Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Slike i crteži našeg poznatog slikara Mome Antonovića biće sutra predstavljeni u Galeriji 212 na izložbi iz najnovijeg ciklusa pod nazivom "Kuće nepoznatih vlasnika", najavljeno je iz te galerije. Antonović će predstaviti dela duboke ekspresije i fantastike koja se kreće u rasponu od lirskih pasaža do dramatičnog i gromovitog epskog, pikturalno, snažno, sveže, poletno, pročišćeno i novo, autor je okrenuo još jedan novi list i postavio veliki, plemeniti nanos na tkivo srpskog slikarstva, navodi u tekstu kataloga Dušan Milovanović. Antonović je rođen 1938. u Kruševcu, gde je završio osnovnu školu, a gimnaziju u Kraljevu. Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu i postdiplomske studije završio je u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Član je ULUS-a od 1964. godine. Bio je redovni profesor i dekan na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gostujući profesor na fakultetima u Budimpešti i Edinburgu 1989, profesor na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu.
Imao je 109 samostalnih i preko 800 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu i bio je učesnik mnogobrojnih likovnih kolonija. Ovu postavku zainteresovani će moći da pogledaju do 13. oktobra.
Da li je srpski jezik član južnoslovenske grupe jezika? Je li on ravnopravan član slovenske porodice jezika? Autori najnovijeg plana i programa za osmi razred osnovne škole u Srbiji, koji je propisalo Ministarstvo prosvete Republike Srbije – smatrali su da jeste, jer su kako nastavnicima tako i piscima udžbenika odredili kao obaveznu nastavnu jedinicu „Mesto srpskog jezika među drugim slovenskim jezicima”. U novoizašlom udžbeniku za osmi razred ovdašnjega Zavoda za udžbenike ispoštovan je naslov nastavne jedinice, ali je među navedenim jezicima u grupi južnoslovenskih jezika srpski jezik zamenjen srpskohrvatskim. Taj udžbenik, dakle, smatra da ne postoji poseban srpski jezik kao član južnoslovenske grupe jezika. Tako se u udžbeniku naslov i njegova tekstualna potkrepa međusobno isključuju. Da su autori plana i programa mislili na srpskohrvatski, onda bi navedenu jedinicu sigurno imenovali kao „Mesto srpskohrvatskog [a ne srpskog – MK] jezika među slovenskim jezicima”. A nisu! Zato u datoj lekciji udžbenik nije usaglašen sa propisanim planom i programom, a to je jedan od nužnih uslova da udžbenik bude odobren za upotrebu. U tri svoja oglašavanja u „Politici” autorka udžbenika taj propust svakojako je opravdavala. Najpre je (14. 9) tvrdila da „na nivou narodnog jezika postoji srpskohrvatski kao lingvistički dijasistem, dakle, kao sistem dijalekata koji se sastoji od štokavskog, čakavskog i kajkavskog [u udžbeniku piše ijekavskog! – MK] dijalekta”, i da je on nastao raspadom praslavenskog. Kad joj je ukazano na neodrživost takvog shvatanja, ona je u drugom oglašavanju (18. 9) ustvrdila da je „srpskohrvatski lingvistički konstrukt” i da „Srbi govore srpskim jezikom, i kao narodnim, i to niko ne spori”. Ali sada u trećem oglašavanju (24. 9) upravo ona to spori, vraćajući se na svoje prvo tvrđenje da je srpski narodni jezik srpskohrvatski (što potkrepljuje i citatom iz jednog rada R. Lenčeka) i da on uključuje spomenuti skup dijalekata. To, jednostavno, nije tačno. To je naučna zabluda. Lako proverljiva. Naime, da u srpskoj lingvistici „srpskohrvatski” kao narodni jezik nije podrazumevao „skup štokavskog, čakavskog i kajkavskog dijalekta”, autorka se mogla uveriti i na osnovu Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, koji izrađuje SANU. U tome rečniku ne navodi se građa iz kajkavskog i čakavskog dijalekta, nego isključivo iz štokavskog! Dakle, pod srpskohrvatski narodni jezik A. Belić kao prvi urednik nije podveo ni čakavski ni kajkavski dijalekat. A nije ni mogao budući da inicijativa za izradu rečnika i nije bila njegova, nego Stojana Novakovića, koji je još 1893. napisao „Prolog” za izradu Rečnika srpskog