Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Drama "Frida Kalo" će u ponedeljak, 8. novembra biti izvedena jubilarni 50. put na Maloj sceni Madlenianuma. Predstava urađena po drami Sonje Domazet govori o čuvenoj meksičkoj slikarki, revolucionarki i ličnosti koja je "nesrećne stranice svog života" uzidala u mit o sebi. Frida je bila zdrava samo do svoje šeste godine, a posle saobraćajne nesreće i brojnih operacija često je bila vezana za krevet.
Frida Kalo je bila neumorna, neprestano obuzeta revolucionarnim zanosom i privrženošću svom narodu, a u tome joj je najveću podršku pružao suprug Dijego Rivera. Družila se sa najvećim ličnostima svoga vremena, umetnicima, ali i revolucionarima, među kojima je bio i najslavniji prognanik Lav Trocki. Umrla je 13. jula 1954. godine, prema zvaničnim saopštenjima od plućne embolije, mada su ostale sumnje da je počinila samoubistvo.
Priču o čuvenoj slikarki će u Madlenianumu "ispričati" Dobrila Stojnić, Slobodan Beštić, Vanja Milačić, Zoran Ćosić, Igor Ilić, Bojan Dimitrijević i Kosta Bunuševac.
Ister teatar, prošlogodišnji dobitnik ugledne i jedine kod nas nagrade za koreografiju „Dimitrije Parlić“, koju dodeljuje Udruženje baletskih umetnika Srbije, na plesnoj sceni Bitef teatra ostvario je zanimljivu, umnu, zapitanu predstavu „Pustinja 2010“, koja je omaž istoimenom koreoprojektu iz 2000. godine, kojim je pozorište na Trgu Mire Trailović obeležilo 12 godina svoga rada. Vreme je prohujalo, ali je „Pustinja 2010“ i dalje ostala plesni „susret sa nama samima“, koji i ovoga puta potpisuje dramaturg Damir Vijuk, scenu dizajnira Ljubomir Todorović, a muzički kolaž je osmislio Nenad Jelić.Tri iskusne i veoma sugestivne igračice - Anđelija Todorović, Danica Arapović i Jelena Jović su interpretatorke sopstvene koreografije, koja u širokim zamasima njihovih izražajnih tela nastoji da u zamišljenom pustinjskom ambijentu, kao metafori koju u sebi nose, pređu fizički veoma zahtevnom igrom granice onog što ih razdvaja. One pod veoma inventivnim dizajnom svetla Aleksandra Milosavljevića tragaju za zajedništvom, koje ne nalaze, traže odgovore na sopstvene tajne i nedoumice, pokretima satkanim od savremene senzualnosti i svesti da je ljudsko bivstvovanje istovremeno i skladnost i suprotnost. One upečatljivom, autorskom, igrom kao da traže odgovore na pitanja savremenog življenja na koje ni posle deset godina ne mogui naći odgovore koji bi potvrdili da se nešto oko nas, pa i u nama, promenilo. Kroz niz scena (Reč, Mržnja, Milost, Seti se...) odvija se čas solistički, čas zajednički ples ispunjen agresivnom raznolikošću i jasno naglaženim sukobom mržnje i dubokog nerazumevanja, koje prate zvuci slični rafalima i fijukom pustinjskog olujnog vetra... A sve to je usmereno na razmatranje i razaznavanje istine savremenog trenutka i reagovanje na „život u ovom vremenu i na ovim prostorima“. Taj život kao da se poredi sa nepromenljivošču pustinje kao nepokretnog peščanog okeana, koji čak i u sećanjima, veoma osećajno i ženstveno odigranim ostaje, poručuju Anđelija, Danica i Jelena, privid na horizontu putnika koji i posle decenije na ista pitanja, čini se, dobija iste odgovore.
Poznatoj glumici pripalo priznanje 50. međunarodnog pozorišnog festivala MES u Sarajevu za doprinos pozorišnoj umetnosti PRIZNANJE 50. međunarodnog pozorišnog festivala MES u Sarajevu, “Zlatni lovorov venac”, pripalo je Mirjani Karanović za doprinos pozorišnoj umetnosti. U obrazloženju se navodi da je “svojim ulogama u pozorištu i na filmu, inspirisala najlepše stranice bivšeg jugoslovenskog glumišta”. Zahvaljujući se na priznanju, dobitnica je istakla da je gluma njen život i da bi “ponekad volela da živi u komadima u kojima je igrala jer je takav život nekako iskreniji od života van scene, koji zna da razočara i iznenadi”. Tokom festivala izvedeno je trideset pet predstava iz četrnaest zemalja, a ovogodišnje, jubilarno izdanje bilo je revijalnog karaktera pa prvi put tokom pola veka postojanja nisu dodeljene nagrade.
