Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Ludvig van Betoven jedan je od najpoznatijih kompozitora na svetu. Rođen je u Bonu i tu se svake godine održava festival koji je, inače, upravo u toku. Šta je to što Betovena učinilo poznatim i omiljenim širom sveta? Kada vam kažu da je Betoven najslušaniji kompozitor na svetu, nemojte poverovati. Ne postoji pouzdana statistika te vrste. Pa ipak, sigurno nije pogrešna tvrdnja da je taj kompozitor, rođen u Bonu, jedan od najuticajnijih muzičara na svetu.
„To je potpuno tačno. Betoven je u svim kulturnim krugovima i dan danas veoma aktuelan“, kaže Mihael Ladenburger, šef muzeja „Betovenova kuća u Bonu“ i dodaje: Njegova muzika nije postala samo deo opšteg obrazovanja, muzika koja se sluša zato što se to tako radi, kada se s vremena na vreme uživa u lepoj muzici. U svim delovima sveta postoje ljud, i to velik broj ljudi, koji kažu: ’To obogaćuje moj život na vrlo ličan i direktan način’. Utoliko je Betovenova muzika za mene od životnog značaja“.
Bildunterschrift: Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: Mihael Ladenburger, direktor muzeja „Betovenova kuća u Bonu“ Idejna i moralna poruka
Za to postoji mnoštvo primera. Kada su u centralnoafričkom gradu Kinšasi amateri koji vole muziku osnovali prvi simfonijski orkestar Centralne Afrike, na programu je bio Betoven. Njegova muzika sastavni je deo muzičkog vaspitanja u venecuelanskom školskom sistemu – svako dete mora da uči da svira Betovena. Ali i u Staljinovim gulazima i nacističkim koncentracionim logorima, orkestri zatvorenika svirali su Betovena. Da li Betoven uči kako da se preživi? Da li predstavlja podršku u životu?
„Mislim da mnogi ljudi znaju kakav je bio Betovenov život, da je imao zdravstvenih problema, da je bio gluv i da je imao tešku sudbinu. Ali, Betoven se vrlo intenzivno borio da njegova dela postanu idealna. U njih je uneo jako puno energije. Iako je Betoven stvarao i obična dela, mnoga imaju duboku moralnu, idejnu poruku. I to ljudi osećaju. A to je i ono neobično, što postoji kod samo malog broja kompozitora.
У изразито верујућој земљи каква је Пољска, поставити дело најрелигиознијег од свих атеиста, како би се могао представити Пјер Паоло Пазолини, већ је само по себи довољно интригантно. Ако то ради осведочен мајстор режије какав је Гжегож Јажина, онда то звучи још узбудљивије. „Т. Е. О. Р. Е. М. А.“ варшавског позоришта ТР, изведена прексиноћ на Битефу, показала је уметничку раскош и грозоморну беду, пустињу људског живота унутар друштвених конвенција и улога. Чувени Пазолинијев филм „Теорема“ из 1968. године (касније је објављен и истоимени роман), Јажина реинтерпретира на ауторски начин, ненападно се бавећи више парафразирањем, него потпуним актуелизовањем или надоградњом, јер делу тако нешто срећом ни не треба, иако се ради о 40 година дистанце. Пазолинијев оквир у којем се преплићу религијска питања вере, политичка питања друштвеног (власничког) устројства и, наравно, питања (потиснуте) сексуалности као инцијалног темеља љубави, страсти, Јажина пушта да трепере, смештајући их готово у потпуности у наглашено визуелну компоненту театра - декор, светло и физичку (телесну) употребу глумаца. Баш као у наслову, где је иза сваког слова стављена тачка, тако је и на сцени - представа се састоји од филмски монтираних фрагмената испрекиданих затамнењима. Минимум средстава, максимум ефекта, и то би могла бити формула. Минимум вербалног, максимум његове снаге, иако пробране речи понекад, поготово на крају, и превише експлицирају оно што је остављено сугестији, специфично мрачној, али веома лепој, контемплативној и поетичној атмосфери представе.
