Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Виолинисткиња Јулија Игоњина Већ неколико пута апострофирана сарадња „Новосадског музичког лета“ с фестивалима у региону, обухватила је и традиционалну везу наше јулско-августовске, жанровски све шароликије, манифестације, с херцегновским „Данима музике“, који су овог месеца, поред Дуа Делангл, у Нови Сад упутили и квартет изванредних руских мајстора гудачких инструмената. Након што су у Херцег Новом, на управо завршеном 27. летњем празнику уметничке музике, одиграли улогу резиденцијалног ансамбла, припремивши и одсвиравши три различита концерта, виолинисткиње Јулија Игоњина и Елена Харитонова (обе код нас познате и као учеснице Номуса, Игоњина 2007, а Харитонова и 2005.), виолиста Сергеј Полтавски и виолончелиста Рустам Комачков, наступили су 22. јула и у Жупној цркви Имена Маријина (локално названој катедрала).
За своје прво новосадско представљање у овом саставу, сјајни гудачи су поновили програм изведен на отварању „Дана музике“, конципиран у различитим инструменталним формацијама, од дуа до квартета, а стилском разноликошћу и раритетношћу понуђеног избора, показали афинитет за различите облике удруживања. У свакој комбинацији настојећи да прикажу смисао за равнотежу звука, као и своје узорно образовање на најбољој традицији руске гудачке школе, ови уметници млађе генерације првенствено остављају утисак аутентичношћу словенског, емотивног приступа интерпретацији (посебно уочљивог код тумачења дела њиховог сународника Александра Бородина), при чему нарочито плене квалитетом и тонском лепотом мајсторских инструмената (обе виолинисткиње свирају на примерцима из Руске државне колекције), али и меком алтовском бојом виоле Полтавског, односно племенитом сонорношћу Комачковљевог виолончела, најзад и широком звучном палетом уједињеног динамичког нијансирања.
Ако смо им при извођењу у Херцег Новом Бетовеновог Гудачког трија број 3 у це-молу, опус 9 (Игоњина, Полтавски и Комачков) већ „замерили“ ублажавање узбудљивих контраста дела, односно недостатак правог афинитета за музику највећег бечког класичара, слично бисмо могли учинити и за новосадско тумачење, али у оба случаја нисмо могли остати равнодушни према сензибилно оствареној сетној атмосфери лаганог става, „издисаног“ у тесној узајамној сагласности, као и појединачној кантабилности сваког инструмента, ипак развијаној у драматичнијем бетовенском правцу. Прави руски вокални троглас и заједнички експресивни раст поетично распеваних деоница (од којих смо изражајну партију друге виолине доживели као виолу) обележили су извођење раскошно украшених и веома сонорно уобличених Бородинових Варијација на тему народне песме „Чиме сам те огорчила“, с упечатљиво донетом челистичком линијом (Игоњина, Харитонова и Комачков).
Psihoanaliza i film imaju brojne zajedničke korene. Već prve filmske teorije vezivale su se za psihoanalizu, što i ne čudi budući da filmski aparat gradi stanje slično snu. Samim tim, filmski aparat ima ideološko dejstvo, jer sve što je potisnuto zahvaljujući filmu može izaći na površinu tako da film, kao nijedna druga umetnost, na osobeni način predstavlja kompletno vizuelno ostvarenje zabranjenog sna. Kada se upustio u teoriju nečega što je danas poznato kao „snoliki film“, naš čuveni filmski montažer, reditelj, scenarista i teoretičar Marko Babac pokušao je da definiše ovaj žanr, s obzirom na to da filmova o snovima ima na hiljade. Međutim, istraživanje ga je dovelo do zaključka da je nemoguće celuloidna dela o snovima zatvoriti u jedan žanrovski obruč, jer po svojoj prirodi snoliki filmovi potiču upravo iz prostora ljudske podsvesti, iz koje se autor služi sopstvenim unutrašnjim iskustvom, osobenim, nezamislivim i maštovitijim od same svesti. Filmovi Bunjuela, Bergmana, Felinija, Tarkovskog, Sokurova ili Kjubrika između ostalih, samo