Више пута сам исписао. За идоле сам и поставио посебну тему. А шта је идолопоклонство заиста, говори наш апостол:
Колошанима, глава 3
1. Ако дакле васкрснусте с Христом, тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога.
2. Мислите о ономе што је горе а не што је на земљи.
3. Јер умресте, и ваш је живот сакривен с Христом у Богу.
4. А кад се јави Христос, живот ваш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави.
Ово је за оне који "спавају", а не иду Христосу као што апостол Павле каже.
5. Поморите дакле уде своје који су на земљи: курварство, нечистоту, сласт, злу жељу и лакомство, које је идолопоклонство;
6. За које иде гнев Божји на синове противљења;
7. У којима и ви некада хођасте кад живесте међу њима.
8. А сад одбаците и ви то све: гнев, љутину, пакост, хуљење, срамотне речи из уста својих.
9. Не лажите један на другог; свуците старог човека с делима његовим,
10. И обуците новог, које се обнавља за познање по обличју Оног који га је саздао:
11. Где нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака, него све и у свему Христос.
15. И мир Божји да влада у срцима вашим, на који сте и позвани у једном телу, и захвални будите.
16. Реч Христова се богато усели међу вас, у свакој премудрости учећи и саветујући сами себе са псалмима и појањем и песмама духовним, у благодати певајући у срцима својим Господу. (Колошанима 3)
Дакле, једно је тело Христосово (Црква) и нико је никада неће поделити. Када човек престане да гледа земаљски, онда ће и схватити разлику између цркве и Цркве. Јер када Црква одбаци правилно исповедање вере, онда она постаје црква (тако рече један мудри православни свештеник).
1. Коринћанима, глава 5
1. Врло се гласи да је курварство међу вама, и такво курварство какво се ни међу незнабошцима не чује, да некакав има жену очеву.
2. И ви се још надимате, место да плачете, да се извади између вас онај који је учинио то дело.
Шта нам поручује: уместо да се надимамо, бусамо и гневимо, треба да плачемо над овим стварима које се дешавају. Јер Господ неће наш гнев, већ молитву да се грешник покаје. Даље каже:
11. А сад вам писах да се не мешате ако који који се брат зове, постане курвар, или тврдица, или идолопоклоник, или кавгаџија, или пијаница, или хајдук; с таквима да и не једете.
12. Јер шта је мени стало да судим оне који су напољу? Не судите ли ви оне који су унутра?
13. А оне који су напољу судиће Бог. Извадите злога између себе.
1. Коринћанима, глава 5
4. А за јело идолских жртава, знамо да идол није ништа на свету, и да нема другог Бога осим једног.
5. Јер ако и има који се богови зову, или на небу или на земљи, као што има много богова и много господа:
6. Али ми имамо само једног Бога Оца, од ког је све, и ми у Њему, и једног Господа Исуса Христа, кроз ког је све, и ми кроза Њ.
7. Али нема свако разума; јер неки који још и сад мисле да су идоли нешто, као идолске жртве једу, и савест њихова, слаба будући, погани се.
Дакле, идоли су ништа, лажни и измишљени богови којима људи служе иако не постоје. Ако и неко жртвује месо свом идолу (измишљеном богу), а нас позове и ми једемо, наша савест ће нас прогонити јер почињемо да кривимо себе што смо јели то месо. Зато се наша слаба савест погани, без обзира што смо свесни да идоли су НИШТА. Али идолопоклонство је нешто. Када се ми препустимо нечему што наше сласти и пожуде наглашава, онда одбацујемо Духа Божијег. Кад смо већ код Духа Светога, ти Њега оспораваш и то ти је највећа јерес могућа. Више пута сам ти рекао да видиш ко све оспорава Духа и све ће ти бити јасно. Пусти Никеју и приче америчке. Да си рођен пре 200 година ти не би говорио то, зар не?
Ја не могу на силу некога да убедим да то заиста Ватикан говори. Ако не верујеш записаним речима, онда одгледаш интервју. Све се лако провери, погледај друге изворе.
А што се тиче оног слуге што је закопао оно што је добио, уместо да умножи, ту се у многоме слажем. Али то није проблем само код православне цркве, већ код свих цркава заједно. Све споља изгледа хришћански, али цркве одбијају да се суоче са владарем овога света и непрестано праве компромисе. Учестало праве световне полуге власти и учествују заједно са антихришћанским системом, избегавају да кажу шта заиста мисле, тј. што знамо из Писма итд. То први хришћани нису радили, чак су се радовали мученичкој смрти. То је непојмљиво за данашњи концепт хришћанства.
А какав бих ја брат био када браћи и сестрама не бих рекао да срљамо сви заједно у пропаст ако овако наставимо? Зато нам се и ругају безбожници. Они виде много цркава и много догми, а ја видим само једну једину Цркву Христосову. Ту нема ни црних, ни црвеих, ни жутих, ни белих људи, већ само верних и Христосу (и никоме другоме) оданих. То није виртуелна Црква, то сам већ једном писао на теми Православље, али нисам схваћен.
