona, i posledično njihove integracije sa EU. Naime, izveštaj uočava sve strategijske propuste u delovanju Brisela i Vašingtona kada su u pitanju evroatlantske integracije Balkana u domenu energetike. U izveštaju se ističe da su ti propusti ogromni, te da značaj pojedinih zemalja, odnosno njihov strategijski položaj u odnosu na celokupnu regionalnu matricu, nije kvalitetno percipiran. U tom pogledu, Srbiji je dat najveći prioritet. Na strani 5. pomenutog izveštaja posebno se napominje da je projekat Južni tok u značajnoj meri usložio evroatlantske planove, a da je rusko-srpski aranžman, koji je ojačao ruske pozicije u regionu (prevashodno ruskom kupovinom NIS-a) isključivo proizvod zanemarivanja Srbije, tj. „njene diplomatske izolacije od strane Zapada prouzrokovane kosovskim pitanjem“ (12). Pažnja koja je u izveštaju posvećena Srbiji, motive nalazi prevashodno u njenoj geografskoj poziciji. Čini se da SAD i njihovi evropski partneri kao da „ponovo otkrivaju Balkan“. Na osnovu ove „nove analize balkanskog energetskog potencijala“ date su brojne preporuke, koje u obliku strategijskih politikâ treba da posluže vlastima u Briselu i Vašingtonu kako bi se reorganizovale i kvalitetnije sprovodile energetsku diplomatiju u regionu, odnosno uzele u obzir ukupan potencijal svih pojedinačnih zemalja, istovremeno uvažavajući i njihove nacionalne potrebe. Kao osnova, predložen je intenzivan razvoj energetske mreže, sa posebnim naglaskom na tzv. regionalne interkonektore.
U segmentu naftne infrastrukture predloženo je: promovisanje podrške pokušajima grčkog Helenik Petroleuma (Hellenic Petroleum) da proširi naftovod Solun-Skoplje do Prištine i Niša preko odgovarajućih institucija EU i Energetske zajednice; podrška finansiranju studije izvodljivosti za konstrukciju naftovoda Srbija-Hrvatska koji bi funkcionisao nezavisno od Adrija sistema i projekta Konstanca-Trst; odobrenje finansijske pomoći za konstrukciju proizvodne linije Albanija-Kosovo koja se može nastaviti do Crne Gore, čime bi se ekonomski najslabijim državama omogućila uvozna diverzifikacija; i ukupna rehabilitacija svih naftnih rafinerija.
U domenu gasne infrastrukture predloženo je: konstruisanje inverznog gasnog interkonektora Srbija-Hrvatska; podrška blagovremenom završetku inverznog interkonektora Bugarska-Srbija (za koji već postoji dogovor); podrška finansiranju studije izvodljivosti potencijalnih interkonektora od Srbije i Hrvatske do Nabuko gasovoda, kako bi se pospešila diverzifikacija uvoza za ove zemlje; podrška kompletiranju studije izvodljivosti za konstrukciju gasnog interkonektora Srbija-Rumunija koji bi pomogao Srbiji (i u nastavku Bosni i Hercegovni) u slučaju nove gasne krize, bez obzira na ishod projekta Nabuko(!); podrška finansiranju studije izvodljivosti za gasni interkonektor između Grčke i Albanije, i Grčke i Makedonije; i uspostavljanje regionalnog Kriznog plana (Gas Emergency Response Plan) u okviru tekućih pregovora vezanih za predlog Evropske Komisije oko revizije Direktive za bezbednost gasnih zaliha (Security of Gas Supply Directive) iz 2004. godine (13).
U zaključku izveštaja napominje se da je inicijativa za navedeno potekla od dve bazične pretpostavke: „Prvo – da je veća kooperacija, harmonizacija i integracija Jugoistočne Evrope, u svim njenim dimenzijama, od transporta i trgovine do energije i bezbednosti, relevantna za ceo region, uključujući i članice EU, poput Grčke, Slovenije, Bugarske i Rumunije. Takav proces doprineo bi gradualnom integrisanju svih zapadnobalkanskih zemalja u EU i Severnoatlantsku Alijansu - NATO (North Atlantic Treaty Organization - NATO). U suprotnom, nemar i nedovoljno posvećivanje pažnje ovom regionu od strane međunarodnih institucija i ključnih političkih aktera, može doprineti novim problemima, pa čak i otpočinjanju novih konflikata u najnestabilnijim delovima regiona u vremenu koje dolazi; i drugo – da će partnerstvo SAD i Grčke pozitivno uticati na regionalne integrativne procese, posebno jer obe strane imaju obavezu da osiguraju čitav region za rastuću evroatlantsku zajednicu. Za Grčku, stabilizacija Zapadnog Balkana osnažiće njenu nacionalnu bezbednost i povećaće investicione prilike, pa konsekventno i ekonomski razvoj. Za SAD, konsolidacija mladih demokratija u regionu i uvećanje interdržavne saradnje obezbediće strategijsku dividendu nakon dve decenije političkog, ekonomskog i vojnog investiranja u stabilizaciji Jugoistočne Evrope.“ (14)
Iako izveštaj nije sastavni segment zvaničnih spoljnopolitičkih strategija SAD i EU, ne treba smetnuti s uma njegov politički značaj i potencijal njegove buduće upotrebe, posebno ako se zna da je jedan od ključnih savetnika Centra (CSIS) i bivši savetnik predsednika SAD za nacionalnu bezbednost od 1977-1981. godine, upravo čovek koji je prema mnogima u velikoj meri doprineo ishodu Hladnog rata i osigurao primat SAD na globalnom planu u posthladnoratovskom periodu.(15)
Uzimajući u obzir da je nakon ovog izveštaja usledio još jedan pod nazivom Rekonekcija Zapadnog Balkana – transportna dimenzija (Re-linking the Western Balkans: The transportation dimension) (16) koji je izradio isti izvor, ne može se izbeći pomisao da je na pomolu značajnija i sveobuhvatnija politika koja se tiče (ponovnog) preuređenja zapadnobalkanskog i generalno balkanskog prostora u domenu strateške infrastrukture pod vođstvom SAD. Kao zagovornici Nabuko gasovoda, SAD u poslednje vreme sve više pažnje poklanjaju odnosima sa Balkanom. O tom svedoči i naširoko promovisani ekonomski Samit SAD – Balkan koji je održan krajem marta 2011. godine. Doduše, iako je bila pozvana, Srbija je odsustvovala (zbog spornog pozivanja nelegalno proglašenog Kosova u svojstvu ravnopravnog entiteta sa ostalim državama Balkana). Prema guverneru Merilenda, Martinu O`Meliju (Martin O’Melley), važnost ovog samita demonstrirana je i angažovanjem Stejt Departmenta prilikom njegove organizacije, a pitanja koja su pokrivena na skupu podrazumevaju pre svega oblasti: energetike, vojne industrije i transporta (17). O tome do koje mere sežu novi strateški koncepti SAD i njenih saveznika u približavanju Balkana evroatlantskom političkom prostoru, govore i planovi ove velesile i pojedinih članica EU da se balkanski region u određenoj meri poveže sa Širim crnomorskim prostorom (Wider Black Sea Region) kroz različite koncepte integrativnih mikseva među kojima prednjači do skora nepopularni BSEC - Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju (BSEC - Organization for Black Sea Economic Cooperation). Ova organizacija otkada je osnovana 1992. godine, nije bila prepoznata od strane EU i SAD kao relevantan mehanizam za rešavanje mnogih problema u tzv. „nezbrinutom regionu“. Tek nakon što se Turska koja je inače inicijator ovog projekta i dugogodišnji saveznik SAD, pa i članica NATO-a, umorila od konstantnog odbijanja EU da je „primi pod svoje okrilje“ i postepeno okrenula ka svojim istočnim susedima, pre svih Rusiji i Iranu, SAD i pojedine evropske zemlje počinju da promovišu značaj ove organizacije. Na ovo se nadovezuje još jedan značajan aspekt geopolitičke analize. Naime, Turska za EU i SAD predstavlja ključnu državu, posmatrajući situaciju sa aspekta geopolitike energenata. Dva jedina energetska koridora koja za sada zaobilaze Rusiju na putu od Kaspija do Mediterana, nalaze se upravo u Turskoj. U pitanju su BTC (Baku–Tbilisi–Čejhan) i BTE (Baku–Tbilisi–Erzerum) energeteski pravci. U višedimenzionalnom pristupu, SAD i EU, ujedno teže da „zadrže Tursku pod svojim okriljem“ podržavajući njene regionalne planove, dok sa druge strane približavaju Tursku Balkanu, želeći da objedine dva regiona u jedan panregionalni koncept, koji bi u budućnosti bio celokupno evroatlantskog karaktera, i koji bi se, ukoliko se za to javi potreba, mogao bez većih prepreka izolovati od ruskog uticaja (18). U tom smislu ne čudi činjenica da poslednja administracija SAD, Fondacija „Džordž Maršal“ i još neke nemačke fondacije uveliko rade na okupljanju široke akademske javnosti i organizovanju brojnih seminara, kako bi se institucionalizovao identitet crnomorskog regiona. Ovakve aktivnosti, tvrde određeni autori, govore ne samo o akademskom prihvatanju koncepta, već i o političkim aspiracijama. Kako primećuje Svante Kornel (Swante Cornell), konceptualizacija šireg Crnomorskog regiona omogućava inkluziju širokog opsega bezbednosnih mera – od energetskog snabdevanja, preko organizovanog kriminala, do odmrzavanja konflikata u Moldaviji i Kavkazu. Isti autor zaključuje, „mnogo važnije, ovo nije samo invencija, već nešto što reflektuje ovovremenu realnost, konzistentnu sa promenama evropskog bezbednosnog okruženja“ (19). Sudeći po tome da i Rusija ima sopstvene planove za izgradnju panregionalne bezbednosne zajednice, i da sve više radi na jačanju partnerstva sa Turskom i Iranom, jasno je da EU i SAD očeukuju brojni izazovi na ovom putu. Upravo zbog toga, „novi koncept“ u pristupu Balkanu i posebno Zapadnom Balkanu, javlja se kao neizbežan. Alić napominje da je EU upravo zbog ovih dešavanja svoje pojedinačne kancelarije u zemljama Balkana, zamenila jednom kancelarijom koja sad deluje na nivou čitavog regoina (20). Ovome se može dodati i to da je na pomolu „novi strateški pristup NATO-a Zapadnom Balkanu“ (21). U okviru izveštaja koji je izradio EKEM, pod nazivom NATO i Zapadni Balkan – Novi strateški koncept, stari izazovi (NATO and the Western Balkans - New Strategic Concept, Old Challenges), poziciji Srbije u okviru odnosa NATO-Zapadni Balkan pridaje se poseban značaj. U izveštaju se navodi da je stav Srbije prema NATO integracijama veoma jasan i da Srbija ne odustaje od svoje sadašnje pozicije. Međutim, takođe se ističe da slanje vojnih predstavnika Republike Srbije u NATO predstavništva i ponovno otvaranje Zajedničke kancelarije NATO-Ministarstvo odrbane Republike Srbije 2010. godine (nakon što je bila zatvorena po proglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije) za NATO predstavlja pozitivan znak (22).
Vraćajući nivo analize na energetski sektor i na poziciju Srbije u svemu, može se zaključiti da su pretpostavke o tome da Južni tok može biti „napadnut upravo u Srbiji“ (23), u određenoj meri opravdane. Ona (Srbija) za sve aktere u okruženju predstavlja poseban izazov. Za SAD, kao što se može uočiti, ona se pojavljuje u ulozi centralne figure u „novom pokušaju da se izgradi energetska stabilnost regiona“. Za EU, ona predstavlja potencijalnog partnera koji poseduje značajnu geografsku poziciju na Balkanskom poluostrvu, koji pri tom nije ni njena članica, a ni sastavni deo NATO-a. Za Tursku, Srbija je i politički izazov, i geopolitička meta, ali i šansa da se Turska posle dugo vremena ponovo, samo sada u ambijentalno odgovarajućem maniru, ponovo pojavi kao regionalna sila, ukoliko uspe da održi izbalansiran odnos sa svim ostalim ključnim akterima zainteresovanim za ovaj prostor od strateškog značaja. Za Rusiju, Srbija predstavlja ključnog strateškog partnera. Taj odnos sa Srbijom, Rusija za sada želi da održi.
Uzimajući u obzir ukupne geopolitičke rekonfiguracije od Bliskog Istoka, preko Kavkaza i Balkana sve do Evrope, interesantno je primetiti da komentari, kako domaće, tako i međunarodne akademske i posebno političke javnosti o nekvalitetnosti rusko-balkanskih i posebno rusko-srpskih energetskih odnosa koreliraju sa naporima evroatlantske zajednice da se aktivnije uključi u izgradnju balkanske energetske bezbednosti. Tačnije, kako realizacija ruskih energetskih agendi odmiče, tako nastojanja različitih faktora da se ona makar odloži, ako ne i onesposobi, postaju sve izraženija.

Otpornost Južnog toka
O tome da li je na delu „napad na Južni tok čitavim frontom“ ili se jednostavno radi o reviziji nekvalitetnog ugovora koji je tek sada došao na dnevni red srpskih političara, ostaje otvoreno pitanje. Odgovor na njega nije moguće dati, jer bez postojanja jasne državne strategije, nije moguće analizirati aktuelnu situaciju ili projektovati kvalitet donešenih ad hoc strategijskih odluka koje su već u velikoj meri odredile pravac i kvalitet izgradnje energetske bezbednosti Republike Srbije. Donošenje nacionalne energetske strategije značajno bi pojasnilo situaciju.
Sa druge strane, ono što se može konstatovati kada je reč o potencijalnoj ugroženosti realizacije bilo kog od dva ključna panevropska projekta (Južni tok i Nabuko), jeste njihova premoć nad drugim, posebno unutarregionalnim planovima. U tom smislu Kostas Ifantis (Kostas Ifantis) i Teodor Tsakiris (Theodor Tsakiris) objašnjavaju da su još 2003. godine postojale intencije da se na balkanskom prostoru izgradi intraregionalna gasna mreža, koja bi bila finansirana od strane država regiona – Grčke i Turske. Grčki energetski gigant DEPA i turska kompanija Botas su lansirale ideju o izgradnji tzv. Zapadnobalkanskog gasnog prstena (Western Balkans Gas Ring Project). Plan je podrazumevao konstrukciju nekoliko gasnih interkonektora malog i srednjeg kapaciteta, koji bi bili snabdevani iz kaspijskih depozita pomoću gasovoda ITGI. 2003. godine DEPA, Botas i državne kompanije zemalja Zapadnog Balkana, potpisale su Memorandum o razumevanju. Međutim, dalje od toga se nije odmaklo. Kao razlozi za napuštanje ove ideje navode se: nedovoljna potražnja za gasom država regiona (sudeći po tome da je ugalj imao i još uvek ima primat u regionalnom energetskom miksu, iako se proces gasifikacije polako sprovodi) i nesigurnost pristupa kaspijskim zalihama (problem sa kojim se pored ITGI suočava i Nabuko). Na kraju su DEPA i Botas odustale od projekta u celini i pridružile se finansijski isplativijim i nacionalno relevantnijim projektima.
Pored Zapadnobalkanskog gasnog prstena, postojale su još dve ideje za balkansko intraregionalno energetsko povezivanje: Trans-jadranski plinovod (Trans Adriatic Pipeline - TAP) i njegov eventualni produžetak – Jonsko-jadranski plinovod (Ionian-Adriatic Pipeline - IAP). Prvi je predviđao prenos kaspijskih i iranskih energetskih deopozita preko Turske, Albanije i Grčke, do Italije i Švajcarske. Nakon prezentacije ovog projekta, ubrzo je reanimirana ideja o Zapadnobalkanskom gasnom prstenu i inicijalni projekat nadograđen je trasom od Albanije ka Crnoj Gori, Hrvatskoj i Sloveniji. Međutim, i ovaj plan, kao i projekat Jonsko-jadranskog plinovoda poništen je najavom izgradnje terminala za tečni prirodni gas u Hrvatskoj, na Krku, ali osnovni problem je što su se svi ovi projekti smatrali direktnom konkurencijom ITGI i Nabuko projektima, koje planira EU. Takođe, napominju Ifantis i Tsakiris, intenzivna kampanja projekta Južni tok učinila je da oni definitivno postanu neostvarivi (24).
Uzimajući u obzir sve navedeno u okviru ove kratke analize, može se zaključiti da Južni tok i Nabuko za sada ostaju ključni panevropski energetski projekti. Međutim, dva autora napominju da Južni tok poseduje prednost nad Nabukom, posebno nakon što mu se priključio i francuski EDF, te je on time privukao mnogo više država od svog konkurenta (25). Za Republiku Srbiju i ostale tranzitne zemlje, bez obzira kojem energetskom lancu se priklanjaju, od suštinske važnosti jeste postojanje jasne, zvanične strategije razvoja energetskog sektora, sa posebnim osvrtom na perspektivu nacionalane energetske bezbednosti. Kako Srbija još uvek nema zvaničnu državnu energetsku strategiju, bojazan da bi pojedine strategijske odluke mogle lako biti promenjene sa promenom političke vlasti u zemlji, svakako podgreva sumnje onih koji smatraju da se projekti kakav je Južni tok, mogu na neki način sabotirati. Usvajanje državne strategije u sektoru energetike, onemogućilo bi donošenje ishitrenih i nejasnih ad hoc odluka, a pojedina pitanja mogla bi, kao u Bugarskoj, u tom kontekstu biti rešavana putem referenduma. Za sada, zvanična ponuda Vašingtona i Brisela o pridruživanju zapadnobalkanskih zemalja Nabuko-u nije stigla, pa tako ukupan energetski paket Južni tok, sa svim svojim nedostacima, ostaje jedini konkretan projekat koji Srbiju uključuje u panregionalne energetske strukture. U tom smislu, ukoliko Južni tok zaista jeste u opasnosti, onda se i energetska bezbednost Srbije nalazi pod znakom pitanja. Odnosno, stepen energetske bezbednosti, bez paketa Južni tok, vratio bi se na stanje pre potpisivanja ovog sporazuma, a to bi značilo ponovno preispitivanje strateških solucija, pri čemu bi stav ruske strane sasvim sigurno bio znatno drugačiji od sadašnjeg. Pri tome treba uzeti u obzir da je Rusija jedna od velikih energetskih sila i da ne samo tranzitne zemlje, već i čitav evropski kontinent, trenutno, u velikoj meri zavise od njenih energenata.