su transpozicije njihovih ličnosti, njihova tumačenja sveta neosvešćenog duboko u njihovim podsvestima, njihove individualnosti satkane u genima, duhovnom nasleđu, u prostoru u kome su njihove genijalne stvaralačke persone stasavale. Međutim, problem kod Kristofera Nolana, proslavljenog reditelja novog serijala o Betmenu, pa i diskutabilnih ostvarenja „Prestiž“, „Memento“ i „Nesanica“ je u tome što svojim najnovijim filmom „Početak“, seli film o snu iz podsvesti u stanje svesti, čineći ga isuviše narativnim za samu ideju „snolikosti“. Iako je mesto radnje upravo u podsvesti glavnih likova, od početka filma Nolan istražuje žanr klasičnog kriminalističnog trilera sa melodramskom osnovom u čemu mu mesto dešavanja radnje služi samo kao sredstvo za demonstraciju tehnološke nadmoći. Glavni junak filma je profilisani lopov, apsolutno neprevaziđen u veoma opasnoj disciplini krađe vrednosnih tajni iz dubine ljudske psihe tokom dubokog sna, kada je čovečje telo najranjivije. Njegova sposobnost naravno koštala ga je onoga najvrednijeg što je imao u životu - porodice, ali sada prilikom novog zadatka ukazuje mu se prilika da ispravi sve greške iz prošlosti, ukoliko uspe da obavi misiju koja naizgled deluje nemogućom. Sa timom agenata, lopova sličnih njemu, on dobija zadatak da izvrše savršeni zločin - da usade ideju u podsvest opasnog neprijatelja, a ne da je ukradu. Već prepoznatljivog rediteljskog rukopisa, Kristofer Nolan gradi na ovakvoj tematskoj matrici sebi shodnu „spiralnu dramaturgiju“, kojom često u svojim filmovima isprobava mogućnosti i efekte ovako specifične nelinearne naracije. Koristeći se principom „u snu san“, on ipak samo razgrađuje motive priče čini se u nedogled, a koliko god da se trudio da bude jasan u svakoj interpunkciji filma kojima prenosi svoje likove iz jednog stanja svesti u drugo, Nolanu to ipak ne uspeva u svim particijama filma, pa se čini kao da bismo film jednako shvatili i pratili i da je kinooperater u bioskopu greškom pomešao rolne. Pre svega, kao više nego problematičnom pokazala se postavka, odnosno definicija likova. Glavni junak, u vrlo oskudnom tumačenju Leonarda di Kaprija koji polako počinje da gubi trku sa karakterima izražajnih psihoza koje mu se često nude, dosta je neubedljiv u svojoj potrazi za izgubljenim životnim vrednostima. Svaki sporedni lik u filmu ima gotovo identičan ulazak u priču, jer se predstavlja kroz biografiju, značaj i odmah mu se određuje karakter lika u drami, što je i te kako bilo funkcionalno u filmovima o Betmenu na primer, ali u „Početku“, koji bi trebalo da bude smešten upravo u njihovoj podsvesti, to zaista deluje opterećujuće, banalno i iskonstruisano. Ali Nolanu kao i dosad polazi za rukom da sastavi upečatljiv ansambl, među kojima se našlo mesta za neke on njegovih proverenih glumaca - moćnog Japanca Kena Vatanabea i izražajnog Irca Kilijana Marfija na primer, koji su upotpunjeni svežom pojavom Britanca Toma Hardija i naročito Džozefom Gordonom-Luitom, verovatno najboljim glumcem svoje generacije. S obzirom da je poznat i po izrazitom muškom rukopisu u svojim delima, Nolan i u ovom kao i u ranijim ostvarenjima, veoma malo prostora daje ženskim likovima, te vrlo opskuran lik mlade naučnice deluje kao da je dopisan da bi napravio barem neznatnu protivtežu postojećim muškim ulogama, a patetično melodramatična pojava izgubljene supruge glavnog junaka, čak nije ni karakter već više njegova projekcija. Ženski likovi filma funkcionišu samo zahvaljujući umeću njihovih interpretatorki - Elen Pejdž i Marion Kotijar.
Gradonačelnik Niša kritikovao Narodni muzej zbog odluke da se tokom leta arheološki park zatvori za posetioce Gradonačelnik Niša Miloš Simonović oštro je kritikovao najavu rukovodstva Narodnog muzeja u tom gradu da u avgustu zatvori arheloški park Medijanu za posetioce.