Дакле, у „Теореми“ је реч о (богатом) власнику фабрике и његовој породици (жена, кћерка, син, служавка) који су, живећи удобним грађанским животом, претворени у конфекцију. Мистериозни посетилац, Христ, Ђаво или ниједно, или обоје, заувек мења њихове животе заводећи их једно по једно. Сцена у којој богобојажљива служавка коси траву и осетивши страст према странцу трчи у кухињу да се угуши плином, постаје сцена у којој се она моли, затим џогером брише под, да би бежећи од заводљивог присуства госта уместо кроз врата, ударила право у зид. Јажина вешто и на софистициран редитељски начин преформулише и остале актове завођења, од којих је кључан онај у којем заведен бива и отац породице, путем чега се директно реферише и на врло вероватно примаран извор Пазолинијеве инспирације, Толстојево прозно дело „Смрт Ивана Иљича“ (сцена завођења оца затвара круг започет „позивом“ странцу који у оба сусрета са патер фамилиас чита наведено дело).
Јажинина (ре)конструкција Пазолинијевог дела има и један упадљиво убачен лик. Лик „поштара“, који налик Шекспировом Пуку, на туробној подлози, чак и у мраку међусцена, одашиље позитивну и „вишу“ енергију. Његов осмех и игра комплементарне су оној тајновитог посленика, а порука следећа: свет је као пустиња, колико год се приближавали његовом хоризонту, он је увек једнако далеко. А живот, живот је сан који вам не да да спавате, нити вам допушта да се пробудите. Лепо, зар не.
У изузетно сложеним односима, времену посвећеном сваком од ликова, њиховим естетски апострофираним филозофским одређењима, чини се да Јажина ипак инсистира на тематизацији ирационалности стварних и могућих подручја деловања човека-у-свету. Ако узмемо за тезу да је „Теорема“, настајући револуционарне 1968. године, отварала питања квалитета капиталистичког (индустријског) друштва, породице као његовог корена, онда можемо рећи да је смрћу или лудилом „Ивана Иљича“, који не разуме питање „да ли верује у Бога“, доказана крхкост људског бића и свих његових тековина.
Borini pozorišni dani u Vranju pod sloganom "...I bi reč"
Borini pozorišni dani u Vranju pod sloganom "...I bi reč"
Glas javnosti 24.09.2010 13:35
Festival "Borini pozorišni dani" biće održani pod sloganom "....I bi reč" od 21. do 26. oktobra u pozorištu "Bora Stanković" u Vranju. Direktor pozorišta "Bora Stanković" Nebojša Cvetković rekao je na konferenciji za štampu da Borini pozorišni dani počinju predstavom Narodnog pozorišta iz Beograda "Derviš i smrt" u režiji Egona Savina, i da će imati glavni i prateći program.
"Ove godine tokom festivala ćemo obeležiti tri jubileja: 30 godina trajanja festivala, 100 godina od štampanja knjige 'Nečiste krvi' Bore Stankovića i 100 godina od rođenja Meše Selimovića, uz poseban akcenat na velike majstore pisane reči Boru Stankovića i Mešu Selimovića", rekao je on. Prema njegovim rečima, izbor predstava i kulturnih dešavanja na ovogodišnjim Borinim pozorišnim danima osmišljen je kao "otpor medijskom ludilu gde u prvi plan izbijaju spektakli, brzina i agresivnost i povratak pravim vrednostima". Festival će 21. oktobra otvoriti direktor Narodnog pozorišta u Beogradu Božidar Đurić, a od danas u holu gradske biblioteke u Vranju biće izložene knjige po kojima su rađene predstave koje su se našle na repertoaru ovogodišnjih Borinih pozorišnih dana. U glavnom programu festivala 22. oktobra igraće se "Stari dani" Bore Stankovića u režiji Nebojše Dugalića i izvođenju vranjskog pozorišta, 23.oktobra na programu je scensko čitanje Borine "Nečiste krvi", 24.oktobra je Selimovićeva "Tvrđava" u režiji Nebojše Bradića i izvođenju Narodnog pozorišta iz Kruševca. Poslednja dva dana festivala na programu su "Zapisi iz podzemlja" Fjodora Dostojevskog i "Metamorfoze" po Ovidiju u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda.