književnog i narodnog jezika. Belić mu je samo, u skladu sa tadašnjim politički kontekstom, promenio ime, i to jasno u Uvodu prve knjige i naglasio! Iz toga je više nego očigledno da srpskohrvatski narodni jezik nikada u srpskoj nauci nije značio jezik sastavljen od čakavskog, kajkavskog i štokavskog dijalekta. Istina, taj termin je u značenju „dijasistema dijalekata” i kao sinoniman terminu srednjojužnoslovenski jezik” upotrebljavao D. Brozović. S dobro promišljenim razlogom: jer su Hrvati, za razliku od Srba, prioritetno čakavci i kajkavci. Osim toga, i tvorac termina „srpsko-hrvatski” J. Grim taj je termin upotrebio „za oznaku narodne književnosti, a za jezički sistem koristio je naziv srpski” (M. Okuka). Iz navedenog je jasno, a očigledno i iz samog primera Rečnika SANU, da je srpskohrvatski – i kao narodni i kao književni – samo preimenovani srpski jezik. Zato nikada u srbistici, za razliku od kroatistike, nije postojao srpskohrvatski narodni jezik u značenju koje mu daje autorka udžbenika. Ili autorka smatra da su mišljenja kroatistike merodavnija od onih srbističkih! Ali da li onda, kao nasuprotna srbističkim, mogu i smeju imati mesta u udžbeniku za osnovnu školu?
Predstava „Ujka Vanja“ u režiji Jirgena Goša i izvođenju „Dojčes teatra“ iz Berlina osvojila je glavnu nagradu 44. Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala, Gran pri „Mira Trailović“. Nemačka verzija Čehovljeve drame, u godini kada se obeležava jubilej 150 godina rođenja ruskog klasika, osvojila je i nagradu publike. Specijalna nagrada koju Bitef dodeljuje za predstave u zvaničnoj selekciji glavnog programa pripala je mađarskoj predstavi „Frankenštajn-projekt“ u režiji Kornela Mundruca. Žiri „Politikine“ nagrade za najbolju režiju na ovogodišnjem Bitefu većinom glasova dodelio je to priznanje belgijskom reditelju Janu Lauersu za predstave „Izabelina soba“ i „Kuća jelena“.
Gran pri je dodeljen većinom glasova, a u obrazloženju žirija stoji da je predstava „Ujka Vanja“ „predstava neosporne vrednosti, što je jasno i neteatarskim ljudima“.
– Ono što je važno u pozorišnom smislu jeste da nas ta predstava upozorava na činjenicu da nešto što na sceni deluje vrlo jednostavno zapravo nije lako napraviti. Ta lakoća i jednostavnost dolazi napornim radom i vežbom, a to je ono što nam je ova predstava pokazala – stoji u obrazloženju žirija kojim je ove godine predsedavala Nataša Rajković, pozorišna umetnica iz Hrvatske.
Članovi žirija bili su teatrolog Elena Kovalska iz Rusije, rediteljka i dramska autorka Đanina Karbonariju iz Rumunije, kao i glumac Damjan Kecojević i reditelj Bojan Đorđev iz Srbije.
Predstava „Ujka Vanja“, zajedno sa predstavom „Tri sestre“ u režiji Jurija Pogrebnička i međunarodnom konferencijom „Čehov na sceni u 21. veku“, činila je i posebnu celinu kojom je 44. Bitef obeležio veliki pozorišni i književni jubilej, 150 godina rođenja Antona Pavloviča Čehova.
– Svakako je bio poseban doživljaj raditi sa Jirgenom Gošom koji je umro pre godinu dana. Ono što je bilo obeležje rada sa njim bila je jedna ekstremna otvorenost za predloge glumaca, a sa druge strane i znanje kako bi sve trebalo da bude. To nije ideologija ili koncept, već je to jedno veliko znanje o pozorištu. Želeli smo da istaknemo emociju i da stanemo iza nje, ali to nije ona preterana ili ekstremna emocija koja čini negativnu stranu patetike. Ako se radi o patosu i o velikim osećanjima, onda je toga sigurno bilo u komadu. Jirgen Goš je bio jedan duhovit čovek i on je rešio da Čehova oslobodi tog pristupa koji je blizak Stanislavskom. I da mu udahne jedan humor – deo je onoga što su o predstavi rekli autori i saradnici reditelja Jirgena Goša na okruglom stolu „Čehov u 21. veku u nemačkom pozorištu“. Žiri je, takođe, većinom glasova doneo odluku da se Specijalna nagrada dodeli „Frankenštajn – projektu“, a u obrazloženju je navedeno da je predstava „vešto i hrabro hodanje između diletantizma (u izvornom značenju) i profesionalizma“.