- Zatvaranje arheološkog lokaliteta za posetioce tokom leta je nedopustivo i rukovodstvo Narodnog muzeja nije smelo da donese ovakvu odluku u jeku turističke sezone - rekao je niški gradonačelnik novinarima. Simonović je, govoreći o radnom vremenu u drugim istorijskim objektima u Nišu, rekao da je nedopustivo da oni rade samo do ranih popodnevnih sati, istakavši da Narodni muzej od istorijskog značaja mora da bude otvoren celog dana. Direktor Narodnog muzeja u Nišu Marica Maksimović je rekla Tanjugu da će u avgustu u arheološkom parku početi rekonstrukcijazgrade, arheološkaistraživanjima oko zgrade i rekonzervacijamozaika, pa da je to razlog promene režima rada na arheološkom lokalitetu. Konačnu odluku o režimu rada doneće rukovodilac projekta i Ministarstvo kulture koje finansira radove.
Antoan de Sent Egziperi stradao 31. jula 1944. godine, ali je ostao zauvek živ kroz slavu "Malog princa". Knjiga pisana za decu, ali i za svaku odraslu osobu koja se seća da je nekada bila dete, pa je zato i pronašla put do velikog boja čitalaca. Čovek samo srcem dobro vidi, suština se ne da sagledati očima, poruka je za sva vremena autora planetarno poznate bajke za odrasle "Mali princ" Antoana de Sent Egziperija, koji je stradao 31. jula 1944. godine, kada su Nemci oborili njegov avion nad Mediteranom.
Tog dana je ovaj "maštar i zaljubljenik u dobre reči i plave visine", koji je još 1930. godine odlikovan ordenom Legije časti, nestao u borbenoj misiji kao pilot-izviđač savezničkih snaga u Drugom svetskom ratu, a ostaci njegove letelice pronađeni su tek 2000. godine u blizini ostrva Riu, kod Marseja i sa dna mora izvučeni 2003. godine. Serijski broj na pilotskoj kabini potvrdio je autentičnost olupine, koja se sada nalazi u muzeju u Buržeu kod Pariza. "Da sam znao da je u tom avionu bio Sent Egziperi, nikada ga ne bih oborio. Nisam gađao u Princa", rekao je pre neku godinu vremešni nemački pilot Horst Ripert. Antoan de Sent Egziperi je rođen 1900. godine u Lionu, bio je zaljubljenik u visine i maštar. Ostavio je niz romana o pilotima ("Južna poštanska služba", "Noćni let", "Zemlja ljudi", "Ratni pilot"), roman "Tvrđava", ali zauvek je upamćen po knjižici "Mali princ" u kojoj na jednostavan način propoveda razumevanje, toleranciju i etičnost u odnosima u svetu, naglašavajući veru u moć preobražavanja čoveka.
"Mali princ" je kratka knjiga napisana kao bajka o stvarnom svetu i čoveku, o ljudskim zabludama i gresima, o iskonskim ljudskim temama kao što su ljubav, vernost, razumevanje, poštovanje... U uvodu knjige, napisane 1943. godine, autor moli decu da mu oproste što je posvećuje odrasloj osobi, koja u tim ratnim godinama živi u Francuskoj, gladna i smrznuta i "potrebno je da je neko uteši", a pritom mu je "najbolji prijatelj na svetu", da bi je preinačio u posvetu "detetu koje je nekad bila ta odrasla osoba". Sve odrasle osobe su najpre bile deca (ali se malo njih toga seća)", napisao je autor, što odmah navodi čitaoca da u sebi pronađe nekadašnje dete.
Detinjstvo autora "Malog princa" Detinjstvo Antoana de Sent Egziperija je bilo teško - ostao je bez oca kada je imao četiri godine, sa 17 godina gubi mlađeg i jedinog brata Fransoa, a imao je još tri sestre od kojih je jedna umrla pre Drugog svetskog rata.
