Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Jedan od četvorice bezmerno nadarene braće Nastasijević (Momčilo i Slavomir, pisci, i Svetomir, kompozitor), uz koje su bile i dve sestre (Slavka, profesor fizike, i Darinka, istoričar), Živorad (Gornji Milanovac, 1893. - Beograd, 1966) ušao je u nacionalnu istoriju umetnosti kao jedini slikar između dva rata koji je uspeo da ostvari spoj nacionalnog identiteta i globalnih, svetskih, tokova u umetnosti, što se ovih dana može videti na retrospektivi u Galeriji RTS-a koja traje do 25. juna. Autor izložbe kustos Narodnog muzeja u Beogradu Ljubica Miljković izložbi je dala naziv „Cvetom iznad, korenom ispod nacionalnog”, uzevši ga iz eseja slikarevog brata Momčila „Za maternju melodiju” u kome konstatuje da „opštečovečansko u umetnosti koliko je cvetom iznad, toliko je korenom ispod nacionalnog”.
- Nastasijević pripada korifejima srpske umetnosti poznatim po slikanju predela zavičaja. Jovan Bijelić je ovekovečio Bosnu, Sava Šumanović Srem, Ivan Radović Banat, Milan Konjović Bačku, a Lubarda crnogorski krš. Svestan da nebo nad Avalom i nad Monmartrom nije isto i da je drugačiji zalazak sunca na Kalemegdanu nego na Seni, Nastasijević je slikao šumovite brežuljke, proplanke i reke u koje se ogledaju oblaci i obale, pitomina i blagost Šumadije. Živorad je kao i njegova braća pokušavao da izmiri nacionalno sa univerzalnim. Zalagao se da umetnost odražava prostor u kome nastaje, odnosno da se nikada ne prekine spoj sa precima. Nije zagovarao da srpska umetnost preuzima istrošene modele iz inostranstva, nego da očuva i čovečanstvu ponudi svoje vrednosti - objašnjava Miljkovićeva.
Nemanjina ulica, Beograd, 1928.
Živorad Nastasijević se rukovodio idejama najvećih srpskih umova toga doba. Pre svih, Rastka Petrovića koji je još na početku bavljenja kritikom napisao: „Dok ne prebolimo Evropu i ne naučimo evropski govoriti, nikako nećemo uspeti da pronađemo šta je u nama od vrednosti, a kamoli to da izrazimo tako da bude od vrednosti i za ostali svet.” Zatim Milana Kašanina koji je povodom Izložbe jugoslovenske umetnosti u Londonu (1930) primetio da su britanski kritičari na prvom mestu gledali šta naša umetnost unosi u svet novo i svoje (…), ono što je imitatorsko i pozajmljeno nije ih mnogo privlačilo i oduševljavalo. Upravo zato, zajedno sa Vasom Pomorišcem, osnovao je grupu „Zograf” (1927) koja se smatra jedinim autohtonim srpskim pokretom u likovnoj umetnosti XX veka.
Недавно отворена изложба познатог српског сликара и непоправљивог рокера, члана легендарних "Силуета", представља сећање на Њујорк, град где је оставио и дух и срце. Ипак, упркос многобројним признањима, просечан Србин никако да разуме његову асоцијативну апстракцију Влајковићева улица је те пријатне мајске вечери накратко била затворена за саобраћај, док се гомила људи тискала на улазу у Галерију 212. Само с једном жељом: да лично поздраве Александра Цветковића, једног од најеминентнијих уметника наше савремене ликовне сцене. Познати сликар хтео је да новом самосталном изложбом покаже оно што многи његови поклоници нису видели. Део слика из некадашњег, врло успелог циклуса “Њујоршке импресије”. - Ти радови расути су по галеријама и колекцијама широм света - каже Александар Цветковић. - Ово сада нису реплике, већ реминисценција, сећање на оне давно направљене слике. Омаж златним осамдесетим, најлепшим годинама мога живота. Дуго сам мозгао како да назовем ову изложбу. Онда ми је синуло: “Царрy он”! Настави! Настави, Цвеле! И то би свима нама требало да буде гесло... Ех, Њујорк! Цвелету је још у живом сећању како се, одмах после запаженог учешћа на београдском Октобарском салону 1979. године, на позив неких галериста, отиснуо преко океана.