Umetnički direktor Bitefa Jovan Ćirilov saopštio je da je u tradicionalnom glasanju gledalaca, sa prosečnom ocenom 4,63, pobedila predstava „Ujka Vanja“. Na drugom i trećem mestu prema mišljenju publike našle su se domaće predstave „Ko bi hteo mamu kao moju“ Malog pozorišta „Duško Radović“ (4,54) i „Bahantkinje“ Narodnog pozorišta (4,41).
“Милан Кечић је човек необичне ведрине, благе нарави и крајње посвећености послу. Увек ће рећи оно што мисли, не калкулише, не околиши , не прерачунава. И у најтежим временима није био плехани петао који се врти како туђе ћуди дувају . Никад се није хвалио туђим, имао је довољно свог перија. Целог живота обрађивао је свој пут. Искреност, честитост и поштење, то су врлине које Милана Кечића чине драгоценим за све оне којима је пружена прилика да га упознају.”
То је забележио о овом истакнутом сликару друге половине 20. века Љубисав Андрић у књизи “333 Питања Милану Кечићу” , из које су поводом стогодишњице Кечићевог рођења прочитани одломци прексиноћ у Галерији “Палета” у Сремским Карловцима у присуству његове породице и многобројних поштовалаца.
На Милана Кечића, његово стваралаштво и животни пут у породичној галерији, коју је сам пројектовао и где су изложена његова платна, подсетила је историчарка уметности Гроздана Шарчевић, рекавши да је био естета у сваком погледу, велики љубитељ свих грана умености.
- Испробао се и доказао и на филмском пољу, и као писац сценарија и редитељ неколико филмова - рекла је Гроздана Шарчевић. - Имао је смисла не само у сликарству где се највише исказао, већ је био успешан дизајнер уграђујући нека од тих искустава у своје сликарство. Његово сликарско дело је изузетно. Он је мајстор боје, светлости и материје. У његовом сликарском развоју могу се пратити токови у завиосности од тога колико је наглашена метерија. Постоје разлози зашто његове слике нису настањене људским представама, али је дух човека кроз носталгију, неку дозу туге увек присутан. Изузетан по свему, морам нагласити да је настојао да нађе равнотежу измећу онога што се од њега очекивало, али никад по цену онога што је он сам од себе очекивао.
У оквиру обележавања 100 година од уметниковог рођења, на малој сцени у подруму куће београдски глумац и позоришни редитељ Радослав Миленковић одиграо је монодраму “Наши дани” по тексту Радоја Домановића.
Jedan od najstarijih poznatih arheoloških lokalitata u Srbiji, Gradina kod Čačka i ove godine je iznenadila istraživače otkrićem zgrade koja je imala zastakljene prozore. Gradina je višeslojno nalazište poznato još od 1843. i sa materijalom od praistorije do kasnog srednjeg veka. Na arheološkom nalazištu Gradina na planini Jelica u Dragačevu, ove godine nastavljena su iskopavanja u okviru Gornjeg grada, kao i istraživanje Bazilike "D" na zapadnoj padini tog lokaliteta, rekao je rukovodilac projekta Mihailo Milinković.