Antoan de Sent Egziperi
Knjižica "Mali princ", koju čitaju generacije dece i onih koji su nekada bili deca, ulazi u srca, jer glavni junak - mali plavokosi dečak (koga pamtimo onakvog kakvog ga je pisac nacrtao, jer je sam Egziperi ilustrovao knjigu) otvara srce pilotu koga upoznaje u pustinji Sahari gde se našao posle kvara na letelici. Došao je sa "Asteroida B 612", a kroz priču o životu "među zvezdama" i o iskustvu na Zemlji definiše brojne teme dok priča o slonu i zmiji, ovci i ruži, lisici, kralju, poslovnom čoveku, pijancu, skretničaru, fenjerdžiji... Mnogo brine o baobabu na svom malom asteroidu da se ne razgrana i ne stvori probleme. Uvek je nasmejan i njegov smeh se čuje iz svemira, "kao hrpa malih praporaca", kako je obećao na rastanku, rekavši pilotu da će ga zvezde uvek uveseljavati jer će se on smejati sa svog asteroida.
Mimo struke skulpture su oprane nekontrolisanim pritiskom vode i korišćenjem varikine, tvrde odbornici SO Aranđelovac Na sednici SO Aranđelovac doneta je Odluka o izmeni Statuta smotre umetnosti „Mermer i zvuci”, kojom se broj članova Upravnog odbora sa pet povećava na devet članova. Na to su oštro reagovali pojedini odbornici jer, prema njihovom mišljenju, krajnje je vreme da se raspravlja o (ne)radu zaposlenih u ovoj kulturnoj instituciji, lošem ovogodišnjem programu i srozavanju ugleda ove manifestacije, poznate daleko van granica naše zemlje. Kako je istakao odbornik Nove Srbije Ivan Ivanović, glavni krivac za nekvalitetan program smotre je njen v.d. dr Miodrag Fišeković, koji je pokazao nesposobnost u ispunjavanju osnovnih ciljeva. - Ne znam čime je on zaslužio da po drugi put bude imenovan za v.d direktora, a nema fakultetsku diplomu. Pitam se ko i zašto privatnicima na revers daje monumentalne mermerne skulpture. Iste su proletos „oprane”. To je urađeno mimo struke, nekontrolisanim pritiskom vode i korišćenjem „varikine”, a potom, kako smo saznali od stručnjaka nisu ni zaštićene! U celini, kulturni život u Aranđelovcu je zamro, pa je krajnje vreme da na čelo ustanova kulture i upravnih odbora dođu novi školovani stručni ljudi iz „branše” a ne sponzori – privatnici – naglasio je Ivanović. I odbornica SNS Marina Blagojević, imala je dosta zamerki na rad i program smotre. Za skupštinskom govornicom rekla je da smotra ne treba da promoviše aranđelovačke lokalne restorane, već da se bavi programom. Zaista je sramota šta je doživela ova poznata smotra, stara 45 godina s nikad siromašnijim programom i tolikim brojem zaposlenih i radnoangažovanih. Zašto nema filmskih ostvarenja, poznatih muzičkih stvaralaca, premijernih priredbi... lane je trebalo da vajari sa pet kontinenata izrade zajedničku monumentalnu skulpturu, ali su uradili samo maketu za koju je potrošeno oko 2.000 dinara! – kaže Marina Blagojević napominjući i da je sramotno što je sajt smotre ažuriran poslednji put 2008. godine! – Kulturna tradicija Aranđelovca veoma je bogata i u svetskim okvirima – kaže za „Politiku” dr Branko Zlatković, izvrstan poznavalac ovdašnjih kulturnih prilika. Sedamdesetih godina 20. veka i merodavni Unesko skrenuo je svoju pozornost međunarodnom simpozijumu skulptura „Beli venčac”, To je bilo zasluženo priznanje, jer je ondašnji kulturni život Aranđelovca doživljavao svoje zlatno doba – priča Zlatković. Nedavno mi je, nastavlja kazivanja Zlatković, jedan sredovečni Aranđelovčanin koji sada živi u Beogradu rekao, kako u vreme leta on i njegovi prijatelji nisu odlazili na more, samo zato da ne propuste program smotre „Mermer i zvuci”. Nažalost od tog sjaja, danas je malo šta ostalo. Posle raspada Jugoslavije, Aranđelovac umesto da svojim sjajnim kulturnim nasleđem i velikim kulturnim potencijalom još više dobije na značaju, poput recimo Dubrovnika ili Ohrida, sasvim je nestao sa kulturne mape. Umesto vreve gostujućih vajara, keramičara, slikara, glumaca, književnika, muzičara, igrača, naučnika i gostiju – turista, danas znamenitim parkom, u kome je najpoznatiji muzej skulptura pod otvorenim velom od belog venčačkog mermera najpoznatijih svetskih umetnika, dominiraju sumorne slike.
