Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Retka kamena statua konja, visine oko dva metra, iz doba kineske dinastije Ming stavljena je danas na aukciju u Dorsetu, a početna cena joj je 162.920 dolara
LONDON - Retka kamena statua konja, visine oko dva metra, iz doba kineske dinastije Ming stavljena je danas na aukciju u Dorsetu, a početna cena joj je 162.920 dolara, prenose britanski mediji. Ova skulptura je bila jedna od šest koje su stajale pored puta koji vodi ka ulazu u plemićku grobnicu u južnoj Kini. Statua konja datira još iz 14. ili 15. veka i stavljena je na aukciju nakon što je njen prvobitni vlasnik umro. Skulptura je bila smeštena u bašti vlasnika, koji je uvezao svih sest konja u Veliku Britaniju oko 1970. godine. Kameni konj je veličine pravog malog ponija i teži više od dve tone. On na sebi ima isklesanu svoju ceremonijalnu nošnju, ogrtač i zube.
''Ovi konji su isklesani u južnoj Kini i postavljeni su duž ulaza u grobnicu. U severnoj Kini imaju običaj da koriste kamile'', objasnila je Ejmi Brenan iz aukcijske kuće. ''Mnogi su otkriveni tokom iskopavanja grobnice i prodati su na zapadu'', dodala je ona. Za ovu statuu se smatra da potiče iz Nanjinga nekadašnjeg glavnog grada Kine, koji se nalazi na jugo-zapadu Kine.
“Život”, autobiografija gitariste Kita Ričardsa iz “Rolingstonsa” i u našim knjižarama
MISLIM da mogu da govorim u ime svih “Rolingstonsa”, pa tako tvrdim da nas nije bilo briga za želje drugih. To je bila jedna od naših čarolija! Nije ova rečenica najjača u autobiografiji “Život” Kita Ričardsa (“Laguna”), gitariste “Rolingstonsa”, koju su Goran Skrobonja i Dejan Cukić pre nekoliko dana sa engleskog preveli na naš jezik. Verovatno ona nije ni esencija čitave životne priče ovog fantastičnog muzičara, ali jeste rečenica kojom Ričards “pokriva” čitavo postojanje “Kotrljajućeg kamenja” - možda ključna za shvatanje Kitove životne filozofije. Ono u šta duboko veruješ, vredno je da stisneš, škripiš, padaš, ustaješ, jecaš, koristiš svaki vid borbe da stigneš do cilja. I tu leži zadovoljstvo.
Sve to isijava ovaj legendarni muzičar (rođen u Dartfordu 18. decembra 1943), jer kako bismo drugačije objasnili ne samo da svira sa tolikim entuzijazmom za koji klinci koji danas ulaze u muziku gotovo i ne znaju da postoji, već i samu činjenicu - kako je magazin “Tajm” primetio - “da je čudo da ga još ima”. A Kit Ričards, ne samo da je živ, već je na 578 strana, između korica njegove knjige “upakovao” nekoliko (bogatih) života. Onakvih, kakve neko ni u najluđim snovima ne bi mogao da odsanja. Ričards surovo iskreno priča o sebi, ogoljeno sve stavlja pred čitaoca, otkrivajući mnoge tajne svog zanata. Objašnjava kako se sviraju akordi, kako se prepliću zvuci, kako bubanj Čarlija Votsa u zamahu koji je “lažan” pokrivaju Džeger, Vud i on. Otkriva kome se divio i od koga je učio. Ni podaci o datumu i mestu rođenja, roditeljima i porodici, nisu suvoparni. - Na prvoj stranici knjige stoji “napisano zajedno sa Džejmsom Foksom” i to mi se dopalo: niko to nije izveo tako jednostavno i sasvim pošteno. Uostalom, meni bi sliku o Kitu Ričardsu pokvarilo to da je on sam stvarno sedeo danima negde i mučio se pisanjem, što nije za njega, niti on to može - objašnjava novinar Velja Pavlović, koji o slavnom “Kotrljajućem kamenju”, njihovim anegdotama i životima zna zaista mnogo. Ne “laže” Ričards ni kada, poput deteta, objašnjava kako je gitara dospela u njegove