- Učlanjen(a)
- 01.05.2019
- Poruka
- 668
Svaki proces je nepovratan. Svaki. Tako da nije potrebno provlačiti tu Marksistima tako dragu sintagmu o "Neumitnosti istorijskih procesa".
"Neumitnost istorijskih procesa" je tačna premisa u netačnom Marksovom sudu o povezanost istorije sa ljudskim progresom i dosezanjem viših nivoa razvoja društva jer izgleda da je zapravo suprotno .
Negativan odnos istih prema društvenim naukama? Pitanje je da li pod društvenim naukama treba držati one zaražene Političkom Korektnošću i takozvanom društvenom pravdom? Pitanje je takođe da li organizovane religije trebaju da prihvate i imaju pozitivan stav prema Nihilizmu, francuskom Dekonstrukcionalizmu? Da prihvate i podržavaju feminizam, intersekcijalni feminizam? Nauke koje si nabrojao više ne postoje, zaražene su kancerom Nihilizma, Dekonstrucionalizma, Feminizma i Kulturalnog Marksizma. koji ih je mutirao i koristi ih za širenje svojih mentalnih bolesti.
Slažem se da je na delu svetski proces, proces dekonstrukcije, proces uspostavljanja haosa u kome će jedini čvrsti oslonac biti profit, a sve ostalo radi "humanizma" dozvoljeno. Sistem u kome čovekovo dostojanstvo biva zamenjeno udovoljavanju osećanjima sve većeg broja viktim grupacija (koje su takođe potrošači) i najnižim ljudskim nagonima.
Iako se može povezati sa nihilizmom u nekom širem smislu ipak postoji i jedna tanana razlika izmedju filozofskog nihilizma i postmodernizma – ovaj potonji počiva ne na negaciji nego na obesmišljavanju. U postmodernoj kulturi i postindustrijskom društvu upravo je i stavljen akcenat na ovo - oduzeti smisao i obesmisliti sve... Etiku, estetiku, umetnost, religiju, politiku, jezik, istoriju, filozofiju - a pre svega hermeneutički diskurs društvenih nauka koji počiva na pretpostavci koja se u krajnjoj instanci svodi na uverenje da postoji smisao koga treba spoznati te na taj način istoriji i teoriji saznanja daje legitimitet. Dakle radi se o „pitanju merodavnosti znanja na kojima nauka počiva a u sklopu ovoga nameću se i epistemološka pitanja i putevi kojima teče naučni razvoj, a sa tim i načina kojima se dolazi do pouzdanijih rezulatata„ i u takvom diskursu postmodernizam se i ne uzima drugačije nego kao stajalište koje nema ustanovljena pravila na kojima se konstituiše znanje jer ga u suštini smatra proizvoljnim što zaista jeste relativizam, negativna dijalektika i dekonstrukcija.
E upravo tu i jeste problem jer i pojedinci iz Crkve takodje spore taj legitimitet humanističkim tj. društvenim naukama smatrajući da pojedine teorije ili teze predstavljaju opasnost za autoritet Crkve ili samo njeno učenje. Ponekad je to tačno ali ponekad i nije – neke od nekada neprihvatljivih društvenih teorija sada su prihvatljive što se Crkve tiče jer se samo društvo i odnosi u njemu promenili a te promene Crkva nije mogla da predvidi niti da na njih utiče mada im je bila protivna u datom istorijskom trenutku. Uostalom i sama društvena misao proizvod je određenog vremena, mesta i društvene pozicije.
Medjutim praktična primena naučnih saznanja se pokazala kao efikasan prediktor ali i aktivator odredjenih društvenih zbivanja. Ukoliko Crkva to ne uzima u obzir ili negira onda može imati samo problem jer njena uloga, izmedju ostalog, ima i društvenu dimenziju hic et nunc iako nesmatram da je otvoreni politički aktivizam u uobičajenom smislu te reči primeren to ne znači da Crkva nema pravo da digne svoj glas recimo zbog društvenih nepravdi.
Upravo zbog toga KC danas ima tako snažno uporište u tim toliko spominjanim latinoameričkim favelama za razliku od nekih drugih.
Poslednja izmena: