Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
У Новом Саду синоћ је окончан 16. интернационални фестивал алтернативног и новог театра. Последњих дана публика је имала прилике да види неколико домаћих и иностраних представа, од којих се издвајају оне италијанског позоришта Кантијери театрали Кореја и Истер театра из Београда. Кантијери театрали Кореја, као и велика већина учесника, нису први пут на Инфанту, али за разлику од других трупа и извођача први пут их је публика видела у руху музичког позоришта. Представа "Страдање Тројанки" ауторско је дело тима овог италијанског театра у којем идеју и режију потписују Салваторе Трамачере и Антонио Пицикато. Тематизујући Тројански рат на упечатљив музичко-сценски начин, огољено и сведено, готово ритуалним маниром, представа се суштински бави антиратним вапајем и криком.
Жене су у првом плану представе "Страдање Тројанки," што због несрећне судбине да у рат испраћају, остају саме, а затим и оплакују страдале, што због феноменалних и импресивних вокалних могућности којима је дотакнута сва дубина трагичког. У једноставним аранжманима светла и оркестра који такође игра своје улоге (Хелени), перфектно дизајнираном тонском и визуелном сликом, публика је у потпуности могла да се препусти опчињавајућим звуцима медитеранско-јужњачког мелоса, звуцима гитаре, хармонике, перкусија у савршеној спрези са гласовима Тројанки. Њихова музичка веза, за разлику од драмског (војног) сукоба који играју, дирљиво је говорила о апсурду сваког могућег сукоба наспрам хармоније.
У кореографији и изведби Анђелије Тодоровић, Данице Араповић и Јелене Јовић, Истер театар је извео своју копродукцију са Битеф театром, представу "Пустиња 2010". Реч је о својеврсном римејку, односно омажу властитој представи "Пустиња 2000", десет година касније, десет година наизглед предугих, али заправо прекратких да би се ствар о којој Истер театар говори променила. А та ствар изражена је покретом и пројектованим речима "реч", "мржња", "милост", "сети се...", које су, условно речено, и поглавља представе.
Jadranka Jovanović posle petogodišnje pauze u naslovnoj roli Bizeove opere
Jadranka Jovanović posle petogodišnje pauze u naslovnoj roli Bizeove opere
Večernje novosti 02.07.2010 21:54
PRIMADONA beogradske Opere Jadranka Jovanović, u subotu veče će se na Velikoj sceni Narodnog pozorišta ponovo predstaviti u roli Karmen, na koncertnom izvođenju čuvene opere Žorža Bizea. Umetnica koja je na internacionalnu opersku scenu zakoračila nastupom u milanskoj Skali, kao Mercedes u ovoj operi pod upravom maestra Klaudija Abada, kaže da su tada ulogu Karmen pevale dive Širli Veret i Agnes Balca. - Tada nisam ni sanjala da ću posle samo četiri godine i sama debitovati kao Karmen i to sa Plasidom Domingom u Teatru munisipal u Rio de Žaneiru - seća se Jadranka. - Usledilo je gostovanje u tokijskom teatru Bunkakaikan gde sam pevala Karmen tokom dve sezone, i gostovala sa ansamblom u Nagoji. Do tada se za Jadrankinu Karmen već pročulo po svetu, pevala ju je sa Hoseom Karerasom u Rimu i Milanu, a zatim ponovo u Sao Paolu, pa pod vedrim nebom u čuvenom atinskom amfiteatru... Bizeovu junakinju predstavila je i u Novom Sadu, Skoplju, a u Beogradu je u ovoj ulozi nastupila tek