ruke, kako je uvek učio, tragao za zvukom. Jer, piše on: “Kada si jedinac, to te primorava da izmisliš sopstveni svet”. A njegov je od početka bio obojen muzikom... - Kit Ričards je rokenrol lično. On je čovek koji, možda više nego bilo ko drugi, personifikuje duh i suštinu ne samo te muzike, nego tog načina života. Veliki emotivac, izuzetno pošten i otvoren, duhovit i pametan, jakog karaktera, darovit do genijalnosti. Ova autobiografija je iskrena, i po tome predstavlja jedan od izuzetaka u šou biznisu. Ričards je u miru sa samim sobom, zadovoljan što je takav kakav je i ne oseća nikakvu potrebu da šminka svoj život. Iskrenost i otvorenost spadaju među njegove najuočljivije osobine, i to se dobro vidi i u ovoj knjizi - smatra Ivan Ivačković, novinar i čovek koji je, dovodeći “Rolingstonse” na beogradsko Ušće 2007. godine, učestvovao u realizovanju jednog od najboljih koncerata u našoj prestonici. Ivačković kaže da “marketinški razlozi sigurno nisu bili presudni da Ričards objavi autobiografiju”: - Znalo se da će knjiga imati ogroman publicitet i da će on od nje lepo zaraditi. Ali, to nije presudilo da je napiše. Ričards radi isključivo ono što mu prija i što ga zabavlja. Ovom knjigom je želeo da zabavi sebe i druge, i u tome je apsolutno uspeo. To ne znači da knjigu treba svoditi na puku zabavu. “Život” je, zaključuje i Kevin Felon iz “Atlantika”, sveobuhvatni izveštaj o tome kako izgleda biti jedna od najšmekerskijih rok zvezda na svetu. Ona je “zabavno ludiranje kroz život čoveka koji je osetio sva uživanja, koji se ničega nije odricao, a nikada nije platio za to”. - Ona je svedočanstvo preživelog - dodaje Pavlović. - Kako je Kit uopšte danas živ, jedna je od popularnih zagonetki našeg doba. On sam već u prologu knjige govori “ja sam svih svojih devet života potrošio odmah na početku, ali još sam živ, još sviram, još se klatim...” A, ima li nešto što je iznenadilo naše sagovornike u “Životu”? - Ništa - odgovara Ivačković - osim ako se ne saglasimo da je ceo život Kita Ričardsa jedno veliko iznenađenje u svakom pogledu, od kulturološkog do medicinskog. Najveće iznenađenje za svakoga, pa i Ričardsa samog, verovatno je u tome što je još živ. Kit je čovek koji je pobedio najteže droge, zakone svih zemalja koje su želele da ga trajno vide iza rešetaka, zakone zdravog razuma, fizike i hemije. Njegov život je beskrajna serija uspona, padova, velikih drama i obrta. To je jedan od najneverovatnijih života modernog doba, ne samo u rokenrolu nego uopšte. “Pitaju me što ne prestanem da sviram? Neću moći sve dok ne riknem. Mislim da ne shvataju sasvim šta sve izvlačim iz toga. Ne radim to samo zarad para ili radi vas. Radim to zarad sebe” - piše Kit. Ričardsovu autobiografiju možda bi najpre trebalo da pročitaju upravo oni koji o njemu znaju malo ili ne znaju ništa. Ivačković smatra da ne morate voleti Ričardsa, niti bilo šta znati o njemu, ne morate čak voleti ni rokenrol da biste uživali u ovoj knjizi: - Jer ovo nije samo istorija rokenrola, ovo je freska jednog vremena i niz mudrih, nenametljivih lekcija o životu. Ovo je, zaista, knjiga odgovarajućeg naslova. Osim što nudi uzbudljive događaje iz njegove biografije, govori o ljudskom životu, o tome zašto je vredan, od čega je sazdan i kakav treba da bude.
Naučnici sa Univerziteta u Oksfordu objavili su na internetu nekoliko stotina slika fragmenata teksta na papirusu i zatražili pomoć u njihovom dešifrovanju.