Autor: Marko Filijović, student doktorskih studija Fakulteta bezbednosti


______________________________________________________________

(1) Filimonova, A., „Priprema se udar na Južni Tok“, Balkan Magazin (on-line), 11. feb. 2011., preuzeto sa: http://www.balkanmagazin.net/kolumna/energija/priprema_se_udar_na_juzni_tok.xhtml 28/03/2011
(2) Mišković, V., „Tajni plan za rušenje Južnog toka“, Centar za razvoj međunarodne saradnje, 11. mart 2011, preuzeto sa: http://crms.org.rs/tajni-plan-za-rusenje-juznog-toka/ 28/03/2011
(3) Tsakiris, T., Ifantis, K., „Secure gas supplies will empower Balkan integration”, TransConflict, 2010, preuzeto sa: http://www.transconflict.com/think/transenergy/secure-gas-supplies-will-empower-balkan-integration/ 28/03/2011
(4) „Južni tok interes EU i Rusije“, Beta, 23. mart 2011., preuzeto sa: http://i.ixnp.com/images/v6.59/t.gif[/IMG]]Beta press - Ekonomija= 29/03/2011
(5) „Privatizacija mimo zakona i pameti“, intervju sa Milanom Kovačevićem, Biznis, 5. avg 2008., preuzeto sa: http://www.emportal.rs/vesti/srbija/58584.html 28/03/2011
(6) Savković, M., „Da li je Srbija energetski bezbedna?“, Bezbednost Zapadnog Balkana, br. 4, jan-mar. 2007, Centar za civilno-vojne odnose/Beogradska škola za studije bezbednosti, Beograd, 2007., str. 34.
(7) Ljiljan.ba (on-line), „NIS želi proširiti posao u regionu i u Iraku“, 5. jan. 2011. preuzeto sa: http://www.ljiljan.ba/b s/vijesti/nis-%C5%BEeli-pro-iriti-posao-u-regionu-i-u-iraku 28/03/2011
(8) Navedeno prema: Filimonova, A., „Priprema se udar na Južni Tok“, Balkan Magazin (on-line), 11. feb. 2011., sa: http://www.balkanmagazin.net/kolumna/energija/priprema_se_udar_na_juzni_tok.xhtml 28/03/2011
(9) Petrović, J., „Komšije pogurale Južni Tok“, Politika (on-line), 22. jul 2010., preuzeto sa:
http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Komsije-pogurale-Juzni-tok.lt.html 28/03/2011
(10) Cornel Ciurea, „Black Sea Region – Continuity or geopolitical change“, Moldova’s Forreign Policy Statewatch, Issue 7., Institute for Development and Social Initiatives “Viitorul”, 2010, p. 2.
(11) Tsakiris, T., Ifantis, K., „Secure gas supplies will empower Balkan integration”, TransConflict, 2010, preuzeto sa: http://www.transconflict.com/think/transenergy/secure-gas-supplies-will-empower-balkan-integration/ 28/03/2011
(12) Re-linking the Western Balkans: The Energy Dimension, CSIS-EKEM Policy Report, Policy Report Three, September 2010, Center for Strategic and International Studies (CSIS), Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Washington D.C./Athens, 2010., p. 5.
(13) Re-linking the Western Balkans: The Energy Dimension, CSIS-EKEM Policy Report, Policy Report Three, September 2010, Center for Strategic and International Studies (CSIS), Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Washington D.C./Athens, 2010., p. 8.
(14) Re-linking the Western Balkans: The Energy Dimension, CSIS-EKEM Policy Report, Policy Report Three, September 2010, Center for Strategic and International Studies (CSIS), Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Washington D.C./Athens, 2010., p. 9.
(15) U pitanju je čuveni amerčki strateg spoljne politike, Zbignjev Bžežinski.
(16) Re-linking the Western Balkans: The transportation dimension, Policy Paper, February 2010, Center for Strategic and International Studies (CSIS), Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Washington D.C./Athens, 2010.
(17) „Srbija bojkotuje samit SAD-Balkan“, Smedia, 2011., preuzeto sa: http://smedia.hr/vesti/vest/59419/Bojkot-samita-Srbija-Balkan-Tomas-Kantrimen-Danas-Srbija-bojkotuje-samit-SAD-Balkan.html 29/03/2011
(18) Engdahl, W.F., Full Spectrum Dominance: The Geopolitical Agenda Behind Washington’s Global Military Buildup, 2008., preuzeto sa: www.engdahl.oligeopolitics.net 05/01/2010
(19) Cornell, S., Jonsson, A., Nilsson, N., Häggström, P.: The Wider Blask Sea Region: An emerging Hub in European Security, Silk Road Paper, Dec. 2006., Central Asia-Caucasus Institute & Silk Road Studies Program – A Joint Transatlantic Research and Policy Center Johns Hopkins University-SAIS, Washington, D.C. 20036 Uppsala University, Upssala, Sweden, 2006., p. 19.
(20) Alic, A.: Turkey’s Growing Influence in the Balkans, ISA Intel, 2010., preuzeto sa: http://oilprice.com/Geo-Politics/Europe/Turkeys-Growing-Influence-in-the-Balkans.html 29/12/2010
(21) “NATO and the Western Balkans - New Strategic Concept, Old Challenges“, Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Athens Working Group: Transforming the Balkans, Athens, November 2010., p. 3.
(22) “NATO and the Western Balkans - New Strategic Concept, Old Challenges“, Hellenic Centre for European Studies (EKEM), Athens Working Group: Transforming the Balkans, Athens, November 2010., p. 13.
(23) Gajić, S., „Šest razloga zašto će Zapad napasti Južni tok baš u Srbiji“, Informacioni centar „Komentar“, 18 nov. 2010, preuzeto sa: http://www.komentar.rs/1181/geopolitika/sest-razloga-zasto-ce-zapad-juzni-tok-napasti-bas-u-srbiji/ 29/03/2011
(24) Tsakiris, T., Ifantis, K., „Secure gas supplies will empower Balkan integration”, TransConflict, 2010, preuzeto sa: http://www.transconflict.com/think/transenergy/secure-gas-supplies-will-empower-balkan-integration/ 28/03/2011
(25) Tsakiris, T., Ifantis, K., „Secure gas supplies will empower Balkan integration”, TransConflict, 2010, preuzeto sa: http://www.transconflict.com/think/transenergy/secure-gas-supplies-will-empower-balkan-integration/ 28/03/2011

 

[PYC]

NIL NIKANDROV: INICIJATIVE BRIKS I ZEMALJA U RAZVOJU - ODMAH PREKINITE RAT U LIBIJI
​

Izvor: Fond strateške kulture, 04 april 2011 10:11

U uslovima otvorenog međunarodnog banditizma lideri BRIKS ne mogu da ćute. Inače će preostati samo još jedno pitanje: ko je sledeći na redu?

Poslednjeg dana marta se Savetu bezbednosti UN obratila grupa zemalja u razvoju iz Latinske Amerike, Afrike i Azije sa zahtevom da se u Libiji prekine vatra. Među zemljama koje su potpisale ovaj dokument su Venecuela, Ekvador, Bolivija, Kuba, Nikaragva, Kambodža, Vijetnam, Indonezija, Mali, Ekvatorijalna Gvineja i druge. One su pozvale Savet bezbednosti da preduzme hitne korake za regulisanje konflikta. Početna etapa tog procesa treba da budu mirni pregovori između pobunjenika i predstavnika nacionalnog lidera Moamera Gadafija.

Dokument su u UN podržali i predstavnici Brazila, Indije i Južne Afrike, ali ga nisu potpisali zbog njihovog statusa privremenih članova Saveta beznednosti, a obećali su da će raditi na ubrzanju početka političkog procesa normalizacije u Libiji. U dokumentu se osuđuju bombardovanje i raketni udari po teritoriji te zemlje. Rezolucija SB UN br. 1973 od 17. marta je predvidela uvođenje tzv. „zone zabrane letova" nad Libijom kako bi se zaštitili civili. Međutim, ta rezolucija, sa njenim svesno sačinjenim nejasnim formulacijama ostavljenim za njeno višeznačno razumevanje nije imala takav cilj. Tokom operacije „Odisejeva zora" zadatak zaštite civila je shvaćen kao „kart blanš" za ratna dejstva na strani pobunjenika. U stvari - za učešće u unutrašnjim nemirima u Libiji uz korišćenje vojne snage NATO i SAD. Treba da se konstatuje da je „spontani karakter" protesta protiv Gadafija od samog početka izgledao sumnjivo, što se docnije potvrdilo pojavom podataka da su u Libiju mnogo pre pojave „iskrica narodnog gneva" ubačeni izvidničko-operativni odredi iz SAD, Velike Britanije, Izraela i drugih zemalja. Oni su obavili pripremne radove tako što su zaveli plemenske vođe pričom o nekim budućim prihodima od naftnog kolača, perspektivom „samostalne državnosti" i večitim prijateljstvom sa demokratijom Zapada.

ŠIRENJE LIBIJSKOG SCENARIJA
Pozadina libijske krize nije mogla da ne izazove proteste i zakonito uznemirenje zemalja u razvoju. Inicijativu su pokazali učesnici integracionog bloka ALBA - Bolivarske alijanse naroda Latinske Amerike. Motiv je očigledan: praktično sve zemlje članice ALBA smatraju da je moguće da Pentagon iskoristi libijski scenario i protiv njih. Ukoliko se i ovog puta (posle Jugoslavije, Iraka i Avganistana) ne napravi presedan kolektivne osude „agresije prikrivene humanitarnim razlozima", uvežbana šema intervencija će se ubuduće nekažnjeno koristiti u različitim delovima sveta. Upravo zato, smatraju rukovodioci ALBA, libijska kriza mora da se prevaziđe preko pozicija zaštite suvereniteta, nezavisnosti Libije i očuvanja njene teritorijalne celovitosti.

Predstavnik Venecuele u UN Horhe Valero, uručujući opunomoćenom predstavniku SB dokument o prekidu vatre u Libiji, naročito je podvukao da „suvereni narodi moraju biti jedini protagonisti istorije", te da „nikakve strane oružane snage nemaju prava da se mešaju u unutrašnje stvari libijske nacije". Valero je podsetio da prvu obavezu UN, prema njenom Statutu, predstavlja očuvanje mira i stabilnosti, te je zato njena dužnost da u najkraćem roku zaustavi rat u Libiji. Prema njegovim rečima, nastavak operacije protiv te zemlje preti „nesagledivim posledicama". Već sada se priprema okupacija, bombaradovanjem se ruše industrijska preduzeća i putno-transportna infrastruktura, a postoje i mnogobrojne žrtve među civilima".

Za sada na Zapadu nema nikakve vidljive reakcije na dokument zemalja u razvoju. Zapadna koalicija napada „Gadafijev režim" sa zanosom adolescenta kome je omogućeno da vodi virtuelni rat bez pravila i ograničenja. Savet NATO je 27. marta doneo odluku o preuzimanju komande nad vojnom operacijom te koalicije u Libiji. Duž libijskih granica je formirana grupa za napade, koja čeka naredbu o početku vojnih dejstava. SAD, Francuska i Velika Britanija tajnim kanalima snabdevaju Gadafijeve protivnike oružjem i municijom, kako bi se snaga pobunjenika sačuvala za planirane separatističke projekte. Nastavlja se lov na Gadafija lično: njegova fizička likvidacija ostaje jedan od glavnih zadataka operacije „Odisejeva zora".

ŠTA MOŽE GADAFI
Neki Gadafijevi ratni drugovi su izabrali da napuste Libiju pre nego što dođe do odlučujućih događaja. Kontrolu nad zemljom čuva lično lider Džamahirije. Podaci koje širi Zapad da Gadafijevi emisari trenutno u Londonu vode pregovore o njegovoj predaji mogu da budu dezinformacija. Njima se sada svetski malograđani obilno snabdevaju preko radio i TV kanala. Čik probaj da shvatiš gde je tu istina, a gde laž. Za sada, prema indirektnim podacima, može da se smatra da jedinice verne Gadafiju uspešno dejstvuju po pobunjenicima izbacujući ih van granica zemlje. Ali samo dok NATO ne počne suvozemnu operaciju. Gadafi je trenutno u Tripoliju i periodično se pojavljuje na televiziji. Objavio je da, ukoliko saveznici ne prekinu napade u Libiji, postoji mogućnost za „oslobađanje" „stravičnog rata između muslimana i hrišćana". „Započinjanjem najopasnijeg mogućeg rata, nad kojim će i sami vrlo brzo izgubiti kontrolu, ti bezumnici žele da sve nas odbace nazad u srednji vek", izjavio je Gadafi. Pozvao je lidere država Zapadne koalicije da zaustave „bezumno krvoproliće, slavu zakona snage nad snagom zakona i rušenje zajedničkih interesa Sredozemne regije".

O mogućim varijantama Gadafijevih dejstava u Latinskoj Americi se mnogo piše. Neki ne isključuju varijante „represivnih napada" libijskih kamikaza na nuklearne elektrane u Francuskoj i Italiji. Venecuelanski analitičar Raul Bračo kaže da je moguće da specijalne službe SAD, kako bi postigle svoje geopolitičke ciljeve u Libiji mogu i same „u Gadafijevo ime" da organizuju diverziju protiv nekog od prepoznatljivih znakova na kontinentu, npr. na Ajfelovu kulu. Rat blizu evropskih obala je prepun velike drame što, naravno, nikako nije u interesu Evropljana. Ali čuju se i oni, koji smatraju da je u cilju osujećivanja novog talasa rušilačke finansijsko-ekonomske krize 2011-2012 godine neophodan uspešan rat sa „blagorodnim ciljem". Možda zato vladajući krugovi SAD i EU forsiraju događaje i, prelazeći preko svih međunarodnih obaveza, kao i poverljivih obećanja partnerima, spremaju pešadijsku operaciju. U tom slučaju biće proliveno mnogo krvi onih istih Libijaca, čiji su život organizatori „humanitarnog rata" obećali da zaštite od „tiranina".

Uz očiglednu nesposobnost SB UN da se obezbedi mirna procedura za izlaz iz krize u Libiji, ostaje šansa inicijative lidera zemalja BRIKS (Brazila, Rusije, Indije, Kine, Južne Afrike), koji će se 14. aprila sastati u gradu Sanja u Kini. Teško da ćemo posumnjati da u uslovima otvorenog međunarodnog banditizma lideri BRIKS mogu da ćute. I ne treba da ćute. Inače će preostati samo još jedno pitanje: ko je sledeći na redu?

 

[PYC]

Интервју са Данијелом Бесоном
​

Данијел Бесон, француски геополитичар, експерт за област Арктика и Амазоније, говори за Геополитику

​

На Арктику се налази 13 одсто неоткривене нафте, 30 одсто природног гаса и 20 одсто течности природног гаса у свету. У току лета, ослобађају се два нова морска пута између Европе и Азије, један дуж северних обала Русије - Севморпут, а други поред Канаде - Канадски северозападни пролаз. Саобраћај овим морским путевима знатно скраћује пут између Европе и Азије за 20 до 30 одсто у односу на пут преко Суецког канала.

разговор водио: Слободан Ерић

Господине Бесон Арктик је једна од ретких преосталих територија на земљиној кугли која није била предмет колонијалне поделе. У последње време Арктик је територија претензија више држава. Пошто сте добар познавалац Арктика шта је узрок тих обновљених геополитичких амбиција?

- Амерички геолошки премер прогнозира да у области северно од Арктичког круга има процењених 90 милијарди барела неоткривене, технички обновљиве нафте; 1670 билиона кубних стопа технички обновљивог природног гаса и 44 милијарди барела технички обновљивих течности природног гаса.

Ови ресурси чине 22 одсто неоткривених, техничких обновљивих ресурса у свету. На Арктику се налази 13 одсто неоткривене нафте, 30 одсто природног гаса и 20 одсто течности природног гаса у свету. Очекује се да се око 84 одсто процењених ресурса налази у приобаљу. Због тога, свака од пет земаља која се граничи са Арктичким морем, САД, Русија, Канада, Норвешка и Гренланд (Данска), покушавају да прошире своју ексклузивну економску зону (ЕЕЗ) на континентални праг. Да би то учинили, они морају да докажу пред Комисијом ОУН за границе континенталног прага са геолошким подацима и примерцима да је део арктичког континенталног прага на који они полажу право продужење њихове копнене масе.

За сада, само је Норвешка разграничила свој део арктичког континенталног прага. Наравно, постоје сукоби око граница на континенталном прагу међу овим државама, нарочито око области потенцијално богатих нафтом и гасом. Постоји гранични сукоб између Русије и Норвешке у Баренцовом мору и Канаде и САД-а у Бофортовом мору.