Stručno tumačenje izložbe "Kopije zidnih slika manastira Krušedola" održaće se u petak u 18 časova u Galeriji Matice srpske, Trg galerija 1. Izložba je formirana kao deo stalne postavke Galerije Matice srpske sa idejom da se prezentuje deo zbirke kopija zidnog slikarstva XVIII veka iz fonda Galerije, o kojoj će govoriti upravnica Galerije, mr Tijana Palkovljević. Nakon toga biće prikazan i kratak film na bazi dokumentarnog materijala o restauraciji reprezentativnih baroknih tronova u Galeriji Matice srpske (2005–2007) i njihovom vraćanju u crkvu manastira Krušedola u julu 2010. godine, o kojem će govoriti načelnica Odeljenja konzervacije i restauracije, Daniela Korolija-Crkvenjakov.
Slika Amedea Modiljanija "Akt na divanu (Lepa Rimljanka)", prodata je u utorak uveče na aukciji u Njujorku za 68,9 miliona dolara, što je svetski rekord za neki rad tog italijanskog majstora. Aukcijska kuća "Sotbi" (Sotheby's) saopštila je da se nadmetalo pet kupaca koji su znatno podigli očekivanu sumu od 40 miliona dolara.
Prodata slika je jedan u seriji aktova koje je Modiljani (1884-1920) uradio oko 1917. kada je upoznao devetnaestogodišnju Žan Ebutern sa kojom je počeo da živi zajedno. Postala je jedan od njegovih glavnih modela koji je naslikao više od 25 puta.
Modiljani je prvi put izložio svoja platna aktova u galeriji "Bert Vejl". To je bila njegova jedina samostalna izložba tokom života. Ona je izazvala veliki skandal i policija naređuje da se platna skinu sa izložbe. U proleće su Modiljani i Žan pobegli u Nicu. Tamo je nastao najveći broj njegovih dela koja kasnije postaju najpoznatija i najskuplja dela.
Engleski kolekcionari su počeli da kupuju njegove radove nakon nekoliko uspešnih izložbi u Engleskoj. Ali Modiljani se razboleo od tuberkuloze i umro početkom sledeće godine.
Dan posle njegove smrti Žan je izvršila samoubistvo ikočivši iz stana svojih roditenja na petom spratu. Pokopani su zajedno na groblju "Per Lašez" u Parizu.
Najstarija gimnazija u Srbiji, filološka Karlovačka gimnazija, od ove jeseni upisala je učenike na novi smer za kineski jezik. Na srpskom tržištu rada trenutno nema prevelikog interesovanja za stručnjake u ovoj oblasti, ali privredna saradnja sa Kinom u budućnosti otvara vrata budućim diplomcima za atraktivno zapošljavanje u zemlji i inostranstvu. Direktor Karlovačke gimnazije Rade Zejak kaže za “24 sata” da je školovanje đaka za kineski jezik apsolutno opravdano. On je istakao da se kineski jezik trenutno izučava samo na Beogradskom univerzitetu, ali da možda u budućnosti bude interesovanja za ovakav smer i u Novom Sadu.
- Bez fakulteta nema ni validne diplome, što znači da naši učenici svakako u perspektivi treba da nastave da studiraju jezik. Imamo odličnu saradnju sa Filozofskim fakultetom, ali se ništa ne sme raditi ad hok. Ne isključujemo mogućnost da će na Novosadskom univerzitetu u perspektivi prepoznati ovaj smer kao interesantan i važan, tim pre što se ide ka intenzivnijoj saradnji sa Kinom - navodi Zejak.
Časove kineskog jezika pohađa ukupno 13 učenika prvog razreda i oni su prva generacija kojoj je omogućeno da uči ovaj jezik.