U 2010. godini otkriven je veći deo Objekta osam unutar Gornjeg grada, solidno zidane i srazmerno dobro očuvane veće kamene građevine, rekao je danas Milinković. Ustanovljeno je da je deo zidova sa unutrašnje strane premazan malterom, da su prozori bili zastakljeni, kao i da je zgrada imala podrumsku prostoriju sa očuvanim prozorom. Još ranije su ovde uočeni ulomci amfora sa Sredozemlja, koji su i ove godine bili prisutni, svedočeći o mogućnostima nekadašnjih stanovnika da nabavljaju robu iz udaljenih krajeva (vino, maslinovo ulje...), kao i o njihovim mediteranskim životnim navikama. Pored mnogih drugih sitnih nalaza - češljeva za kosu, kosira, pršljenaka za vreteno, noževa i alatki, okova, novčića, ulomaka prozorskog stakla od kojih su neki bili ukrašeni posebnim urezima, može se pomenuti i veća gvozdena udica. Tu su i odlično sačuvana bronzana fibula tipična za balkansku modu starosedelaca u šestom veku (ukrašena igla za prikopčavanje odeće). Garež, ugljenisano drvo i zapečena zemlja iznad podova jasan su trag požara, koji je, najverovatnije početkom sedmog veka, uništio ne samo ovu zgradu, već i čitav bezimeni grad na Jelici. Na tom mestu su nađeni ulomci lonaca i druge grnčarije (crepulje, boce), koja je pripadala populaciji naknadno naseljenoj u ruševinama vizantijskog grada, okvirno između 7. i 9. veka. Ova keramika uglavnom nosi slovenske odlike i važan je dokument za proučavanje prelaska iz kasnoantičkog u srednjovekovni period na našem prostoru, kao i za proučavanje poznijih faza seobe naroda.
Plan gradske četvrti Na prostoru Gornjeg grada, nedaleko od Objekta osam, postavljena je sonda, unutar koje su otkriveni ostaci do sada nepoznate građevine, jednostavnije konstrukcije, čime se upotpunjava plan ove gradske četvrti. Van areala Gornjeg grada, možda na prostoru Zapadnog podgrađa, čije postojanje još nije sa sigurnošću utvrđeno, nastavljena su istraživanja Bazilike "D", jedne od pet poznatih crkava na Gradini. Iskopavalo se na prostoru priprate, gde se došlo do nalaza šest daljih skeletnih grobova.
Балет "Ромео и Јулија" Сергеја Прокофјева, према истоименој Шекспировој трагедији, биће изведен вечерас и у четвртак, 30. септембра на сцени "Јован Ђорђевић" у 20 сати. Улогу Јулије први пут игра Јелена Лечић-Колчерију, Андреј Колчерију (Ромео), Ливију Хар (Тибалт), Милан Лазић (Отац Лоренцо), Драган Влалукин (Меркуцио), учествују солисти и ансамбл Балета, Оркестар СНП-а и ученици Балетске школе Нови Сад. Кореограф и редитељ је Иштван Херцог, а диригент Жељка Милановић.
Балет "Ромео и Јулија", једно од најлепших дела балетске литературе 20. века, премијерно је изведен у СНП-у 17. марта 2007, након скоро 45 година и несумњиво је освојио наклоност новосадске публике.
"Протагонисти ове изузетно захтевне представе, конципиране у два чина и десет слика, у потпуности су одговорили замисли кореографа Херцога. Прелепим костимима ренесансног стила Мирјана Стојановић-Маурич удахнула је сопствени стил и осећај за детаљ. Изванредна музика Сергеја Прокофјева у извођењу Оркестра СНП, под диригентским водством Жељке Милановић, употпунила је успешан повратак овог дела на сцену Српског народног позоришта- забележено је у критици Снежане Субић поводом премијере овог балета.
Povodom godišnjice smrti Mikelanđela Karavađa, ambasada Italije je najavila otvaranje izložbe "Karavađo: Misterija dveju slika 'Sveti Franja u meditaciji'"14. oktobra u Beogradu. Izložba će obuhvatiti dve naizgled identične slike, pozajmljene za ovu priliku iz Fonda verskih objekata italijanskog Ministarstva unutrašnjih poslova, prenosi "Mondo". Slike su restaurirane pre deset godina, i od tada su u centru žučnih suprotstavljanja u umetničkom svetu.
Prva je smeštena u centru Rima, a druga pronađena u mestu Karpineto Romano.
Njihova autentičnost i poreklo meta su velikih rasprava.
U okviru ove izložbe biće prikazana i serija ilustrativnih panela koji predstavljaju rezultate istraživanja koja su dovela do razrešenja misterije oko toga kom umetniku koje delo pripada.
Izložba će trajati od 14. oktobra do 27. oktobra u Palati Italija.
Grčki arheolozi pronašli su na Kritu grobnicu koja sadrži drevni skelet optočen zlatom, što je jedistveno otkriće i u toj zemlji, potvrdio je arheolog Nikolas Stampolidis koji radi na iskopinama. On je rekao da je okrivena grobnica datirana u sedmi vek pre nove ere i da je u njoj više od 3.000 komada zlatne folije i drugih drevnih predmeta, prenela je danas agencija AP.