Арктичке воде садрже велике залихе риба и ове залихе могу постати богатије са могућом миграцијом неких врста из јужних мора ка северним уколико буде расло глобално загревање. Током шездесетих и седамдесетих година био је „бакаларски рат“ између Исланда и Велике Британије у севернима водама Исланда, и сада се води један такав „рат“ између Русије и Норвешке у области Спицберген архипелага, те повремено норвешка обалска стража или поморске патроле ФСБ-а заустављају рибарске бродове обеју земаља.

Арктичко море такође има велику геостратешку важност за балистички рат. Северни пол је најкраћа путања за ракетни напад између Русије и САД и стратешка нуклеарна подморница која би изронила кроз поларну капу изненадила би систем раног упозорења и балистичке одбране.

Овакав случај се десио 13. и 14. јула 2009. године, када су у току војних вежби две руске стратешке подморнице класе Делта IV „Јекатеринбург“ и „Брјанск“ испалиле вежбовне балистичке ракете које су изненадиле амерички систем раног упозорења. Руси желе да у Баренцовом и Белом мору имају „поморски бастион“ где ће њихове подморнице моћи безбедно да плове ван домашаја НАТО морнарица и да изврше балистички напад. Наравно, НАТО државе не желе да препусте ова мора руској Северној флоти.

Ово су главни разлози зашто данас виђамо, нарочито од НАТО земаља, повећано војно присуство у овој области и пораст војних вежби као што су „ХЛАДАН ОДГОВОР“ на северу Норвешке. Пошто је Арктик махом море, морнарице ће чинити већи део нагомиланих војних снага, али ће копнене и ваздушне снаге такође играти важну улогу.

Ако постоји установа која се понаша као колонизатор у тој области, то је Европска унија. Само три земље ЕУ-а, Данска, Шведска и Финска имају део своје територије изнад арктичког круга, али ЕУ мисли да има „арктичку манифестну судбину“. ЕУ развија „северну димензију“ своје стране политике проповедајући међусобно поштовање, али када је у питању ова област она жели да наметне свој „светоназор“ забрањујући домороцима од Канаде до Русије да лове фоке за крзна или лов на китове. Због тога, Арктички савет, мултилатерална организација која окупља све државе и заједнице којих се тичу арктички проблеми, је одбила да да ЕУ место посматрача!
У току лета, ослобађају се два нова морска пута између Европе и Азије, један дуж северних обала Русије - Севморпут, а други поред Канаде - Канадски северозападни пролаз. Саобраћај овим морским путевима знатно скраћује пут између Европе и Азије за 20 до 30 одсто у односу на пут преко Суецког канала, што је знатно јевтиније.

Постоје многи разлози зашто је Севморпут одрживији од канадског Северозападног пролаза. У лету 2009. године, два немачка товарна брода су направила пут од Азије до Европе користећи овај поморски пут и руске поморске компаније планирају да извозе угљенохидрате у Азију овог лета.

Наравно, ови поморски путеви се могу користити и за војне сврхе. У току руско-јапанског рата 1904-1905. године, руски војни врх је размишљао о употреби Североисточног пролаза да би послали флоту до Јапана, међутим никада нису довршили овај пројекат и њихова флота је била осуђена на пораз у бици код Цушиме после дугог путовања преко Рта Добре наде и Мадагаскара. Немачки војни брод Комет је 1941. године успешно прешао из Европе у Тихи океан уз помоћ совјетских ледоломаца преко Севморпута. Данас, америчке подморнице користе Северозападни пролаз да би пловиле од Атлантика до Тихог океана Канађанима под „нос“, нарочито у току ICEX војних маневара. Русија и Канада желе да ови поморски путеви остану под њиховом јурисдикцијом, док САД, Европска Унија и неке азијске пацифичке земље (Кина, Јужна Кореја) тврде да су то међународни поморски путеви.

​

Како оцењујете акт Москве чија је морнарица на Арктику поринула на морско дно заставу Руске Федерације?

- Као и многе чињенице које се тичу Русије, западни медији су погрешно протумачили, чак и фалсификовали постављање заставе. Ово НИЈЕ био покушај „заузимања земље“ нити полагање права суверенитета на Северни пол, иако су неки Руси дубоко убеђени да им припада из културних разлога. Шта је руска, или совјетска, култура без снега, леда, Сибира, освајања и економског савладавања удаљених ледених области?

Као што сам горе поменуо, да би полагали право на продужени континентални праг, свака држава која се граничи са Арктичким морем мора да докаже пред Комисијом ОУН за границе континенталног прага да је овај део континенталног прага продужетак њихове копнене масе. Да би то учиниле, свака држава мора да прикупи геолошке примерке са дна мора и да начини топографију прага, што су управо чинили Руси у области гребена Ломоносов и Мендељејев (планински венци на дну Арктичког мора). Ништа више. Постављање заставе је био само сигнал другим државама да Русија има научне, људске и технолошке капацитете да полаже право на континентални праг.
Наравно, то је био сигнал и Русима да је њихова земља способна да учини велике научне успехе као што је некада Совјетски Савез у трци за космос.

Како коментаришете бригу неких западних владиних и невладиних организација за права домородаца у Амазонији – области коју такође добро познајете - и да ли би то могло имати неке везе са једном другом важном стратешком облашћу Сибиром?

- Ову бригу је лако објаснити и ови западни НВО-и се сада исто понашају на руском Арктику и Сибиру као што су се понашали у бразилској Амазонији почетком деведесетих година и из истих побуда. Руски Арктик и Сибир су првобитно били насељени неруским народима и они представљају већину становништва у овим областима. Међу њима су Коми, Евенки (Тунгузи), Јакути, Ханти-Манси...

Овде можемо видети како је „руска колонизација“ сачувала ове народе насупрот колонизацији Америке. Руски континентални праг, Арктик и Сибир су изузетно богати ресурсима: има нафте, гаса (полуострво Јамал), никла, дијаманата (Јакутија и полуострво Кола), уранијума...

Западни НВО-и, делујући под својим именима, Белона, Сервајвал Интернешенл, Гринпис, ВВФ или преко локалних „руских“ клонова или посредника као што су „Младост и Природа“ или РАИПОН који покушавају да убеде домородце да су их „колонизовали“ зли „Московљани“ који им отимају земљу и богатство. Чак се и „каспаровци“ брину о том проблему у Русији! Покушавају да их убеде да потраже још аутономије или чак независност од Москве и да треба да имају више контроле над богатствима области. Покушавају да их убеде, нарочито номадске узгајиваче ирваса, да је „руски начин“ развијања Арктика разорнији по природу од „западног начина“. Наравно, то је потпуно неистинито и треба да се усредсредимо на оно што се дешава Сами народу (тзв. Лапонцима – пежоративно име) у северној Норвешкој где немају никаквих приступа добробитима од гасних поља и рудника, док НАТО користи њихове пашњаке за војне вежбе, или оно што се дешава Инуитима и Јакутима у Аљасци.

Насупрот томе, руски систем „република“ и „аутономних области“ или „округа“ дoзвољава праву расподелу добробити од нафтних и гасних поља између центра, Москве, и периферних зона где ови народи живе. То су приметили чак и западни медији на последњем светском конгресу фино-угарских народа 2008. године у аутономној области Ханти-Манси. Сваки пројекат на руском Арктику, као на полуострву Јамал или у Сибиру, се ради у сарадњи са локалним народима да би се смањио негативни учинак нафтне и гасне индустрије. Примера ради, путање гасовода се праве у сарадњи са Комима и Евенкима да би се смањио учинак на миграције ирваса.

Ови НВО-и такође покушавају да убеде ове народе да је „русификација“ у току, и да Московљани желе да униште њихову културу; њихова култура ће бити сачувана у „фино-угарској“ држави која ће имати тесне везе са Естонијом и Финском. Многе од ових група имају везе са бившим агентом ЦИА и бившим директором РФЕ-РЛ, Полом Гоблом. Тужба „русификације“ је такође лажна јер је Русија једина земља на свету у којој су оригиналне културе најбоље сачуване у току последња два века.

Лако је објаснити сврху ове дестабилизације Русије кроз етнички сепаратизам. Западне компаније и државе које подржавају ове тзв. НВО морају да се суоче са руском државом и њеном војном моћи, ако желе да имају приступа богатствима руског Арктика или Сибира. Погодите каква би била моћ ценкања једне „Коми државе“ или „Саха државе“, пројекат који подржава сенатор Џон Мекејн, пред великим англосаксонским нафтним или рударским компанијама!

Чак је и особа коју Срби врло добро познају, г-ђа Медлин Корбел-Олбрајт, казала да је Сибир исувише велик и богат да би припадао само Русима. Исте тактике и речи су коришћене против Бразила у Амазонији током деведесетих година када су западни вођи казали како је то „злочин против човечанства да Бразилци сами управљају Амазоном“. Други начин да се дестабилизује једна држава јесте да се потраже еколошки изговори и да се позове на „интернационализацију“ Арктика, као што су неки људи и установе '90-их година тражили „интернационализацију“ Амазоније коју су називали „плућима света“. Као пример наводимо бившег француског премијера, Мишела Рокара. Када је био премијер, он је отишао у Бразил и предложио да се у замену за бразилско одрицање суверенитета над Амазонијом поништи бразилски страни дуг. Сада, у својству „опуномоћеног амбасадора за поларна питања“, он покушава да створи покрет јавног мњења да се интернационализује Арктик над којим, по његовим речима, „не владају никакви закони“. Наравно, то је неистинито, јер Арктичко море подлеже Конвенцији ОУН о закону мора који дозвољава деобу континенталног прага између држава које се граниче са њим.

Интернационализација једне области значи да се сачувају њена богатства само за корист западних сила који себе зову „међународном заједницом“, како је то адвоцирао Савет за иностране односе за време амазонског питања, тако и сада за арктичко. Зашто државе као САД, В. Британија, Немачка и Француска желе да интернационализују неке области? Само зато што немају присуство ту (САД неће ништа добити од деобе арктичког континенталног прага) и да приграбе ресурсе тих области који су им ван домашаја!

Руско вођство је, као и бразилско пре двадесет година, увидело ове претње и брзо је реаговало: спроведен је закон о НВО-има и Русија ствара велику инфраструктуру која ће повезати центар са пeриферијама Сибира и арктичких области. Председник Медведев је издао арктичку доктрину која наглашава социо-економски развој ових области и, по први пут у историји, са завршетком моста у Уљановску, можете ићи колима од западног дела Русије ка Далеком Истоку.

Премијер Италије Силвио Берлускони је изложен жестоким медијским вербалним а у последње време, и физичким нападима. Има ли та жестока медијска кампања која се покрива бригом за морал његових критичара можда још неку дубљу позадину, која, као и многе друге ствари, није баш најаснија конзументима глобалних медија?

- Наш циљ није да разговорамо о приватном животу г. Берлусконија већ о његовој међународној политици. Кампања злостављања којој је он подвргнут и која је достигла врхунац са физичким нападом на њега у Милану је везан за његове добре односе са руским вођством, нарочито по питању енергије и Јужног тока. Јужни ток је пројектовани гасовод који би из Русије снабдевао Европу, нарочито Италију, гасом, а преко дна Црног мора, Турске и Србије, где би гасна централа Банатски двор играо велику улогу у енергетској геополитици Европе. Јужни ток је предложен да би се заобишла Украјина, и директни је конкурент гасоводу Набуко који подржавају ЕУ и САД, и који би преносио гас из Средње Азије у Европу заобилазећи Русију.

Г. Берлускони је подржао енергетски савез који постоји последњих 40 година између Италије (у лику нафтног и гасног џина ЕНИ, али и друштва САИПЕМ за нафтне и гасне технологије) и совјетског, а сада руског нафтног и гасног сектора. Зачетник ове политике 1957. године је г. Енрико Матеи, оснивач ЕНИ-ја, који је сигурно изгубио живот у авионском удесу због сарадње са Совјетима и покушаја да Италији да енергетску независност од „Седам сестара“ како су називали нафтне џинове англосаксонског света. Између 1983-84. године, када је Реган издао ембарго на неке технологије за гасовод од Новог Уренгоја до Европе, Италија је храбро одбила да прати САД. Сада г. Берлускони и Паоло Скарони, извршни директор ЕНИ-ја желе праву стратешку енергетску сарадњу са Русијом и то, наравно, не годи многим круговима у Вашингтону. Берлускони је играо велику улогу у потписивању протокола од 6. августа 2009. године између Русије и Турске којим се дозвољава постављање гасовода Јужни ток у турским водама.

Можете приметити да се медијски напади против Берлусконија, а и г. Скаронија и ЕНИ-ја, потичу из овог доба, и достигли су велике размере у Италији и у тзв. „међународном пресу“, Фајненшел тајмс, Ле Монд, Гардијан... Ови напади су почели у већим размерама после чланка од 17. августа 2009. г. у Ла Стампи, у којем пише да су Берлускони и ЕНИ „исувише блиски са Русијом“, ствар која смета многим законодавцима, бизнисменима, политичким, па чак и војним вођама у Вашингтону.

Постоји директна веза између кампање против Берлусконија и његове енергетске политике, нарочито питање Јужног тока. Да бисмо знали зашто амерички политичари и њихове европске марионете, као што су г. Ђузепе Ватино из „природне околине и енергије“ у Италији, и многи тзв. „журналисти западних слободних медија“ кажу да г. Берлускони и ЕНИ угрожавају тзв. „европску енергетску независност од Москве“, морамо прочитати чланак г. Џефа Смита из Одбора за америчку инострану политику, конзервативне америчке политичке институције:

„Борба за каспијске енергенте је заправо борба за будућност Европе и њеног политичког усмерења. Вашингтон добро схвата да је Европа која зависи од Русије за светлост и топлоту склонија да прати интересе Москве када се сукобе са америчким интересима. Стога су узастопне администрације поставиле себи као главни циљ да се изврши енергетска диверсификација Европе.“
Да будемо јаснији: САД се боје да Европа која купује енергију од Русије неће стати уз њу у случају сукоба са Русијом!

Стање у Француској је једно од уобичајених питања које постављамо нашим пријатељима који нам долазе из те земље, уз подпитање, односно коментар француско – српских односа?

- Дакле! Одмах ћу одговорити на подпитање јер како могу да постоје било какви француско-српски односи када је француски министар иностраних послова г. Бернард Кушнер, бивши гаулајтер окупираног Косова, човек који је аплаудирао бомбардовање Београда и хтео да Србија и Косово буду први случај „хуманитарне интервенције“ у међународним односима? Како можемо говорити о француско-српским односима када се наше дипломатско особље у Београду меша у српску домаћу политику, па чак и азбуку, тражећи већу употребу латинице уместо ћирилице у Србији, како сам чуо у току свог боравка у Београду?

Да бисмо разговарали о француско-српским односима као што су постојали пре Првог светског рата и током 20-их и 30-их година са Краљевином Југославијом, морамо имати у Француској власт која своју страну политику не кроји према вољи Брисела или Вашингтона!

Ако бисмо разговарали о „француско-српским односима“ данас, они постоје само између француских појединаца и друштава, као што је „Солидарите Косово“, и Срба који покушавају да се уједине по питању одбране Срба на Косову.

Како оцењујете стање у Србији, и уопште улогу Србије у последње две деценије у свету, као и ситуацију на Косову. Недавно сте били у Србији, шта нам Ви као пријатељ саветујете, шта нам ваља чинити?

- Србија се последњих двадесет година одупирала „глобализацији“ и „американизацији“ света. Због тога је српски народ, а нарочито Срби са Косова, морао да плати и још увек плаћа високу цену. Геополитички положај Србије на Балкану, као „раскршће свих раскршћа“, јој дозвољава да игра велику улогу у будућности по неким питањима, као што су транспортни и енергетски коридори. Нажалост по Србију, она се налази усред великог рата за утицај на Балкану између Русије и САД-а. Србија би могла да игра велику улогу у светској дипломатији као правни наследник бившег СФРЈ у покрету „несврстаних земаља“ блиских БРИК-у (Бразил, Русија, Индија, Кина) и, наравно, као кључна држава на Балкану. Ја такође видим Србију као један од центара отпора према „Новом светском поретку“.

Што се Косова тиче, једино што ћу рећи је да се надам да ће се једног дана поново ујединити са Србијом. Тамо се људи боре за свој идентитет, за право да живе као Срби са својом вером, језиком и обичајима као што су њихови очеви и дедови живели многим поколењима. Управо сам завршио књигу о дипломатским писмима који се тичу дешавања на овим просторима између 1898-99. године и нажалост видим да се исто дешава данас! Али то такође значи да још има Срба који се одупиру, као и пре једног века.

Ја нећу рећи шта треба Срби да чине, већ шта Француска може научити од њих. Води се велика расправа у Француској о питању „националног идентитета“. Постављамо себи ово питање јер смо изгубили идентитет последњих 20-30 година због масовне имиграције, правог вала људи који долазе одасвуд и којима је потпуно стран француски начин живота, култура и вера.

У Србији, за славу Св. Николе, видео сам средовечне људе како певају песму из Првог светског рата о француско-српском пријатељству пред малом децом која су служила оброк, видео сам велике српске барјаке на улазу у Храм Светог Саве, видео сам двадесеторо деце како улазе у београдски Војни музеј са својим младим професорима, видео сам француске уџбенике историје из шездесетих и седамдесетих на продају на улицама Београда, шетао сам зидинама Калемегдана одакле су се Срби одупирали многим нападима, видео сам избеглице са Косова који су изградили својим рукама куће на висовима Дунава близу Београда, упознао сам младе активисте из Покрета 1389 који су демонстрирали 416 дана...

