Da bi se došlo do prepisivanja nešto se mora prvo napisati.
U vreme kada je pismenih ljudi bilo vtlo malo poruke i učenja su mogle biti i usmeno prenete pa tek onda zapisane i potom prepisane.
Zajedno sa poslanicama i pismima ta u pisanu formu prenesena učenja su čitana i, u vreme kada je pismenost bila veoma retka a svaki pimeni čovek se smatrao veoma obrazovanim, dalje se prenosila opet usmeno.
Neka učenja koje su apostoli prenosili nisu u to prvo vrema uopšte ni zapisana a kamo li prepisivana.
Tako je nastala usmena tradicija ili predanje. U vreme progona hriščana ona je bila dominantna .
Od Hrista ka apostolima a od njih ka njihovim učenicima itd. – sa usta na uvo sve dok naučeno i zapamćeno neko ne bi zapisao a neko drugi prepisao.
Kontinuitet i tačnost nezapisanog učenja, izmedju ostalog, počivalo je na prejemstvu a sve to je ostalo udržano i sačuvano u okviru Hrišćanske Crkve.
Kada je broj rukopisa, zapisa i prepisa postao znatan a mnogi od njih su bili kontradiktorni, tendeciozano napisani ili prepravljeni i počeli unositi razdor i zabunu, Crkva je odlučila da ih sistematizuje i objedini. Merilo tačnosti je bilo koliko su se ti rukopisi slagali sa usmenim Predanjem, načelima vere, St. Zavetom, hronologijom dogadjaja, medusobnim podudaranjima itd.
To je trajalo vekovima, vodjeni su sporovi, rasprave dokazivanja. Neki rukopisi su odbačeni u potpunosti, neki prihvačeni kao delom ispravni a neki kao tačni.
Suma tih kao ispravnih u smislu tačnosti i duha Hristovih učenja rukopisa je na kraju postala Kanon – jasno odredjena
mera, norma na grč.
Isprva prihvaćeni kanon je ponovo ispitivan, uporedjivan, menjan i prilagodjavan.
Na kraju se došlo do onoga što se danas, uglavnom, podrazumeva kao Novi Zavet.
Koliko je tačno ili netačno, da li nekom odgovaraju ili neodgovaraju neki delovi Jevandjelja i treba li verovati da su oni deo jedne celine ili ih treba razmatrati posebno i zbog čega pitanje je koje traži jednu dublju analizu .