Darling
- Њујорк сам знао кроз музику и филмове. Одједном сам се нашао у том амбијенту. Ја сам им донео нову причу. Начин размишљања и стил сликања које сам научио на нашој Ликовној академији. Оно што сам тамо видео и технике које сам упознао, нашло се после на мојим радовима, на поменутој изложби “Њујоршке импресије”, у првој приватној галерији у Београду. Галерији АЗ, Виде Гостушки. Ух, како сам се зезнуо! Некад су велики сликари, попут Љубице Цуце Сокић или његовог професора Недељка Гвозденовића, ишли у Париз, на сам извор уметности. - После Другог светског рата Њујорк је преузео примат. Тамо све почиње да се дешава. Њујорк постаје центар света. Тај град је магнет. Чудо! Ишао сам и у Лос Анђелес, у Сан Дијего, Милвоки, али то су уметничке селендре. И кад је реч о мојој другој великој љубави музици. Обожавам џез, блуз, стари кантри... Нисам волео диско музику, па никад нисам ушао, у оно време мега популарни “Клуб 54”. Али, зато сам у клубу у Сохоу слушао великог Арта Блекија. Уђем да попијем пиво, а он седи доле и свира. У Њујорку је то нормално. Almeida mood Седам година је живео у Великој јабуци. Тамо се и оженио Београђанком Мирелом. Била је “пљунута Лив Улман”. Кад су сазнали да ће постати родитељи, решили су да дођу у завичај. Стефан се родио 1983. године и он је данас талентовани пијаниста. - Неко време живео сам између Београда и Њујорка, али сам, будући да ми је овде породица, одлучио да се вратим. Тада нисам могао да знам да ће нас снаћи ратови и општа беспарица, да нећу моћи да продам слику. Ух, како сам се зезнуо! У Њујорку су остали мој дух и срце. По повратку у Београд, пожелео је да купи салаш у Војводини и да живи далеко о градске вреве. Али, појавио се даљњи рођак и понудио му кућицу и виноград у Делиблатској пешчари, код Ковина. Одмах се заљубио у то место. У непосредној близини је и Дунав, а он воли риболов. Тврди да је баш тамо, мало ниже, Дунав још увек плав! - Повадим винову лозу, посадим украсно биље, посејем траву и направим огроман атеље - прича Цвеле. - Оснујем и мали зоолошки врт. Почињем да обилазим изложбе украсне живине и да купујем ретке птице. Прошле године све то сам растурио. Не могу више да робујем њима. Задржао сам девет паунова. А имао сам их 36. Неће нико да их купи. Чак сам их делио по комшилуку. Неке комшије нису желеле да их узму: “Јао, Александре, нећу да ми креште изнад главе!” А некад је паун био статусни симбол.
Исти „Битлси”: Цвеле (седи с гитаром) као средњошколац са својим бендом Рокер у души У Алексинцу је само рођен. Родитељи су га, као двомесечну бебу, донели у Београд. Отац Владимир Цветковић имао је часовничарску радњу у Вишњићевој улици, одмах испод Кубета. Због оштећеног вида, урођеног астигматизма, Александар није савладао ниједну тајну очевог часовничарског заната. Зато се бавио музиком. Још у средњој школи имао је свој бенд. О томе сведочи урамљена црно-бела фотографија у његовом београдском атељеу, у поткровљу старе зграде у близини Радио Београда. Кад се уписао на Ликовну академију, преко дана је био заокупљен академским обавезама, а увече је свирао у клубу, у Рајићевој. Није одвајао сликарство од музике. Био је на трећој години студија, кад је позван да свира у “Силуетама”. - Изузетно су били популарни, па су непрестано били на турнејама по ондашњој Југославији. Напустио их је био бас-гитариста и питали су ме да ли хоћу да радим с њима. За мене је то била велика част. Као кад би ме сад звао Горан Бреговић у свој бенд. Са “Силуетама” је провео четири године. Дуго су боравили у Немачкој где су наступали по клубовима америчких војних база. Фантастичне свирке! И добра зарада. Кад је после неког времена Александар дошао овамо на одмор, професор Гвозденовић га је ставио пред свршен чин. Морао је да се определи између музике и сликарства. Послушао је професора и вратио се студијама. Дипломирао је 1973, а две године касније и магистрирао.
