Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Koncert svetskih violinista na Kolarcu Četiri musketara sa violinom
T. Nježić | 29. 04. 2010. - 00:02h |Blic Online
Sutra je na „Kolarcu“ koncert na kome će zajedno nastupiti četiri svetska virtuoza na violini - Hagai Šaham, Stefan Milenković, Itai Šapira i Robert Bokor. „Četiri musketara“, kako ih zovu, izvode uvertiru „Hamlet“ i treću simfoniju P. I. Čajkovskog i retko izvođen Končertino za četiri violine i orkestar L. Maurera. Slavni violinisti za „Blic“ govore o svom viđenju sutrašnjeg nastupa, muzike koju izvode, zajedničkom nastupu…
Hagai Šaham, Stefan Milenković, Itai Šapira i Robert Bokor na jučerašnjoj probi
Sutrašnji koncert na „Kolarcu“, za koji u Beogradskoj filharmoniji ističu da je događaj prvog reda ove koncertne sezone, diriguje ser Nevil Mariner, koji slovi za živu dirigentsku legendu.
Govoreći za „Blic”, Hagai Šaham ističe da je Maurerova kompozicija za četiri violine odličan primer romantičarskog vatrometa. „I to ovog puta u neobičnoj kombinaciji četiri soliste virtuoza. Prethodni poznati primer ove vrste bio je Vivaldijev komad, ali u izvođenju kamernog orkestra. Zvučnost u nekim delovima može da podseća na onu koja dolazi od kompletnog gudačkog kvarteta, a u drugim je poput ’vetra koji duva’ dok u figurama prelazi od jedne do druge violine. Ovo bi trebalo da bude najzabavniji komad za izvođenje i slušanje! U stilu: ’Jedan za sve i svi za jednog’ - svi smo prijatelji i u muzičkom smislu i lično, naravno, ne zaboravljajući izvrsnu i prijateljski nastrojenu Filharmoniju”.
Na pitanje „Blica” s kojim osećanjem ide u susret ovom koncertu, naš proslavljeni violinista Stefan Milenković šarmantno odgovara: „Najkraći odgovor: jedva čekam! Malo duži odgovor: stvarno jedva čekam! Šalu na stranu, biće velika čast podeliti scenu sa vrsnim violinistima kao što su Hagai, Itai i Robert - i naravno sve to pod vođstvom ser Nevila Marinera. Ja se pre svega najviše radujem saradnji i, najprostije rečeno, dobrom provodu na pozornici sa kolegama”.
Itai Šapira takođe ističe da ga raduje nastup u četvercu i činjenica da je na programu kompozicija koja se ne izvodi često: „To delo je divna mešavina virtuoziteta i šarma. Između mnogih zahtevnih pasaža i delova nalik na razdragani ples, svaki solista mora da prenese i lirske momente”.
Po rečima Roberta Bokora, uvek je uzbudljivo pristupiti delu koje još uvek nije izrabljeno i presvirano, kao što je to slučaj sa Končertinom L. Maurera. „Solističke deonice su zahtevne za svakog ponaosob i osim poznavanja svoje, zahtevaju i odlično poznavanje deonica ostale trojice violinista. Izazov je jer svi mi imamo lične stilove sviranja koje treba uklopiti tako da svako zadrži svoju individualnost, a istovremeno doprinese zajedničkom homogenom zvuku. Izuzetna mi je čast što ćemo sva četvorica, pored uzajamne saradnje, imati prilike da muziciramo sa jednim od najvećih dirigenata i muzičara današnjice, ser Nevilom Marinerom. Ideja vodilja: svi za jednog, jedan za sve”!
Kratke biografije
Hagai Šaham
Spojem savršene tehnike i snažne muzičke ličnosti, Hagai Šaham je stekao međunarodno priznanje kao jedan od najboljih izraelskih violinista nove generacije. Laureat je brojnih svetskih nagrada, nastupao je sa vodećim svetskim orkestrima među kojima su i Engleski kamerni orkestar, Bi-Bi-Si filharmonija, Kraljevska filharmonija iz Liverpula… Profesor je na Akademiji za muziku i ples u Jerusalimu i stalni gostujući solista sezone 2009/10. Beogradske filharmonije.