Foto: isawnyu / Flickr.com
Reč je, naime, o papirusu pronađenom početkom 20. veka u egipatskom gradu Oksirhinkus i napisanom na starom grčkom koji se ne govori već 1.000 godina, preneli su danas britanski mediji.
Oksirhinkus je bio grad u gornjem Egiptu, koji se prostirao oko 160 km jugoyapadno od Kaira i koji je u to vreme bio pod vlašću Grka.
Istoričari su proveli više od sto godina proučavajući spise iz Oksirhinkusa i uspeli su sa dešifruju neke - tekstove antičke grčke pesnikinje Sapfe i dramaturgâ Menandara i Sofokla.
Naučnici, pak, napominju da za prevođenje fragmenata nije važno da li osoba zna ili ne zna grčki, jer kompjuterski programi za prevođenje mogu to da učine umesto nje.
“Cilj nam je da prevedemo što više delova teksta i tako dobijemo uvid u to kako se živelo u to vreme u Egiptu”, rekao je vođa projekta dr Dirk Obink.
Obink je dodao da spisi sadrže književne tekstove, pisma, pa, čak, i priču o Isusu Hristu koji isteruje demone iz judi.
“Jedan par očiju ne može sve da vidi. Naučnici, profesori, studenti i entuzijasti - svi mogu da daju svoj doprinos”, zaključio je on.
Stare spise koje treba dešifrovati možete pregledati ovde.
Umberto Eko skraćuje “Ime ruže” Nacionalni Građanski 25.07.2011 16:48
Čuveni italijanski pisac i teoretičar Umberto Eko napisaće novu, pojednostavljenu verziju svog romana “Ime ruže”, piše španski list “El Pais”, pozivajući se na saopštenje izdavačke kuće “Bompjani” koja je knjigu prvi put izdala 1980. godine. Bez opisa i eruditskih referenci
Prema saopštenju izdavača, Eko je odlučio da izmeni tekst romana, tako što će izbaciti preduge opise, eruditske reference i delove na latinskom, kako bi ga učinio pristupačnijim novoj, “digitalizovanoj” čitalačkoj publici. Još uvek nisu poznati svi detalji nove vetzije velikog klasika italijanske i svetske postmodernističke literature, ali “Bompjani” garantuje da pisac nije menjao radnju, strukturu ni intrigu romana.
– Kao i u originalnoj, čitaoci će i u novoj verziji pratiti dvojicu monaha, franjevca briljantnog uma Vilijama od Baskervila, svojevrsnog srednjovekovnog Šerloka Holmsa, i njegovog učenika Adsa u pokušaju da reše seriju ubistava počinjenih zbog jedne misteriozne knjige – izjavio je izdavač, dodajući da će nova verzija romana, koja će stići u knjižare u oktobru, nositi isti naslov i koštaće 16 evra. Čitaoci šokirani i sumnjičavi
Ljubitelji Ekovog proznog dela širom sveta burno su reagovali na vesti o skraćivanju jednog od najuzbudljivijih romana italijanske književnosti. Sudeći prema njihovim komentarima na društvenim mrežama, mnogi smatraju da je za tako uglednog teoretičara i pisca nedolično da prilagiđava svoje remek-delo mlađim generacijama. Tako je vest o novoj verziji romana “Ime ruže” prokomentarisana kao “žalosna” i “neprihvatljiva”, dok mnogi smatraju da će takvim potezom Umberto Eko degradirati sebe i svoje delo.
Prema mišljenju drugih, poduhvat Umberta Eka treba prihvatiti kao potez “cinika” koji uvek teži nečemu novom i neobičnom. Zbog toga bi najava skraćenog izdanja romana mogla biti protumačena i kao najva svojevrsnog semiotičkog eksperimenta i nove Ekoove igrarije.