Svetska praizvedba Harvudovog komada u Narodnom pozorištu
Svetska praizvedba Harvudovog komada u Narodnom pozorištu
Danas 03.11.2010 07:55
Premijera najnovijeg komada proslavljenog britanskog dramskog pisca Ronalda Harvuda „Državni službenici“, najavljena je juče u Narodnom pozorištu. Harvud je tekst napisao prošle godine i, budući da se repertoari pozorišta u Engleskoj planiraju nekoliko godina unapred, on će se naći na britanskim scenama, ali tek pošto najpre bude izbveden u beogradskom Narodnom pozorištu ne sceni „Raša Plaović“. Harvud, koji je u neprestanom kontaktu sa prevodiocem komada Đorđem Krivokapićem, sa zadovoljstvom je pristao na to, štaviše, želeo je da se zbog posebne naklonosti prema Beogradu i Srbiji, i sam nađe na premijeri, ali ga je bolest sprečila, pa će doći na neku od narednih izvedbi. Komad je režirala Đurđa Tešić, a premijera je zakazana za 4. novembar u 20.30. - Kao i većina Harvudovih komada (a ovdašnjoj publici poznati su „Garderober“ i „Na čijoj strani“, na primer), i ovaj govori o moralnoj dilemi pojedinca, rekla je Đurđa Tešić. Radnja je smeštena u Englesku, pred sam početak Drugog svetskog rata, u doba ekonomske krize, procvata fašističkih režima u Evropi, kada državni službenik Rejf Vigrem otkriva da engleska vlada za koju radi laže engleski narod o naoružavanju Nemačke, a on se odlučuje da narod na to upozori i spreči katastrofu. Na prvi pogled istorijska drama u kojoj se pojavljuju i neke istorijske ličnosti, zapravo nije dokumentaristički komad, upozorava i sam autor, već egzistencijalistički triler, kako ga je odredila rediteljka. Glavne uloge poverene su Vanji Ejdus-Kostić i Vuku Kostiću, a igraju još i: Lidija Pletl, Ljubivoje Tadić, Miodrag Krivokapić, Bojan Krivokapić, Boris Komnenić i Tihomir Stanić u altarnaciji tumače lik Dezmonda Mortona, a tu je i Nebojša Kundačina. Scenograf predstave je Igor Vasiljev, kostimograf Olga Mrđenović, kompozitor Vladimir Pejković. Predstava traje oko sat i 40 minuta bez pauze. Pretpremijera je 3. novembra, a reprize 5, 11. i 27. novembra.
Пре него што је постао писац, Давид Албахари је желео да створи свет речи који ће бити једнако стваран као и свет око нас. И успео је у томе. Његове приче и романе читају на многим језицима и на свим континентима. А слушати Албахарија како прича о својим књигама и другим, више или мање књижевним темама, заиста је привилегија, коју су ових дана имали посетиоци у новосадској Јеврејској општини.
Повод је био представљање едиције “Памтивек” београдског издавача “Стубова културе”. Техником израде старих албума, у оригиналном дизајну и креативној штампи, међу корицама су обједињене фото-монографија, сведочанство о личном животу и савременицима, биографија и библиографија аутора. У првој књизи је Љубомир Симовић, а у другој Албахари. И како то понекад бива, прича је измакла контроли, што значи да је књижевно вече било изузетно успешно.
- Када почем да радим на неком тексту, обично напишем једну или неколико реченица и немам појма како ћу наставити - открио је део свог стваралачког поступка Давид Албахари.- Не знам у том тренутку ни како ће се то нешто завршити. У књижевности не истражујем, све се, такорећи, само напише. А када пишем, ја морам да будем сваки свој лик. Ја сам вечерас други човек, не онај што је писао моје књиге. Себе сматрам писцем кратких прича, имам их чак од једне реченице, па до једне странице текста. Зато су и моји романи кратки, а такво гледиште захтева посебну врсту списатељске усредсређености. По мом дубоком уверењу- све може да буде прича, а за сваког писца је добро да вежба сажетост. Има превише расплинутих књига:у њима, на пример, јунаци пију кафу на двадесет страна, а моји је попију одмах. Тако се и пишу бестселери- у њих се убацује оно што се иначе избацује из добрих књига.
Људи му често говоре да је постмодернизам мртав, а кад их пита шта је сада, нико не зна одговор. Албахари им одговара да је постмодерна у књижевности данас толико међу нама, да се чини да је нема. Многи мисле да је досадно када се писци баве сами собом и сопственим уметничким поступком. Зато ваља бар прелистати монографију “Албахари”, као пример постмодерне, мозаичке структуре, са преко стотину приватних Албахаријевих црно-белих слика, за које мисли да су права слика света, заустављена стварност. (“На некима сам страшно смешан, неке сведоче о мојој хипи-фази са пуно косе, о чему сада могу само да сањам”.)