posle debija sa Domingom. Pevala je Karmen u svom Narodnom pozorištu i na jubilarnom izvođenju, povodom dvadesete godišnjice premijere ove opere u režiji Bore Popovića. - Usledila je petogodišnja pauza - što se Narodnog pozorišta tiče, ali sam je ispunila sa još dve premijere “Karmen”: u riječkoj Operi u režiji Jagoša Markovića, i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, u Abu Dabiju, kao prva “bliskoistočna Karmen” - navodi popularni mecosopran. - Nadam se da je ovo prelazni period i očekujem “Karmen” u našoj Operi u novom režijskom ruhu, a do tada zatvaramo sezonu koncertnim izvođenjem, koje za mene i te kako ima svojih čari. Jadranka, koja je Karmen pevala i na koncertnom izvođenju u Đenovi, na festivalu “Santa Margarita Ligure”, kaže da ovakva izvedba otvara mogućnosti za nove kreacije, za inovaciju i pronalaženje novih mogućnosti u izrazu. - Izvedeno koncertno, delo biva ogoljeno na ono što je srž umetnosti: glas, emociju i snažnu ličnost koja je sama suština Karmen - smatra ona. - Ova uloga pisana je za glumicu i podrazumeva jaku, harizmatičnu ličnost; nikakva režija, dekor, kostim, scenski efekti niti lepota pevačice, ne mogu da nadomeste tu ličnost koja je suštinska za Karmen. Umetnica kojoj na svakom koncertu traže “na bis” popularnu prkosnu pesmu “Habanera” iz ovog Bizeovog dela, dodaje da opera, ovako ogoljena, predstavlja još veći izazov - pogotovo ako se ima u vidu činjenica da praktično ne postoji osoba na zemaljskoj kugli koja ne poznaje bar neki deo ili motiv iz “Karmen”.
Univerzitet u Mančesteru objavio je nedavno da je njegov istoričar umetnosti profesor dr Džej Kenedi otkrio tajni kod u delima klasičnog grčkog filozofa Platona. Sa svojim učiteljem Sokratom i učenikom Aristotelom on je utemeljitelj zapadnjačkog načina mišljenja i sistema u nauci.
Platon (428 - 427. pre nove ere) čuven je i kao pisac Sokratovih dijaloga u kojima je, "u Sokratovo ime", u formi dijaloga, izlagao svoje filozofske teme.
Proučavajući te dijaloge na starogrčkom jeziku, Kenedi je isprobao neke tradicionalne teze - prema kojima je Platon, kao vešti matematičar i retoričar, u svoje tekstove pod određenim ključem ubacio prikriveni tekst.
U časopisu za staru filozofiju i prirodne nauke "Apeiron", nakon pet godina studiranja Platonovih radova, Kenedi dokazuje kako je na pitagorejski način Platon u tekstove zaista sakrio tvrdnje koje bi, izrečene javno u njegovo vreme, mogle biti vrlo opasne.
Platonovi tajni stavovi
U saopštenju Univerziteta u Mačesteru citirani su neki od Platonovih tajnih stavova, koji su bili prikriveni:
- Budi ljubazan, jer sa svakim s kim se susrećeš vodiš tešku bitku.
- Ako se od žena traži da rade iste poslove kao muškarci, moramo ih podučiti.
- Neznanje je koren svih zala.
- Samo su mrtvi doživeli kraj rata.
- Cena kojom dobri ljudi plaćaju nezainteresovanost za javne poslove jeste ta da zli preuzimaju vlast.
- Mudraci govore, jer imaju šta reći; budale govore, jer nešto moraju da kažu.
Njegov učitelj Sokrat upravo je zbog sličnih istupanja bio osuđen na smrt.
Ključevi pretvoreni u matematički algoritam omogućili su da kompjuteri iz izvornih starogrčkih tekstova vrlo jednostavno izvuku Platonove, u njegovo vreme, vrlo škakljive stavove.