Уколико се уважи да је за слабије читање књига одговоран мањак времена, а превише посла, летњи период и годишњи одмори би требало да буду читалачка оаза. Школска лектира и стручна литература у овом се периоду мењају за лакше штиво погодно за седење у хладу или прелепој плажи. У Градској библиотеци, у последње време, најтраженија је прича о Романовима „Зимски дворац „ Џона Бојна, да би након ње читаоци највише тражили домаћу ауторку Весну Дедић-Милојевић и њену мелодраму „Заувек у срцу“. Међу читанијима су се нашли и, по „Градијану“, најбољи роман Тонија Парсонса „Људи и дечаци“, као и историјски приказ прилика у Шпанији на прелазу из 16. у 17. век „Фатимина рука“ Илдефонса Фалконеса.
На врху листе најчитанијих књига Издавачке куће „Лагуна“ налази се студија о љубави „Од када сам се заволела, волим“ Иване Кузмановић, на другом месту је роман “Авантуре неваљале девојчице“ нобеловца Марија Варгаса Љосе, а међу најтраженијим насловима је и „Игра престола“ из серијала „Песма леда и ватре“ Џорџа Р. Р. Мартина, која се све више пење на листи „топ 20“ од када је снимљена истоимена серија.
- За све који се још нису одлучили шта да читају, Лагуна препоручује наставак серијала „Керини дневници“, нови хит роман Кендас Бушнел „Лето и град“. Ова књига пружа читаоцима изненађујући увид у оно што је претворило девојку из провинције у незаборавну њујоршку икону ‒ Кери Бредшо. Друга препорука је незаборавни роман “Близнакиње са Хајгејта“ Одри Нифенегер. Роман испреда чаробну причу о љубави и идентитету, о тајнама и сестринству и о истрајности живота – чак и након смрти – каже за „Дневник“ менаџерка за односе с јавношћу „Лагуне“ Вања Гавровски и списку литературе за лето придодаје „Заборављени врт“ Кејт Мортон, као и „У радно време“ Луси Калавеј.
Кад је реч о Издавачкој кући „Моно и Мањана“ они, између осталог, издвајају романтичну причу Саре Груен, која се дешава у путујућем циркусу тридесетих година прошлог века, а на основу које је снимљен и истоимени филм „Вода за слонове“. Такође, на њиховом сајту препоручују и роман „Мале руке“ Андреаса Барбе, док су за нешто млађу публику одабрали „Четири и по пријатеља и загонетни случај с наставницима“ Јоахима Фридриха.
Arhitekta o izložbi ”Arhitektura Beograda” u palate Ringturm u Beču. Svaki blok u Novom Beogradu je zasebna priča, što je nije slučaj drugde u Evropi
PRE nekoliko dana u Beču u izložbenom prostoru palate Ringturm, na 65 panoa i sa tri makete otvorena je izložba posvećena beogradskoj arhitekturi od tridesetih godina do danas. Reprezentativni, bogato ilustrovani katalog na 130 strana i tekstovima Adolfa Štilera, kustosa izložbe, i arhitekata Bojana Kovačevića, Mihajla Mitrovića, Vladimira Vukovića i Vesne Vučinić objavljen je na nemačkom i engleskom.
Kovačević, Štilerov konsultant za ovaj poduhvat, koji se tek vratio sa svečanog otvaranja ističe veliku pažnju stručne i šire javnosti za ovu izložbu.
- U fokusu nije bio istorijski pregled u kontinuiranom smislu. Više od polovine predstavljenih kuća nastalo je u poslednjih petnaestak godina. Istina, izložba počinje sa desetak objekata naših velikana Zlokovića, Dobrovića, Brašovana i Kojića. Posebnu pažnju publike privukla je kuća doktora Đurića u Prizrenskoj sedam, sjajno delo Branislava Kojića - zdanje u kom je Ivo Andrić napisao svoja najznačajnija dela. Ono je predstavljena i maketom.
Šta otvara izložbu?
- Legendarni projekat Terazijske terase Nikole Dobrovića. To je ujedno i jedini projekat.
* Izložba zapravo afirmiše srpsku modernu u arhitekturi?
- Tačno, sem Moderne tamo i nema ništa drugo. Izložba zapravo valorizuje ono najvrednije što Beograd ima a čega ovde nismo dovoljno svesni. Naravno, u tom kontekstu smo spominjali i Dobrovićev Generalštab koji čeka da bude obnovljen. To je, po mom stručnom mišljenju - simbol moderne Srbije! I zato je jako važno da bude obnovljen. I, kad je reč o Modernoj u Beogradu postoji jedna čitava nepokrivena zona koja se zove - zaštita i obnova moderne arhitekture. Ova takozvana “prethodna zaštita” pod kojom je čitava uža zona centra grada u suštini ne garantuje brigu kakvu ova zdanja zaslužuju.
