Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Film "Žena sa slomljenim nosem" Srđana Koljevića, uvršten je u takmičarski program 45. Internacionalnog filmskog festival u Karlovim Varima, koji će biti održan od 2. d 10. jula. Ljubavna priča o prevazilaženju emotivnih povreda iz prošlosti, kroz neke naizgled nemoguće ljubavi, biće prikazana u okviru zvaničnog takmičarskog programa "East of the west", što će biti prva međunarodna premijera ovog ostvarenja, nakon domaće premijere na novosadskom festivalu Cinema City.
Novo ostvarenje poznatog domaćeg scenariste i reditelja otkriva nam junake koji kroz nemoguće ljubavi spašavaju jedni druge, prevazilaze emocionalne "ožiljke" i ponovo otkrivaju prave razloge za život.
Neobičan zaplet počinje kada mlada žena sa slomljenim nosem izlazi iz taksija u saobraćajnoj gužvi na mostu, i baci se u reku, a u taksiju ostavlja bebu. Ovaj događaj izazvaće lanac reakcija troje očevidaca, koji će na različite načine promeniti njihove živote.
Film govori o Beogradu danas, o ljudima zaglavljenim u saobraćajnoj gužvi na Brankovom mostu, ljudima koji pokušavaju da srede svoje emotivno rasturene živote.
Glavne uloge tumače Nebojša Glogovac, Branka Katić, Anica Dobra, Nada Šargin, Jasna Žalica, Vuk Kostić, Nikola Rakočević, Dara Džokić, Vojin Ćetković, Srđan Todorović, Ljubomir Bandović i drugi.
Direktor fotografije je Goran Volarević, a montažer Marko Glušac. "Žena sa slomljenim nosem" je drugi Koljevićev film, nakon rediteljskog debija "Sivi kamion crvene boje" (2004), koji je osvojio 11 međunarodnih nagrada.
Građevinski projekat, do sada neviđen kod nas, očekuje stručnjake koji se pripremaju za sanaciju jedne od najoštećenijih kula srdnjovekovne tvrđave u Smederevu. Kula teška 5.000 tona i visoka 25 metara, oštećena pre šest decnija, zbog bezbednosti i sprečavanja rušenja, mora da se vrati u prvobitni položaj, pomeranjem za čitava dva metra. Kula 11 na takozvanom Varoškom bedemu na ulazu u tvrđavu stradala je tokom savezničkog bombardovanja 1944. godine. Pošto se raspukla, našla se dva metra izvan svoje ose. Opasno nagnuta nad parkingom gde prolaze posetioci, sada je pretnja po bezbednost.
Iako su istraživanja pokazala da kula 11, kao deo Velikog grada oko dvora despota Đurđa Brankovića podignuta u periodu od 1430. do 1439. godine stabilna, te da je već stameno preživela zemljotrese i poplave, odlučeno je da se spase iz temelja.
Tako je sanacije "jedanaestice", posle višedecenijskog čekanja, dospela je u planove rada Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika i Ministarstva kulture.
- Uradili smo analizu stanja kule, ali su potrebna dopunska istraživanja. Nepoznanica je da li je prelom kule nastao na metar ispod zemlje, što je jedna opcija, ili se od siline eksplozije temelj okrenuo i odvojio od zidova bedema - kaže Veroljub Ranković direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Smederevu.
Ovdašnji stručnjaci postaviće tri sonde do temelja, koji se nalaze na oko šest metara dubine, kako bi se ustanovilo gde je nastao prelom kule. To će olakšati ono što će kasnije uslediti, izradu projekta vraćanja kule u prvobitni položaj pre pucanja.
Posle statičke sanacije, predstoji pomeranje kule iz osnove u rasponu od dva metra, što je samo po sebi fantastičan poduhvat - kula je teška više od 5.000 tona. Vraćanje u vertikalu moguće je uz pomoć hidraulike i čeličnog prstena kojim će biti opasana kula 11. To će biti najosetljiviji deo projekta, zbog opasnosti da građevina zidana pre pet vekova popusti i raspadne se.