Komedija „Veliki Vaskez” obradovala publiku, ekspresionizam u filmu „Elisa K” o posledicama silovanja, porođaj japanske rediteljke Naomi Kavase i mitski susret Bruna Ganca i Sente Berger Ojačana i razigrana španska kinematografija, predstavljena je u glavnom programu 58. San Sebastijan festivala sa tri zanimljiva filma, od kojih je srce publike već osvojio „Veliki Vaskez” Oskara Aibara. Reč je o komediji, priči o jednom od najvećih španskih strip-crtača i karikaturista 60-ih godina prošlog veka, neobičnoj ličnosti, čoveku koji je radio šta je hteo i kada je hteo, uzimao šta je hteo, a da pri tome nikada nizašta nije plaćao, varao sve i svakoga, uključujući i svoje šefove – izdavače koji su uporno pokušavali da ga zaustave i dovedu u red. Ali, život je za briljantnog Vaskeza bio samo jedna velika danonoćna žurka kojoj niko, ko nije pozvan, nije mogao da prisustvuje. Simpatičan, duhovit a ironičan film, koji lako hvata gledaoca i čini ga svedokom života „Velaskeza među strip-crtačima”. Autorski angažovani film „Elisa K” rediteljskog dvojca Hudit Kolelj i Hordi Kadene, baziran je na knjizi Lolite Boš koja vrlo dobro dokumentuje posledice silovanja u detinjstvu i čitavu paletu trauma koje se, u kasnijoj dobi, mogu pojaviti u životu žene. Film prati život silovane devojčice Elise, u dva dela, od kojih svaki ima posebnu i drugačiju estetiku. Detinjstvo glavne junakinje i nemili događaj – kada joj je očev prijatelj obećao srebrnu narukvicu „ukoliko prestane da plače i ne kaže nikom ništa”, slikani su crno-belo, dok su prelomni trenuci u kasnijem životu glavne junakinje slikani u ekspresionističkim bojama koje nagoveštavaju bure i oluje potisnutih sećanja.
Iz filma „Veliki Vaskez” Oskara Aibara
I treći španski (katalonski) film ostavio je sasvim dobar utisak. Reč je o „Crnom hlebu” Agustija Viljaronge, filmu čija je radnja smeštena tik posle završetka građanskog rata u Španiji u jednu planinsku ruralnu oblast u kojoj počinje da vlada osveta i mržnja. Viljaronga naziva ovaj svoj film pun simbolike i kao „portret ubice ptica”, jer ptice predstavljaju ideale, a kako kaže jedan od brojnih likova u filmu – često se leti toliko nisko da vam se čini da hodate. „Crni hleb” je i film glumačkog ansambla, svaki od likova koje tumače ima i svoju drugu stranu i svaki od njih je i uzdrman i uznemiren. Usamljeni gubitnici. U filmu igraju i slavni Katalonci – Serđi Lopez i Eduard Fernandez. U glavnom takmičarskom programu predstavljen je i dugometražni dokumentarno-igrani film „Genpin” japanske rediteljke Naomi Kavase, koji je zapravo nastavak njenog filma „Nanajo” u kojem se porodila direktno pred kamerama, donevši na svet pred milionskim auditorijumom preslatkog sina koji je, sada već kao dečkić, jedan od junaka i „Genpina”. Sada se Kavase u celini posvećuje angažovanju na popularizaciji porođaja prirodnim putem i publici predstavlja najčuvenijeg japanskog akušera dr Tadešija Jošimuru, koji je tokom 40 godina karijere, izvršio više od 20.000 hiljada porođaja prirodnim putem.