Izložba ovogodišnjeg 51. oktobarskog salona pod motoom „Nama prija noć“ biće isključivo u znaku video radova i odvijaće se u zgradi Muzeja grada Beograda u Resavskoj ulici, ali i u galerijama Kulturnog centra Beograda koje su predviđene za paralelni program manifestacije, najavljeno je na jučerašnjoj konferenciji za novinare u Skupštini grada. Konačna lista umetnika - učesnika postoji, ali radi održavanja dramaturgije manifestacije, sva njihova imena biće saopštena u septembru, rekla je Mia David, direktorka Kulturnog centra Beograda, dodavši da selekciju najvećim delom čine međunarodne umetničke zvezde. Prema njenim rečima, koncepcija ovogodišnjeg Salona doprineće razbijanju mistifikacije i straha od savremene umetnosti, a KCB kao organizaor raznim aktivnostima izložbu će učiniti živom sve vreme njenog trajanja. Budući da pokretne slike čine osnovnu građu ovogodišnjeg Salona. Izazov je i način na koji će sama izložba biti postavljena, ukazala je Davidova, koja veruje da će se gradske institucije pobrinuti da se sredi zgrada koju je Vlada RS pre četiri godine dodelila Muzeju grada Beograda, a s obzirom na to da ona nije korišćena još od bombardovanja 1999. godine. Osim fizičkih intervencija u samom zdanju smeštenom inače u okviru kompleksa Generalštaba, potrebno je dovršiti još i birokratsku proceduru kako bi Muzej grada Beograda mogao da zakorači u prostor ovog objekta, spomenuto je juče. Na njega se osvrnuo i kurator izložbe Joan Puset primetivši da osim što je lepa, ova zgrada ima veliki potencijal posebno u idejnom kontekstu ovogodišnjeg salona posvećenog kolektivnom i individualnom sećanju - kao zdanje koje evocira na vreme Drugog svetskog rata, ali i period bombardovanja Srbije 1999. Puset je podsetio na Borhesov citat, koji čini destilat koncepta Nama prija noć, ukazavši da će poetsko iz ovog teksta biti prisutno i u samim radovima umetnika. Oni će u svojim ostvarenjima istraživati i komentarisati događaje iz bliske istorije, baveći se aktuelnim društvenim pitanjima na suptilan način rekao je Puset, dodavši još da se nada da će ovi radovi pomoći publici da proširi svoju percepciju stvarnosti i da je bolje razume.
U Katedrali na Neimaru večeras će biti otvoren jubilarni festival koji će trajati do 13. jula Večeras počinju Dani orgulja, sutra je Čelo fest – dva međunarodna muzička festivala kao da se lako „guraju” na letnjoj kulturnoj sceni Beograda. Ako preferirate zvuk onog većeg instrumenta, koji se ovde malo ređe čuje, da podsetimo da su ovo deseti Dani orgulja – Dies organorum, da će se održati od 2. do 13. jula, u Katedrali Blažene djevice Marije (Hadži Melentijeva 75) na Neimaru, da će koncerti počinjati u 20.30 i da će festival večeras otvoriti ministar kulture Nebojša Bradić. U Artgetu, u Kulturnom centru Beograda, gde je pokrenut ovaj festivala, juče je održana pres-konferencija – u specijalnoj atmosferi, na kojoj se pričalo uz tihi prateći zvuk orgulja. Urednica Muzičkog programa ove kuće Nena Mihajlović-Vlajković požalila se novinarima da je ova jubilarna godina bila za njih prilično dramatična i da su se na razne načine snalazili da ovaj festival ugleda publika. Kao primer, navela je i dolazak prisutnog gosta češkog umetnika Pavela Kohouta, koji je stigao na festival uz pomoć ambasade njegove zemlje u Beogradu. Ovaj mladi, ugledni umetnik rekao je da je ovo njegovo treće učešće na Danima orgulja i da je počastvovan time što će baš on večerašnjim koncertom otvoriti slavljenički festival. Kohout je rekao i da publika različito doživljava njegov instrument, za neke je to „muzika za crkvu” a za druge – za koncerte. On se potrudio da ovaj koncert bude za svakog. U prvom delu, „ozbiljnije” profilisanom, sviraće različita dela Johana Sebastijana Baha, dok je drugi već u dugom tonu, zabavniji