Zato ništa ne sme da se prepusti slučaju pa su za ovaj nesvakidašnji i osetljiv projekat angažovane najbolje srpske firme. Prema rečima Veroljuba Rankovića, izabrane su firme „PMS“ i „Delta elektronik“ čiji su stručnjaci podigli kupolu na Hram svetog Save u Beogradu.
Osim osetljivosti, čitav projekat biće i veoma skup, pa je bilo mišljenja da je lakše i jeftinije kulu srušiti i sazidati novu. Ipak, draž spasavanja neimarskog poduhvata iz 15. veka je zaposela današnje građevinske eksperte i van Srbije.
- Ovo je veoma atraktivan i izazovan poduhvat za koga se interesuju i stranci koji žele da pomognu. Već razgovoramo sa predstavnicima ambasada nekih zapadnih zemalja, pre svega Amerike i Velike Britanije, koje su zainteresovanje za projekat - kaže direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Veroljub Ranković.
Privatni i društveni sektor u zajedničkoj borbi protiv piraterije
Privatni i društveni sektor u zajedničkoj borbi protiv piraterije
ZIS 27.05.2010 21:52
Smanjenje piraterije za 1 procenat doneće 1200 novih radnih mesta, jedan je od podataka iznetih prilikom susreta Danas je u Beogradu održan okrugli sto ’Piraterija u muzičkoj industriji’, u organizaciji Zavoda za intelektualnu svojinu, u okviru kojeg su doneti sledeći zaključci:
• Piraterija je teška ekonomska bolest koja razara tkivo kulturne industrije i smanjuje njen ekonomski potencijal.
• Da bismo se uspešno borili protiv piraterije neophodna nam je dodatna obuka sudija u ovoj oblasti kao i čvršća saradnja svih državnih organa koji imaju nadležnost u pogledu zaštite intelektualne svojine.
• Naša zemlja ima dobre propise u ovoj oblasti koji su usklađeni sa propisima zemalja EU, te državni organi imaju pravni osnov da odlučno deluju u suzbijanju piraterije. Međutim, poželjna je i dobrodošla aktivna saradnja privatnog sektora koji neposredno trpi posledice piraterije.
U okviru skupa učestvovali su:
1. Branka Totić, direktor Zavoda za intelektualnu svojinu
2. Vladimir Marić, pomoćnik direktora za Sektor za autorsko pravo i međunarodnu saradnju Zavoda za intelektualnu svojinu
3. Predrag Blagojević, sekretar Ministarstva kulture Republike Srbije
4. Mikailo Tijanić, šef Odseka za suzbijanje kriminala u oblasti intelektualne svojine
5. Ljubiša Kuvekalović, pravnik Republičke Radiodifuzne agencije
6. Aleksandar Kovačević, direktor SOKOJ-a - Organizacije muzičkih autora Srbije
7. Petar Đurić, direktor Organizacije proizvođača fonograma Srbije (OFPS)
8. Vlado Georgiev, umetnik
9. Slobodan Nešović, muzički producent
„Nepoštovanje autorskog prava ugrožava vitalne interese autora i podriva temelje muzičke industrije u Srbiji. Piraterija se može suzbiti samo zajedničkim akcijama državnih organa i privatnog sektora čemu ovaj skup treba da pruži doprinos.“ rekla je Branka Totić, direktor Zavoda za intelektualnu svojinu.
„Prema izveštaju Grupe 301 Odbora američke privredne komore za zaštitu prava intelektualne svojine naša zemlja više nije u fokusu „posmatranja“, što znači da se piraterija u poslednjih nekoliko godina znatno smanjila. Srbija je u zlatnoj sredini sa stopom od 70% i tendencijom smanjenja i približavanja stopama u zemljama Evropske Unije.“, izjavio je Mikailo Tijanić, šef Odseka za suzbijanje kriminala u oblasti intelektualne svojine MUP-a Srbije.