Stefan Milenković
Violinista Stefan Milenković je 2002. godine proglašen za umetnika 20. veka u Beogradu. Postao je poznat u celom svetu kada je sa svojih deset godina bio pozvan da nastupi pred bivšim predsednikom SAD Ronaldom Reganom, posle čega su usledili pozivi Mihaila Gorbačova i pape Jovana Pavla II. Sarađivao je sa najvećim svetskim orkestrima i dirigentima. Privržen je međunarodnim humanitarnim akcijama, proglašen je za dečjeg ambasadora prve dečje ambasade, osnovane u Međašima za vreme rata u Bosni. Dobitnik je brojnih priznanja, a nedavno je postao vanredni profesor violine na Univerzitetu Ilinois, dok i dalje nastavlja svoj rad u školi Džulijard u Njujorku.
Itai Šapira
O izraelskom violinisti Itaiju Šapiri „Njujork tajms” je pisao da je „toliko virtuozan da bi mogao da hoda po žici”, a „Fajnenšel tajms” o njegovom „svilenkastom tonu i smelim bravurama”. U junu 2003. godine Šapira je debitovao u Karnegi holu. Nastupao je sa brojnim orkestrima. Između ostalih dobitnik je prestižne nagrade „Klermon”, a svira na violini „Gvadanjini” iz 1745. godine.
Robert Bokor
Violinista Robert Bokor je sa jedanaest godina debitovao kao solista sa Beogradskom filharmonijom. Nakon završene Muzičke akademije u Beogradu, Robert Bokor se seli u Švajcarsku, gde nastavlja bogatu profesionalnu karijeru kao solista, koncertmajstor i kamerni muzičar, nastupajući širom Evrope, Sjedinjenih Američkih Država, Južne Amerike i Azije. Izuzetno popularan kao izvođač velike stilske raznolikosti, Bokor je zagovornik nove muzike, a njegovi nastupi na koncertima uključuju mnoga originalna dela savremenih kompozitora. Dirigent ser Nevil Mariner
Dirigent ser Nevil Mariner karijeru je počeo kao violinista u londonskom Filharmonija orkestru i Londonskom simfonijskom orkestru. Nosilac je titule viteza, koju mu je 1985. dodelila kraljica Elizabeta II, a na svim kontinentima proslavio se kao osnivač i umetnički vođa orkestra „Academy of St. Martin-in-the-Fields”. Jednu od nekoliko „Gremi” nagrada Mariner je dobio 1984. godine za saundtrek filma „Amadeus”, za koji je bio muzički supervizor i dirigent.
Slika „Drveće u Koliuru” foviste Andrea Derena, procenjena na više od 10 miliona evra U kalendaru junskih aktivnosti aukcijske kuće „Sotbi” ,u Parizu i Londonu predviđena je javna prodaja dela tzv. Šlomovićeve zbirke, koju čini oko 140 slika čuvenih umetnika, uključujući Pikasa, Renoara, Sezana, Gogena i Derena, a koje su nakon smrti njihovog vlasnika, poznatog francuskog kolekcionara i trgovca umetničkim delima Ambroaza Volara, završile kod Volarovog saradnika i prijatelja Eriha Šlomovića, Jevrejina, rođenog u Hrvatskoj 1915. Poznato je da Šlomovićeva zbirka čini deo stalne inostrane kolekcije Narodnog muzeja u Beogradu. Dopadljiv, elegantan i uglađenih manira, mladi Šlomović se, po dolasku u Pariz sredinom tridesetih godina u nameri da postane trgovac umetninama i impresario, odmah približio mnogim umetnicima: Koktou, Bonaru, Šagalu i Korbizjeu. Priča se da se hvalio da je od Korbizjea naručio izgradnju muzeja moderne umetnosti u Beogradu. Tada upoznaje i čuvenog kolekcionara Ambroaza Volara i postaje njegov sekretar. Odnos Volara i Šlomovića nije se bazirao samo na poslovnim aspektima. To je bila i veza zasnovana na emocionalnom odnosu otac–sin (iako ima i onih koji su ovom odnosu pripisali homoerotične elemente), koja se između njih stvorila već pri prvom susretu da bi tokom vremena doprinela učvršćenju položaja ambicioznog Jugoslovena. Kada je u leto 1939. Volar poginuo u saobraćajnoj nezgodi, u 73.godini, u njegovoj