UNESKO je uvrstio još 15 novih lokaliteta i gradjevina na listu svetske baštine, saopsstila je danas na svom sajtu ta agencija UN za obrazovanje, nauku i kulturu. Komitet za svetsku baštinu UNESKO o svojim odlukama je većao od petka u Braziliji, na redovnom godišnjem sastanku na kojem se dopunjuje postojeća lista.Na listi svetske baštine UNESKO od sada se nalaze kanali u Amsterdamu, koji su gradjeni od kraja XVI i u XVII veku, carski lokalitet u Tang Long-Hanoju u Vjetnamu, istorijski spomenici u
Dengfengu u Kini, arheološko nalazište Sarazm u Tadžikistanu, biskupski grad u gradu Albi u Francuskoj, istorijska pijaca u Tabrizu u Iranu, At-Turaif i ad-Dir'ijah u Saudijskoj Arabiji. Na toj listi su se još našli zatvorski lokalitet u Australiji, arhitektonski astronomski kompleks Džantar Mantar u Džaipuru u Indiji, sufijsko svetilisstešeika Safija al-Din a Ardabil u Iranu,
atol Bikini na Marssalskim ostrvima, istorijska nalazissta sela Hanoe i Jangdong u Južnoj Koreji, lokalitet Ngorongoro u Tanzaniji, planinsko-šumska oblast u SSri Lanki i izolovani arhipelag
Papahanaumokuakea u okviru Havajskih ostrva u SAD. "Na listi UNESKO od sada se nalaze 94 lokaliteta koji su zbog svojih kulturnih ili drugih vrednosti zaslužili da budu na listi Svetske baštine. Ti lokaliteti se smatraju jedinstvenim i imaju izuzetan
značaj za planetu i ljudsku civilizaciju", navodi se u saopštenju.
Paskaljevićev "Medeni mesec" u trci za "evropskog oskara"
Paskaljevićev "Medeni mesec" u trci za "evropskog oskara"
Glas javnosti 03.08.2010 15:28
Bord Evropske filmske akademije kandidovao je film "Medeni mesec" Gorana Paskaljevića za nagradu te prestižne institucije, koja se popularno zove "evropski oskar". - Drago mi je da su evropski filmski stvaraoci prepoznali kvalitete mog filma, pre svega, humanost koju film nosi, kratko je prokomentarisao ovu vest naš proslavljeni reditelj.
Shodno pravilima za nagradu Evropske filmske akademije takmiči se 40 filmova. Njih 20 predlažu zemlje velikih kinematografija, pri čemu iz jedne zemlje može biti kandidovan samo jedan film. Drugih 20 bira bord od 15 članova Akademije koji čine najugledniji filmski stvaraoci i teoretičari.
Tih 40 filmova predstavlja uži izbor najboljih igranih dugometražnih ostvarenja snimljenih u Evropi tokom protekle godine. Zatim producenti tih 40 filmova šalju 2200 kopija, odnosno DVD-a svakom od 2200 članova te institucije.
Početkom septembra, nakon što svi clanovi Akademije pogledaju sve filmove iz užeg izbora, elektronskim putem se glasa i pravi rejting lista u raznim kategorijama, slično američkom Oskaru. Na taj način odabere se po pet najboljih u svakoj od kategorija (film u celini, režija, scenario, gluma...).
Sledi novi krug glasanja u nekom od velikih evropskih gradova nakon čega, krajem godine biva upriličena i svečana dodela nagrada.
U okviru Evropske filmke akademije svoju nagradu za najbolji evropski film u protekloj godini dodeljuje i Udruženje evropskih filmskih kriticara FIPRESCI. Ta nagrada 1998. godine pripala je filmu "Bure baruta" Gorana Paskaljevića.