„Posebno je porazno što se u legalnim prodavnicama prodaju nelegalni diskovi i što emiteri emituju muziku sa nelegalnih diskova, kao i mp3 fajlove koji su skinuti sa nelegalnih servera.“, rekao je Vlado Georgiev, umetnik.
Ovaj Okrugli sto je prvi od niza skupova koje Edukativno-informativni centar Zavoda planira da organizuje, radi informisanja javnosti i podizanja nivoa društvene svesti o značaju intelektualne svojine.
Istaknuta ruska violiniskinja Lijana Isakadže (64) sviraće sutra sa Beogradskom filharmonijom "Violinski koncert" Petra Iliča Čajkovskog u Kolarčevoj zadužbini, najavljeno je iz Filharmonije. Jedan od najpopularnijih programa sezone, kojim će dirigovati austrijski dirigent Tomas Rezner, upotpuniće Dvoržakova uvertira "Otelo", Debisijeva simfonijska slika "Iberija" i Ravelov "Valcer". Od kada je Isakadžeovu kao desetogodišnju devojčicu na Međunarodnom muzičkom festivalu u Moskvi otkrio David Ojstrah, osvojila je sva najveća violonistička takmičenja među kojima su "Čajkovski" i "Sibelijus". Bila je Ostrajhov asistent na Moskovskom kozervatorijumu, dirigent i umetnički direktor Gruzijskog državnog kamernog orkestra i najmlađi muzičar u istoriji koji je dobio počasnu titulu Narodni umetnik SSSR-a (1988). Ostvarila je preko 500 snimaka za ruske i nemačke izdavačke kuće, radio i televiziju. Početkom novog milenijuma organizovala je jedinstveno hodočašće od Evrope do Jerusalima sa Gruzijskim kamernim orkestrom i Ivanom Monigetijem, koncertima u Gruziji, Nemačkoj, Italiji, Grčkoj, Turskoj i Jerusalimu. Bila je predsednik žirija na takmičenju "Čajkovski", a od 2003. godine u Sant Peterburgu se održava Međunarodno violinističko takmičenje koje je nazvano po njoj.
Где год да се појави, Мексиканац Роберто Салинас Прајс изазове пажњу научника, новинара и заљубљеника у далеку прошлост. И не чуди ако се зна да је овај светски путник и трагалац за тајнама древних култура успео да, попут торнада, продрма историјску позорницу тврдећи да Троја није у Малој Азији, како се веровало, већ у долини Неретве. У Београд је стигао готово непримећено, у потрази за новим коцкицама које му недостају да склопи још један од историјских мозаика. У последње време, како каже, гужве избегава, све мање даје изјаве, а све више пише. - Дошао сам да видим пријатеље и да се информишем шта је до сада урађено у нашим заједничким припремама за Међународни скуп археолога у Сан Антонију у јануару 2011. године - објашњава Роберто због чега је накратко стигао у нашу земљу. - Циљ ми је да кроз овај скуп, али и иначе, упознам Америку с историјом и лепотама Србије. Наравно, искористићу прилику да прикупим још неки податак којим ћу да поткрепим своје теорије о значају ових подручја у рађању светске цивилизације. Један од најинтригантнијих људи на свету, када је реч о историјским догађањима, научно тло заљуљао је пре две деценије, тврдећи да је античка река Скамадер заправо Неретва, а стари град Габела у њеној долини Троја. Наша публика га и памти по књизи „Хомерова слепа публика”. Те 1984. године ниједног научника није оставио равнодушним својом храбром теоријом. Слично је било и приликом последње посете нашој престоници 2007. године, кад је представио нову књигу „Хомерска шапутања” у издању издавачке куће „Пешић и синови”. Прича о Троји и рату због лепе Јелене, жене краља Менелаја коју је Парис отео Спартанцима, ни после више од тридесет векова никога не оставља равнодушним. Унук и деда Ни кишно хладно мајско поподне није успело да скине осмех са лица седамдесетчетворогодишњег мексичког истраживача. Загледан пут Калемегдана, каже да се на овдашњим просторима променила само власт откако је срушио један од најстаријих историјских митова. А да ли се променио и став стручне јавности, која је својевремено наоштрила пера и заузела гард, одговара: - Све је подложно променама ако се изнесу ваљани аргументи. Додуше, много тога иде тешко, некад су потребне деценије, па и векови, има оних који ни за живу главу не би дозволили да им се пољуља теорија. Али, пред аргументима све пада, кад-тад. Подсећамо га на његово четрдесетогодишње дружење са Хомером који је опевао чувени рат у својој „Илијади” и „Одисеји”. Продрмао је Роберто својим истраживањима и новим сазнањима и лингвистичко тло, тврдећи да су заправо два светски позната спева написана на старословенском дијалекту и касније преведена на старогрчки. А да ли још верује у то, кратко одговара:
На терену у долини Неретве
- За непуне две деценије истраживања апсолутно сам сигуран да су „Илијада” и „Одисеја” првобитно написане на словенском дијалекту, а тек касније преведене на старогрчки који није био класичан, већ Хомеров језик. Објашњава Роберто како је после много поређења помоћу старословенских обичаја потврдио своју тезу да је спев писан на језику наших предака. Пронашао је наш саговорник многе сличности између Хомерових ликова и људи из долине Неретве. Одисеј, јунак рата чија лутања познају сви, од школараца до научника, добио је име по свом деди, што је један од старих обичаја са ових простора. И поткрепљује своју теорију још и овим податком: - Својевремено сам пронашао и текст академика Милана Будимира који говори о веома старом српском обичају да се дете спусти на колено да би се представило свету, што се десило и Одисеју. Прича о Троји би вероватно потрајала да нам се није придружио и Робертов четворогодишњи унук Хуго. „Тато, тато”, дозивао је свог деду, задовољно се смештајући у крило. И већ вероватно навикао на дедине дуге приче, ушушкан као да све разуме, постаје пажљив слушалац. Стичемо утисак да њему историја Балкана и није тако компликована. Заљубљеник у хотелијерство, угледни власник ланаца ресторана који је све напустио да би се посветио Хомеру, наставља причу са дугим паузама. Остало му је још неколико идеја да, како каже, „исполира” и заврши до краја године „Атлас Хомерове географије”. - Новост у овом делу су чињенице које се односе на Тројански рат. Јавност ће да сазна колико је тачно било бродова, учесника на обе стране и како су се битке водиле на подручју Јадрана. Враћамо Роберта у нешто ближу прошлост, истраживачки гледано. Питајући за коментар о чувеним недавно откривеним босанским пирамидама поред Високог, као да нестаде онај осмех. Накашљава се, руке полако полаже на груди и стрпљиво објашњава: - Не постоји могућност да пирамиде буду игде у Европи саграђене, како тамошњи такозвани истраживачи кажу. Нису људи у том подручју у то време, а босански истраживачи кажу да је то било пре десет и више хиљада година, били на тако високом нивоу да подижу тако импозантне грађевине.
Egipatski arheolozi otkrili grobnicu staru 3.300 godina
Egipatski arheolozi otkrili grobnicu staru 3.300 godina
Blic 30.05.2010 16:08
Arheolozi su pronašli grobnicu staru 3.300 godina u kojoj je sahranjen nekadašnji gradonačelnik drevne egipatske prestonice, saopštili su danas zvaničnici. Ptames, gradonačelnik Memfisa, bio je i vojskovođa, nadležan za državnu riznicu i kraljev pisar u vreme vladavine Setija Prvog i njegovog sina Ramzesa Drugog, u 13. veku pre nove ere.