i bliži našem vremenu. Dalje će Dani orgulja teći sledećim redom: sutra će se predstaviti Kristofer Stembridž (Velika Britanija), u nedelju Franc Danksagmiler (Austrija), zatim će 8. jula nastupiti stari festivalski gost Dalibor Miklavčič (Slovenija), 10. jula su „Kontrasti” – kamerna muzika za orgulje (Lana Jelenković, Branka Đorđević, Milica Sabljić, Sofija Grgur i grupa drugih naših muzičara koji sviraju na drugim instrumentima), 11. jula je koncert Kei Koito (Japan) i program nazvan – „Dijalog između muzike J. S. Baha i Erika Godibera, pesma našeg vremena”, i na kraju, 13. jula, koncert polaznika Letnje škole orgulja. Jedna od festivalskih novina je video-bim na kome će publika moći da vidi šta to tamo tačno rade ti za nju gotovo „nevidljivi” orguljaši dok sviraju za instrumentom, koji je kao čitav jedan orkestar, kako ponekad s ponosom kažu.
Један од најпревођенијих српских писаца говорио нам је о претрпљеном страху од гусана, о херојским ритуалним тучама "домаца" и "кејаша" давно пре настанка земунског клана, о цветним шездесетим, одласку у Канаду, новом провокативном роману Промашио је концерте великих светских рок-звезда почетком јуна у Београду. Додуше, неке од тих музичара Давид Албахари “уживо” је слушао раније. Био је “на оном чувеном” концерту Боба Дилана у Земуну, на стадиону “Галенике”, уочи рата у бившој Југославији деведесетих. - Дилан је један од мојих великих јунака из периода кад сам лудовао за рокенролом - каже наш познати писац. - Видео сам га као спону између књижевности и рок-музике. Био је начитан и умео је да напише лепу песму и прилагоди је музичким захтевима. Сећам се да је неко Диланове и песме Пола Макартнија укључио у једну антологију озбиљне поезије. Био је присталица хипипокрета, идеја љубави, мира, ненасиља, једнакости и слободе у сваком смислу, па и сексуалне. Зато се од Давида Албахарија пре могло очекивати да у тим младим годинама, кад је ушао у свет књижевности, а не тек сада, кад је афирмисани писац, напише роман “Ћерка” који су управо објавили београдски “Стубови културе”. Све је изненадио толиким експлицитним призорима секса. - Никад није касно да се љуби страсно - вели писац расположено. Књига је, открива, настала тако што је поставио себи два питања. Како би се осећао човек коме прилази колега и вели: “Морам нешто да ти кажем. Синоћ сам спавао с твојом ћерком!” Помислио је да би том човеку то било страшно, без обзира што ћерка није Лолита, већ пунолетна особа. Друго питање поставио је себи као писцу: “Ако се пише еротски роман, да ли је то могуће учинити не користећи језик природан у еротици?” Приповедач у његовој књизи долази до закључка: “Нико не говори латински у кревету.” Пећ, Ћуприја, Земун, Калгари - Некад је у књигама такозване стварносне прозе било много више псовки, простих речи. Сетите се само неких наших филмова или популарне ТВ серије “Вратиће се роде” коју сам гледао на компакт-дисковима у Канади. Идеја за “Ћерку” настала је као и све моје претходне приче и романи. Пала ми је на памет реченица: “Девојка гледа порнографски филм.” Од тога је све почело. Онда сам се, као у другим мојим романима, позабавио личностима које за своје поступке оправдање налазе у другима. Давид Албахари већ шеснаест година живи далеко од завичаја. - Позвали су ме на Универзитет у Калгарију да будем “боравишни писац”. На годину дана. Моја обавеза била је да пишем и да повремено одржим неко предавање. Мој син Натан имао је тада осам, а ћерка Ребека три године. Чим сам тамо дошао, написао сам роман “Снежни човек”. Осетио сам да ми писање на том месту добро иде. Мислећи да ће се преко океана кратко задржати, понели су били само четири кофера. Ипак, решили су да остану. Калгари је, дакле, постао четврто врло важно место у животу Давида Албахарија. После Пећи, Ћуприје и Земуна.
