Adventisticka crkva ne ubija decu, i ne vrsi cak ni abortuse, vec uci protiv abortusa, osim ako je on nuzan kada je u pitanju zivot majke.
Ako neke tamo bolnice vrse abortus, to nije stav i ucenje crkve, vec one to rsde samoinicijativno.
Za razliku od toga Katolicki svestenici u Jasenovcu su klali malu decu, o cemu je uzasno i pomisliti.
------------------------
STAV ADVENTISTICKE CRKVE O ABORTUSU
Ljubav prema embrionu
Statistike u Kanadi potvrdjuju da u zemlji sa 35 miliona stanovnika imamo godišnje oko 300.000 rodjenja i isto tako 105.000 abortusa, tj. 1 pobačaj na 3 rodjene bebe. Pitanje eliminisanja neželjenih embriona još uvek dovodi do konfliktuelnih stavova u koje se često ubrajaju mišljenja crkvenih verodostojnika.
Bez želje da tu temu prenesemo na područje političkih zbivanja dobro je podsetiti se biblijskih principa koji su korisni za ispravno shvatanje čitave problematike:
1) Bog je uvek na strani života
Isus je sam potvrdio da je život najveća vrednost, te da se akcenat uvek treba staviti na ono što će se učiniti za vreme ćovekovog života. Onima koji su sumnjali u vaskrsenje on je naveo taj čin kao dokaz Božje potrebe da vaskrsenjem izvede svoja stvorenja iz besmislenog stanja smrti. „Nije Bog Bog mrtvih, nego Bog živih. Vi se dakle vrlo varate.” (Luka 20: 38). Ukoliko je naš Bog na strani života, dovesti u pitanje sam proces radjanja znači u izvesnoj meri sprečiti ono što je Bog isplanirao za održavanje života. Niko od nas nije dao život. Ko nam daje pravo da nekome uskratimo mogućnost da živi? I ako nam se dozvoli da dovedemo u pitanje svetost života u majčinoj utrobi, šta će nam zabraniti da razmišljamo o eutanaziji, tj. slobodnom odlučivanju trenutka odlaska sa ovoga sveta? To više neće biti borba protiv terapeutskog ’iživljavanja’, već samoubistvo uz medicinsku asistenciju.
2) Bog kao stvoritelj učestvuje u formiranju ljudskih bića
Bez obzira kako shvatili Božju stvaralačku moć, mora se priznati da nas sam taj proces u mnogome prevazilazi. Neki smatraju da je Bog samo predvideo zakone razmnožavanja, deobe ćelija i formiranja kostiju, mišića, nervnih veza, itd. Ali Bog, kao izvor života, može da kaže mladom proroku Jeremiji, bez da njegov stav bude doveden u pitanje: „Pre nego te sazdah u utrobi, znah te; i pre nego iziđe iz utrobe, posvetih te; za proroka narodima postavih te.“ (Jeremija 1: 5). Upravo u tom pravcu idu i poruke televizijskih emisija koje su otkrivale fenomenalne mogućnosti beba i komunikaciju sa fetusom pre rodjenja. Videli smo majke koje su pevale za vreme trudnoće i otkrili da su naučnici uvideli veliki kapacitet novorodjene dece da prepoznaju te iste melodije. Zato je vrlo teško negirati ogromni potencijal embriona. Od začeća pa do groba mi smo stvoreni prema slici Božjoj.
Ako je Jeremija pre rodjenja bio odvojen za jedan uzvišen poziv, ako Bog može da u nama prepozna posebnu, specifičnu vrednost kroz svoje sveznanje, kroz analizu naših genetskih karakteristika i kroz veliku ljubav koja „čini milost hiljadama generacija“, kako odluka donesena u trenucima sumnje, depresije i straha može dovesti u pitanje čitavo postojanje jednog bića?
3) Abortus ne može biti sredstvo za kontracepciju
Lična odgovornost se ne povećava kada zakoni u zemlje u kojoj živimo omogućavaju da dodjemo kod doktora tri, četiri ili više puta sa željom da se oslobodimo nepredvidjene prisutnosti embriona u našem telu o trošku socijalnog osiguranja. Hteli mi to priznati ili ne, sam čin odstranjenja fetusa predstavlja opasnost za zdravlje majke, za njenu psihološku stabilnost. Uostalom, kako na dugoročnom nivou izbrisati samu pomisao uništavanja svoje buduće dece? Na koj način je moguće pružiti priliku toj istoj osobi da respektuje sebe i one koji je okružuju? Sve su to pitanja koja se neizbežno postavljaju i čine čitavu problematiku vrlo kompleksnom.