Otkriće Ptamesove grobnice u nekropoli Sakari, južno od Kaira, rešava misteriju koja datira iz 1885. kada su strane ekspedicije odnele razne predmete iz grobnice koja je potom nestala, zatrpana pustinjskim peskom.
"Od tada je zatrpana peskom i niko za grobnicu nije znao", rekao je profesor Ola el-Agizi koji je predvodio tim arheologa.
Neki artefakti odneti iz Ptamesove grobnice izloženi su u muzejima Holandije, SAD i Italije kao i u Egipatskom muzeju u Kairu.
Ptamesova mumija još uvek nije pronađena, podsećaju arheolozi.
Danas je pouzdano utvrđeno da su sa ovdašnjeg tla potekla dvojica najznačajnijih vladara vizantijskog sveta – Konstantin Veliki i Justinijan Prvi Možda bi za srpsku javnost vest o velikoj arheološkoj izložbi „Vizantija - raskoš i svakodnevica“, koja se ovih dana može videti u nemačkom Državnom muzeju u Bonu, bila tek daleki eho jednog ambicioznog projekta, da upravo ovaj poduhvat ne baca naročito svetlo na vizantijsko nasleđe ovdašnjeg tla. Među približno 600 izloženih predmeta iz vizantijskih metropola i crkvenih središta kakvi su Carigrad, Ravena, Monemvasija, Solun, manastir Svete Katarine na Sinaju i Efes, nalazi se gotovo 70 artefakata sa lokaliteta Caričin grad kod Lebana, pohranjenih u Narodnom muzeju u Leskovcu, i sa raznih vizantijskih nalazišta na tlu bivše Jugoslavije, koji se čuvaju u Narodnom muzeju u Beogradu. Štaviše, raskošni katalog bonske izložbe započinje reprodukcijom bronzane glave imperatora Konstantina Velikog iz Narodnog muzeja u Beogradu, dok je naučno doskora sporan Caričin grad, kome je tek poneki stručnjak priznavao status mitske Justinijane Prime, rodnog mesta Justinijana Prvog, uzet kao primer idealne ranovizantijske metropole iz 6. veka.
Šta je to što je uticalo na promenu stava kada je reč o ovom važnom lokalitetu, ali i kakvim sve arheološkim potencijalima raspolažemo, za NIN objašnjava dr Vujadin Ivanišević, naučni savetnik u Arheološkom institutu SANU, rukovodilac iskopavanja na Caričinom gradu i odnedavno prvi čovek arheološke komisije Koridora 10.
Prvi put vidimo da se naziv Justinijana Prima pojavljuje bez upitnika. Znači li to da je posle višegodišnjeg spora sa makedonskim Skupijem (Skoplje), ali i drugim predlaganim lokacijama ovog legendarnog naselja, međunarodna naučna javnost prihvatila da je Caričin grad rodno mesto Justinijana Prvog?
Većina svetskih naučnika prihvatila je identifikaciju Caričinog grada sa Justinijanom Primom na osnovu rezultata do kojih je došla u prvom redu srpska arheologija istražujući ovaj lokalitet čitav vek. Pored domaćih vizantologa, na Caričinom gradu je radilo i mnogo stranih stručnjaka, u prvom redu Francuza. Da je reč o Justinijani Primi složili su se takvi autoriteti kakvi su Vladimir Petković, Đorđe Mano-Zisi, Vladislav Popović, Vladimir Kondić, Noel Dival, Žan-Mišel Spizer i Bernar Bavan. Dodao bih da se identifikacija Justinijane Prime sa Skupijem (Skoplje) ili nekim susednim utvrđenjem teško može prihvatiti, budući da ova oblast pripada provinciji Dardaniji, a Justinijana Prima se nedvosmisleno nalazi, prema istorijskim izvorima, u Sredozemnoj Dakiji, što je prostor današnje južne Srbije, kako to tvrdi Justinijanov istoričar i savremenik Prokopije iz Cezareje.