Dobitnik književne nagrade "Žensko pero" za najbolji roman ili zbirku priča objavljenu u 2009. godini koju već deseti put dodeljuje list "Bazar" je Mirjana Urošević za roman "Park Karmen Mahado", koji je objavila izdavačka kuća "Aleksandrija". U saopštenju žirija za dodelu te nagrade se navodi da su na konkurs za priznanje "Žensko pero" pristigle 54 knjige, koje su odgovarale propozicijama.
Žiri koji je odlučivao o nagradi radio je u sastavu Madlena Cepter (počasni predsednik), Neda Todorović (predsednik), Ljiljana Jovanović, Radovan Popović, Rajko Lukač i Nenad Šaponja. Za proteklih deset godina na konkurs za nagradu "Žensko pero" stiglo je oko 700 knjiga, a nagrađene knjige su potvrdu svoga kvaliteta dobile visokim tiražima, odličnim ocenama kritike, ali i time što su prevedene na više svetskih jezika.
U saopštenju se dodaje da je nagrada "Žensko pero" zauzela značajno mesto među priznanjima koja se u Srbiji dodeljuju za književno stvaralaštvo.
Univerzitet u Novom Sadu ove godine obeležava pola veka postojanja i rada, a u sklopu proslave tokom godine biće organizovano više od 100 različitih dešavanja iz domena nauke, kulture i evropske razmene. Rektor Univerziteta Miroslav Vesković ističe da će ova, jubilarna godina, biti obeležena radno, ne samo u Novom Sadu nego i u celoj Vojvodini.
- Naša ustanova je uključena u sve pore života u vojvođanskim gradovima. Proslava 50. godišnjice osnivanja Novosadskog univerziteta obuhvatiće brojne programe, koji su već počeli na Fakultetu tehničkih nauka, Medicinskom i Ekonomskom fakultetu. Za vikend, 22. i 23. maja, sledi veliki Festival nauke, a 28. maja će biti upriličena dodela nagrada najboljim studentima - najavio je Vesković, uz napomenu da će ove godine prestižna priznanja dobiti čak 962 akademca sa prosečnom ocenom preko 9,00.
Tokom maja u Kampusu će biti organizovan koncert klasične muzike, di-džej nastupi, žonglerske radionice i brojni drugi sadržaji. Jun će obeležiti putujući umetnički program po gradovima Vojvodine, ali i Međunarodna univerzitetska regata osmeraca. Posle susreta evropskih univerzitetskih ansambala, 28. juna će u Srpskom narodnom pozorištu, biti priređena i Svečana akademija povodom Dana Univerziteta. Program proslave pola veka Novosadskog univerziteta se organizuje pod pokroviteljstvom predsednika Srbije Borisa Tadića.
„Севиљски берберин” је на праизведби, 20. фебруара 1816. године, у позоришту „Аргентина” у Риму доживео пропаст. И то не обичну пропаст. Био је то громогласан неуспех! Недавно обнављање старе поставка Росинијеве опере „Севиљски берберин” на великој сцени Опере Народног позоришта у Београду враћа у сећање прво извођење овог дела у Риму 1816. године. Ђоакино Росини (1792–1868) написао је „Севиљског берберина” боравећи у Риму, у Виа деи Леутари, у раскошној ренесансној кући која је некада припадала кардиналу Монталту, потоњем папи. Звучи помало необично, али, Ђоакино, славни оперски композитор, био је познат као прилично лењ човек. Стално је одгађао тренутак кад ће предати наручену партитуру неке опере. А кад би се тренутак предаје дела приближио, он би писање убрзао преко сваке мере. Уосталом, током последњих четрдесет година живота није написао ни једну једину оперу.
Како би што брже, а и лакше завршио оперу, генијални Росини волео је да украде бар неку мелодију. Треба имати на уму да је крао од себе самог. Чувена увертира из „Севиљског берберина” била је позната из других његових оперских дела.