umetničkoj galeriji u ulici Lafit ostalo je oko 600 dela izuzetnih umetnika kojima je, tokom svoje karijere, svesrdno pomagao. Od tada je brigu o ovom „blagu” preuzeo Šlomović koji je i posle Volarove smrti nastavio da kupuje umetnine. U strahu od vihora Drugog svetskog rata, rešen da sačuva vrednu zbirku , Šlomović iznajmljuje sef u pariskoj banci Sosijete ženeral gde pohranjuje 140 radova, a ostale (oko 400), zahvaljujući pomoći jugoslovenskih diplomata, uspeva da prebaci u Jugoslaviju. Prvo u Zagreb, a potom u Beograd gde pokušava da organizuje veliku izložbu. Ubrzo zatim nacisti su okupirali Jugoslaviju. Šlomović, budući jevrejskog porekla, sa porodicom beži u selo Bačina, južno odBeograda. Tu, u kući jednog meštanina, uz pomoć svojih domaćina, iza lažnog zida, sakriva nekoliko metalnih kontejnera i kutija prepunih slika, crteža i grafika. Krajem 1941.Šlomović je, zajedno sa svojim ocem i bratom, uhvaćen i deportovan u logor Sajmište. Pretpostavlja se da je, zajedno sa ostalim članovima porodice, ubijen 1942. Rat je preživela jedino majka Roza, koja je nedugo nakon završetka rata poginula na putu za Beograd, u sudaru vozova. Komplikovana i tragična Šlomovićeva sudbina zainteresovala je ne samo književnika Momu Kapora („Dosije Šlomović”) i režisera Veljka Bulajića koji se njegovim likom bavio u filmu „Donator”, nego i strane autore. U tom smislu, pomenimo novinara Viktora Perija, koji se, u svojoj knjizi „Ukradena umetnost” (objavljenoj u Izraelu 2000, posle smrti autora), takođe bavio istraživanjem „misterije Šlomović”. Peri piše da su mu ljudi iz beogradskih umetničkih krugova rekli da su jugoslovenske vlasti saznale za postojanje zbirke preko američke ambasade. U jednom telefonskom razgovoru diplomata „mister Kliford” obavestio je vladu da želi da od jedne žene, u očajničkoj potrebi za novcem, kupi neka umetnička dela. Ubrzo zatim, jugoslovenski agenti su stupili u posed slika koje su potom smeštene u Narodni muzej u Beogradu.
Freska Svetog Đorđa iz manastira Dečani U Srpskom kulturnom centru u Parizu, večeras će biti otvorena izložba „Srbija, zemlja fresaka“. Tokom naredna dva mesece posetioci našeg centra imaće priliku da vide 13 kopija fresaka, odlivke kamene plastike, kao i dve makete enterijera manastira Sopoćani i Mileševa. Izložba je prvi put realizovana 2007. godine kada je predstavljena u Strazburu, a zatim u Klagenfurtu i Ljubljani. Njen autor je mr Bojan Popović, upravnik Galerije fresaka u Beogradu. Upoznavajući se, tako, sa jednim segmentom fonda Galerije fresaka, publika će biti u prilici da neposredno sagleda specifičan vizuelni izraz srpske srednjevekovne duhovnosti – kaže Popović i objašnjava da je srednjovekovnu umetnost srpskog podneblja moguće predočiti na mnogo načina, ali su freske i kamena plastika svakako njen najreprezentativniji i najrečitiji vid.
Pariska publika će videti čuvenu fresku „Bogorodica sa Hristom hraniteljem” iz Bogorodice Ljeviške, iz Dečana fresku „Svetog Đorđa”, Gračanice – ktitorske portrete kralja Milutina i kraljice Simonide, iz Sopoćana – fragment komozicije „Rođenje Hristovo”, a iz Crkve svetog Dimitrija u kompleksu Pećke patrijaršije – scenu „Rođenje Bogorodice”.
Mnogobrojni manastiri, nastali u periodu od 12. do 15. veka, bili su duhovna utočišta i rasadnike umetnosti, ali i temeljna uporišta budućih institucija modernog društva. Tokom ovog razdoblja formirana je osnova za procvat autohtone kulture, nastale spajanjem uticaja romaničke i gotičke umetnosti u sferi arhitekture i skulpture, sa vizantijskom umetnošću u domenu slikarstva.