Ако то неко из Писма сам не може да види и схвати, онда сам ја немоћан. Јер Црква се не може поделити, колико год неко тврди да јесте подељена и да је "отпала", како тврде ови инфицирани јересима. Њима смета древна Црква и мученици и свеци Божији. Зато их и циљно сатанизују правећи да је поштовање браће наше (светаца) паганска заоставштина и идолопоклонство. Ја чувам слике својих покојних ближњих, како међу фотографијама, тако и у уму. И ја сам паганин ако пољубим њихову слику? Изопачено све, савест ослабила, погани се све јер су људи постали несигурни у своју веру. Нису убеђени у своју мисао. Зато се и саблажњавају са суботом и недељом.
Било да идемо у цркву суботом или недељом, било да почивамо или не почивамо једном недељно, камо среће да увидимо да је све то спољашње. Унутрашње је оно што нас чини Црквом. Јер стари телесни човек је од материје, а нови од Духа. А црква је увек била од Духа Светога, никада није била дељена.
Кажу да је хришћанство било секта у почетку. То може рећи само неко ко није део Цркве (тела) Христосове. Јер не одбацише Бога хришћани, већ Јевреји. Они "отпадоше", задња шанса им беше када свети Стефан би убијен. Тада су званино првосвештеници одбацили Господа. А Бог позва нас незнабошце на гозбу. Јер Црква није њихова својина, већ Божија. Тако и они иступише из Ње. Ако смо и ми у православној, католичкој или протестантској цркви убележени и идемо у ту цркву једном недељно (или сваки дан), то не значи да смо срцем и духом стварно део Цркве.
Да нисам у заблуди говори Писмо, јер Писмо каже да је једна једина Црква и да је никада нико неће уништити. Неки, пак, кажу да је имак врата пакла надвладаше. Зна се који су то: безбожници и антихристи. Они који добише неко друго јеванђеље и који говоре да Цркве више нема, да су они та Црква (новооснована преко некаквог пророка). Таквих пророка беше од времена апостола, а видимо да их има непрестано.
Тако да ће се видети права вера када неко проба да нас одврати од Христоса, када наш живот буде на ивици. ек се онда види да ли је неко верник или споља тако изгледа. То се види и у свакодневном односу према људима. Ако живимо оно што говоримо, ми заиста јесмо Црква. Ако чинимо добро из љубави, ми смо Црква Христосова, а ако чинимо зло и лукавство - зборница смо ђавоља, без обзира где се налазили. Као што рекох, ствар је духа, а не тела (или простора и времена).
Druga stvar koju bih voljela čuti od tebe: kako shvaćaš onu Isusovu prispodobu o talentima? Što je Isus rekao sluzi koji je zakopao svoj talenat?
Jer to mene malo podjeća na pravoslavnu crkvu, sad konkretno mislim na SPC.
Ti/ vi najbolje znadete kakvo je stanje i zašto je tako? Tko je zakazao? Niste li se previše zatvorili u svoje uske granice zemlje, pameti, mentaliteta? Pitam. Možda griješim imajući taj dojam.
Источна црква (православна) је великим делом десеткована. Од седмог века на овамо је тотално "покрштена". Они који су одбијали, били су обезглављени или одведени у ропство, жене нарочито. Према хришћанкама се понашало као према...да не кажем. Ту су јереси имале највећи фронт, а и покушаји световне власти да се мешају у црквена питања. Отуда настаје монаштво као вид борбе за очување исповедања вере. Јер монаси са својим аскетским и осамљеним животом нису били склони корупцији. Чини ми се да и данас они чине ту свету дужност. Ако је Писмо доступно, онда је даље на човеку да буде "гладан" истине. Да сам човек тражи (иска) истину и науку.
Сведоци смо да су многи крштени, што се споља чини као добар резултат мисионарења, а такође смо сведоци да многи иако крштени говоре: "Верујем да има нека сила..." и сличне глупости. Чему онда крштење када нема интересовања за даље напредовање (освећивање)? Такође, људи могу да науче целу Библију напамет, а да им срце остане хладно. Видимо да муслимани много боље познају Библију од многих хришћана. А зашто је тако добро познају?
Da bi postigao svoj cilj čak i đavo citira bibliju.
William Shakespeare (1564-1616) engleski dramatičar
Ту је и утицај безбожног комунизма који је оставио огромне последице на православне народе (занимљивост), чак и на ове нове генерације које такође осећају неизрециву мржњу према Богу, али се понекада декларишу као хришћани, што никако не могу бити. Јер ниси хришћанин (припадник Цркве) ако се родиш у одређеној држави или народу, већ ако верујеш и живиш по том у шта верујеш. Ако следиш Пут Христосов. Ипак ме радује што видим да многи почињу да се окрећу Богу и више се не саблажњавају као раније на само помињање цркве.
Тек ће Црква бити на тесту, а већ и јесте увелико. Многи мисле да су сигурни и ушушкани у својој заједници, а то једноставо није за хришћане одређено. Зашто су се многи одрекли Христоса и прихватили другог бога и комунизам? Да би сачували живот, а то први хришћани нису радили. Е, то се сада назива фанатизмом и глупошћу, баш као и у почетку. Радије ћемо разматрати нове трендове него да будемо неумољиви, а ипак смерни. Много сам се расписао...