Jedino lična odgovornost svakog pojedinca može učiniti da dramu eliminisanja zamenimo privrženošću životu. To bez sumnje zahteva ličnu žrtvu u mnogim slučajevima. Ali zar na to nismo i pozvani? Apostol Pavle kaže: „Jer ni jedan od nas ne živi sebi, i ni jedan ne umire sebi“. (Rimljanima 14: 7)
4) Neželjena trudnoća ne sme biti razlog za abortus
Iako postoje neželjena deca, postoje takodje i mnogi slučajevi koji pokazuju da takvo dete može biti prihvaćeno i zavoljeno prilikom rodjenja ili tokom ranog detinjstva. Osećanja dakle nisu najbolji kriterijum za odlučivanje. Ono što je najviše potrebno budućim majkama u takvim dramatičnim situacijama, to je uho spremno da sasluša i razume, kao i osoba koja će uputiti na prave vrednosti. Potrebno je podsetiti koju vrednost Biblija daje majčinoj ljubavi. „Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje?“ A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe.“ (Isaija 49: 15) Tekst insistira: gotovo je nezamislivo da se majka ne smiluje na čedo utrobe svoje. Instinkt majčine ljubavi prevazilazi sve krize, sve drame i čini vezu čvrstom, neraskidivom. Ali ukoliko ta neverovatna ljubav izostane, Bog je još verniji. On nikada ne zaboravlja. U trenucima kada se postavlja pitanje želje, dobro je podvući realnost Biblije, i podsetiti da je eventualni kandidat za abortus još uvek čedo utrobe svoje majke. To se sve mora reći bez forsiranja, bez kritizerstva. Važno je objasniti o kakvoj odluci je reč i ukazati na put donošenja dobre odluke.
5) Pravi smisao ljubavi je zaštita
U Bibliji zapažamo Boga sa velikom željom da se najslabiji u društvu odbrane. Deca, siromašni, udovice, stranci, sve su to bile kategorije nezaštićenih osoba. Zato razumemo poruku teksta iz Priča Solomunovih 24: 11. 12: „Izbavljaj pohvatane na smrt; i koje hoće da pogube, nemoj se ustegnuti od njih. Ako li kažeš: Gle, nismo znali za to; neće li razumeti Onaj koji ispituje srca, i koji čuva dušu tvoju neće li doznati i platiti svakome po delima njegovim?“ Sigurno je da naše uobičajeno argumentovanje neće izdržati probu susreta sa Stvoriteljem svemira, ukoliko je bazirano na nekvalitetnim temeljima. Jedino će odluke ljubavi zauvek imati svoju vrednost. Kažimo to na drugi način: kako embrion može sebe zaštititi? Gde će naći svoje dostojanstvo ukoliko bude prepušten ličnom, subjektivnom razmišljanju pojedinaca? Zato je neophodno da se ideja darovanja samog sebe može ogledati u rešavanju takvih problema. Kako bi bilo lepo čuti ovakve izjave: „Uradiću tako, zaštitiću život, pa čak i ukoliko mi to ne odgovara, samo da ostanem veran principima prave ljubavi.“
Ako smo dakle na strani života, onda će i odluka o neprihvatanju abortusa biti očigledna, sem u sledećim izuzetnim situacijama:
1. Kada se radi o životu majke.
Potrebna je totalna zaštita bića koje pruža život i njeno zdravlje ostaje važnije od svega. Zapostaviti njeno zdravlje može dovesti njeno postojanje u pitanje, bez da postoji ikakva garancija za normalni razvitak deteta.
2. Kada se radi o životu deteta.
Malformacije kod embriona mogu biti izražene do te mere da budući život bude doveden u pitanje. Najnovija otkrića medecine nam pomažu da to otkrijemo na vreme. Samo, to ipak ne predstavlja selekciju radjanja prema željenom polu, boji očiju, ili tome slično.
3. Kada se radi o začeću koje je posledica incesta ili silovanja.
Naime, svako društvo koje respektuje prava čoveka tretira incest i silovanje kao kriminalna dela. Kako onda prihvatiti da nešto što društvo tretira kao zločin postane normalna pojava? Zar odnos majke prema takvom detetu neće biti vrlo kompleksan? Za mnoge majke videti dete bi bilo podsećanje na mučenje i zlostavljanje iz prošlosti. A u kojoj meri bi se tu govorilo o ljudskom dostojanstvu, o fizičkom, emocionalnom i moralnom integritetu žrtve u slučaju gde se akt ljubavi sveo na akt divljanja i iživljavanja?
Na kraju, osim neophodnosti vaspitanja i redovnog ponavljanja pravih vrednosti, ne smemo zaboraviti i činjenicu da je uvek potrebno pokazati puno ljubavi, razumevanja i spremnosti za pomoć svakoj osobi koja se nalazi pred jednom takvom dilemom, bez obzira na njen izbor. Jedino će ljubav biti konstruktivan odgovor, a odbacivanje rešenje nedostojno Božje dece.