"Otkriće je jedinstveno u Grčkoj i lokalitet se nalazi u blizini antičkog grada Eleutherna u centralnom delu Krita", rekao je Stampolidis za američku agenciju.
Mali ornamenti, do četiri centimetara dugi, prišiveni su na raskošnu haljinu, odnosno pokrov koji se, skoro potpuno raspao, a prvobitno je obmotavao telo žene.
U grobnici su, takođe, pronađene bakarne činije, keramika, uvezene bočice parfema, stotine perli od ćilibara, kristali i fajansa, kao i jedan zlatni privezak.
Scensko-muzički projekat "Kuća puna muzike", inspirisan konceptom muzičkog cirkusa američkog kompozitora Džona Kejdža, biće premijerno izveden 19. novembra u Bitef teatru u Beogradu, Iz Centra lepih umetnosti "Gvarnerijus" iz Beograda najavljeno je da će premijernim izvođenjem "Kuće pune muzike", u režiji Skota Fildinga, biti otvorena 19. Međunarodna tribina kompozitora.
"Kuća puna muzike" predstavlja kreativnu montažu odabranih segmenata iz celokupnog Kejdžovog stvaralaštva, kao kompozitora, filozofa, pesnika, vizuelnog umetnika i humaniste, saopšteno je iz "Gvarnerijusa".
Idejni tvorci projekta su Skot Filding, koji je bio zadužen za režiju, scenografiju, dizajn svetla i pripremu glumačkog ansambla i Nada Kolundžija, koja se bavi muzičkom režijom i pripremom muzičkog ansambla, a u predstavi nastupa i kao pijanista.
U Kejdžovom muzičkom cirkusu učestvuju i sopran Katarina Jovanović, brojni muzičari, glumci i plesači, a u liku Džona Kejdža na sceni će se pojaviti glumac Svetozar Cvetković.
Pored dela Džona Kejdža, sastavni deo projekta su i nove kompozicije srpskih autora Katarine Miljković i Miroslava Savića.
Pokrovitelji programa su Ministarstvo kulture Srbije, Skupština Beograda, Gradska opština Stari grad, Ambasada SAD, Međunarodna tribina kompozitora, Bitef teatar i Centar lepih umetnosti "Gvarnerijus".
Džon Kejdž (John Cage, 1912-1992) bio je vodeća ličnost u razvoju posleratne moderne umetnosti, a danas njegovo ime predstavlja sinonim za avangardu.
Njegovi provokativni pogledi na muziku, život i prirodu, i prepiska s vodećim ličnostima iz sveta muzike, izvori su na kojima je nastao projekat "Kuća puna muzike", naveli su autori.
Roman "Sevastopljske priče" Lava Tolstoja (1828-1910) će uskoro biti poslat u svemir u znak obeležavanja 100-godišnjice smrti pisca "Rata i Mira" i "Ane Karenjine", piše list "Komsomoljskaja pravda". Na ovu ideju došlo se prilikom susreta u Parizu Aleksandra Ostrovskog, jednog od čelnika ruske svemirske agencije, i grofice Aleksandre Tolstojeve, udovice unuka slavnog ruskog književnika.
Grofica je izjavila da je oduvek sanjala da prisustvuje poletanju kosmičkog broda što joj je obećano da će joj biti ispunjeno uz predlog da izabere jedno Tolstojevo delo koje bi bilo poslato medju zvedve na kargo svemirskoj letilici Porgres koja će biti lansirana 27. oktobra sa kosmodroma Bajkonur. Izbor grofice pao je na "Sevastopoljske priče", pre svega zbog svoje male težine - 70 grama. Naime, na Progesu se svaki gram brižno meri.
Biblioteka u Sevastopolju koja nosi Tolstojevo ime već je poslala jedan primerak ruskoj svemirskoj agenciji. "Sada pripremamo dokumenta za njegovo slanje u orbitu", kazao je Ostrovski.
Roman koji će ostati u svemiru do kraja februara moćiće da pročitaju ruski kosmonauti na Medjunarodnoj kosmičkoj stanci. "Sevastopljske priče", objavljene 1855. godine, su verovatno autobiografsko delo. Roman govori o mladiću koji je prisiljen na vojnu službu gde je i sam Tolstoj učestvovao u odbrani opkoljenog Sevastopolja.