Kamerni sastavi Beogradske filharmonije predstaviće se koncertom kamerne muzike pod umetničkim vođstvom Hagaja Šahama, u petak 24. septembra u 20 časova u Velikoj sali Kolarca. Posle nekoliko koncerata koje je prošle sezone održao sa orkestrom u svojstvu stalnog gostujućeg soliste, Šaham je razvio poseban odnos sa muzičarima i planirani koncert kamernih sastava rezultat je zajedničkog rada solista orkestra Filharmonije i ovog vrhunskog violiniste.
Zadivljujućim spojem savršene tehnike i snažne muzičke ličnosti, Hagai Šaham je stekao međunarodno priznanje kao jedan od najboljih izraelskih violinista novije generacije.
Sarađivao je sa većinom vodećih svetskih orkestara među kojima su i Engleski kamerni orkestar, BBC filharmonija, Kraljevska filharmonija iz Liverpula i Izraelska filharmonija pod vođstvom Zubina Mehte, na čiji poziv je u Karnegi Holu izveo Bramsov Dupli koncert. Šaham je aktivan kao pedagog na Akademiji za muziku Jerusalimu i brojnim majstorskim kursevima.
Na programu su dela Ravela, Mocarta i Mendelsona.
Tako će Ravelovu Introdukciju i Alegro za harfu, flautu, klarinet i gudački kvartet svirati mlada harfistkinja Milica Pašić, solo-flautistkinja Marina Nenadović i klarinetista Mihajlo Samoran. Gudački kvartet, uz Šahamovo vođstvo, čine koncertmajstor Tijana Milošević, violista Boris Brezovac i violončelistkinja Julijana Marković.
Mocartov Kvintet in A predstaviće solo klarinetistu Veljka Klenkovskog, a uz Šahama, violinu će svirati Ksenija Milošević, violu Maja Marjanović i violončelo Goran Mrđenović. U Mendelsonovom Oktetu u Es-duru, takođe predvođeni Šahamom, violine će svirati koncertmajstor Miroslav Pavlović, Jelena Dimitrijević i Vladimir Veljković. U oktetu, viole će svirati Zoran Miletić i Aleksandra Kurilić, a violončela Dejan Božić i Katarina Stanković.
Za prošlogodišnje pretplatnike Crvenog ciklusa ulaz je slobodan, kao nadoknada za jedini otkazani koncert u poslednjih nekoliko sezona, koji je trebalo da bude održan 19. februara. Za ostale zainteresovane ulaznice su u prodaji na blagajni Kolarca, po ceni od 500 dinara, navodi se u saopštenju Beogradske filharmonije.
Ovogodišnji Bitef obeležila sučeljavanja onih koji smatraju da je festival radikalan i negledljiv i onih koji tvrde da je izdao načela avangarde za koja se od osnivanja zalagao, ocenila direktorka Bitefa Jelena Kajgo. Direktorka Bitef teatra i festivala Jelena Kajgo istakla je da je prilično zadovoljna realizacijom ovogodišnjeg, 44. Bitefa, čiji se glavni program završava danas. Iako su predviđanja bila vrlo mračna i pesimistična, uspeli smo da dobijemo prošlogodišnji budžet, koji je u odnosu na Bitef kakav smo navikli da gledamo smanjen za 30 odsto", istakla je direktorka Bitefa. Kajgova je napomenula da to znači manji broj predstava nego ranije, ali da to ne vidi kao veliki problem. "Bitan je kvalitet, a da li ćemo imati 10 ili 15 predstava - to u ovoj situaciji nije toliko važno. Dakle, uspeli smo, sa budžetom kojim smo raspolagali, da dovedemo solidan broj vrlo kvalitetnih predstava. To je imperativ i tu se apsolutno slažemo selektori i ja da nam je to najvažniji cilj", izjavila je direktorka. Kajgova je kazala da je, takođe, vrlo značajno što je 44. Bitef uspeo da obezbedi bogat prateći program. "O tome ćemo tek na kraju prodiskutovati, na koji način može marketinški da se unapredi, kako animirati ljude da tim pratećim programima pristupaju sa istom revnošću kao i glavnoj selekciji".