U dvorcu Šeremetjeva, u Sankt Peterburgu, velika izložba posvećena princu igre Jednog od najvećih igrača 20. veka, i najslavnijih umetnika-dezertera, u domovini sa kojom se za života „razišao” danas posthumno slave. U Sankt Peterburgu, u velelepnom dvorcu Šeremetjeva, otvorena je izložba „Rudolf Nurejev. Niti vremena”. Jedna veličanstvena baletska karijera ovde je prikazana na osoben način – izložbom 48 originalnih kostima u kojima se Nurejev pojavljivao na sceni. Ta njegova blistava „odela” za izlazak na pozornicu danas su lako pohabana i izlizana od duge upotrebe, i neupotrebe, ali vrednost svakog eksponata na izložbi kreće se oko 50.000 evra. To vam je cena istorije: sve te lepe „krpice” nosio je Rudolf Nurejev (1938-1993) i u njima svojom igrom oduševljavao publiku. Zato su one na izložbu transportovane u specijalnim sanducima da se ne bi oštetio sadržaj tih skupocenih pošiljki. A odakle su one stizale? – Pre svega iz Nacionalnog centra za pozorišne kostime iz Mulena (Francuska), iz Pariske opere, sanktpeterburške Akademije Vaganova, čiji je jedan od mnogih slavnih đaka i on bio, i od privatnih vlasnika. U pomenutoj poznatoj ruskoj školi igre, u Ulici Rosi, postoji i mali muzej sa eksponatima koji podsećaju na velikane baleta koji su tu nekad učili ili druge podučavali. I sliku mladog Čajkovskog, koji je tu neko vreme radio kao korepetitor, potpisnik ovih redova video je u tim sobama „slavnih uspomena” ove čuvene akademije. Bilo je to u vreme kada su odbrojavani poslednji dani Sovjetskog Saveza, a u muzej Vaganove tada su „tiho” uvodili lik svog nekadašnjeg baletskog „pitomca” R. Nurejeva. Međutim, onog mlađeg igrača-dezertera, Miše Barišnjikova, tada još nije bilo u tim muzejskim vitrinama. Posle onog čuvenog bekstva na Zapad, na pariskom aerodromu 1961. godine, Nurejev će stupiti na tle rodne zemlje tek 1989 – da vidi majku koja je bila na samrti, a uz dozvolu predsednika Mihaila Gorbačova lično.
Deo postavke izložbe "Rudolf Nurejev - Niti vremena"
Издавачки центар Матице српске недавно је објавио прво коло капиталне антологије под називом „Десет векова српске књижевности“ која ће обухватити све што се сматра највреднијим од њених самих почетака, па све до данас. У овом првом колу објављене су књиге Светог Саве, Доситеја Обрадовића, Стерије, Његоша, Боре Станковића, Иве Андрића, Милоша Црњанског, као и томови под називом Једноставни облици народне књижевности, Поезија Дубровника и Боке Которске, и Антологија српског песништва у избору Миодрага Павловића. Књиге првог кола приредили су чланови Уређивачког одбора у којем су: главни и одговорни уредник академик Миро Вуксановић и уредници проф. др Злата Бојовић, проф. др Славко Гордић, проф. др Сава Дамјанов, проф. др Томислав Јовановић, проф. др Марија Клеут, др Марко Недић, проф. др Миливој Ненин и проф. др Мирјана Д. Стефановић.
- Пре Другог светског рата објављена је едиција Српски писци у педесетак књига, где су представљени до тада значајни писци, а затим у седамдесетим годинама 20. века Матица српска и Српска књижевна задруга објавили су Српску књижевност у сто књига. Од тада је протекло четрдесетак година и српска књижевност је у свим жанровима постигла изузетне резултате, могло би се рећи европске, али не постоји едиција у којој се обједињује новонастала књижевност у последњих пола века с оним што је претходило - напомиње Миро Вуксановић.
Међутим, није било само важно спојити писце из ранијих периода с новима, сматра Вуксановић, већ и, с обзиром да се научни приступи и естетски критеријуми с временом мењају, потребно је све на неки начин превредновати, истаћи оно што је трајна вредност и томе додати оно што настаје и у најновијем времену.