Видео сам народ који није изгубио свој идентитет упркос трагичној историји последњих 20 година. То је ВЕЛИКИ наук који Французи треба да преузму од Срба: Отпор! Француска је изгубила дух отпора из Другог светског рата и да га нисмо изгубили, сачували бисмо наш национални идентитет као што су Срби.

Питали сте ме за прилике у Француској? У Француској ће угушити подучавање историје у последњој години другог циклуса за ученике природних наука!
LONG LIVE SERBIA – ЖИВЕЛА СРБИЈА!
превод: Давид Ђорђевић



Амазонија – највећа хемијска фабрика света

Ви сте такође добар познавалац и подручја Амозоније. Како оцењујете стратешки значај овог за читав свет важног природног резервата?

- Амазонија, а нарочито бразилски део амазонског басена, је најбогатија зона биолошке различитости на свету (после мора и океана). Она је вероватно највећа хемијска фабрика света и ту дела најмоћнија лабораторија генетског инжењеринга неколико десетина хиљада година. Већи део ове разноврсности, било да су у питању биљке или животиње, је незабележен и неистражен. Од змијског отрова, жабље коже, или корена неког цвета ћете можда открити молекул који ће излечити неку врсту рака или болести.

Можете да замислите какво је то богатство за фармацеутске лабораторије. Домородци који живе тамо су користили ову разноврсност вековима, нарочито биљке, у справљање лекова. Моја жена, која је „цивилизовани“ домородац јер је живела у граду, никада није користила лабораторијске лекове док није дошла у Француску пре 20 година. Чак ни када је била трудна.

Има и других богатстава који се користе за друге производе. Гуарана која је основни састојак тзв. „енергетских пића“ долази из Амазоније. Ацерола, биљка која је богата витамином Ц, се сада укључује у многе тзв. „тропске коктеле“. Оваква безалкохолна пића можда нису корисна за човечанство, али јесу мулти-милијардерско светско тржиште. Можете да користите ове биљке у содама као што чине Бразилци и да се такмичите са познатом америчком компанијом безалкохолних пића.

Наравно, многе западне фармацеутске и агро-индустријске компаније покушавају да украду ова богатства. Тако нешто је учинио 1878. године Енглез Хенри Викам укравши семенке дрва Хевеа (дрво каучука) и прокријумчаривши их у Енглеску, а доцније на Цејлон и у Малезију, и тиме је починио прво дело „биолошке пиратерије“ и осудио бујајућу индустрију гуме у Манаусу на пропаст, док су се британски колонисти Источне Азије богатили.

Ако буду патентирали иједан молекул екстрахован из биљака или животиња Амазоније, чак ће и домороци који их користе свакодневно морати да плаћају хонораре тим компанијама. То се замало и десило 2002. године, када је једна америчко-јапанска фирма покушала да патентира формулу за oleo de Babaçu, палмино уље које се може користити за елаборацију био-дизела и Cupaçu, биљку из породице какаоа, из које се могу екстраховати мириси за агро-индустрију, а нарочито слаткише. Захваљујући мобилизацији целокупног „грађанског“ друштва, па чак и бразилског свештенства, они су устукнули. Али претња и даље постоји.

Можемо такође говорити о дрвима из амазонске шуме, рибама из Амазонског басена, пијаћој води која постаје све ређа у многим земљама, воћу...

 

[ndp751]

Ko su libijski borci za slobodu i njihove gazde
31 mart 2011

Libijske beleške Pitera Dejl Skota (autorovi odabrani citati i analize)



Predgovor

Svet je suočen sa vrlo nepredvidivom i potencijalno opasnom situacijom u Severnoj Africi i na Srednjem istoku. Ono što je počelo kao impresivni, relativno nenasilni uspeh Nove Politike, pun obećanja – revolucije u Tunisu i Egiptu, preobrazilo se vrlo brzo u ponavljanje starih navika: Amerika, već upetljana u dvadesetogodišnje ratove u Iraku i Avganistanu, kao i povremene vazdušne napade u Jemenu i Somaliji, sada bombarduje još jednu zemlju Trećeg sveta – u ovom slučaju Libiju.

Prvobitno iskazani cilj ovog bombardovanja bio je da se umanji broj libijskih civilnih žrtava. Ali, mnogi važni činioci u Vašingtonu, uključujući i predsednika Obamu, su naznačili da se SAD spremaju za sasvim drugačiji rat: za rat za promenu režima, rat koji vrlo lako može postati dugotrajan i koji se može proširiti i izvan teritorije Libije. [1] Ako se zaista proširi, nade za nenasilnu tranziciju u pravcu civilne vladavine u Tunisu i Egiptu, kao i ostalim državama Srednjeg istoka u kojima je politički nemir, mogu biti izgubljene i može doći do oštre militarizacije režima, posebno u Egiptu. Svi mi – ne samo Egipćani, imamo velike interese da se ne dozvoli da do toga dođe.

Ovaj članak ne pokušava da predlaže rešenja, niti tokove aktivnosti za SAD i njene saveznike, niti za narode Bliskog Istoka. On je pre svega pokušaj analize prirode snaga koje su se u Libiji pojavile tokom poslednje četiri decenije, snaga kojima se sada manipuliše.

Hilari Klinton sa vođom libijske opozicije Mahmudom Džebrilom u Londonu (foto: Financial Times/AP)



U tom cilju sam i počeo da sakupljam ono što sam nazvao “Moja libijska beležnica“ – zbirku relevantnih činjenica koje su u pozadini ove sadašnje krize. Ona neće biti bez predrasuda, jer ja sam sklon da sakupljam one činjenice koje mediji SAD teže da zanemaruju – one činjenice koje su u mnogim slučajevima rezultat istraživačkog novinarstva koje prodire do u srž igara moći, duboko skrivenih struktura i ekonomskih interesa tog regiona – uključujući interese SAD, Izraela i arapskih država, a sve to se odigravalo tokom ne samo proteklih dveju decenija, već i duže. Nadam se da će ovo biti korisno, objektivno i bez nametnutih zaključaka, što će ostalima omogućiti da iz ovih činjenica koje iznosim, donose sopstvene zaključke. [2]

Želim da počnem sa dvema slabo poznatim temama:

I. Šta je to Libijska Opozicija; i

II. Odakle libijskoj opoziciji dolazi oružje.

1) Istorijski:

„Muamar Al Gadafijevo paranoidno ponašanje bilo je zasnovano na opravdanim razlozima. Ubrzo pošto je napunio 27 godina i sa malom grupom mlađih oficira u beskrvnom državnom udaru zbacio libijskog kralja Idrisa, 1. septembra 1969, pojavile su se pretnje njegovom životu – od strane monarhista, izraelskog Mosada, palestinskih nesloga, saudijske tajne službe, Nacionalnog fronta spasa Libije [National Front for the Salvation of Libya (NFSL)], Nacionalne konferencije za libijsku opoziciju [(National Conference for the Libyan Opposition (NCLO)], britanske tajne službe, neprijateljstva Amerike – a najozbiljnije od svega: islamističke libijske borbene grupacije srodne Al Kaidi, poznate pod imenom Al Džama`a al-Islamija Al-Mukatila bi-Libia (Al-Jama'a al-Islamiyyah al-Muqatilah bi-Libya). Pukovnik je reagovao brutalno – proterujući, ili ubijajući one od kojih se plašio da su protiv njega“. [3]

2)Nacionalni front za spasavanje Libije [National Front for the Salvation of Libya (NFSL)].

„U cilju zbacivanja sa vlasti Muamara Gadafija Izrael i SAD su obučavali antilibijske pobunjenike u nizu zapadnih i centralnoafričkih država. Pariski “Poverljivi afrički bilten“ (African Confidential newsletter) je 5. januara 1989. objavio da su SAD i u Izraelu, Čadu i drugim susednim državama osnovali niz baza za obuku 2.000 libijskih pobunjenika koje je zarobila vojska Čada. Ta grupa, nazvana Nacionalni front za spasavanje Libije [National Front for the Salvation of Libya (NFSL)] se nalazi u Čadu“. [4]

„Američki zvanični podaci pokazuju da finansiranje tajnog rata iz Čada protiv Libije potiče iz Saudijske Arabije, Egipta, Maroka, Izraela i Iraka. Saudijci su, tako, dali donaciju od 7.000.000 američkih dolara grupaciji poznatoj pod imenom Nacionalni front za spasavanje Libije (tu grupu podržavaju i francuska obaveštajna služba i CIA). Međutim, zavera da se Gadafi ubije i da se 8. maja 1984. preuzme vlast je bila ugušena. Sledeće godine, Amerika je zatražila da Egipat izvrši invaziju Libije i zbaci Gadafija, ali predsednik Mubarak je to odbio. Krajem 1985, pošto je grupa kongresnih vođa koja je predsedniku Reganu povodom toga napisala protestno pismo, Vašington post je objavio otkriće o tom planu“. [5]

„Nacionalni front za spasavanje Libije“ (FNSL) je bio deo Nacionalne konferencije libijske opozicije (National Conference for the Libyan Opposition) koja je održana 2005. u Londonu, a britanska finansijska sredstva su korišćena za podršku kako njega, tako i drugih `opozicija` u Libiji. (...) FNSL je u SAD održao svoj nacionalni kongres jula 2007. Izveštaji o `zverstvima` i ubistvima civila su kanalisani iz njegovog centra u Vašingtonu, a on – kako se javlja, organizuje otpor i vojne akcije kako u samoj Libiji, tako i van nje.“ [6]

3) Nacionalna konferencija libijske opozicije (National Conference for the Libyan Opposition [NCLO]).

„Glavna grupacija koja predvodi otpor je Nacionalna konferencija libijske opozicije (National Conference for the Libyan Opposition [NCLO]). Ona u sebe uključuje FNSL, koji vrši nasilne akcije. FNSL je naoružana milicija, njen sponzor je SAD, a sastoji se uglavnom od ljudi poreklom iz Libije, iz plemena koja su protiv Gadafija“. [7]

4) Al Džama`a al-Islamija Al-Mukatila bi-Libia (Al-Jama'a al-Islamiyyah al-Muqatilah bi-Libya Libyan Islamic Fighting Group, LIFG)).

Ovu grupu su 1995. godine formirali mudžahedini – veterani borbe protiv sovjetske okupacije Avganistana. Po svom povratku u Libiju, bili su razbešnjeni time što su smatrali za korupciju i nepobožnost libijskog režima, pa su formirali svoj pokret kako bi stvorili državu koja bi bila izraz onog što su verovali da je istinska priroda libijskog naroda.

Njihov najznačajniji napad se dogodio 1996, kada su pokušali da ubiju Gadafija. Članovi LIFG, pod vođstvom Vadi-al Šateha (Wadi al-Shateh) su ubacili bombu pod Gadafijevu motorizovanu kolonu. Ta grupa vrši iz svojih planinskih baza i gerilske napade na vladine snage bezbednosti. Mada je većina članova striktno posvećena zbacivanju Gadafija, postoje obaveštajni podaci da su se neki pridružili Al Kaidi da bi vodili džihad protiv libijskih, i interesa Zapada širom sveta.

Relativno nedavno, u februaru 2004, tadašnji direktor CIA, Džordž Tenet je posvedočio pred kongresnim obaveštajnim komitetom da „jedna od najneposrednijih pretnji sigurnosti SAD potiče od manjih ekstremističkih grupa sunita, koji koriste veze sa Al Kaidom. U njihove redove spada... LIFG”. [8]

„Poslednjih dana, libijski zvaničnici su obelodanili obaveštajne dokumente koji pružaju detalje o Sufijanu-al-Kumi (Sufiyan al-Koumi), za koga kažu da je šofer Osame bin Ladena, kao i o još jednom islamističkom bojovniku, navodno angažovanima u jednom “Islamskom emiratu“ u Derni (u sada slobodnoj istočnoj Libiji). Kako ti papiri pokazuju, Kumi je, po inicijativi Gadafijevog sina, Saifa-al Islama, i u okviru programa `prevaspitavanja i pokajanja` u septembru 2010, bio pušten na slobodu.

LIFG, koji je tokom 1990-tih formiran u Avganistanu, je poubijao mnogo libijskih vojnika i policajaca. Povodom proslave 40-godišnjice Gadafijeve vladavine, izvinio se za svoje pokušaje da ga ubije i pristao da položi oružje. Britanska obaveštajna agencija MI6 je u prošlosti bila navođena kao sponzor LIFG. Šest rukovodilaca LIFG, koji su još u zatvoru, su odbacili svoja ranija gledišta i objasnili zašto borba protiv Gadafija više nije `legitimni` džihad. Abdul-Hakim al-Hasadi , član LIFG, koji je pušten na slobodu porekao je Al Džaziri to: `Gadafi pokušava da poseje razdor u narodu... on tvrdi da u Derni postoji neki islamski emirat i da sam ja njegov emir. On samo koristi činjenicu da sam ja bivši politički zatvorenik.“

Derna je poznata kao postojbina mnogobrojnih bombaša-samoubica u Iraku. Ona je, takođe, izuzetno neprijateljska prema Gadafiju. „ Stanovnici istočne Libije, a naročito oni iz Derne gledaju na Gadafija (na njegovo pleme) kao na neobrazovane prostake iz zaostalih krajeva, koji su bez ikakvih osnova `prigrabili` prava da vladaju Libijom“ – kako se kaže u jednom od telegrama američkih diplomata nedavno procurelom preko Vikiliksa.

Poslednjih 110 članova LIFG, oslobođeno je 16. februara, dan po početku ustanka u Libiji. Jedan od njih, Abdulvahab Mohamed Kajed (Abdulwahab Mohammed Kayed) je brat Abu Jahje Al Libija (Abu Yahya Al Libi), jednog od vrhunskih propagandista Al Kaide. Kumi je bio pobegao iz Libije i pričalo se da je dospeo u Avganistan i radio za Bin Ladena. Kada je bio uhvaćen u Pakistanu, predali su ga Amerikancima i poslat je u Gvantanamo 2002. U Libiju je poslat 2009. godine. [9] Američki antiteroristički eksperti su izrazili zabrinutost da bi u vakuumu po eventualnom zbacivanju Gadafija, mogla da se okoristi Al Kaida. Ali – većina analitičara se slaže da, mada islamistička ideologija ima snažan uticaj u istočnoj Libiji, nema naznaka da bi oni mogli prigrabe sebi inicijativu. [10]

„Teški okršaji Gadafijevih snaga bezbednosti i islamističke gerile su izbili u Bengaziju u septembru 1995, uz mnoge desetine ubijenih na obema stranama. Posle više nedelja intenzivnih borbi, LIFG je zvanično oglasio svoje postojanje u komunikeu koji je Gadafijevu vladu nazvao `otpadničkim režimom koji bogohuli protiv vere u Svemogućeg Alaha`, uz izjavu da je njeno zbacivanje ` prvo po važnosti posle vere u Alaha`“ Ovaj, kao i kasnije komunikee LIFG-a, objavili su libijski veterani iz Avganistana koji su dobili politički azil u V. Britaniji. Umešanost britanske vlade u kampanju LIFG protiv Gadafija ostaje predmet velike kontroverze. Za sledeću veliku operaciju LIFG: neuspeo pokušaj ubistva Gadafija u februaru 1996, u kome je poginulo nekoliko njegovih telohranitelja, kasnije je navođeno da je bila finansirana od strane britanske obaveštajne službe, sa svotom od 160.000 dolara. To je izneo bivši funkcioner MI5, Dejvid Šajler. Mada njegove optužbe nisu bile potvrđene iz nezavisnih izvora, jasno je da je Britanija omogućila LIFG da na njenoj teritoriji formira bazu za logističku podršku i sakupljanje sredstava. Ali, finansijski doprinos Bin Ladena je, izgleda, bio mnogo značajniji. Prema jednom izveštaju, LIFG je za svakog svog borca ubijenog na bojnom polju dobijao od tog saudijskog terorističkog glavešine do 50.000 dolara, prema podacima iz 2005.“ [11]

„Amerikanci, Britanci i Francuzi su se našli kao saveznici pobunjeničke islamističke grupe LIFG – najradikalnijeg elementa Al Kaidine mreže [sa ciljem obaranja Gadafija]. Ministar spoljnih poslova, Hilari Klinton, je u kongresnom saslušanju priznala rizike takvog jednog prljavog savezništva, rekavši da je libijska opozicija možda čak i više antiamerička od samog Gadafija. Deceniju pre toga, ista ova zabluda o partnerstvu Zapada sa islamom na Kosovu, u Bosni i Čečeniji je iznenada srušena onim napadima 11. septembra.“ [12]

„U jednom intervjuu u italijanskim novinama Il Sole 24 Ore (Il Sole 24 Ore), al-Hasidi je priznao da je regrutovao `oko 25` ljudi iz oblasti Derne u istočnoj Libiji, za borbu protiv koalicionih trupa u Iraku, i da se neki od njih, kako reče `danas nalaze na prednjim linijama fronta u Adžabiji`.

Al-Hasidi je insistirao na tome da su `njegovi borci patrioti i dobri muslimani, a ne teroristi`, ali je i dodao i da su `borci Al Kaide takođe dobri muslimani koji se bore protiv agresora`.

Ta njegova priznanja su došla baš kada je Idris Debi Itno (Idriss Deby Itno) predsednik Čada rekao da je Al Kaida uspela da opljačka vojne arsenale u pobunjeničkoj zoni Libije i tako dođe do oružja `uključujući rakete zemlja-vazduh, koje je zatim prokrijumčarila u svoja skrovišta`.

Al-Hasidi je priznao da se ranije borio protiv `strane invazije` u Avganistanu, pre nego što su ga `2002. godine zarobili u Pešavaru u Pakistanu`. Kasnije su ga predali Amerikancima, a zatim držali zatvorenog u Libiji, pre no što je 2008. pušten na slobodu.