Мали Давид са мајком Маром, оцем Исаком и сестром Љиљом - Некима је живот везан за много више градова - истиче. - Моја нешто старија сестра Делисија, сви је зову Љиља, и ја родили смо се у Пећи. Отац Исак радио је тамо као гинеколог. Док нас је мајка Мара доносила на свет, тата је седео у чекаоници нестрпљиво ишчекујући исход порођаја. Страшно се бојао да се не деси нешто лоше. Три месеца по мом рођењу, отишли смо у Ћуприју. Тамо смо провели шест година и прешли у Земун. Ћуприја је за Давида дуго представљала митско место. Врло добро се сећа кад га је појурио један гусан. Кренуо је да се игра код друга и гуске су му препречиле пут. - Кад је тај гусан раширио крила, зашиштао и кренуо на мене, срце је од страха закуцало као лудо и ја сам бежао колико ме ноге носе! У Ћуприји је и моја прва љубав. Девојчица се звала Марина. Заједно смо, сећам се, бринули о неким мачићима. Ти мачићи су “као” била наша деца. Бамби, краљ шуме Кућа Албахаријевих касније се налазила на Карађорђевом тргу, на почетку Земуна. Близу куће пролазила је пруга, а поред ње ушанчило се ромско насеље. И фабрика туткала из које се, кад дуне ветар на земунску страну, ширио несносан смрад. Уз кеј се налазио отпад. - Док сам био мали, с клинцима из краја сакупљао сам бакарну жицу и све што смо налазили на улици носили смо на тај отпад. Тако смо зарађивали џепарац. Борили смо се за еколошку државу пре него што се указала потреба за тим. Хтео-не хтео, као и сви Земунци, одрастао је уз Дунав. - Дунав је у Земуну део живота и он фигурира у мојим првим књигама. Земун је, нажалост, имао несрећу да постане “славан” због тог “земунског клана”. У моје време, недалеко од наше куће налазио се Поправни дом “Васа Стајић”. Сада је у тој згради Економска школа. Као у америчким филмовима, дешавале су се ритуалне туче између домаца и кејаша, локалне банде. Вође обе групе стану један наспрам другог и - лемају се. У првом основне написао је прву песму. О Бамбију. Данас се сећа само последњег стиха: “И тако је Бамби постао краљ шуме.” За њу је добио малу диплому. Мајка Мара је одмах поносно однела на урамљивање. На тој дипломи, с ликом Чика Јове Змаја, писало је име Давида Албахарија, а у дну су стајали потписи Бранка Ћопића и Мире Алечковић. Страшна судбина његових родитеља завредела је да уђе у роман. Отац Исак, сефардски Јеврејин, радио је у Нишу као доктор кад је започео Други светски рат. Четири године провео је у логору. Његови жена и двоје деце и готово целокупна родбина, убијени су 1941/42. године.