- Наша намера је управо да се у овој антологијској едицији нађе све највредније што је настало на српском језику у протеклих десет векова, без обзира на којем облику тог језика, старословенском, рускословенском, у периоду пре и после Вука, и без обзира где је настало, да ли у Сентандреји или Новом Саду, и такође без обзира на којем наречју је писано - истиче Вуксановић.
Почиње се с 12. веком, од Светог Саве, а завршава 21. веком, тако да су у два (засад) последња планирана тома заступљени Горан Петровић и Светислав Басара као најмлађи, будући да се прати хронолошки низ по години рођења. Едиција неће бити затворена, у њој није фиксиран број књига, како напомиње Вуксановић, већ ће их бити онолико колико треба да буде по мишљењу стручњака и низу ће се додатавати писци који долазе. Иначе, најзаступљенији писци с по три тома су Милош Црњански и Иво Андрић.
Прва серија има 115 књига, именовани су тачно писци и периоди све до до 20. века када је реч о појединцима, а уз њихове књиге постојаће и неке хрестоматије и избори, рецимо реалистичке приповетке или грађанске поезије. Постоје и посебне књиге, важне по својој изузетности, како наводи Вуксановић, а изван су свих жанрова као Вуков Српски рјечник, већ објављена у првом колу Антологија српског песништва Миодрага Павловића, и још неке друге, као Књига о Змају Лазе Костића, или Винаверова о Лази Костићу, Исидорина о Његошу, и „Знакови поред пута“ Иве Андрића.
Књиге су енциклопедијског формата, са златотиском, у тврдом повезу и платну, и на тонираном еколошком папиру. Планирани тираж је хиљаду примерака, а цена првог кола је 15.000 динара, односно око 1.600 по тому и већ се могу купити и књижарама. Сам концепт ове антологије јасно указује да она представља научно издање, али прилагођено свима и није намењено само студентима српске књижевности и онима који је предају, већ онима који је читају и на овај начин могу на најбољи начин да упознају неког писца и његово дело.
Bugarski pesnik Ljubomir Levčev (75) ovogodisnji je dobitnik Međunarodne nagrade Novog Sada, koja će mu biti uručena tokom predstojećeg 5. međunarodnog novosadskog književnog festivala, saopšteno je u Društvu književnika Vojvodine (DKV). Jubilarna 50. "Brankova nagrada" pripala je mladom novosadskom pesniku Branislavu Živanoviću (26) za knjigu stihova "Pogledalo", u izdanju bačkopalančkog "Logosa" i novosadske "Bistrice".
Levčevu je, prema saopštenju žirija, nagrada dodeljena za doprinos savremenoj književnosti, posebno zbog njegovog originalnog pesničkog izraza, koji ga svrstava među najistaknutije pesnike bugarskog jezika. Ona će mu svečano biti uručena 1. septembra na Trgu mladenaca u Novom Sadu, gde će svake festivalske večeri pesnici iz zemlje i inostranstva čitati svoje stihove.
Pre njega istovetno priznanje, koje se sastoji od novčanog iznosa i diplome, dobili su Nemac Krištof Mekel, Francuz Žan-Pjer Faj, Nigerijac Ben Okri i Englez Šon O'Brajen.
Nagrada Živanoviću biće uručena 31. avgusta u Magistratu u Sremskim Karlovcima, rodnom mestu Branka Radičevića.
Peti međunarodni novosadski književni festival, koji će trajati od 30. avgusta do 2. septembra, okupiće oko 70 proznih pisaca, pesnika, književnih kritičara i filozofa iz Nemačke, Francuske, Engleske, Mađarske, Bugarske, Danske, Slovačke, Rusije, Poljske i Srbije, a doći će i petnaestak prevodilaca iz Rumunije, Bugarske i zemlje domaćina.
Sem na Trgu mladenaca i u Magistratu, program će se odvijati i u Pozorištu mladih, Gradskoj biblioteci, sali DKV i kafeu "Bistro". Pored pesničkih večeri, najavljen je i simpozijum "Književnost i moć: između politike i poetike", a održaće se i dva razgovora - o savremenoj francuskoj poeziji i srpsko-bugarskoj književnoj saradnji.
Festival će otvoriti pokrajinski sekretar za kulturu Milorad Đurić.