Američki i britanski izvori kažu da je al-Hasidi bio član LIFG koji je poubijao na desetine libijskih vojnika u gerilskim napadima oko Derne i Bengazija tokom 1995. i 1996.“ (“Libyan rebel commander admits his fighters have al-Qaeda links,” Daily Telegraph [London], March 25, 2011)

5) Prelazni Nacionalni Savet

„Prelazna vlada, suparnička režimu libijskog vođe Muamara Gadafija izgleda da je odlučna da pridobije SAD i međunarodnu podršku dok se povećava momentum da se dugovečni diktator progna.

Američki ministar spoljnih poslova, Hilari Klinton je juče potvrdila da Obamina administracija pruža podršku protivnicima pukovnika Gadafija. Kazala je da je Amerika voljna da ponudi `bilo kakvi vrstu pomoći` da ga smakne sa vlasti.

Vođe protesta su preuzele kontrolu nad istočnim gradovima Libije i tvrde da su uspostavile prelazni `nacionalni savet` koji je, ustvari suparnik vladi. Pozvali su, dok se spremaju za napad na prestonicu Tripoli u kojoj Gadafi drži kontrolu, državnu vojsku da im se pridruži.

Ubeđena da se 42-godišnja vladavina libijskog vođe primiče kraju, gđa Klinton je juče kazala; `Tek smo na početku onoga što će uslediti posle Gadafija`“. [13]

6) Fejsbuk

“On (Omar El-Hariri, komandant Oružanih snaga prelaznog nacionalnog saveta) se nalazio pod strogim nadzorom službe bezbednosti sve do 17. februara, kada je otpočela revolucija. Kako kaže, nisu je započele istaknute ličnosti starije generacije, nego je počela spontano, onda kada su Tunis i Egipat inspirisali omladinu. Izjavio je, na engleskom, uz širok osmejak: `Children of Facebook`“. [14]

7) Nafta

„Libijski pobunjenici u Bengaziju su rekli da su oformili novu nacionalnu naftnu kompaniju koja će zameniti korporaciju koju kontroliše vođa Muamar Gadafi, čiju imovinu je zamrzao Nacionalni savet bezbednosti.

Privremeni Nacionalni savet je objavio saopštenje sa odlukom od 19. marta, kojom se formira`Libijska naftna kompanija` kao nadzorni organ nad proizvodnjom nafte u celoj zemlji, sa privremenim sedištem u Bengaziju, uz imenovanje privremenog generalnog direktora kompanije.

Takođe, Savet je izneo da je `zacrtao Centralnu banku Bengazija kao monetarnu vlast za monetarnu politiku Libije, kao i imenovanje guvernera libijske Centralne banke, sa privremenom centralom u Bengaziju“. [15]

II. Odakle pobunjenicima dolazi oružje?

Robert Fisk: “Libya in turmoil: America’s secret plan to arm Libya’s rebels; Obama asks Saudis to airlift weapons into Benghazi”Independent, march, 7, 2011:

„U očajničkom naporu da izbegne vojno mešanje SAD u duži sukob Gadafijevog režima sa protivnicima, Amerikanci su zatražili od Saudijske Arabije da li bi ona mogla da pruži oružje pobunjenicima u Bengaziju. Saudijska kraljevina, koja se suočava sa `danom besa` svojih 10%-nih šiita u petak, uz zabranu svih demonstracija, do sada nije odgovorila na izuzetno tajni zahtev Vašingtona, uprkos tome što kralj Abdulah lično mrzi libijskog vođu, koji ga je pre nepune godine dana pokušao ubiti.

Zahtev Vašingtona je u potpunom skladu sa vojnom saradnjom sa Saudijcima. Kraljevska porodica u Džedi, koja je tokom Reganove administracije bila duboko upletena u skandal Kontra, dala je odmah direktnu podršku američkim naporima za naoružavanje gerilaca protiv sovjetske vojske u Avganistanu 1980-tih godina.

Ali, Saudijci ostaju jedini američki arapski saveznik koji je strateški smešten i u stanju da gerilce u Libiji snabdeva oružjem. Njihova saradnja bi Vašingtonu omogućila da poriče bilo kakvu svoju umešanost u lancu snabdevanja – mada je oružje američko, plaćali bi ga Saudijci.

Saudijcima je saopšteno da su Gadafijevim protivnicima na prvom mestu potrebne protivtenkovske rakete i minobacači, kako bi se oduprli Gadafijevim oklopnim snagama, kao i rakete zemlja-vazduh za obaranje njegovih lovaca-bombardera.

Pošiljke bi mogle stići do Bengazija za 48 sati, ali bi bilo potrebno isporučivati ih u vazduhoplovne baze u Libiji, ili na aerodrom u Bengaziju. Ako bi gerilci zatim prešli u ofanzivu i napali Gadafijeva uporišta u zapadnoj Libiji, mogli bi oslabiti pritisci na SAD i NATO, uglavnom od strane republikanskih članova Kongresa, za uvođenje zone zabrane letenja.

Američki vojni planeri su već objasnili da bi uspostavljanje takve zone zahtevalo američke vazdušne napade na postojeće, mada oslabljene, protivavionske raketne libijske baze, što bi Vašington direktno uplelo u rat na strani Gadafijevih protivnika.

Američki AVAKS izviđački avioni već nekoliko dana lete oko Libije, održavajući stalnu vezi sa malteškom vazdušnom kontrolom i zahtevajući detalje o libijskim vazdušnim kretanjima, uključujući i letove Gadafijevog privatnog mlaznjaka, koji je tokom poslednjih 48 sati – baš pred vikend, leteo u Jordan i vratio se u Libiju.

Zvanično, NATO želi da opiše prisustvo američkih AVAKS aviona samo kao deo antiterorističke operacije “Aktivni napor“ (Active Endeavour), čiji je opšti cilj da posle “11. septembra“ vrši vazdušne antiterorističke mere nad Srednjim istokom.

U okviru već postojećeg mandata te misije, podaci AVAKSA se prosleđuju članicama NATO-a. Sada – kada je Gadafi u zapadnjačkom rečniku ponovo “unapređen“ u super-teroristu, ova misija NATO-a može lako, za slučaj ako se preduzmu aktivne vojne operacije, da bude upotrebljena za pronalaženje zgodnih ciljeva u Libiji.

Al-Džazira je na svom engleskojezičnom tv kanalu emitovala snimke komunikacije američkih aviona sa malteškom vazdušnom kontrolom, u kojima Amerikanci zatevaju informacije o libijskim letovima – naročito o Gadafijevom mlaznjaku.

Na njima se čulo kako jedan američki AVAKS (repna identifikacija LX-N90442) od malteške vazdušne kontrole traži informacije o libijskom mlaznjaku (Dassault-Falcon 900 jet 5A-DCN) koji leti iz Amana u Mitigu, Gadafijev lični, “VIP“ aerodrom.

Moglo se čuti kako NATO-ov AVAKS 07 kaže: „Imate li informacije o avionu sa pozicijom Squawk 2017, oko 85 milja istočno od naše[sic]?"

Malteška vazdušna kontrola odgovara: „Sedmice, to zvuči kao da se radi o Falcon 900 - koji je prema planu letenja, na letnom nivou 340, na pravcu u Mitigu.“

Međutim, Saudijska Arabija se već nalazi u opasnosti od dobro koordinisanog dana protesta svoje sopstvene šiitske manjine. Ova je, ohrabrena šiitskim ustankom na susednom ostrvu, Bahreinu, pozvala za petak na ulične proteste protiv vladarske familije al-Saud.

Posle nagomilavanja vojnih snaga i policijskih snaga bezbednosti u provinciji Katif (Qatif), prošle nedelje, Saudijci su proglasili zabranu svih javnih demonstracija u celoj zemlji.

Šiitski organizatori tvrde da oko 20.000 demonstranata planira da demonstrira sa ženama u prednjim redovima, kako bi sprečili da saudijska vojska otvori vatru.

Ako vlada Saudijske Arabije prihvati zahtev Amerike da pošalje oružje i rakete libijskim pobunjenicima, američkom predsedniku Baraku Obami bi bilo praktično onemogućeno da osuđuje saudijsku kraljevinu za bilo kakva nasilja protiv šiita u njenim severoistočnim oblastima.

I tako su se buđenje Arapa, zahtevi za demokratijom u Severnoj Africi, šiitska pobuna i ustanak protiv Gadafija, tokom samo nekoliko sati, upetljali u čvor sa vojnim prioritetima SAD u tom regionu“. [16]

„Libijski pobunjenici koordinišu vazdušne napade sa Zapadom“ Los Angeles Times, 24,03. 2011: „Izveštaji iz regiona ukazuju na to da Saudijci i Egipćani doturaju oružje. Mada zvaničnici SAD to nisu mogli potvrditi, kažu da je to verovatno“. [17]

„Kažu da Egipat naoružava libijske pobunjenike“, Wall Street Journal, 17.03. 2011

„KAIRO: Egipatska vojska je otpočela, uz znanje Vašingtona, slanje oružja preko granice za libijske pobunjenike – kako kažu zvaničnici pobunjenika i SAD.

Pošiljke – uglavnog lakog oružja, kao što su puške i municija, izgleda da su prvi potvrđeni dokaz da jedna strana vlada naoružava pobunjenike. Oni su bili stalno potiskivani od strane napredujućih snaga lojalnih libijskom vođi Muamaru Gadafiju.

Egipatske pošiljke su do sada najjača indikacija da neke arapske države slušaju pozive Zapada da stanu na čelo napora da se interveniše u korist pro-demokratskih pobunjenika u njihovoj borbi protiv Gadafija u Libiji. Vašinton i ostale zemlje Zapada su dugo izražavali frustracije zbog toga što arapske zemlje nisu voljne da pomognu razrešavanju te krize u sopstvenom regionu, a da su kritikovale Zapad zbog njegovih pokušaja da to čini.

Pošiljke su usledile posle neobično snažne diplomatske reakcije arapskih zemalja. Bilo je retkih javnih poziva za stranu vojnu intervenciju u nekoj arapskoj zemlji, uključujći i prošlonedeljno glasanje 23 člana Arapske Lige sa pozivom na adresu UN da uvedu zonu zabrane letenja nad Libijom.

Ovo glasanje je pružilo kritički potrebnu političku podršku Zapadu koji je oklevao da vojno interveniše bez regionalnog i međunarodnog mandata. U četvrtak uveče, SB UN je glasao za rezoluciju zabrane letenja nad Libijom i omogućavanje vojne akcije za podršku pobunjenicima.

Liban je u SB preuzeo vodeću ulogu, praveći nacrt rezolucije i šaljući ga svima,a u njemu se poziva na „sve neophodne mere“ da se uvede sprečavanje letova nad Libijom. Kako kažu diplomati u UN, Ujedinjeni Arapski Emirati i Katar su bili vodeći u nuđenju da učestvuju u merama prinude za zonu zabrane letenja .

Zvaničnici libijskih pobunjenika u Bengaziju su u međuvremenu, još od prvih dana ustanka hvalili Katar, nazivajuću ovu malu zalivsku državu svojim najvernijim saveznikom. Kako su rekli, Katar je iza paravana stalno vršio pritisak za oštru i hitnu međunarodnu akciju.

Katarske zastave se upadljivo viju u pobunjeničkom Bengaziju. Pošto su pro-Gadafijeve snage prošle nedelje preuzele Ras Lanuf, libijska državna TV je emitovala slike paketa pomoći u hrani sa zastavom Katara.

Bela Kuća je oklevala da sledi pozive vođa Kongresa za direktno naoružavanje libijskih pobunjenika , tvrdeći da SAD prvo treba da direktno utvrde ko su oni i kakvu će politiku voditi ako im uspe da obore pukovnika Gadafija. Američki zvaničnici veruju da se u redovima opozicije nalaze i neki islamistički elementi. Plaše se da bi ti elementi, koji su neprijateljski raspoloženi u odnosu na SAD mogli da prigrabe vođstvo nad opozicijom i oružje koje je Amerika pružila.

Egipatske pošiljke oružja su započele `pre nekoliko dana` , kako je rekao jedan američki viši zvaničnik. `Ne postoji formalna američka politika, niti priznanje da se to obavlja, to je samo nešto što nam je poznato`.

Zahtevi egipatskom ministarstvu spoljnih poslova i predstavniku premijera da to prokomentarišu su ostali bez odgovora. Nema načina da se dopre do egipatskih vojnih snaga radi komentara. Jedan egipatski zvaničnik u Vašingtonu je izjavio da nema saznanja o pošiljkama oružja.

Onaj američki zvaničnik je zapazio da su te pošiljke `premale i prekasne` za to da vojnu ravnotežu prebace u korist pobunjenika, koji su suočeni sa navalom libijskih snaga uz podršku tenkova, artiljerije i aviona.

„Znamo da nam Vojni savet Egipta pomaže, ali oni ne smeju biti jako vidljivi“, kazao je Hari Suflakis, libijski biznismen u Kairu, koji od početka pobune ima ulogu veze pobunjenika sa vladom Egipta.

Suflakis, koji kaže da redovno održava vezu pobunjenika sa egipatskim zvaničnicima u Kairu, kaže: „Oružje dolazi. Amerikanci su dali zeleno svetlo Egipćanima da pomažu. Amerikanci ne žele da budu direktno upleteni, ali Egipćani to ne bi činili da nisu dobili zeleno svetlo.“

Zapadni zvaničnici i vođe libijskih pobunjenika kažu da je Amerika želela da izbegne da posle njene invazije Iraka i Avganistana, koje su protiv nje raspalile mržnju i nepoverenje u celom regionu, na nju gledaju kao na predvodnika bilo kakve vojne akcije protiv Gadafija.

Ali, Amerika je jasno izjavila da želi da Gadafi ode sa vlasti i naznačila je da će podržati one koji nude vojnu ili drugu pomoć pobunjenicima.

Jedan predstavnik pobunjeničke vlade u Bengaziju je rekao da je počelo pristizanje vojnih pošiljki, ali je odbio da specificira odakle one potiču.

Taj predstavnik, Mustafa al-Gerijani je kazao: „Naš vojni komitet kupuje oružje i naoružava naše ljude. Oružje pristiže, ali priroda naoružanja, količine i odakle je, jeste tajna“.

Američki zvaničnici kažu da je Egipat želeo da pošiljke ostanu tajne. U javnosti, Egipat je pokušavao da održava neutralni stav u odnosu na pobunu u Libiji. Kako kažu ljudi koji poznaju arapsku raspravu zatvorenu za javnost, tokom glasanja u Arapskoj Ligi o uvođenju zone zabrane letenja preko UN, Egipat je bio uzdržan. Veruje se da su u Libiji još uvek stotine hiljada egipatskih radnika.

S druge strane, tajna podrška egipatske vojske pobunjenicima, sugeriše da oni računaju na to da Gadafi verovatno neće ostati na vlasti – u svakom slučaju ne u istočnoj polovini zemlje, pa zato Egipat želi da sa pobunjenicima izgradi dobre odnose.

Tokom prethodna 24 sata, pobunjeničke snage izgleda da su ostvarile izvestan napredak odbijajući napade Gadafijevih snaga, kao i da su po prvi put posle početka ustanka upotrebili nova oružja. Među njima su i pobunjenički tenkovi koji su poslednjih dana zauzeli položaje na frontu. U sredu su pobunjenici po prvi put izvršili i napade mlaznjacima na vladine položaje. Veruje se da su ti tenkovi i avioni oružje koje su pobunjenici zarobili od jedinica koje su na istoku dezertirale iz libijske vojske, ali – kako su neki pobunjenički zvaničnici natuknuli, rezervni delovi i uvežbani tehničari dolaze iz inostranstva.

[Saradnici na ovom članku su Sam Dager i Adam Entus (Sam Dagher and Adam Entous)] [18]

Bendžamin Gotlib: „Dok se Gadafijeva osvajanja nastavljaju, Egipat naoružava libijske pobunjenike.“ (Benjamin Gottlieb, "Egypt Arms Libyan Rebels As Gaddafi's Conquest Continues," NeonTommy Annenberg Digital News, March 17, 2011)

Kako su libijski pobunjenici i američki zvaničnici u četvrtak rekli, pošiljke oružja od egipatske vojske su počele da pristužu preko granice u Libiju. Mada je to uglavnom lako naoružanje, kao što su puške i municija, to je ipak prva potvrđena informacija o nekoj stranoj vladi koja oružjem pomaže pobunjenike. Tokom više dana oni su se povlačili pred pro-Gadafijevim snagama koje su želele da konflikt okončaju pre nego što se dovrše planovi za stranu intervenciju.

Mada su UN odobrile zonu zabrane letenja nad Libijom, pobunjeničke snage strahuju da će neka strana intervencija biti premala i prekasna.

Pošiljka oružja pokazuje izuzetno hrabru reakciju neke arapske države koja sada interveniše u nekom konfliktu van svojih granica. Bilo je nekih retkih javnih poziva Zapadu da interveniše – a Arapska Liga je sa 23:0 glasala prošle nedelje za zahtev da UN uvedu zonu zabrane letenja nad Libijom.

Uprkos izveštajima o oružju koje pritiče preko granice sa Egiptom, predstavnica egipatskog ministarstva spoljnih poslova Menha Bakhum (Menha Bakhoum) je Rojtersu izjavila da Egipat neće biti upleten ni u kakvu vrstu vojne intervencije u susednoj Libiji. „Egipat neće biti među tim arapskim državama. Nećemo biti upleteni ni u kakvu vojnu intervenciju“.

Ona je reagovala na komentare američkog ministra spoljnih poslova Hilari Klinton, koja je rekla da su u četvrtak na stolu bile i diskusije o učešću Arapa u intervenciji SAD i EU u tom konfliktu.