Давид и Бојана Албахари са ћерком Ребеком и сином Натаном Давидова мајка Мара је пре рата живела је у Загребу и била у браку с једним ашкенаским Јеврејином. Побегла је с породицом од усташа у Србију и с два сина скривала се по селима. Њеног мужа су у Београду стрељали Немци. Она је с децом преживела рат, али, кад су после ослобођења кренули возом за Београд, оба дечака су погинула у железничкој несрећи. После су се Мара и Исак срели у Београду и, упркос личним трагедијама, решили да наставе да живе заједно. Почео је са збирком прича “Породично време”. Описивао је живот јеврејске породице моделиране по узору на породицу својих родитеља. Кад му је преминуо отац Исак, о њему је, на инсистирање Предрага Марковића, тада уредника прозе у издавачкој кући “Филип Вишњић”, написао свој први роман “Цинк”. Одакле да почнем - Кад се отац током посете свом брату у Јерусалиму шлогирао и после неколико месеци умро, наједном сам схватио да је велики део наше породичне историје неиспричана прича. Обећао себи: “С мајком ћеш да радиш другачије.” Нажалост, ни с мајком се нисам довољно изразговарао. Стално мислите да има времена, а, уствари, нема га. Мајка Мара умрла је две године пред Давидов одлазак у Канаду. - Тада сам помислио: “Ако сам написао књигу о оцу и његовој смрти, ред је да напишем и књигу о мајци.” Пала ми је на памет прва реченица. Кад она каже: “Одакле да почнем.” Роман “Мамац” добио је касније НИН-ову награду. То није њена биографија. Прича одскаче од стварности, али је у основи реална. Може ли писац да пише по наруџбини? Наравно да може. Давид Албахари доказао је то као један од приређивача и аутора збирке приповедака “Посластичарске приче”, издавачке куће “Архипелаг”. - У почетку сам се тога ужасавао. Сматрао сам да писац прво треба да доживи инспирацију. Али, после, како сам освајао тајне заната званог писање, у једном тренутку сам схватио да могу да напишем причу кад год хоћу. Ја сад волим да пишем по наруџбини. Показало се да су то моје најбоље приче. Кад Давид Албахари почне да пише роман, док га не заврши, пише га редовно сваког дана. Једну до две странице. Никад више. - Кад устанем ујутру, одмах седнем за компјутер и, као аутомат, настављам тамо где сам стао. То ме и данас фасцинира на неки начин. Како тај неко у мени зна где треба да настави даље. Ја сам плодан писац. Сваке године напишем по један роман. У Калгарију ме ништа не узнемирава и имам времена за писање. Открива да већ ради на новом роману. Биће то прича, заправо метафора о рату. Књига ће се највероватније звати “Контролни пункт”.
U Narodnom muzeju Zrenjanina, danas u 20 časova, biće otvorena izložba slikara Zorana Tešanovića, kojom ovaj autor obeležava 25 godina umetničkog rada. Postavku čini 45 najupečatljivijih dela iz svih faza Tešanovićevog rada, karakterističnog po satiričnom i bajkovitom pogledu na stvarnost. Zoran Tešanović rođen je 1961. godine u Zrenjaninu. Diplomirao je 1988. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu na odseku slikarstva u klasi profesora Radomira Reljića. Postdiplomske studije završio je na istom fakultetu 1993. godine. Član je ULUS-a od 1989. godine. Izlagao je u zemlji i inostranstvu, dobitnik je nagrade za slikarstvo iz fonda Bete i Rista Vukanovića i nagrade Ministarstva kulture Republike Srbije na VIII bijenalu Milene Pavlović Barili 2000. godine u Požarevcu. Na izložbi će biti predstavljeno 45 njegovih dela nastalih od 1985. do 2010. godine, koja će moći da se pogledaju do kraja meseca.