Kao materijalno svedočanstvo jednog minulog vremena, freske ujedno predstavljaju i vanvremenski kod za razumevanje sudbine jednog naroda, njegove duhovnosti i ideologije. Osim religioznog aspekta, ove freske bile su i ostale simbol duhovne i državne samostalnosti srednjovekovne Srbije, a danas su oličenje srpskog kulturnog identiteta.
Predstava “Svinjski otac” (režija Egon Savin) odnedavno se “ugnezdila” na repertoaru UK “Vuk Karadžić”, a uskoro će se još jedan komad Ace Popovića naći u istoj kući - “Sablju dimiskiju” postavlja na scenu Goran Šušljik. Poznatom glumcu biće to četvrta režija (“Dva viteza iz Verone”, “Šuman - pesnik zvuka”, “Višnja u čokoladi”), a za nju je odabrao malo izvođen Popovićev tekst, nagrađen na Sterijinom pozorju davne 1965. godine.
Premijerno izvođenje “Sablje dimiskije” gledaćemo u “Vuku” 8. maja, dok se u Ateljeu 212 priprema još jedan naslov poznatog pisca: posle “Smrtonosne motoristike”, Egon Savin režira na istoj sceni Popovićev “Pazarni dan”. Tako se posle nekih godina odsustvovanja, jedan od najznačajnijih dramskih pisaca dvadesetog veka vraća u srpski teatar.
- Aca Popović je atipično, ne samo pozorišno biće. Posmatrajući njegov životni put, vidimo da nigde nije mogao da bude smešten, nigde određen... Njegovo dramsko delo, takođe, ne može biti posmatrano na tradicionalan, teoretski način. Pa ni ja ne mogu do kraja da proniknem u razloge zašto sam odabrao da režiram baš ovaj komad - kaže Goran Šušljik. - Ono što me je, pre svega, povelo u “Sablji dimiskiji” je iskonski smeh. I u ovom komadu Popović fantastično barata sa svim pozorišnim elementima: žanrom, jezikom, jednom začudnom pozorišnom igrom koja se ne podaje na prvu loptu.
Šušljik dodaje da iako je često smatran nerazumljivim, čak i hermetičnim piscem, kao i svi veliki autori pripada svetskoj baštini, bez obzira na to što su njegove teme “lokalne” i najčešće se bave periferijom i ljudima s margine. I u ovom komadu Popović se poigrava sa tim mentalitetom, čija nas neuništivost koliko plaši, toliko i održava u životu. “Sablja” (okarakterisana kao “gorka farsa u jednom parčetu”) po rečima reditelja pruža dovoljno autentičnih i sočnih razloga za igru:
- Acino delo vrca od života, ritma, muzike, strasti za pozorištem. U “Sablji dimiskiji” vreme je odredio kao “jednom posle jednog od mnogih ratova”: trojica Srba našla su se za istim kafanskim stolom i sa osećanjem da ne mogu ništa učiniti... Iako je tekst nastao šezdesetih godina prošlog veka, i u naše doba iskazuje se ono što jesmo i što ćemo nanovo biti ne baveći se istorijom već sentimentalnim posmatranjem vlastite sudbine kao centra sveta. Iz toga proizilazi i potreba da se zadrže vreme i prostor, pa je jedna od glavnih karakteristika komada ta neka vesela, odnosno tužna čamotinja. U odnosu na šezdesete danas je čak taj ugao prepoznatljiviji. Dok je ono bilo vreme socijalističke izgradnje, labavog totalitarizma, laganog otvaranja prema svetu - sada su stvari “otvorene” na drugi način, pa je i egzistencija drugačije dovedena u pitanje.
Reditelj naglašava da u saradnji sa glumačkom ekipom (Nebojša Glogovac, Nikola Đuričko, Marinko Madžgalj, Boris Milivojević) “Sablju dimiskiju” stvara u “apsolutnoj mogućoj meri” kao komediju:
- Pored tri lika je i četvrto (“lice s mišlju”, kako ga je Aca nazvao u celoj toj papazjaniji) koje do kraja komada i predstave ostaje tajna. Značajan deo priče je šest ženskih likova (inače studentkinja glume) u funkciji ironičnog muzičkog komentara, na temu šta je Srbija...
Evropski centar za kulturu i debatu "Grad" prvi put organizuje festival Katalonski dani, zajedničko predstavljanje katalonske književnosti, fotografije, pozorišta, gastronomije, sporta i muzike u Beogradu. Od 4. do 11. maja u Kulturnom centru GRAD i Institutu Servantes posetioci će moći da prisustvuju različitim umetničkim događajima i radionicama uz učešće umetnika i kulturnih aktivista iz Katalonije i Srbije.