"Ujka vanja" obeležila 44. Bitef Kajgova je primetila da je zanimljivo pratiti reakcije, na primer za predstavu "Ujka Vanja", koja je oduševila gotovo sve gledaoce, ali opet ima i nekoga kome se nije dopala, dok sa druge strane, hermetičnije predstave koje su duge, sporog ritma i nekim ljudima dosadne, ipak imaju svoju publiku, zaljubljenike u tu vrstu teatra i njegovu izuzetnu poetiku i estetiku. "Bitef mora da bude otvoren prema svim komentarima. Glavna sučeljavanja su između ljudi koji vole tradicionalni teatar i smatraju da je Bitef radikalan i negledljiv i onih koji su možda previše u avangardnim stremljenjima pa im se čini da je Bitef otišao u mejnstrim, da dovodi rediteljske zvezde i da je nekako izdao načela avangarde za koja se od svog osnivanja zalagao", izjavila je Kajgova. Direktorka Bitefa je istakla da "od svog osnivanja Bitef nudi obe opcije publici" i ukazala da mi "ni danas nismo u situaciji da imamo dva velika festivala - jedan da samo traga za onim što je novo, a drugi da dovodi zvezde". "Imamo samo jedan festival, koji mora da okuplja te dve krajnosti, da poziva i predviđa promene u teatru, ali i da poziva jednog Goša, Vilsona ili Martalera, što je već skoro klasika".
Zabrane nisu popularne i nećemo ništa zabranjivati, ali mislim da, na primer, patike nisu obuća koja priliči nacionalnom teatru!, rekao je upravnik Naradonog pozorišta u Beogradu Božidar Đurović. On je dodao da bi u skladu sa svim novinama želeo i da publika, posebno mlađa, obrati više pažnje na sopstveni izgled kada dolazi u Narodno pozorište.
A kada je reč o novinama upravnik je planira da 2013. godine Narodno pozorište bude potpuno renovirano, bez izgubljene probe, jer je umetnički izazov uvek prioritet nacionalnom teatru.
На Четвртом међународном фестивалу за децу и омладину “Душко Трифуновић” у Новом Саду, одржаном половином септембра, прва награда у категорији кратке приче припала је књижевнику из Сомбора Драгану Бабићу (1987). Признање му је уручено 13. септембра, на рођендан онога чије име носи, за причу “Довиђења, господине Џојс”. Иако још нема прву књигу, млади приповедач је за своје умеће награђиван неколико пута. Пролетос је био најбољи на 17. Светосавском књижевном конкурсу Народне библиотеке “Његош“ из Књажевца. А прошле године је такође добио прву награду у овој категорији на Првом међународном фестивалу “Јанош Сивери” у Новом Саду. Драган Бабић је завршио англистику на новосадском Филозофском факултету. Објављује у домаћој књижевној периодици.
Од када потичу ваша интересовања за књижевност, а посебно за књижевно стварање? - Нисам сигуран, али вероватно још из основне школе када су сви приморани да читају, хтели то или не. Мени је та навика одговарала и тада сам подоста читао, али сам је, опет, сходно узрасту, делимично изгубио у средњошколским данима, да бих је пре пар година, на студијама, пронашао. Што се самог стварања тиче, претпостављам да свако, читајући, преиспитује себе и долази до дилеме да ли и сам/а може да пише. Та дилема се лакше разрешава уколико читалац може себе да пореди са ауторима чији рад познаје и у теорији и у пракси, и одреди се према њима, што је био и мој случај током студија енглеске књижевности.
Шта је потребно аутору да би заиста постао писац? Да ли су ти предуслови једнаки на свим меридијанима? - Да, сигурно јесу, јер, по мени, оно што сваку особу наводи на писање је неки лични нагон, историја коју свако носи са собом и светске прилике које су свима једнаке. Није тешко писати, потребно је само преломити и почети, потребно је наћи мир да би се мисли средиле и речи срочиле. Теме које су у сваком аутору усађене кроз живот, су заправо и теме које сви облици књижевности обрађују као неке универзалности – смрт, љубав, лепота, мистерија, митологија, односи међу људима, индивидуалност, лична историја, алтернативне верзије стварности, сукоб јединке са остатком света.