Klinton je ponovila da Amerika želi da susedne arapske zemlje učestvuju u bilo kakvoj planiranoj intervenciji.

Predstavnik libijske pobunjeničke vlade u Bengaziju, Mustafa al-Gerijani je kazao da su pobunjenici počeli da dobijaju pošiljke oružja iz susednih država, ali je odbio da otkrije njihovo poreklo. Kazao je. „Naš vojni komitet kupuje oružje i naoružava naše ljude. Oružje pristiže, ali priroda naoružanja, količine i odakle je, je tajna“. [19]

Joiči Šimazu: „Srednjoistočne revolucije i intrige 11. septembra kreirane u Kataru“ (Yoichi Shimatsu, "Mideast Revolutions and 9-11 Intrigues Created in Qatar," New America Media, 1.03.2011)

„Mlade demonstrante u Bengaziju, Kairu i Tunisu može da začudi i možda čak ogorči to što su njihove demokratske nade izmanipulisane od strane ultrakonzervativne arapske elite koja je podmuklo podupirala plimu ratobornih islamističkih radikala širom Severne Afrike. Pouzdani američki obaveštajni podaci navode dokaze koji upiru prst na dugotrajnu podršku Katara Muslimanskoj braći, Al Kaidi i džihadističkim bojovnicima koji se vraćaju iz Avganistana.

Katarske veze koje su antiteroristički islednici otkrili posle 11. septembra, treba sada ponovo analizirati – jer je sada Al Džama`a al-Islamija Al-Mukatila bi-Libia (Al-Jama'a al-Islamiyyah al-Muqatilah bi-Libya Libyan Islamic Fighting Group, LIFG), koja je povremeni saveznik Al Kaide, prigrabila razna oružja u polovini severnoafričkih zemalja. Dobro snabdeveni libijski arsenali sadrže visoko moćne eksplozive, raketne bacače i hemijsko oružje. LIFG se nalazi na terorističkom spisku Stejt departmenta.

Kako jednog američkog obaveštajnog zvaničnika citira CNN, ono što najviše zabrinjava je verovatni nestanak hemijskog oružja. Federacija američkih naučnika je objavila da je do 2008, u drugoj rundi, uništeno jedva 40 odsto libijskog iperita. Kanistri sa otrovom duž egipatske granice su trebalo tek da budu prikupljeni, a sada su verovatno u rukama naoružanih bojovnika.

Pošto se Al Džaziri potkralo u početku obaveštenje da su najraniji libijski protesti bili organizovani od strane LIFG, Al Džazira je munjevito promenila svoju pesmicu i sada prikazuje te događaje kao `mirne proteste`. Radi objašnjavanja odakle su 150 mrtvih vojnika libijske vojske tokom te pobune, Al Džazira, čije je sedište u Kataru, je iznela bizarnu priču da se radi o 150 mrtvih vojnika koje su njihovi oficiri pogubili jer su ovi `odbili da se bore`. Ti tajanstveni oficiri su onda mistično isparili u vazduh iz svoje baze, mada se ona nalazila u okruženju ljutitih demonstranata! Jedan američki obaveštajni analitičar je ovu verziju obeležio kao `apsurdnu` i umesto nje je izložio ono što je očigledno: ti vojnici su pobijeni u oružanom napadu koji su izvršili bojovnici – veterani očeličeni u ratu u Iraku i Avganistanu....

Prema izveštaju kongresne Istražne službe od januara 2008, “neki posmatrači su postavili pitanje o mogućoj podršci Al Kaidi od strane nekih državljana Katara, uključujući tu i članove velike vladarske familije Katara. Prema izveštaju Komisije 11. septembra, ministar unutrašnjih poslova Katara je pružio planeru tog napada, Kalidu Šeiku Mohamedu (Khalid Shaikh Mohammed) bezbedno skrovište tokom sredine 1990-tih godina, a izveštaji u medijima ukazuju na to da su i drugi teroristi verovatno dobijali finansijsku podršku i skrovišta u Kataru posle 11. septembra 2001.”

Šef nacionalne bezbednosti Katara, ministar unutrašnjih poslova, Abulah ibn Kalid al-Tani (Abdullah bin Khalid al-Thani) se inače pominje kao finansijer putovanja Kalid Šeika Mohameda “da učestvuje u Bosanskom džihadu”. Taj izveštaj spominje kako su posle napada na Svetski trgovinski centar 1993. godine, agenti FBI “zamalo promašili priliku da uhvate” osumnjičenog u Kataru. “Bivši američki zvaničnici od tada stalno tvrde da smatraju da ga je visoki funkcioner vlade Katara upozorio da predstoji upad agenata, što mu je i dalo mogućnost da pobegne iz te zemlje“. [20]



Prof. Piter Dejl Skot (Prof. Peter Dale Scott)

Global Research

25.03.2011.

The Asia-Pacific Journal, Vol 9, Issue 13 No 3

28.03.2011.



Piter Dejl Skot je bivši kanadski diplomata i profesor engleskog jezika Berkli Univerziteta Kalifornije, autor je knjige “Droge, nafta i rat, put u 11. septembar“ (Drugs Oil and War, The Road to 9/11), “Ratna zavera: Džej-Ef-Kej, 11. septembar i skrivene ratne politike“ (The War Conspiracy: JFK, 9/11, and the Deep Politics of War), Najnovija knjiga mu je: “Američka ratna mašina, Cijina globalna veza droge i put u Avganistan“ (American War Machine: Deep Politics, the CIA Global Drug Connection and the Road to Afghanistan). On je naučni saradnik Centra za istraživanje globalizacije [Centre for Research on Globalization (CRG)].



Vasilije Kleftakis

Nova srpska politička misao

30. mart 2011.



[1] “Defense Secretary Gates, who recently warned against any further protracted US ground war, said on March 23 that the end of military action in Libya is unknown and could last longer than a few weeks. ‘I think there are any number of possible outcomes here and no one is in a position to predict them,’ Gates told reporters in Egypt” (C-Span, March 24, 2011).

[2] Interested readers may wish to consult my first exploration, “Googling ‘Revolution’ in North Africa.”

[3] Dan Lieberman, “Muammar Al Gaddafi Meets His Own Rebels,” CounterCurrents.org, March 9, 2011.

[4] Joel Bainerman, Inside the Covert Operations of the CIA & Israel's Mossad (New York: S.P.I. Books, 1994), 14.

[5] Richard Keeble, “The Secret War Against Libya,” MediaLens, 2002.

[6] "Petroleum and Empire in North Africa. NATO Invasion of Libya Underway," By Keith Harmon Snow, 2 March 2011.

[7] Ghali Hassan, “U.S. Love Affair with Murderous Dictators and Hate for Democracy.” Axis of Logic, Mar 17, 2011.

[8] Center for Defense Information, “In the Spotlight: The Libyan Islamic Fighting Group (LIFG),” January 18, 2005

[9] Qadhafi was concerned about Al Qaeda terrorism in Libya, and in 1996 Libya became the first government to place Osama bin Laden on Interpol’s Wanted List (Rohan Gunaratna, Inside Al Qaeda: Global Network of Terror [New York: Columbia UP, 2002], 142). Thereafter American and Libyan intelligence collaborated closely for some years against Al Qaeda. Beginning when?

[10] Ian Black, “Libya rebels rejects Gaddafi's al-Qaida spin,” Guardian, March 1, 2011.

[11] Gary Gambill, "The Islamic Fighting Group (LIFG), Jamestown Foundation," Terrorism Monitor, May 5, 2005,; citing Al-Hayat (London), 20 October 1995 [“communiqué”]; "The Shayler affair: The spooks, the Colonel and the jailed whistle-blower," The Observer (London), 9 August 1998; Jean-Charles Brisard and Guillaume Dasquié, Ben Laden: La Verite interdite (Bin Ladin: The Forbidden Truth). Cf. also Annie Machon, Spies, Lies and Whistleblowers: MI5, MI6 And the Shayler Affair (Book Guild Publishing, 2005) [Shayler].

[12] Yoichi Shimatsu, “Attack on Libya: Why Odyssey Dawn Is Doomed,” New America Media, March 20, 2011.

[13] “US reaches out to Libyan insurgents,” The Australian, March 1, 2011,

[14] “How a onetime friend to Gadhafi became his rival,” Globe and Mail [Toronto], March 4, 2011.

[15] Libyan Rebel Council in Benghazi Forms Oil Company to Replace Qaddafi’s,” Bloomberg, March 22, 2011.

[16] Robert Fisk, “America's secret plan to arm Libya's rebels,” Independent, March 7, 2011.

[17] “Libya rebels coordinating with West on air assault,” Los Angeles Times, March 24, 2011.

[18] “Egypt Said to Arm Libya Rebels,” Wall Street Journal, March 17, 2011,

[19] Benjamin Gottlieb, “Egypt Arms Libyan Rebels As Gaddafi's Conquest Continues,” NeonTommy Annenberg Digital News, March 17, 2011.

[20] Yoichi Shimatsu, “Mideast Revolutions and 9-11 Intrigues Created in Qatar,” New America Media, March 1, 2011. The al-Thani family’s protection of Khalid Shaikh Mohammed is confirmed by former CIA officer Robert Baer (Los Angeles Times, March 23, 2003). Cf. Robert Baer, Sleeping with the Devil (New York: Crown, 2003); Peter Lance, Triple Cross (New York: Regan/HarperCollins, 2006), 234-37.

Dodato posle 2 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Špijunski rat u Libiji
31 mart 2011

Američka Centralna obaveštajna služba (CIA) ubacila je pre nekoliko nedelja svoje operativce u Libiju da bi prikupili podatke od koristi za vazdušne napade i stupili u kontakt sa pobunjenicima, piše današnji Njujork tajms, pozivajući se na američke zvaničnike.

Dok američki predsednik Barak Obama insistira da kopnena vojska SAD neće učestvovati u operacijama u Libiji, male grupe zapadnih špijuna tamo već deluju kao deo snage u senci, za koju se u Vašingtonu nadaju da će pomoći slabljenje libijskog lidera Moamera Gadafija na vojnom planu, piše list.

Njujork tajms navodi, pozivajući se na britanske zvaničnike, da desetine pripadnika britanskih specijalnih snaga i pripadnici obaveštajne službe MI6 deluju u Libiji. Britanski operativci, kako se navodi, usmeravali su vazdušne napade britanskih aviona i prikupljali podatke o kolonama tenkova, artiljerijskim oruđima i raketnim instalacijama.

Američki zvaničnici se nadaju da će slične informacije američkih obaveštajaca - od lokacija Gadafijevih skladišta municije, do grupisanja vladinih trupa u gradovima, može dovoljno pomoći vojnom slabljenju Libije da bi ljude u njenim redovima ohrabrilo da je napuste. Među operativcima CIA u Libiji je zasad nepoznat broj Amerikanaca koji su radili u centru te špijunske agencije u Tripoliju, kao i drugi koji su tamo nedavno stigli.

Pored toga, američki špijuni treba da se sastanu sa pobunjenicima da bi pokušali da saznaju više o njihovim liderima i o tome kome su lojalne grupacije koje se bore protiv Gadafija.

Američki zvaničnici upozoravaju, ipak, da zapadni operativci u Libiji ne usmeravaju akcije pobunjenika.

Portparol CIA je odbio da komentariše pisanje Njujork tajmsa.


Obama odobrio tajno pomaganje libijskih pobunjenika

Predsednik Barak Obama je potpisao tajno naređenje kojim se odobrava tajna podrška pobunjenicima u Libiji, javio je danas Rojters pozivajući se na vladine zvaničnike.

Bela kuća odbila je da komentariše taj izveštaj.

Izvori britanske agencije naveli su da je Obama potpisao tip naredbe poznat kao nalaz, u poslednje dve ili tri nedelje. Takvi dokumenti su glavni oblik predsedničke direktive koje se koriste za tajne operacije Centralne obaveštajne službe. To je neophodan pravni korak pre neke takve akcije, što ne znači da je i započeta.

Portparol Bele kuće Džej Karni rekao je da, sledeći uobičajenu praksu svih administracija, ne komentariše ništa što se tiče obaveštajnih podataka.


Pobunjenici se povlače

U Libiji je došlo do dramatičnog obrta za pobunjenike, koji su tokom proteklog vikenda zauzeli niz gradova duž obale i izgledalo je da napreduju uz pomoć vazdušnih napada zapadne koalicije, a sada se povlače iz dosadašnjih uporišta duž istočne libijske obale, prenose zapadni mediji.

Pobunjenici su na istoku izgubili ključnu naftnu luku Ras Lanuf, obližnji grad Bin Džavad, gradove Ukajla i Brega, povlačeći se pred ofanzivom snaga lojalnih Muameru el Gadafiju, dok se Misrata na zapadu zemlje još drži, uprkos napadima, javljaju mediji.

Danas su eksplozije potresele istočno predgrađe Tripolija, gde su avioni koalicije gađale vojne ciljeve u toj oblasti, izjavio je AFP-u neimenovani očevidac. Kratko nakon što su avioni nadletali jugoistočno predgrađe Salahadin, mogle su se čuti eksplozije, rekao je očevidac u telefonskoj izjavi.

Prema nekim izveštajima, pobunjenici su počeli da se povlače nazad u Adždabiju, a očevici kažu da su civili počeli da beže u glavno pobunjeničko uporište Bengazi. General major Sulejman Mahmud, drugi po rangu komandant pobunjenika, kaže da je njegovim snagama potrebno vreme, strpljenje i pomoć da se organizuju.

"Naš problem je u tome što nam je potrebna pomoć - komunikacija, radio veze, oružje", rekao je on, dodajući da pobunjenici imaju strategiju, ali da borci ne slušaju uvek naređenja.

U međuvremenu, britanski Forin ofis je objavio da je libijski ministar spoljnjih poslova Musa Kusa napustio Gadafija i da je došao u London, što Libija demantuje i tvrdi da je Kusa u diplomatskoj misiji. On je najviši zvaničnik koji je do sada okrenuo leđa libijskom režimu.

"Musa Kusa je stigao na aerodrom Farnboro 30. marta iz Tunisa. On je došao svojom voljom i rekao nam je da podnosi ostavku. Mi upravo razgovaramo sa njim o tome i blagovremeno ćemo objaviti više detalja", rekao je portparol Forin ofisa.

"On je jedan od najviših zvaničnika u Gadafijevoj vladi i njegova uloga je bila da predstavlja režim u svetu, što on više ne želi da radi. Mi apelujemo na sve ljude iz Gadafijevog okruženja da ga napuste", kazao je portparol.



Tanjug

Večernje novosti

31. mart 2011.

 

[senator]

PYC, tema ti je odlicna, ne stizem sve da procitam, ali idem postupno. Ne znam odakle iskopavas sve ove podatke ali samo nastavi tako i pozdrav!

 

[PYC]

Aleksandar Manić: NEVLADINE ORGANIZACIJE KAO TROJANSKI KONJI GLOBALISTIČKIH INTERESA
​

Izvor: SrpskaAnalitika 9. mart 2011.

​

U poslednje tri decenije broj NVO u svetu se povećao do neviđenih granica. Postoji više desetina miliona organizacija i udruženja koja mogu da se nazovu NVO”. Jedan pogled bačen na kartu Evroazije ukazuje nam na interese Vašingtona. Cilj SAD je da Rusiju okruži serijom NATO baza, što je započeto Bondstilom na Kosovu, potom kroz Poljsku, Ukrajinu, Belorusiju, što bi im pomoglo da kontrolišu puteve snabdevanja energijom između Rusije i Evropske Unije”, pisao je nedavno F. Vilijem Engdel, ekonomista specijalizovan za energetiku (Horizons et débats, 2005).

Međutim, pretpostavljati da su SAD imale samo jedan cilj prilikom vojne agresije na Srbiju 1999. godine, bio bi rizik koji oni sebi nisu mogli da dopuste. Videvši priliku da započnu sa interkontinentalnim eksperimentima u političkom terorizmu, oni su prilikom postavljanja temelja baze Bondstil, istovremeno instrumentalizovali oružane snage OVK. “Pozicija američkog ministarstva inostranih poslova bila je da se ne dozvoli postojanje OVK kao vojne snage, nego da im se omogući da krenu ka sopstvenoj upravi, ali u različitom kontekstu, što bi značilo pomeranje ka ‘narko-demokratiji’ pod NATO zaštitom”, piše Mišel Čosudovski, profesor univerziteta Otave.


KOSMETSKI ALBANCI NA HAITIJU

Po rečima Kevina Pine, američkog novinara, instrumentalizovana teroristička organizacija OVK bila je upotrebljena 2003. godine za obuku najbrutalnije dela haićanske policije. “OVK je već bila umešana na Balkanu u politička ubistva i ubijanje civila, u mesecima koji su prethodili NATO invaziji 1999. godine, kao i u nastavku.” Veza između OVK i haićanskih paramilitarnih trupa bio je američki ambasador na Haitiju, Džejms Folej, nekadašnji stručnjak NATO-a za misije na Balkanu. Po rečima Kevina Pine, prljav posao za američku vladu obavila je organizacija USAID (United States Agency for International Development). “Dovoljno je pogledati njihova dokumenta na internetu i videti da oni plaćaju OVK stručnjake za obučavanje haićanske policije”, kaže Pina.