Festival otvara koncert tradicionalne muzike sa Balearskih ostrva u izvođenju Perea Joana Martorela (Martorell), jedan od trenutno najznačajnijih izvođača tradicionalne muzike sa Balearskih ostrva.
Sledi izložbe Cambra Fosca: Katalonija (1936 - 1946), radionica posvećena tradicionalnoj muzici sa Baleara, debata na temu fudbala uz učešće sportskih novinara iz Srbije i Jordija Floriacha, velikog poznavaoca fudbala iz Katalonije, debata na temu katalonske književnosti i predstavljanje katalonske kuhinje koju će voditi profesionalni kuvar i lektor katalonskog jezika Jordi Gimeno.
Pored ovih dešavanja u ovih šest dana kulturni centar GRAD ugostiti će i muzičare Don Simon (na fotografiji) i Telefunken i "Horkestar", a Pomereni teatar iz Beograda izvešće premijeru svoje predstave "Bufali" Paua Miroa.
Specijalističko predavanje na temu "Božansko, natprirodno i duh vremena u slikama Paje Jovanovića" održaće se u petak, 30. aprila u 18 časova u Galeriji Matice srpske, Trg Galerija 1 u Novom Sadu. Predavač je upravnica Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, Jasna Jovanov, a predavanje se održava u okviru izložbe "Između estetike i života-predstava žene u slikarstvu Paje Jovanovića".
Izdavačka kuća "Stubovi kulture" pokrenula je novu ediciju "Hronos", u kojoj će u naredne dve godine objaviti najznačajnije grčke tragedije u savremenom prevodu. Prva knjiga već je izašla u ovoj ediciji - Sofoklov "Car Edip", a u štampi se sada nalazi Euripidov "Orest".
Sve knjige biće objavljene u prevodu Gage Rosić, dobitnice ovogodišnje nagrade srpskog PEN centra za prevodilaštvo.
Povodom ovog projekta Rosićeva kaže da je dugo osluškivala u sebi trenutak kada će se, nakon hiljade prevedenih stranica, steći okolnosti da određeni deo svog života posveti bezmalo nedostižnom cilju - novim prevodima dela grčkih tragičara.
Nekima od njih srpski prevodioci poslednji put su se bavili pre više od pet decenija.
- Teoretsko bavljenje antičkom dramom tokom rada doktorske teze, kao i praktični pristup Euripidovom 'Orestu', ohrabrili su me u pristupu ovom poduhvatu, dodaje Rosićeva, izražavajući nadu da će, sa svojim izdavačem, ostaviti nešto budućim generacijama čitalaca i pozorišnih stvaralaca.
Prvog dana nakon prvomajskih praznika, 4. maja, na sceni „Ateljea 212“ je 33. izvođenje popularnog mjuzikla „Kosa“ (James Rado, Gerome Ragni & Galt MacDermot) u režiji Kokana Mladenovića koji se od premijere februara 2010. gleda na kartu više. Posebnost tog izvođenja je što se očekuje desetohiljaditi gledalac (koji je kupio kartu), a njega čeka iznenađenje.
Brojna umetnička ekipa predvođena je Sergejem Trifunovićem, Branislavom Trifunovićem, Gordanom Kičićem, Goricom Popović, Tanjom Bošković, Feđom Stojanovićem i drugima.