Imamo li još arheoloških lokaliteta u Srbiji koji su sporni u smislu pouzdane identifikacije?
Veliki naučni problem predstavljao je Gamzigrad koji je akademik Dragoslav Srejović na osnovu istorijskih izvora povezao sa carem Galerijem i identifikovao sa Romulijanom. Ova njegova teza je dugo osporavana u naučnoj literaturi, ali je otkrićem napisa FELIX ROMULIANA 1984. godine, isklesanog na fragmentu arhivolta, enigma razrešena.
Telo nam ništa, um takođe ništa Vreme 30.05.2010 14:00
U vreme štampanja ovog broja, u sredu 26. maja, reditelj Nikita Milivojević otvorio je 55. Sterijino pozorje, a zatim je mjuziklom Kosa počeo takmičarski deo ovog festivala drame i pozorišta. Veče pre zvaničnog otvaranja, u programu nazvanog "Prolog pozorja", obeležena je stota godišnjica rođenja književnika Meše Selimovića prikazivanjem predstave Derviš i smrt u izvođenju turskog pozorišta Kodžaeli i otvaranjem izložbe "Meša Selimović u pozorištu". Do zatvaranja Pozorja, 4. juna, biće prikazano ukupno 17 predstava od kojih za Sterijinu nagradu konkuriše njih 12. Na "Pozorju mladih" nastupiće 11 predstava. O Sterijinom pozorju je, kao i prošle godine, počelo da se priča i piše znatno pre njegovog svečanog otvaranja, i, kao i lane, i ovog puta povodom festivalske selekcije. Naime, od momenta kada su početkom marta selektori Pozorja Ana Tasić, Aleksandra Glovacki i Nikola Zavišić objavili svoj izbor, počelo je da se raspreda o odluci Ane Tasić, odgovorne za selekciju nacionalne drame, da od pedesetak predstava domaćih autora izvedenih između dva festivala, pozove samo – sedam. Takva selekcija je ocenjena kao neprilična festivalu kome je cilj negovanje i promovisanje domaće drame, a bilo je i onih kojima nije bilo pravo što su od tih sedam predstava tri iz inostranstva, dve izvode domaća pozorišta na mađarskom jeziku, a samo dve su na srpskom. SELETORI I SELEKCIJA: Naslovi predstava za koje se odlučila Ana Tasić, teatrološkinja i pozorišna kritičarka, su: Barbelo, o psima i deci (Biljana Srbljanović/Paolo Mađeli, pozorište "Gavela", Zagreb), Brod za lutke (Milena Marković/Aleksandar Popovski, Slovensko narodno gledališče, Ljubljana), Generalna proba samoubistva (Dušan Kovačević/Nurulah Tundžer, Gradsko pozorište Istanbul), Banović Strahinja (Borislav Mihajlović Mihiz/Andraš Urban, Narodno pozorište Subotica), Pomorandžina kora (Maja Pelević/Kokan Mladenović, Ujvideki sinhaz, Novi Sad), Čekaonica (Boris Liješević i Branko Dimitrijević/Boris Liješević, Atelje 212, Beograd) i Sardinija(Ištvan Besedeš/Andraš Urban, pozorište "Kostolanji Deže", Subotica).
U nastavku takmičarskog programa na 55. Sterijinom pozorju, sutra će Kruševačko pozorište izvesti komediju "Dundo Maroje", po tekstu Marina Držića, u adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića. Beogradski Atelje 212 nastupiće s predstavom "Čekaonica", u režiji Borisa Liješevića, koji je, zajedno sa Brankom Dimitrijevićem, napisao taj dramski tekst. Kruševljani će se predstaviti u Novosadskom pozorištu Ujvideki sinhaz od 19 sati, a beogradski glumci izlaze pred publiku u Srpskom narodnom pozorištu, na Hiterbini scene "Jovan Đorđević" u 21.30 sati.