Umešanost USAID-a, NED-a, Soroš Fondacije i različitih nevladinih organizacija u pripremama vojnih prevrata, rušenjima vlada, promenama sistema i političkim ubistvima, nije nova. Na Kosovu je, prema rečima Riste Karajkova, makedonskog stručnjaka za međunarodni razvoj, dejstvovalo 3.800 nevladinih organizacija, ali je samo mali broj bio vrlo aktivan. U pitanju su bile američke NVO, vrlo dobro organizovane i čvrsto povezane sa američkom vladom, špijunažom i vojskom.
“Tri Kolor Revolucije sprovedene su do danas – Ruža Revolucija u Gruziji (2003), Narandžasta Revolucija u Ukrajini (2005) i Lala Revolucija u Kirgizstanu (2005). Svaka od njih je sledila istovetni put i bila je vođena američkim demokratskim nevladinim organizacijama koje su radile za račun američke spoljne politike”, kaže Sreram Čaulia, indijski doktor političkih nauka. Po njegovim analizama, nevladine organizacije (NVO) kao Trojanski konj, služe moćnim državama da u zemlje svoje interesne sfere unesu promene povoljne za njihove daljnje planove. Inače, poznata je činjenica da je sistem Kolor revolucija prvo bio oproban u Srbiji prilikom rušenja Miloševićevog režima. Organizacija “Otpor” pripremana je u Budimpešti na seminarima, a potom je dobila novčanu i materijalnu pomoć od više američkih vladinih i nevladinih organizacija (USAID, NED i Soroš Fondacija).


AMERIČKA HUMANITARNA ŠPIJUNAŽA

“Danas u Ukrajini postoji četrdeset hiljada NVO koje dotiču 12 odsto stanovništva. Oni su bili ključni igrači u Narandžastoj revoluciji”, kaže Vera Nanivska, direktor Medjunarodnog centra za političke studije u Kijevu. Ona objašnjava da su pripadnici NVO u ulogama međunarodnih konsultanata, eksperata i tehničkih saradnika razvijali uticajne grupe, sarađivali sa medijima, pripremali nove zakone, organizovali proteste i menjali režim. Aleksej Pankin, koordinator američke pomoći u Rusiji, objasnio je svoj rad za NVO: “Tri godine sam vodio USAID program podrške ruskim medijima sa budžetom od 10,5 miliona dolara i Sorošove fondacije sa 1,8 miliona dolara. Broj supervizora, šefova, inspektora i savetnika sa kojima sam sarađivao, prevazilazi svaku maštu. Siguran sam da su obaveštajci bili brojni.”

Inače, SAD vrlo često manipuliše NVO i upotrebljava ih kao produženu ruku u svojoj globalnoj politici. Dat novac mora da se utroši isključivo na političke ciljeve, prikrivene u različitim altruističkim terminima. Dobro je poznata uloga nevladinih organizacija u prevratima ili pokušajima prevrata na Kubi, u Venecueli, Čileu, Nikaragvi, Haitiju… Alen Veinstajn, prvi predsednik NED-a, izjavio je da ono što oni sada rade, pre 25 godina bio je posao CIA-e.
Prema procenama Centra za studije o globalizaciji na Jejlskom univerzitetu, u Rusiji deluje više od 600.000 NVO i nekomercijalnih organizacija. Aleksej Ostrovski, poslanik u Dumi, procenjuje da trećina tih NVO (ekologija, ljudska prava, potrošači…) dobijaju novac iz inostranstva, iz SAD, zapadnoevropskih zemalja i sa računa interkontinentalnih korporacija. Tako je došlo i do neophodnosti da se zakonski reguliše strana “pomoć” ruskim građanima i organizacijama. Po novom zakonu svaka strana organizacija koja dela na ruskoj nacionalnoj teritoriji, ili domaća grupa koja prima novac iz inostranstva, mora da bude upisana u državni registar. Podržavši zakon, predsednik Putin je rekao:
“Htele te organizacije ili ne, one postaju instrument u rukama stranih država koje pokušavaju da ostvare sopstvene ciljeve. Te prilike su neprihvatljive. Novi zakon bi trebalo da onemogući mešanje stranih zemalja u rusku unutrašnju politiku i da unese jasne uslove za finansiranje nevladinih organizacija”.

Po najavi zakona, Kondoliza Rajs je upozorila Putina da će to biti nedemokratska mera, zaboravljajući da spomene američki zakon u vezi istovetnog problema. Naime, u Americi sve strane organizacije koje finansiraju bilo šta, moraju da traže dozvolu i da se upišu u državni registar. Ako im se ne dozvoli upis, oni ne mogu legalno da pomažu ni jednu američku organizaciju. Istovremeno, ni jedna zemlja na svetu nema zakonsko pravo da finansira bilo kakvu političku formaciju u SAD-u. Drugim rečima, Kondoliza je htela Putinu da kaže – radi šta ti ja kažem da radiš, a ne ono što ja radim.


“NEPROFITNI” KOLONIJALIZAM 21.VEKA

U poslednje tri decenije svetski broj NVO se povećao do nevidjenih granica. Postoji više desetina miliona organizacija i udruženja koja mogu da se nazovu NVO i njihova uloga nikada nije bila toliko velika. Ta eksplozija dovela je do velikih poremećaja jer su se namnožili avanturisti, prevaranti, ideolozi, nacionalisti, sekte, rasisti, multinacionale, mafija… Preuzimajući novu ulogu, NVO su se neminovno politizirale, što ih je odvelo ka gubitku neutralnosti i ulasku u instrumentalizaciju. Setimo se pobunjenika u Bijafri koji su 1969. godine organizovali glad populacije da bi privukli pažnju na sopstvene teorije. Sredinom 80-ih godina, etiopske vlasti su zloupotrebile humanitarnu pomoć za raseljavanje čitavih sela, neophodnih za njihovu demografsku politiku. Nedavno su Tanzanija i Kamerun osudile NVO koje su krale novac i upotrebljavale ih za bogaćenje pojedinaca, jedne etnije ili verske grupe. Nedostatak kriterijuma i jasnih granica olakšao je haos.

U osnovi, nevladina organizacija definiše se kroz tri karakteristike: profit im nije cilj, ostaju u sferi privatnog i imaju međunarodne ciljeve. NVO se prvi put pojavljuju u članu 71 Povelje Ujedinjenih nacija iz 1946. godine, gde se pozivaju ekonomski i socijalni savet da po potrebi konsultuju nevladine organizacije. Određeno je da NVO može da bude finansirana iz javnih fondova do 30 odsto budžeta. Međutim, niko o tome ne vodi računa. Konferencija u Durbanu je konstatovala da sve veći broj vlada stvara marionetske NVO i potom ih upotrebljava za svoje političke i ekonomske ciljeve.

Humanitarne akcije koje predstavljaju kolosalne sume novca, često služe za rušenje vlada, indoktrinaciju ljudi ili pripremanje neokolonijalizma. Slično tužnoj kolonizatorskoj prošlosti velikih sila, današnje NVO pripremaju reorganizaciju ciljane zemlje i podučavaju kadrove koji će kasnije biti saradnici. “Nesebična pomoć” širim narodnim masama omogućava da se one u datom trenutku prisete “farbanja školskih taraba”, “pomoći od 50 hiljada dolara bolnici” i ostalih “dobročiniteljskih” aktivnosti i da sa radošću mašu zastavicama kada neokolonizatori stignu u koloniju.

Pravi ciljevi politiziranih nevladinih organizacija su izmene zakona o vlasništvu, o ulazu stranog kapitala, o privatizaciji društvenih sredstava i dobara, o razaranju socijalnih programa, o prilagođavanju medija, o osmišljavanju obrazovanja i što je najvažnije, radu na umanjivanju značaja suverenosti u budućim glasačima. Izuzetno je važna činjenica da nevladine organizacije rade u sprezi sa Ujedinjenim nacijama o čemu nam svedoče i reči Kofija Anana. Obraćajući se 2000. godine predstavnicima NVO on kaže: “Vi ćete postati nova supersila. Ja ću, sa moje strane, učiniti sve da vas svi partneri međunarodne zajednice pažljivo slušaju.”

NEVLADINE ORGANIZACIJE POD ZAŠTITOM UN

“Ujedinjene nacije na različite načine pretvaraju narode u “debile”. Konsenzus se dobija na međunarodnim skupovima uz pomoć ”sigurnih” nevladinih organizacija, koje rade na lobiranju. Potom, pozivajući se na konsenzus, vrši se pritisak na narode da potpišu ugovore i konvencije čije su teme i akcioni programi bili predmet konsenzusa. Tako ratifikovani, ovi ugovori postaju pravosudni instrumenti sa snagom zakona za sve one koji su potpisali”, piše Mišel Šojan, stručnjak za političku filozofiju i profesor univerziteta, u svojoj knjizi “Skrivena strana Ujedinjenih nacija”.

Zanimljivo je napomenuti da su Ujedinjene nacije, pri ostvarenju svojih manipulacija, preuzele piramidalni koncept vlasti zasnovan na teorijskim radovima malo poznatog bečkog filozofa Hansa Kelsena (1881-1973). U “Čistoj teoriji prava”, on je objasnio da je pravna norma esencijalna vrednost. Norme državnog prava vrede samo ako ih je uvažilo pravo superdržave. Na taj način, OUN koncentriše vlast na vrhu piramide gde se i stvaraju najviše pravne norme. Kelsen je prve nacrte svoje teorije napisao 1911., a dovršio ju je 1934., tako da se njome pre Ujedinjenih nacija poslužio Hitler.

Prikriveni ciljevi OUN-a izraženi su u tekstu izveštaja koji 1994. godine po narudžbini napisao Jan Tinbergen, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju. U njegovoj analizi, napisanoj tonom manifesta, problemi čovečanstva mogu jedino da budu rešeni eliminisanjem nacionalnih vlada i stvaranjem svetske vlade koju bi predstavljale Ujedinjene nacije.

Ne treba zaboraviti da su OUN gigantsko sredstvo Amerike za njihov projekat svetske hegemonije, prikrivene iza etikete “globalizacije”. Prirodno, Amerika to ne bi mogla da učini bez saglasnosti i pomoći Evrope. Zato je Konvencija 124 Evropskog saveta (1986) regulisala postojanje NVO na evropskom nivou, ozakonivši sve vrste manipulacija. Prisetimo se nedavnog skandala ruskog magnata Mihaila Hodorkovskog, bivšeg vlasnika naftne kompanije Jukos. Hodorkovski, inače finansijer Karnegi fondacije za međunarodni mir, jedne od najvažnijih američkih nevladinih organizacija, trebalo je SAD-u da omogući preuzimanje dobrog dela ruske energetike i time da naruši bezbednost sopstvene zemlje.

“Gori od ubica samo su njihove sluge”, kazao je Mirabo pre više od dva stoleća. Njegovo zapažanje vredi i danas.

 

[PYC]

IZAZOVI ISTINE - MILOVAN DRECUN

Srbija u Velikom bratu
​

Izvor: Glas javnosti

Administracija Baraka Obame je veoma aktivna na Balkanu, posebno u BiH, po pitanju Kosmeta, u Srbiji, Makedoniji. Angažovanje Bele kuće na „sređivanju“ balkanskih (ne)prilika kao po direktivi prati pojačano delovanje onih lokalaca (termin bliže određuje i geografsko područje delovanja i mentalni sklop) koji na odbrani američkih interesa i bezbednosti na jugoistoku Evrope zarađuju hleb svoj nasušni, a među kojima su pojedini NVO činovnici, novinari željni nagrada i diplomatske službe, siroti tajkuni... Balkan je, sva je prilika, ipak veoma važna karika američke globalne strategije.

Balkanska politika Obame nije nikakva nepoznanica, a ponajmanje novina. Ona je kontinuitet delovanja definisane američke spoljne politike na duži rok, koju su sprovodili Klinton i Buš, a koju nastavlja prvi crni američki predsednik. Bosna i Hercegovina bez Republike Srpske pod dominacijom Bošnjaka, nezavisno Kosovo, „velika Albanija“, islamski fundamentalizam i radikalizam, američka vojna infrastruktura od Jadrana, preko Balkana, Crnog mora i Kavkaza do Kaspijskog mora i centralne Azije, u osnovi su balkanske politike Vašingtona. Ali, pitanje je šta Obamina administracija i one interesne grupe koje u senci kreiraju američku politiku žele da ostvare na globalnom planu.

Jedan od najuticajnijih kreatora politike Vašingtona Henri Kisindžer je, početkom januara 2009, izjavio da su ratovi koji se vode širom sveta i međunarodno uvažavanje Baraka Obame stvorili optimalne uslove za uspostavljanje novog svetskog poretka. Šta bi u osnovi tog novog poretka trebalo da bude naknadno je pojasnio stari diplomatski lisac, koji smatra da sadašnja globalna kriza treba da se posmatra kao mogućnost prelaska na svet bez granica, gde se nacionalni interesi podređuju globalnim potrebama.

Poznato je da je Kisindžer stalni član Bilderberškog kluba u kome su predstavnici vladajućih krugova, političke i poslovne elite, kao i novinarskih i naučnih krugova. Jedan od najvažnijih problema koje Bilderberg razmatra je globalizacija i neophodnost realizacije ideje da je „pojam nacionalnog suvereniteta postao zastareo i regresivan“. Radi se, zapravo, o strategiji desuverenizacije - uništenja nacionalne državnosti u korist globalizacije. To je koncept postepene ili munjevite predaje suvereniteta. Primer nasilne, munjevite predaje suvereniteta je Jugoslavija. Jedno od sredstava stvaranja novog svetskog poretka je primena „meke sile“, koja je nova forma agresije zasnovana na vođenju ekonomskog rata, diverzija, političkih prevara,“obojenih revolucija“. Nevidljivi lokalni ratnici tog novog poretka su pojedini borci za demokratiju a ujedno i za očuvanje bezbednosti SAD, koju štite na štetu bezbednosti sopstvene otadžbine.
„Globalizacija kroz regionalizaciju“ je princip koji se najčešće koristi za uništenje nacionalne državnosti u korist globalizacije kroz integraciju - stvaranje nadnacionalnih organizacija. Prateći principi su podrivanje tradicionalnog religioznog identiteta i prelaz sa nacionalnog na globalni obrazovni sistem. Globalisti podrivaju, kako piše Tatjana Gračova, rukovodilac katedre Vojne akademije generalštaba oružanih snaga Ruske Federacije, najvažnija načela naroda, povezana sa njegovom kulturom, istorijom, pobedama i ratovima, duhom rodoljublja, moralnim načelima, tj. sve ono što u konačnom obliku formira narod kao nacionalnu zajednicu. Globalizacija ima za strateški cilj „potpunu duhovnu smrt nacije“.

Prepoznajete li u rečenom srpski narod i Srbiju? Sudeći po onome što nam se kao narodu dešava poslednjih dvadesetak godina Srbi i njihova matična država su uveliko aktivni saučesnici u stvaranju novog svetskog poretka. Na najboljem smo putu da se odreknemo onoga šta smo i ko smo. Tada ćemo postati enciklopedijski primerak kolektivnog globalnog bića stvorenog u laboratoriji Velikog brata.

 

[PYC]

SVETA RUSIJA PROTIV HAZARIJE – Upravljani globalni haos kao uvertira za planetarnu tiraniju
​

Autor: Tatjana Gračova


(odlomak iz knjige Tatjane Gračove „Sveta Rusija protiv Hazarije – Algoritmi geopolitike i strategije tajnih ratova svetske zakulise“, 2010. Autor knjige je Tatjana Gračova, rukovodilac katedre Vojne Akademije Generalštaba Oružanih snaga Ruske Federacije, i dugogodišnji saradnik Centra za vojno-strateška istraživanja Generalštaba OS Ruske Federacije)

Knjigu na srpskom jeziku je Coiska okačio na forum. Koga interesuje evo link:

http://serbianforum.org/domace-knji...-sveta-rusija-protiv-hazarije.html#post492050


No, vratimo se Obami. Tako, posle toga kako se on udružio sa CIA i postao njihov agent, njegova karijera ide kao po loju. Bilo gde da je glasanje, pa makar i u američkomSenatu, njegovi oponenti su izletali sa predizbornom trkom pre izbora. A kad je Obama istakao svoju kandidaturu za predsednika, njegov glavni spoljnopolitički savetnik je postao niko drugi nego jedan od najviših oficira CIA – Bžežinski.

Doduše, Obamina majka je takođe bila povezana sa CIA i bila je njihov agent. Nju su zavrbovali 1950. godine da bi proniknula u tada brzo formirajuću i šireću organizaciju koja je nastupala sa nacionalističkih pozicijai borila se zaprava crnaca. Aktivnu podršku Obami pružili su takođe i senator Džej Rokfeler i rukovodilac Trilateralne komisije i bilderbergškog kluba Džozef Naj. On je teoretičar takozvane koncepcije “meke sile” koja je postala osnova indirektnog, tajnog pristupa u američkoj strategiji vođenja savremenog rata. Kako je kripto jezik teško razlikovati, tako se po analogijii sa njim može teško razlikovati „meki rat“ koga možemo nazvati i „kripto rat”. To je nova forma agresije zasnovana na vođenju ekonomskog rata, podrivanog posla, diverzija, prevara i organizacija državnih prevrata. Na primer, obojenih revolucija.

Naj i Rokfeler hoće da Obama mobiliše tu „meku silu“ i usmeri je na to da bi se dao novi impuls američkom imperijalizmu. Cilj Bžežinskog je konfrontacija sa Šangajskom organizacijom saradnje kao glavnim centrom suprotstavljanja američko-britanskoj globalnoj dominaciji.

No, i ovde je glavna meta Rusija.