Упозорење публици
Чини се да је ову оперу, једно од ремек-дела, чувени Ђоакино ипак написао брже него што се може замислити. Како је сам тврдио, читаву партитуру написао је за једанаест дана! Историчари музике тврде да је овом делу ипак поклонио „чак” две недеље времена. А можда и који дан више! Јер, толико је потребно и најхитријем преписивачу нотног текста!
Као што се често дешава у чудном оперском свету, опера је на праизведби, 20. фебруара 1816. године, у позоришту „Аргентина” у Риму, доживела пропаст. И то не обичну пропаст. Био је то громогласан неуспех. Разлог можемо потражити у чињеници што се Росини усудио да још једном музички обради тему коју је већ у музику преточио славни и веома омиљени композитор Ђовани Паизијело. Познати напуљски композитор био је још жив кад је Ђоакино почео да пише „Севиљца”. Зато је уз либрето, због могућег незадовољства публике, штампано и својеврсно упозорење у коме је, између осталог, стајало и ово: „Господин маестро Ђоакино Росини не жели да се упусти у супарничку борбу с бесмртним аутором, претходником му, те је изричито тражио да ’Севиљски берберин’ поново буде преточен у стихове, те да му се додају многе нове згоде, које уосталом захтева савремени позоришни укус, без обзира на чињеницу што ће остати под утицајем чувеног Паизијела.” Они који су смислили ово упозорење веровали су да ће тако ублажити гнев Паизијелових обожавалаца. Бар на праизведби. Узалуд су се надали.
U južnom delu Meksika je pronađen moguće najstariji piramidalni grob na američkom kontinentu, čiju starost arheolozi procenjuju na oko 2.700 godina. Arheolog Emilijano Galaga tvrdi da je grob star između 500 i 700 godina pre naše ere i da u njemu i danas ima izuzetno sačuvanih ostataka čoveka starog oko 50 godina. Reč je o neuobičajenoj drvenoj konstrukciji piramidalnog groba.
"Mislimo da je to jedna od najranijih dosad otkrivenih piramida koje su korišćene kao grobna mesta, ne samo u religiozne svrhe", rekao je Galaga agenciji AP.
Prehispanska civilizacija je stepenaste piramide uglavnom koristila kao reprezentativna kultna mesta, a na vrhu, simbolično blizu nebu, nalazio se hram.
Ostaci takvih stepenastih piramida, a što je još značajnije čitavih urbanih gradskih celina, pronađeni su tek krajem 19. i početkom 20. veka u zemljama srednje i južne Amerike.
Ovo najnovije arheološko otkriće pripada lokalitetu Čiapa de Korso, u južnoj meksičkoj državi Čiapas. Veruje se da je bar 1.000 godina starije od dosad najstarije poznate slične piramidalne grobnice, takođe, u Čiapasu.
Arheolozi smatraju da je telo u njemu zemni ostatak moguće najvišeg verskog poglavara u Čiapa de Korsou, jer je bio sahranjen u kovčegu od kamena, sarkofagu, natkrivenom drvenom konstrukcijom u formi piramide, koja je danas urušena.
Otkriće je utoliko interesantnije jer su do njega arheolozi došli iskopavajući drugu piramidu, u čijoj su unutrašnjosti našli ovu sa kamenim sarkofagom. Grob je pronađen na šest do sedam metara ispod vrha piramide, što je takođe neočekivano.
Na telo čoveka postavljeno je telo otprilike jednogodišnjeg deteta i oko 20 godina starijeg muškarca koji je verovatno bio žrtvovan, o čemu svedoče ostaci na telu.
Glavno telu u grobu je okićeno ogrlicama, narukvicama i perlama od ćilibara, obradjenih ornamentima. Lice mu je bilo prekriveno posmrtnom maskom sa staklastim očima.
U neposrednoj blizini je i grob žene, takođe stare oko 50 godina, čije je telo jednako ukrašeno ornamentisanim nakitom.
Arheolozi veruju da u području La Venta ima još takvih grobova i da imaju još puno posla da svetu otkriju istorijsko kulturno nasleđe. Tvrde da su to ostaci kulture naroda Olmeka, a da su najmanje istraženi zbog toga što su mnoga njihova bivša staništa plavljena, pa je voda "uzela danak".