Ritam i dah teatra Večernje novosti 29.05.2010 22:36
Njegove reči su uvek divno služile njegovim mislima. Bile su neobične a jasne, luckaste a umne - bile su baš samo njegove. Ništa nije zabeleženo pri radu na probama, kada je čudesno pokretao u nama motive, slike, boje, nijanse, zvukove, svesno i nesvesno, da posluže baš toj priči koju pričamo, baš tom liku koji gradimo. I nikada to nije smatrao svojim udelom u glumcu. Bio je dobrodušni milijarder. Njegove reči smo skoro zaboravili, a njihovo delovanje nosimo još uvek u sebi - zapisala je svojevremeno o svom reditelju, upravniku i životnom saputniku Bojanu Stupici, njegova supruga Mira u ispovednoj knjizi “Šaka soli”...
Prošle nedelje, na Dan Jugoslovenskog dramskog pozorišta ( 22. maja) navršilo se četiri decenije od smrti velikog neimara. Arhitekta po obrazovanju, Stupica (1910-1970) je iza sebe ostavio duboke duhovne, ali i materijalne tragove. Stvarao je i osmišljavao pozorišne kuće: pre svega JDP, onda Atelje 212, kao i Teatar “Bojan Stupica”. Režirao je 116 predstava na domaćim i četrnaest na stranim scenama, uradio je 140 scenografija, odigrao 37 pozorišnih i pet filmskih uloga. Pa ipak, na kraju života je izjavio da nije uspeo da ostvari ni trećinu onoga što je želeo i zamislio.
- On je pravio velike ansambl predstave, što je bio timski posao koji je davao veliki rezultat u definitivnom obliku. Danas se prave male predstave sa malim brojem ljudi, što je u suštini antipozorišna ideja - istakao je jednom prilikom reditelj i dugogodišnji upravnik Ateljea 212, Ljubomir-Muci Draškić.
Njegova kreativna traganja počela su još 1929. godine, kada je upoznavao pozorišnu umetnost Italije, Nemačke, Austrije, Švajcarske. S prvom suprugom, glumicom Savom Severovom, svoje snove pretvara u stvarnost osnivajući Teatarsku komornu družinu “Obraznikov”. Nastavlja da ispisuje teatarski i lični životopis, radeći u Mariboru, Skoplju, Splitu, Ljubljani. Iza njega ostaju značajne predstave u svim jugoslovenskim gradovima, kao i u bečkom Burg teatru i moskovskom pozorištu “Na Taganjki”.
Sa željom da okupi najbolje glumce ondašnje zemlje, u novembru 1946. godine Komitetu za umetnost i kulturu u Beogradu podnosi elaborat o osnivanju centralnog jugoslovenskog teatra. Tako nastaje JDP, a u njemu prva premijera sa Stupičinim potpisom - “Kralj Betajnove”, u aprilu 1948. godine. U teatru na Cvetnom trgu potpisao je ukupno sedamnaest režija, od kojih je na samom početku režirao čak tri istovremeno - uz “Kralja Betajnove”, tu su i “Ujka Vanja” i “Ribarske svađe”. Ostalo je zabeleženo i da je njegov “Dundo Maroje” sa Mirom Stupicom u podeli, proslavio našu pozorišnu umetnost u Evropi. Posle skandala sa Lorkinom “Krvavom svadbom”, napustio je sredinom pedesetih godina JDP i Beograd, da bi sa suprugom Mirom u Zagrebu proveo nekoliko plodnih sezona i stvaralački obnovio HNK. Povratak u Beograd donosi i nova mimoilaženja (sa tadašnjim upravnikom JDP, Milanom Dedincem), zbog čega Stupica prelazi u Narodno pozorište, a jedno vreme radi i u Ateljeu 212...