- За мене је фасцинантно када видим да дете чита књигу о Харију Потеру од неколико стотина страна, крај свих компјутерских чуда - испричао је Албахари. - Онда помислим како је први муж Џоане Роулинг, док нико није знао за њу, сигурно доживео трагедију шекспировских размера када се она планетарно прославила и обогатила (уз другог мужа).
Такозвана женска књижевност доминира и у свету, не само у Србији. Чини ми се да велики број списатељица, које доминирају топ-листама најчитанијих, одражава другу стварност-да је и већина читалаца женског пола. Добро је да људи читају, макар и лаке књиге, све док не угрожавају друге. Верујем да већина писаца пише са идејом доброте, чак и Стивен Кинг, са свим тим хорорима.
Slike Bijelića u Galeriji RTS Blic 04.11.2010 11:34
Kako se prošle godine navršilo 125 godina od rođenja Jovana Bijelića, prilika je da se podsetimo stvaralačkog opusa jednog od najuglednijih protagonista domaće međuratne umetničke scene. U Galeriji RTS, večeras (19) biće predstavljen izbor od 22 ulja na platnu i kartonu nastalih između 1919. i 1937. godine iz kolekcije Narodnog muzeja u Beogradu. Izborom Bijelićevih remek-dela omogućeno je celovito sagledavanje stvaralačkih nastojanja nosioca najprogresivnijih umetničkih shvatanja u srpskoj sredini tog vremena.
Jovan Bijelić je rođen 1884. godine u Reveniku kod Bosanskog Petrovca. Slikarstvo je studirao u Krakovu, usavršavao se u Parizu i u Pragu. Od 1919. živeo je u Beogradu, gde je radio kao scenograf Narodnog pozorišta, dok je u svom ateljeu vodio slikarsku školu koju su pohađali mnogi srpski umetnici mlađe generacije. Bio je jedan od osnivača i pripadnik evropski orijentisanih umetničkih grupa, kao što su Oblik, Slobodni i Nezavisni, ali nije zaboravljao da naglasi da je važno od Evrope učiti, te na svome tlu i pod svojim podnebljem sebe izgrađivati. Za člana SANU izabran je 1963. godine.
U Narodnom muzeju danas se čuva najcelovitija zbirku slika ovog svestranog umetnika-istraživača I jednog od utemeljivača moderne u srpskoj sredini.
Autor postavke i kataloga koji prati ovu izložbu je Ljubica Miljković, muzejski savetnik Narodnog muzeja u Beogradu.
СТАРА ПАЗОВА: Арт центар „Хлеба и игара” изашао је пред публику са новом премијером представе редитеља Мирослава Бенке, кореодрамом „На крилима снова” која је, како сам редитељ каже, зачетак нове позоришне трилогије. После представа „Хлеба и игара”, „Осликано ињем” и „Слике мога света” које су освојиле бројне награде у земљи и на неким светским позоришним фестивалима, Мирослав Бенка се винуо „На крилима снова” у нове теме и проблеме човека и човечанства донекле познатим позоришним средствима, истражујући и могућности људског покрета. Отварајући питање људске комуникације, огромне отуђености у цивилизацији коју сматра истрошеном, Бенка користећи покрет шесточланог ансмабла у којем су Мирослав Кожик, Андреа Станишић, Теа Балеј, Милан Музић, Славољуб Алексић и мали Александар Домоњи, отвара питање како се спасити злих мисли и дела у свету „који пуца по свим шавовима”. Те проблеме редитељ отвара кроз причу о преживљавању групе младих људи после пада авиона на неком острву изгублејном у Пацифику. Да ли је излаз у љубави, враћању себи или препуштању машти? Препуштајући се стваралачкој машти, редитељ пружа могуће одговоре у назнакама, а поред занимљивог коришћења друге врсте покрета него у ранијим представама Арт центра, изванредан драмски реквизит је музика грчке композиторке Елени Караиндроу и сценографија накојој је поред Бенке радио и професор Јозеф Клаћик. Старопазовачка публика је добро примила нову предсраву Арт центра и Мирослава Бенке, а оно што је занимљиво јесте да редитељ каже да је ово други део трилогије, да први део „Крила Балкана” треба да буде тек постављен на сцену као спој рада професионалаца и аматера, али због материјалних захтева још није све договорено па је зато радио ову представу.