* Hendikep Generalštaba je što je nazvan “Sutjeskom”?
- To je potpuno traljava epizoda koja se vuče godinama. Imam originalne tekstove Nikole Dobrovića gde se nigde ne spominje nikakva “Sutjeska”. Skice i crteži pokazuju da kanjon Sutjeske nije bio nikakva inspiracija.
* Sudeći po panou dugom šest metara Novi Beograd je bio u fokusu priređivača izložbe?
- On je za inostrane arhitekte i dalje fascinantan! Oni su stalno po Beogradu otkrivali noviju arhitekturu i uvek su je “podmlađivali”. Recimo, kuću Mihajla Mitrovića u Siminoj 14 iz 1964. “datirali” su u 1984. Bili su potpuno zbunjeni činjenicom da je u jednoj socijalističkoj zemlji bilo moguće 1964. praviti tako naprednu arhitekturu. A, u Novom Beogradu je svaki blok zasebna priča što nije slučaj drugde u Evropi.
* Internacionalnu arhitekturu Novog Beograda drugi prepoznaju i cene a mi ne?
- Upravo tako. Zato zaštita i obnova arhitekture kod nas mora da se digne dve klase iznad današnjeg stanja.
* Gde je tu mesto Urbanističkog zavoda?
- Da budemo realni: razne gradske službe često potpadaju pod pritisak političara i donose pogrešne odluke. U martu ove godine podneo sam ostavku na mesto potpredsednika Društva arhitekata Beograda. Konkurs raspisan za Beton halu zaobilazi Društvo arhitekata što je nedopustivo i presedan koji se pravda javnim nabavkama. A, konkurs je, nećete verovati, raspisao Urbanistički zavod.
KOMUNALNI SMISAO
- MOŽDA će nekom zvučati banalno, ali kad prođete Bečom - nećete videti nijednu jedinu klimu - kaže Bojan Kovačević. - Nema grafita. Nema zgaženih žvaka po pločnicima. Dakle fascinira - ne komunalna služba, nego komunalni smisao za zajedničko življenje i čuvanje vrednosti.
Pozorišna adaptacija filma "Kraljev govor" izvodiće se od iduće godine na Brodveju, objavljeno je na sajtu Didžital spaj. Komad će prethodno od marta biti na programu londonskog Vest enda, a od jeseni će se izvoditi i na Brodveju. Odabir glumaca je u toku. Glavne uloge u filmu igrali su Kolin Fert, kao kralj Džordž Šesti i Džefri Raš, kao njegov terapeut za govor Lajonel Log.
"Kraljev govor" dobio je četiri Oskara, za najbolji film, režiju (Tom Huper), najbolji glumac (Fert) i scenario (Dejvid Sajdler).
U takmičarskom delu programa 35. festivala filmskog scenarija, od 13. do 17. avgusta u Vrnjačkoj Banji biće prikazano osam domaćih filmova snimljenih u proteklih godinu dana, a u selekciji „Mladi lavovi“ i pratećem programu „Preko plota“ još 15 filmskih ostvarenja. Direktor festivala Milan Nikodijević rekao je da je ova godina sa 17 snimljenih filmova produkcijski bolja nego prošla, ali da je festival scenarija ogledalo domaće kinematografije.
„Ne može sve na festival, jer nas ograničava i njegova infrastruktura, pa će se za tri nagrade za najbolji scenario boriti polovina snimljenih domaćih ostvarenja“, rekao je Nikodijević. Festival će svečano biti otvoren u subotu, 13. avgusta, prikazivanjem filma „Neprijatelj“ scenariste Đorđa Milosavljevića. U festivalskoj konkurenciji su i filmovi „Tilva Roš“ scenariste Nikole Ležaića, „Zajedno“ Maldena Matičevića, „Ma nije on takav“ Miroslava Petkovića i omnibus „Oktobar“ grupe studenata beogradskog FDU.