Želimir Žilnik dobitnik nagrade Underground Spirit
Želimir Žilnik dobitnik nagrade Underground Spirit
Beta 05.07.2010 14:49
Reditelj Želimir Žilnik dobitnik je nagrade "Undergraund Spirit" 17. Festivala evropskog filma na Paliću, saopštili su danas organizatori te manifestacije. Tokom festivala, koji se održava od 17. do 23. jula, u Otvorenom univerzitetu u Subotici, u posebnom omaž programu biće prikazano šest ostvarenja Želimira Žilnika, rekli su organizatori na konferenciji za novinare. Izvršni direktor Festivala Blažo Perović je rekao da ovogodišnji festival deli sudbinu društva i ekonomske krize, ali da je i pored manjeg budžeta uspešno očuvan njegov obim. - Zbog pada dinara u odnosu na evro, ove godine smo festival realizovali s budžetom od 270.000 evra. Očuvaćemo imidž festivala, biće prikazan velik broj filmova i imaćemo brojne goste iz inostranstva - rekao je Perović. Festival, prema Perovićevim rečima, ni ove godine neće imati palatu, jer Velika terasa na Paliću, u kojoj je bilo planirano smeštanje festivalskog centra, nije završena. - To je problem koji nas prati godinama. Upravo ovih dana razmatramo mogućnosti uređenja enterijera koji je najveći problem. Sastaćemo se s ljudima koji su projektovali zgradu Kinoteke u Beogradu i, nadam se, pronaći način da salu osposobimo i kao kongresnu i kao bioskopsku - rekao je Perović. Prema njegovim rečima, problem Velike terase nije više finansijski, nego isključivo tehničke prirode. Danas je saopšteno i da će nagrada "Aleksandar Lifka" prošlogodišnjem dobitniku, glumcu Predragu Mikiju Manojloviću, biti uručena 7. jula, na posebnoj svečanosti u Galeriji Otvorenog univerziteta u 12 časova. Filmovi na Festivalu evropskog filma na Paliću prikazivaće se u devet selekcija. Filmovi iz glavnog takmičarskog programa nadmeću se za Zlatni toranj za najbolje ostvarenje, Palićki toranj za najbolju režiju i za specijalnu nagradu žirija, dok će najboljem filmu iz programa "Paralele i sudari" biti dodeljena "Nagrada za toleranciju".
Njujorški Metropoliten muzej saopštio je da je za godinu dana imao 5,2 miliona posetilaca. To je prvi put od 2001. da je muzej prešao granicu od pet miliona posetilaca.
Muzej je za proteklih godinu dana (od 30. juna 2009. do 30. juna 2010) priredio više od 30 izložbi, među kojima su bile postavke "Vermerova remek-dela: Mlekarica" i "Pikaso u Metropoliten muzeju".
Ova druga je otvorena u aprilu i traje do avgusta.
U Muzeju "Paul Kle" u Bernu (Švajcarska) otvorena je izložba koja se bavi paralelama između stvaralaštva tog slikara i Pabla Pikasa. Dva velika stvaraoca upoznali su se 1933, kada je Kle sa grupom umetnika posetio pariski atelje svog španskog kolege. Drugi susret dogodio se 1937, u ateljeu nemačko-švajcarskog slikara u Bernu.
Više od 70 godina kasnije, preko 180 eksponata na izložbi "Kle upoznaje Pikasa", koja će trajati do 26. septembra, otkriva sličnosti u stvaralaštvu ovih velikana moderne umetnosti.
I pre nego što su se upoznali, Kle i Pikaso bavili su se relativno sličnim temama na svojim slikama, o čemu svedoče Kleova slika "Lutka sa ljubičastim banderiljama" i Pikasov čuveni "Arlekin na crvenoj podlozi".
Izložba svedoči o tome u kolikoj je meri Pikaso obeležio Kleovo stvaralaštvo, što ilustruje i slika "Počast Pikasu".
Paul Kle
Kle je preuzimao elemente Pikasovog stila, istovremeno negujući različitost „svog rukopisa“ u odnosu na čuvenog Španca i, s druge strane, oscilirajući između divljenja i ironije.
U Bernu je izloženo više skica za čuvene Kleove crteže nalik na dečje, na kojima je prikazano stvorenje koja liči na veliko goveče i koji na ironičan način podsećaju na Pikasovog "Minotaura". Na velikom broju Kleovih portreta primetni su i drugi elementi omiljeni Pikasu - asimetrija lica ili iskolačene oči, koje je Kle koristio na sopstveni način, uključujući blaže crte lica.