Reditelj Srdan Golubović dobio je nagradu za najbolji filmski projekat u nastajanju, ostvarenje "Krugovi", u okviru programa "Atelje" 63. Kanskog festivala, koji je u toku, saopštila je distributerska kuća "Tak". Golubovićev novi filmski projekat "Krugovi" našao se među 15 odabranih iz celog sveta, koji su ove godine bili predstavljeni svetskim producentima kao dela u nastanku, a žiri su činili direktori "Arte televizije" i urednici programa Kanskog festivala. Program "Atelje" pokrenut je 2005. godine kako bi se finansijski pomoglo rediteljima da završe svoje projekte. Ove godine predstavljeno je 15 projekata iz 15 zemalja, a pored Golubovića učestvovali su i autori iz Argentine, Bugarske, Kambodže, Francuske, Mađarske, Venecuele, Turske, Irana, Velike Britanije i Japana.
Dodelom godišnjih nagrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP) i izvođenjem predstave "Šine" na Velikoj sceni "Ljuba Tadić" JDP-a, 23. maja će biti obeležen Dan pozorišta u Beogradu. U saopštenju JDP-a se navodi da će godišnje nagrade biti uručene u podne 23. maja, a da će uveče biti izvedena predstava "Šine" Milene Marković, u režiji Slobodana Unkovskog, koja je najdugovečnija predstava tog pozorišta, dok će na sceni teatra "Bojan Stupica" biti izvedena predstava "Buba u uhu" u režiji Ljubiše Ristića.
Prva predstava na Velikoj sceni JDP-a bila je "Kralj Betajnove" Ivana Cankara u reziji Bojana Stupice, koja je izvedena 3. aprila 1948. godine i od tada se 3. aprila obeležava Dan JDP-a.
Nova Velika scena je svečano otvorena 23. maja 2003, predstavom "Rodoljupci" Jovana Sterije Popovića u režiji Dejana Mijača, a zbog velike Latinoameričke turneje ove godine se Dan pozorišta obeležava na dan otvaranja nove Velike scene.
Film "Đavolja varoš" na međunarodnim festivalima (tekst i video)
Film "Đavolja varoš" na međunarodnim festivalima (tekst i video)
Vesti 21.05.2010 14:09
Debitantsko ostvarenje reditelja Vladimira Paskaljevića "Đavolja varoš" biće u narednih nekoliko nedelja prikazano u okviru tri međunarodna festivala, najavila je danas ekipa filma. Paskaljevićev film uvršten je u selekciju "Savremeni svetski film" 36. izdanja Međunarodnog filmskog festivala u Sijetlu, koji počinje večeras filmom "Ekstra men" (Extra Man) sa Kevinom Klajnom u glavnoj ulozi.
Američka publika će "Đavolju varoš" moći da pogleda 26. i 31. maja.
Film Gorana Paskaljevića "Medeni mesec" će 1. juna otvoriti Filmski festival u Insbruku (Austrija), a ostvarenje njegovog sina biće na repertoaru festivala 5. juna.
"Đavolja varoš" uvrštena je i u glavni takmičarski program 9. Transilvanijskog internacionalnog filmskog festivala u Klužu (Rumunija), koji će 28. maja otvoriti počasni gost festivala Vim Venders.
Premijera opere "Lučija od Lamermura" 22. maj 2010. 14:48 Opera Gaetana Donicetija biće premijerno izvedena 29. maja na velikoj sceni Narodnog pozorišta.
U novoj postavci opere solisti su Vladimir Andrić, Sanja Kerkez i Dejan Maksimović. Učestvuju i Orkestar i Hor Narodnog pozorišta, Dečji hor Horislavci i drugi.
Operu režira Englez Džon Ramster, koji je najavio "nešto sasvim drugačije" i na konferenciji za novinare pohvalio sposobnost i talenat izvođača, kao i kreativnog tima.
Radnja opere u originalu je smeštena u 18. vek, ali nova postavka prenosi je u Škotsku 1930. godine, i istražuje borbu protiv društvenih stega, patrijarhalnog sistema i problema položaja žena.