U veštini umetnosti pisanja za film takmiče se i scenaristi filmova „The Box“ Andrijana Stojković i Slavoljub Stanković, Dimitrije Vojnov i Stefan Filipović kao scenaristi filma „Šišanje“ i Miša Radivojević, Vladislava Vojnović i Svetozar Vlajković, koji potpisuju scenario filma „Kako su me ukrali Nemci“.
Слика откривена у Народном музеју у Зрењанину сама по себи нема епохални значај, али сведочи о богатој уметничкој заоставштини Кажу да у Зрењанину ствара много сликара, а да се број само оних академских приближио стотини. То је последица, мисле уметници, богате традиције. У Банату су рођени Константин Данило, Урош Предић, Паја Јовановић, а овде су се у прошлости укрштали многи уметнички путеви. Рудолф Бркић је академски сликар родом из Питомаче у Подравини. Факултет ликовне уметности завршио је у Загребу, где се школовао и у чувеној радионици Крсте Хегедушића. У Банат је дошао одавно – на Ликовну колонију у Ечки и остао. Поред сликања (десет самосталних и око 200 заједничких изложби) бави се и културним истраживањем. Не тако давно открио је да се у богатој колекцији слика овдашњег Народног музеја налази и портрет мајке Франца Листа. Миклош Барабаш (1810–1898) био је познати мађарски романтичар. Мада је живео и стварао у 19. веку, у уметничким круговима је познат и данас. Сликарство је учио у Бечу и у неколико италијанских градова. Био је познат по томе што је много путовао и мењао места боравка. Углавном је радио портрете, али и такозване жанр слике и пејзаже. Међу познатим личностима из свог времена, а које је портретисао, налази се и Франц Лист. Познати композитор и пијаниста боравио је у Зрењанину, односно тадашњем Бечкереку у два наврата. Као деветогодишњак свирао је на отварању „Каштела”, дворца који и данас постоји у оближњој Ечки. Њега је 1820. изградио гроф Лазар Агоштон. Други пут Лист је био у Бечкереку између 1842. и 1846. када му је домаћин био Ласло Карачони, поджупан овдашњи. Сигурно се зна да је тада настао и портрет Франца Листа чији је аутор Миклош Барабаш, прича Рудолф Бркић. Према његовим истраживањима, у то време је настао и „Портрет старице с белом капом” који је касније из Карачонијеве куће доспео у музеј. Овде генерације кустоса нису откриле ко је, у ствари, старица са слике, а Бркићу је, како тврди, то успело упоређивањем слике са фотографијама из монографије о Францу Листу. Оливера Скоко, кустос у зрењанинском Народном музеју на Бркићеве податке додаје да је Миклош Барабаш похађао ипротестантску школу, те да је и две године живеоу Букурешту. – Његове портрете видела сам и у Завичајном музеју града Ровиња, напомиње кустос зрењанинског музеја. Портрет мајке познатог композитора, сам по себи нема некакав епохални значај, али сведочи о богатој уметничкој заоставштини која се овде баштини вековима. „Најбољи и најпознатији српски сликари управо су почели да стварају у Банату”, закључује сликар Рудолф Бркић.
U čast doajena srpskog glumišta Danila Bate Stojkovića (1934-2002), od 10. do 13. avgusta u Vrnjačkoj Banji biće održana manifestacija "Batini dani", najavili su organizatori. Svečano otvaranje "Batinih dana" biće u amfiteatru koji nosi naziv slavnog glumca, a u programu će učestvovati Stojkovićeve nekadašnje kolege - glumci i studenti Muzičke akademije iz Kragujevca.
Program manifestacije obuhvata reviju filmova u kojima je igrao Stojković i pozorišne predstave "Vreme časti i ponosa" i "Put oko sveta".
Najavljen je i koncert Sanje Ilića i "Balkanike", a posetioci će moći da degustiraju specijalitete "Batine kuhinje" u Restoranu "Srbija".
Ove godine glumac-domaćin "Batinih dana" biće Milorad Mandić Manda.