Oronula fasada Narodnog muzeja u Beogradu Sa planiranom dinamikom radovi će od početka do kraja realizacije trajati dvadeset meseci, tačnije do 2012, a planiran je iznos od 20 miliona evra za predstojeću rekonstrukciju Namera nam je da Narodni muzej bude otvoren što pre, rekao je ministar kulture Nebojša Bradić na jučerašnjoj konferenciji za novinare u Narodnom muzeju, kojoj su prisustvovali i Branislav Mitrović, arhitekta, i predsednik Upravnog odbora Narodnog muzeja sa članovima Ekspertskog tima. Saopšteni su novi koraci koji će biti preduzeti povodom rekonstrukcije Narodnog muzeja, nakon odbacivanja prethodnog, postojećeg plana po kojem je trebalo da dođe do obnove ovog zdanja na Trgu Republike. Od članova Ekspertskog tima juče su susretu sa novinarima u Atrijumu Narodnog muzeja prisustvovali Goran Vojvodić, arhitekta, Ranko Božović, mašinski inženjer, profesori arhitekte Vladimir Lalo Nikolić iz Berlina i Vasa Perović iz Ljubljane. – Posle sastanka koji smo upravo održali, obaveštavamo vas da će Ekspertski tim u roku od 48 sati dati iscrpan akcioni plan rada, o dinamici, rokovima, konceptu i sledećim koracima koji se moraju najhitnije preduzeti u funkciji rekonstrukcije Narodnog muzeja – rekao je arhitekta Branislav Mitrović. Srpski ministar kulture Nebojša Bradić je zatim obelodanio nove podatke: – Na osnovu ekspertize sagledani su osnovni elementi sanacije, adaptacije i rekonstrukcije Narodnog muzeja. Na prvom mestu je raspisivanje javnog poziva za realizaciju, a sredstva za rekonstrukciju biće obezbeđena iz budžeta Vlade Republike Srbije, potom Evropske investicione banke i od donacija. Sa planiranom dinamikom radovi će od početka do kraja realizacije trajati dvadeset meseci, tačnije do 2012. Jednom prilikom sam rekao da ako se ukrcate u pogrešan voz sve stanice su pogrešne, mi se nalazimo na dobroj početnoj stanici. Iako je u prvobitnom momentu ministar Bradić rekao da o ciframa „nećemo govoriti”, na insistiranje novinara je na kraju saopštio da je planiran iznos od 20 miliona evra za predstojeću rekonstrukciju, a potom je dodao da „između nostalgije i utopije biramo realno”. Arhitekta Mitrović je istakao važnost organizovanja izbora projektanta: – Moraćemo da napravimo javni poziv, u koordinaciji sa strukovnom organizacijom, na primer sa Savezom arhitekata i da nam oni predlože možda i određene arhitektonske timove koji bi dalje radili. Potrebno nam je direktivno ili kooperativno planiranje. U prethodnom periodu dosta toga smo već uradili, jer samo sagledavanje problematike je upućivalo na određene stvari koje treba uraditi. Kad budemo birali autora veoma ćemo voditi računa o svemu, ovu kuću moramo da razumemo. U prethodnoj situaciji smo imali mnoge nedefinisane pozicije u projektu. Mi ćemo sada da definišemo sve pozicije u projektu i da potencijal ovog zdanja dovedemo do maksimalnog iskorišćenja. Ova ustanova ima određene mogućnosti, a za 48 sati tim će dati akcioni plan i iscrpnu dinamiku koja se razvija kroz sledeća 24 meseca.
U Biblioteci grada Beograda održan je nedavno okrugli sto o stvaralaštvu Dragoslava Mihailovića (1930), a Zavod za udžbenike iz Beograda, u ediciji „Nova dela” objavio je njegovu zbirku „Preživljavanje”, sa sedam novih priča. Dragoslav Mihailović, jedan od naših najznačajnijih pisaca, rođen je u Ćupriji. Kao devetnaestogodišnjak bio je uhapšen „iz političkih razloga” i od 1950. do 1952. godine proveo je u zatvorima u Ćupriji, Kragujevcu i Beogradu (Ada Ciganlija) i u logoru na Golom otoku. Rehabilitovan je 2006. godine. Autor je kultnih knjiga: „Frede, laku noć”, „Kad su cvetale tikve”, „Petrijin venac”, „Čizmaši”, „Lov na stenice”, „Gori Morava”, „Zlotvori”, „Jalova jesen”... Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
I u knjizi „Preživljavanje” ukazujete na golootočka stradanja. Ovih dana svedoci smo da su dželati glasniji od žrtava? Nažalost, tako je. Jedan od najvećih dželata – Jovo Kapidžić ovih dana objavio je knjigu, slika se po televizijama, a u Muzeju druga Tita predstavljena je ta besmislena knjiga. Pitam se da li bi neki od Hitlerovih zlikovaca mogao da ima promociju kakvu je imao Jovo Kapidžić. O njemu sam više puta pisao kao o najvećem živom zločincu na Balkanskom poluostrvu. Više puta sam rekao da je on prolio toliko krvi da bi njome mogao da napuni bazen u kojem bi plivao radi održavanja kondicije. Pitam se kako ga ti pametni novinari, koji su ga intervjuisali, nisu pitali kako se osećao dok je ubijao. Čudim se da ga nisu upitali koliko je ljudi u svom besmislenom životu pobio i da li je znao zašto ih je ubijao.