Како је бити млади писац у Србији?
- Занимљиво, у сваком случају. Постоји велики број начина да се рукописи објаве и представе људима, доста конкурса и фестивала, чак је и интернет заједница заслужна за промоцију младих аутора, јер је то медиј којим је најлакше промовисати нешто ново.
Од писања овде не могу да живе ни афирмисани аутори. Чиме се ви бавите, чему се надате? - Тренутно се још увек класификујем као „студент“ и чекам рок за предају докумената за мастер годину на Одсеку за англистику на Филозофском факултету. Паралелно са тиме покушавам да започнем каријеру у струци, уз наду да ће ме књижевни пут повести на неки нови степеник у будућности.
Прва књига. Да ли је кратка прича једина форма у којој се окушавате? - Тренутно да, жеља ми је издавање збирке кратких прича у неко догледно време. Та форма може више да прија неискусном писцу, јер даје велику слободу уз мањи ниво одговорности, али временом, начин писања установљен кроз кратке приче може аутора да наведе и на дужу форму. Постоје аутори који су током каријере писали само кратку причу, али многи познати прозаисти су се прво доказали као писци кратких прича да би тек касније прешли на писање романа. Ипак, највећи број реномираних аутора, као Дојл, Џојс, Хемингвеј, Барнс или Макјуан, често варира и враћа се првобитној форми писања, те, уз романе, издаје и збирке кратких прича.
Do sada nepoznata slika iz 16. veka flamanskog majstora Pitera Brojgela Starijeg slučajno je pronađena u Španiji. Ministar kulture Španije Anhel Gonsales Sinde izjavio je da su stručnjaci u madridskom Muzeju nacionalne umetnosti Prado potvrdili da je slika "The Wine of St. Martin's Day" delo Brojgela Starijeg i da su u toku pregovori sa vlasnikom slike o prodaji. "Otkriće slike je fantastična vest za istoriju umetnosti", izjavio je direktor muzeja Prado Migel Sugasa. Slika je rađena u tehnici tempera na platnu i datira iz perioda između 1565. i 1568. godine. Na njoj je oslikana skupina od stotinak ljudi koji se guraju oko bačve sa vinom kako bi probali prvo vino na Dan svetog Martina. Do sada je otkriveno samo 40 slika koje je naslikao Brojgel, tako da je otkriće njegovog novog dela u Španiji tim značajnije. Sugasa kaže da ne veruje da će više ikada biti pronađena neka od Brojgelovih slika. U muzeju Prado nisu želeli da saopšte koliko je ponuđeno vlasniku slike, ali španski dnevnik Pais navodi da je muzej spreman da plati sedam miliona evra. Slika bi, prema procenama, mogla na aukcijama da dostigne vrednost i do 25 miliona evra. Ministar Gonsales Sinde, međutim, kaže da bi vlasnik više želeo da je proda nacionalnom muzeju nego nekom privatnom kolekcionaru. Sliku je doneo u Španiju iz Italije u 17. veku vojvoda Medinačeli i ostala je u porodičnom nasleđu sve do nedavno. Sadašnji vlasnici su privatni kolekcionari koji žele da ostanu anonimni.
Prva premijera u sezoni je predstava o piscu Rihardu Rihteru. Predstava "Elijahova stolica" govori o neobičnoj sudbini austrijskog pisca Rihtera, kog tumači Svetozar Cvetković. Dramatizaciju romana Igora Štiksa uradio je Darko Lukić, a reditelj predstave je Boris Liješević.
Ostale uloge tumače Jelena Trkulja, Renata Ulmanski, Maja Izetbegović, Đuza Stojiljković i Bane Jevtić.
Predstava će biti premijerno izvedena 16. oktobra.