Na kongresu Demokratske partije u Denveru 27.08.2008. godine, sadašnji potpredsednik SAD Džozef Bajden, tada još kandidat u paru sa Obamom predstavio je novi plan pravog rata – rata protiv Rusije i Kine. Razmatrajući taj plan, analitičar Roberto Paskali u tekstu „Džo Bajden: Rusija, Kina i Indija: Pravi rat“ („Global Research“, August 28, 2008.) piše da se u njemu ponavljaju ključne ideje Bžežinskog, koji je rešen da u finalni boj sa Rusijom i Azijom.

Bajdenova biografija je veoma zanimljiva i povezana je sa vojnim operacijama. On je izvršio pritisak na predsednika Klintona da treba kazniti Srbe i poslati američke privatne vojne kompanije za obuku bosanskih ratnika, Bajden je prvi proglasio Slobodana Miloševića ratnim zločincem i postao je, kako se navodi, autor koncepcije “Lift and strike” koja je orijentisana na nanošenje raketno – bombaških udara na Jugoslaviju i bosanske Srbe, istovremeno sa uvođenjem embarga na isporuke oružja toj zemlji.

Osim toga, Bajden je zajedno sa svojim prijateljem, počasnim predsednikom Saveta za međunarodne odnose, Leslijem Gelbom, razradio koncepciju regulisanja iračkog konflikta, gde je bila založena cionistička ideja podele Iraka na tri države – kurdsku, sunitsku i šitsku. Buš je, kako se da zaključiti iz Bajdenovih reči, upropastio svu svoju vojnu politiku i nije vodio pravi rat, nemilosrdni. Nova Obamina administracija sprema bezobzirni rat da bi nastupila protiv Rusije, Kine i Indije.

Saglasno Bajdenovoj poziciji, Bušova administracija je bila nedovoljno ratoborna. Napominjem da je jedna od karakterističnih crta hazarske prirode bila izuzetna ratobornost, čak i strast prema ratu. Rat je bio njihov glavni i jedini način života. Antisistem koji se obrazovao kod Turaka – Hazara koji ispovedaju agresivni judaizam kasnije je iznedrio ideologiju cionizma – nauku o zauzimanju vlasti u celom svetu.

Teodor Gercl, osnivač ideologije cionizma, pisao je o tome da se ne može osvojiti svet bez pokoravanja Rusije. Bajden je rekao o sebi: „Ja sam cionist.” Zato je shvatljivo otkuda kod njega ta hazarska ratobornost i to cionističko stremljenje da se zauzme vlast nad svetom koristeći rat protiv Rusije. Bajden je uveren da će vojni establišment biti sa Obamom u tom „pravom ratu”. Ishodeći iz te logike, treba računati da je rat u Iraku i Avganistanu bio „ne pravi“, tako, neko miniranje pred pravi sukob.

Nije slučajno u vezi sa tim pripremljeno i to daje Obama sačuvao mesto vojnog ministra za Roberta Gejtsa. Stvar je u tome da je Gejts blizak Bžežinskom i čovek koji je u njegovim planovima. On je sa Bžežinskim radio u Savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Kartera. Za realizaciju manijačkih rusofobskih planova Bžežinskog (kome uskoropočinje da kuca osamdeseta, a on je još neumoran) stvara se Obamina ekipa.

Ekonomska kriza U SAD-u poredi se sa „Velikom depresijom“ tridesetih godina, koju je Ruzvelt preodoleo zahvaljujući tome što je isprovocirao napad na Per lHarbur i dobio povod za stupanje u Drugi svetski rat. Baš zahvaljujući tome, on je prebrodio krizu. Rat mu je bio neophodan kao vazduh. I sada se stvara analogna ekonomska situacija koja vodi neizbežnom ratu. Njima je potreban veliki sveobuhvatni svetski rat. A takav rat može biti samo rat protiv Rusije, zbog čega se mora od Rusije napraviti neprijatelj i u to ubediti stanovništvo SAD.

Istina, Frenklin Ruzvelt je politički rukovodilac koji je Obamin idol. Obama se već priprema za taj rat. On je već izjavio da je neophodno uvećanje armije za 100 000 vojnika.

Obama je još pre svoga izbora govorio o planovima da privuče mlade za obezbeđenje sigurnosti SAD-a. Nastupajući u Čikagu, 12. marta 2008. godine u prisistvu američkih admirala i generala, on je održao govor posvećen nacionalnoj bezbednosti zemlje, koji je nazvao „ObamAmeriki“. U suštini, u govor je bila umetnuta mobilizacijska strategija koja otkriva širok put delovanju privatnih vojnih kompanija: „Mi moramo završiti borbu protiv Al-Kaide. Mi se ne možemo pomiriti sa postojanjem terorista koji prete Americi. Mi moramo iskoristiti sve elemente nacionalne moći da bismo se borili sa pretnjama 21. veka. Mi moramo povećati naše mogućnosti vođenja suvozemnih operacija. Mi moramo dati našim civilnim ministarstvima da sprovode operacije uporedo sa našim vojnim operacijama“. (Obama National Security Speech – Barack Obama, Remarks of Senator Barack Obama Endorsement by US Admirals and Generals, Chicago History Museum, March 12, 2008, Real Politics).

I dalje sledi ovakav poziv: „Mi moramo podstaći mlado američko pokolenje da služi, ostajući u građanskom statusu“. Kraće rečeno, predlaže se stvaranje militarizovanih „građanskih snaga za obezbeđenje nacionalne bezbednosti“, koje će se formirati od američke omladine i koje će „ovladati takvom moći“ i „biće tako dobro finansirane kao i oružane snage SAD“.

Uopšteno, u kakve god oblande uvijao te ideje, dobijamo „hitlerjugend” , tj. u ovom slučaju „obamajugend”. Obama se toj ideji vraća 2. jula 2008. u svom govoru u Kolorado Springsu i govori o Amero Korpusu (The Amero Corps), formulišući program analogan Hitlerovom programu za mlade: “Sada je naša nacija u opasnosti. Breme službe je na našim vojnicima. Kao predsednik, ja vas zovem da služite kao aktivni građani. Ja pozivam novo pokoljenje Amerikanaca da se prisajedine sa našim aktivnim vojnicima.

Ja postavljam cilj svim srednjoškolcima i studentima viših škola da prođu obuku od 50 časova u godini, kao i svim studentima koledža da prođu službu od 100 časova u godini. Mi tražimo vašu službu u ovom trenutku, jer je ovo naš momenat u istoriji” (Obamas Remarks opService, Wall Streel Joumal, july 2. 2008.). Jedan od komentarana blogu koji su postavili američki čitaoci povodom tog članka, bio je ovakav: “Hajl Obama”.

Obamizacija znači militarizaciju Amerike i uperenost njene politike protiv Rusije: „Upad Rusije u Gruziju je stvarno ozbiljan izazov bezbednosti za SAD. Ja ću se suprotstaviti tom izazovu koji je bacila sve agresivnija Rusija i realizovaću strategiju koja je u korist naših nacionalnih interesa.” Taj citat je bio postavljen na Obaminom predizbornom sajtu.

O mogućem osložnjavanju odnosa sa Rusijom u periodu Obaminog predsednikovanja, svedoči i činjenica da je njerov glavni savetnik po pitanju politike i odnosa sa Rusijom, bio Majkl Makfol, član Komiteta kongresa za međunarodne odnose, jedan od rukovodilaca Karnedži fonda, fonda Evroazije, Fridom Haus i drugih, povezanih sa američkim tajnim službama i orranizacijama. Baš oni su organizovali revolucije u Gruziji i Ukrajini u cilju smene režima. Pritom, najviše para dobija baš antiruski sastavljač tih prevrata.

Oni po pravilu počinju od toga da je režim u zemlji – žrtvi, politička agresija i proglašavaju ga nedemokratskim i što je najstrašnije, autorativnim. A dalje sa svim zastojima, napred u okupacionu ili kolonijalnu demokratiju. Majkl Malkof je već proglasio režim u Rusiji autoritativnim, i što je interesantno povezao nacionalnu bezbednost SAD sa uspostavljanjem demokratije u Rusiji. To znači, ako kod nas nema demokratije, a oni smatraju da je nema, tada je nacionalna bezbednost SAD pod jezivom pretnjom. I tako mi u Rusiji živimo nedemokratski i ne sanjajući da time činimo strašnu pretnju za Ameriku. Tako ispada da onaj ko se zalaže za demokratiju u Rusiji, taj istupa za američke interese i bezbednost SAD-a. A oni koji su protiv demokratije, to su neprijatelji. Majkl Makfol u svom tekstu „Doktrina slobode“ (Policy Review, april, maj 2002) pišedirektno ovako:„ Mi moramo izolovati i uništiti naše neprijatelje putem svrgavanja njihovih režima… Poslednji cilj američke moći je stvaranje društva međunarodnih demokratskih država, koje u sebe uključuju sve regione sveta.“

Pritom, ako ti budeš kao čist arijevac, oprostite, demokrata, štitio demokratiju, a samim tim i interese i bezbednost SAD, tebi će se za to dati čak i novac. Majkl Makfol čak piše kakvim zaštitnicima američkih interesa on treba da bude dodeljen. Novac će davati „smelim borcima za ljudska prava, opozicionim liderima, biznismenima i čak i činovnicima unutar najautoritativnijeg režima, onim činovnicima koji još uvek insistiraju na modernizaciji političkog i ekonomskog sistema zemlje“. Treba računati da, ako si činovnik i uz to još i „smeli borac za ljudska prava“ platiće ti dvostruko. Eto kakva je bezbednosna perspektiva iznikla iz finansijske krize. To jest, ako negde vidite borce za demokratiju, znajte da oni tako zarađuju pare. Takav im je posao – zaštita demokratije. A ujedno i očuvanje bezbednosti SAD-a, obezbeđujući je na štetu sopstvene otadžbine i njene nacionalne bezbednosti. Ali ako mi budemo štitili tuđu bezbednost i interese, mi onda imamo kolonijalni režim. Kraće – „demokratizacija“ je jednako „kolonizacija“.

Norman Livergud u svom članku „Nova strategija političke klike“ upozorava: „Američki građani moraju znati za agresivne grandiozne planove koje sada ostvaruje kriminalno politička klika. Samo ako ih shvatimo u potpunosti, mi možemo pobediti tu smrtonosnu zaveru plutokrata“.

Livergud primećuje da su ti planovi toliko očevidni, da klika čak i neskrivaući se, otvoreno publikuje informacije o svojoj zaveri za političko, privredno i vojno osvajanje sveta. Predstavnici globalne elite, takvi poput Bžežinskog, Kisindžera i mnogih drugih čine projekat za svoju globalnu policijsku državu. Izučavajući te projekte mi možemo shvatiti kakva demonska klika planira da upotpunosti zagospodari svetom i zadrži to gospodarenje.

Opisana je samo spoljna strana svega onoga što sedešava u svetu koji nevoljno dobija mozaički, fragmentarni ili kako se sada kaže, karakter video klipa. Haotičnostopisanih spoljnih događaja jeste pariranje haosu u koji guraju svet hazarski antisistemci. Svet se doživljava kao polje bitke gde se čas ovde, čas onde, eksplozivno razbuktavaju razni događaji. Svi ti, munjevito smenjujući događaji, stvaraju osećaj haotičnosti, raspada celine. Čovek više ne shvata šta se dešava, gubi sposobnost da samostaln orastumači nagomilane događaje i ujedno gubi smisao života.

Haos u spoznaji porađa ropstvo misli i haos u duši koji je sa druge strane, predvorje duhovnog ropstva. I kada čovek padne u očajanje od nemogućnosti da sam sve razabere shvati šta se događa, kada ga zapljusne haos i pogruži u pučinu on instinktivno traži ono što može zavesti poredak. I sa zadovoljstvom poverava sebe svakom zavodljivcu koji predlaže prevarantske usluge i prividan poredak. Upravljani haos se zato i stvara da bi se ulovile duše u ropstvo, u haosu izgnječene duše. Kisindžer izjavljuje: „Alternativa novom svetskom poretku je haos“ (Henry A. Kisinger, International Herald Tribune, January 12, 2009). Eto, tako ta globalna hazarska klika i stvara haos da bi primorala narode da prihvate taj lažni poredak.

Samo naša pravoslavna vera može nam dati prave orijentire u osmišljavanju onoga što se dešava i dati nam istinsku slobodu duhovnog izbora. Jedino ona je glavni instrument dovođenja haosa u sistem, dajući pravi kurs brodu našeg života u budućem okeanu sveta. I sidro sa tog broda daje nam nadu u spasenje.

 

[PYC]

Noam Čomski: AMERIKA KAO TREĆI RAJH
​

Izvor: Srpska Analitika

Iza američke mesijanske misije širenja demokratije u svetu nalazi se odbrana vlastitih vojnih i ekonomskih interesa, a Amerika danas po mnogim aspektima podseća na Nemačku uoči Drugog svetskog rata. Reč je o velesili čiji potencijal globalne dominacije nad ostatkom sveta opada, ističe Noam Čomski, jedan od najvećih i najpriznatijih svetskih intelektualaca i boraca protiv globalizma

Čomski je do paralele sa Hitlerovom Nemačkom došao analizirajući aktuelne američke unutrašnje društveno-političke i ekonomske prilike, zaključujući da zastrašuje nivo „iracionalnog straha i mržnje” koji vlada u Americi.

On je u intervjuu za zagrebački nedeljnik „Globus” rekao da stanovništvo ne uspeva da jasno artikuliše svoje zahteve i da u njemu vladaju „besciljni strah i bes”.

Bes je, prema Čomskom, delom i opravdan, jer za razliku od finansijske elite, većina stanovništva za 30 godina nije imala realno povećanje prihoda. Teško se preživljava, a porodica nema nikakvu podršku koju u tom pogledu pružaju rešenja evropskih socijalnih sistema, ljudi se i dalje zadužuju, a vrednost njihove imovine, kao što su kuće, opada. To je dugoročno neodrživo – navodi Čomski i dodaje da je nezaposlenost u proizvodnom sektoru „doslovno na nivou Velike depresije”. Mi smo i dalje najbogatija zemlja na svetu, ali to većina ne može da oseti u vlastitom životu – kaže on.

Čomski ističe da se američka ekonomija ne nalazi u bezizlaznoj situaciji, ali da je situacija ozbiljna. Kad putujete u Evropu i vratite se ovamo, čini vam se da ste došli u zemlju trećeg sveta. Ništa ne funkcioniše, vozovi, putevi. Infrastruktura je pred kolapsom. Budućnost američke ekonomije je neizvesna, jer u trci za profitom banke i korporacije novac ulažu u Meksiko i Kinu odakle se ne vraća u vidu novih radnih mesta, a problem predstavlja i ogroman deficit – polovina je uzrokovana vojnim budžetom. Deficit „prati proglašenje mesijanske misije širenja demokratije u svetu”, iza čega se, kako kaže Čomski, nalazi „pre svega odbrana vlastitih vojnih i ekonomskih interesa”.

On tvrdi da ne samo da se nije smanjilo izdvajanje za vojsku pod vlašću Baraka Obame, već da je u ovom trenutku ono najveće od Drugog svetskog rata!

- Uz to raste strah od useljenika, posebno muslimana. Veruje da se postoji muslimanska zavera za preotimanje zemlje i uvođenje šerijatskog prava, a da je Obama njihov predstavnik. Zastrašujuć je nivo iracionalnog straha i mržnje. Podseća me, da budem iskren, na Nemačku pre Drugog svetskog rata – rekao je Čomski.

On tvrdi da Obama ne samo da je povećao vojni budžet, već i značajno povećao ratnu opasnost, jer je na ostrvo Dijego Garsija u Indijskom okeanu poslao „stotine tzv. bombi za duboko penetriranje, najveće bombe u arsenalu nuklearnog oružja, koje su uperene prema Iranu”.

- I polako se ide prema tome da postane sasvim normalno da se one upotrebe jer navodno nema izbora – kaže Čomski i dodaje da je najveći greh Irana to što „ne postupa po naredbama iz Vašingtona i pokušava da proširi svoj uticaj na susedne zemlje”.

Prema ovom slavnom naučniku i intelektualcu, Iran nije jedina zemlja koja odbija da se povinuje zahtevima iz Vašingtona, već se taj talas neposlušnosti širi. Turska najavljuje da će utrostručiti trgovinu sa prokaženim Iranom, dok ga Brazil „otvoreno podržava”.

- Ako ih (SAD) nije briga za druge zemlje, Kinu ne mogu da ignorišu. I postaju nervozne zato što Kina ne prihvata njihov diktat. U američkom dvorištu, tj. Južnoj Americi, države po prvi put počinju da stvaraju zajedničke institucije i da rešavaju svoje unutrašnje probleme. U prošlosti, kad bi se tako nešto događalo, SAD bi jednostavno svrgle vladu. To više ne može da čini – kaže Čomski.

Pred nama je danas mnogo podeljeniji svijet. U njemu Sjedinjene Države i dalje zadržavaju vojnu snagu kojoj još uvek niko ne može prići ni blizu. Ali SAD više ne može izdavati naređenja koja bi drugi poslušali. I to postaje zastrašujuće za ovu imperijalnu silu, jer pokazuje da se sistem njene kontrole polako urušava.

- Kina posebno zamenjuje SAD u mnogim zemljama kao vodeći investitor i kupac. Čak se i Brazil kreće u tom smeru. Stvari se događaju mimo SAD, a one ne mogu da učine ništa. On je objasnio da je i sa Obamom na snazi u američkoj istoriji duboko ukorenjena teza da je „put do sigurnosti u ekspanziji” – „drugim rečima, ako sve ne kontrolišete niste sigurni”.

- To je i danas dominantna politika. Ali je vrlo opasno u globalnom kontekstu kad imate vrlo moćnu državu koju vode vrlo iracionalne sile, mnogo straha i velika moć destrukcije – zaključuje Čomski.