Penzionisani lektor Miloje Zorić video je svoj politički dosije 2001. godine. Da li ste Vi videli svoj dosije? Početkom juna 2001. godine, tadašnja Vlada Republike Srbije donela je uredbu kojom se omogućava zainteresovanim ljudima da mogu da pogledaju svoje tajne dosijee. Pratio sam događaje i javio se na objavljeni telefon. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, koga sam poznavao, omogućio mi je, preko Gorana Petrovića, načelnika Službe DB, da pogledam svoj dosije. Imao je oko 250 do 300 strana. Međutim, kada je tajna dokumentacija preneta u Arhiv Srbije, u mom dosijeu ostale su samo 63 strane. Takvo sam obaveštenje dobio. Iz nekadašnje velike fascikle nestalo je i rešenje republičkog sekretara Unutrašnjih poslova Viobrana Stanojevića, o operaciji „Munja”. Na spisku je bilo i moje ime. Tu operaciju, mi golootočani razumeli smo kao listu za likvidaciju.
Da li ste naknadno nešto uspeli da saznate? Posle petooktobarskih promena, od oba ministarstva, saveznog i republičkog, od Zorana Đinđića, predsednika vlade, i Vojislava Koštunice, predsednika SR Jugoslavije, tražio sam informacije o operaciji „Munja” i pitao ko me je stavio na listu. Nikakav ozbiljan odgovor nisam dobio pune tri i po godine. Tek posle više intervencija, posredstvom Ministarstva pravde Republike Srbije, dobio sam odgovor od BIA da u mom dosijeu takvo rešenje ne postoji. Nagovešteno mi je, taj dokument nisam video, da me je na jednu takvu listu stavila Savezna služba DB. Na ovu listu stavljen sam oktobra 1979. godine, kada je Josip Broz Tito počeo ozbiljno da poboleva, a potom i umro.
Jesu li uopšte prestali da Vas uhode? Moje praćenje, stalna obaveštajna kontrola (SOK), kako su to zvali, trajalo je sve do 1990. godine kada sam, izgleda, prestao da budem opasan po samoupravnu Jugoslaviju. Imao sam tada 60 godina.
Kako je nastajala knjiga „Preživljavanje”? Nijednu od pet pripovednih knjiga, koliko sam objavio, nisam napisao onako kako sam želeo. Uvek su mi nedostajale dve-tri pripovetke. Ne radi se, naravno, o cenzuri, niko mi priče nije izbacivao iz knjiga, već ja nisam uspevao da ih napišem. I u knjizi „Preživljavanje” ostao sam „dužan”, sebi i drugima, dve-tri pripovetke koje nisam uspeo da ostvarim. Nikada nisam pisao brzo. Sporo pišem i romane, a pripovetke pogotovu. Jednu priču pišem i po dve godine. Od moje prethodne knjige priča „Jalova jesen”, prošlo je punih deset godina. Pet središnjih priča u knjizi „Preživljavanje” napisao sam ranijih godina, a prvu i poslednju 2008. i 2009. godine.
Jedan od junaka govori o odnosu Borisava Stankovića i Ive Andrića. Šta je spajalo ovu dvojicu pisaca? U priči „Lepo pisanje” Ivo Andrić veoma pohvalno govori o Borisavu Stankoviću. U oktobru 1969, u jednom većem društvu, bio sam sa Andrićem na obeležavanju „Borine nedelje” u Vranju. Tada sam od njega čuo da je Bora Stanković – pisac nad piscima. Andrić je često govorio da je imao sličnu sudbinu kao Bora: rano je ostao bez roditelja, sam je morao da se probija kroz život. Taj boravak u Vranju posebno mi je ostao u sećanju, jer je tada započela velika partijska kampanja protiv predstave „Kad su cvetale tikve”, koja je igrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tito je govorio u Zrenjaninu 25. oktobra 1969, istoga dana predstava je zabranjena, a samim tim u mrak su otišle i moje prve dve knjige: „Frede, laku noć” i „Kad su cvetale tikve”.
Hagai Šaham, Stefan Milenković, Itai Šapira i Robert Bokor na jučerašnjoj probi
