Tom laznom istorijom su vas obmanuli vasi crkveni zvanicnici.
Nije bilo nikakvog stvarnog progonstva i mucenika od 1 veka onako kako to predstavljaju tradicionalne crkve.
Prvu crkvu su osnovali Hristos, i apostoli na pedesetnici.
Tu crkvu su od 1 veka progonili Jevreji.
Nije bilo nikakvog ozbiljnijeg progona Hriscana od strane Rima, jer su Rimljani bili verski tolerantni za druge ideje i filozofije.
Бојим се да обмана има велики обим код вас. Само ти учи "праву историју", до јуче су ти претке набијали на колац због вере, сад ту паметујеш да овде никада није било хришћанства сем тамо неке богумилске секте. Чуј, Римљани били толерантни. Па, ти си поприлично застранио у својој одбојности према хришћанству. У Риму се крили по катакомбама, сад ти тврдиш нешто друго. Тргни се, ако још наде за тебе има.
Хришћани су одбацивали култ
цара, због чега су често били подвргнути дуготрајним и окрутним прогонима од стране царева
Римског царства. Стога су се рани хришћани окупљали у подземљу, по
катакомбама, где је настала и
рана хришћанска уметност. Међу светковинама које су рани хришћани упражњавали у катакомбама, биле су и
гозбе љубави -
Агапе, обичај заједничког дељења храна и пића, што је касније замењено
евхаристијом, која је укључивала симболичну количину
хлеба и
вина.
[7]
Међу првобитним хришћанима није било
манастира,
монаштва нити
пустињаштва, јер тада су сви хришћани упражњавали
моралну строгост, која ће касније постати одлика углавном
монаха (све осим обавезног
целибата).
[5] Верски
симбол раних хришћана је била
риба (грч: Ιχθύς
ихтис), која је коришћена као
акроним за речи: »Исус Христос, Божји Син, Спаситељ.«
Прогони хришћана
Главни чланак:
Прогони хришћана
Римљани су ране хришћане називали
атеистима, безбожницима, због њиховог одбијања да поштују
римске богове и да се клањају
идолима.
[1] Приведеним хришћанима који би одбили да се поклоне римским боговима било је прећено смрћу, на шта су они често би одговарали: „Ви нас можете убити, али нам не можете нанијети зла“.
[8] Коментаришући хришћанска одбијања да по судском наређењу принесу жртву боговима, грчки филозоф
Келс пише: „Ако свако прихвати хришћанско становиште, нестаће владавине закона.“
Мучеништво
Иполита Римског, француска минијатура из 14. века.
Први велики прогон хришћана је започео под царем
Нероном (
54-
68). Године
64. је избио велики пожар у
Риму. Нерон је за подметање пожара који је уништио велики део града оптужио хришћане и започео прогоне против њих. За време овог гоњења, Христови следбеници су разапињани на крст, бацани у
Тибар и предавани дивљим зверима у
амфитеатру, ради увесељавања римских грађана. Међу овим први мученицима налазили су се и апостоли
Петар и
Павле, погубљени
67. године
[9], као и преобраћени римски тамничари
Прокес и Мартинијан, који су их пустили из тамнице. У то време је мученички скончала и
Фотина Самарићанка, након што је преобратила Неронову ћерку Домнину. Хришћани који су били римски држављани кажњавани су одсецањем главе, док су они без грађанског статуса углавном кажњавани спањивањем. Многи хришћани су тада били разапети и живи спаљени у Нероновој башти, као људске буктиње.
[10]
После кратког периода затишија почели су нови прогони за време цара
Домицијана (
81-
96), у којима је, између остлих, живот изгубио и
свети Тимотеј.
92. године је страдао и епископ
Антипа Пергамски, кога су спалили многобожачки становници тог града. У време
Трајана (
98-
117) пострадали су и епископи
Симеон Јерусалимски и
Игњатије Антиохијски, који је бачен
лавовима. За владавине
Антонина Пија (138—161) је
Фелицита Римска, заједно са својих седам синова осуђена на смрт.
Фра Анђелико, Мучеништво
Козме и Дамјана (1438—1440), данас у
париском музеју
Лувр.
Нова већа гоњења покренуо је
Марко Аурелије (161—180), владар филозоф, под утицајем антихришћански настројених
стоика. Најпознатија жртва тог гоњења је био
Јустин Филозоф, који је са групом хришћана погубљен у Риму око
165. одсецањем главе, због чега се назива и Јустин Мученик. Цар
Септимије Север (193—211) је такође био велики прогонитељ хришћана, у чијим прогонима су страдали и старац
Харалампије, епископ у Тесалији, и
Иринеј епископ Лионски.
Александар Север (222—235) је први римски цар који је показао благонаклоност према хришћанима. Царством су кружиле гласине да је поставио кипове
Аврама и
Исуса поред
Сократа и других светих људи у свом дворском светилишту.
[11] Међутим, нижи службеници су прогонили хришћане и без цареве наредбе, па је тада након дугих мука убијена и ђаконеса
Татјана Римска.
Нове свирепе прогоне хришћана покренули су и
Максимин Трачанин (235—238),
Деције Трајан (249—251), у којима је након страшних мука и одсецања груди, убијена
Агата Сицилијска,
Валеријан (253—260), за чије владавине су убијени
Агрипина Сицилијска и
Полијевкт, и
Аурелијан (270—275).
Четрдесет мученика у Севастеји, православна икона.
Највеће прогоне хришћанство је доживело за време
Диоклецијана (284—311) и његових сарадника и савладара, нарочито
Галерија (305-311) и
Максимијана (286-305). Неке од многобројних жртава овог гоњења су: центурион у римској легији
Акакије, заповедник тебанске легије
Свети Маврикије, војник царске гарде
свети Георгије, начелник царске гарде
Свети Себастијан, осамнаестогодишњи
Јулијан Тарсанин, четрнаестогодишњи
Панкратије Римски, крчмар
Теодот Анкирски,
Ардалион Глумац, епископ
Климент Анкирски, лекари
Козма и Дамјан из Киликије, супружници
Јулијан и Василиса, сестре
Агапија, Хионија и Ирина, тринаестогодишња девојчица
Агнија Римска, мученице
Јулијана Никомедијска,
Анастасија Сремска,
Пелагија Тарска,
Доротеја Цезарејска,
Теодосија Тирска и многи други. По свом обиму и суровости ово је било најжешће гоњење које је римска држава покренула против хришћана. Држава је покренула све своје институције да би искоренила и уништила ову веру. Ипак, увидевши сву бесмисленост и узалудност прогона хришћана, цар
Галерије је са самртничке постеље издао
Едикт о прекиду гоњења хришћана, под условом да хришћани буду лојални држави, и да се моле свом Богу за цара.
[9]
Међутим, иако у мањем интензитету, прогони хришћана су и даље настављени, посебно у удаљеним областима царства. Тако је за време цара
Лицинија (308—324) убијен
Свети Власије, епископ Севастије,
316. године, а
320. године је погубљено
четрдесет војника римске легије у Севастији који су отворено исповедали хришћанску веру.
И ти говориш да је огромно море мученика и страдалника измишљена прича. Ако је црква и измислила, нису измишљали пагански историчари потпуно исту причу да би се поклапала са хришћанском. Звучиш као да си разум изгубио. А можда само провоцираш, ко ће знати...
Преобраћење
Православна икона светог Јустина Философа
Јустин је једног дана отишао са пријатељима у амфитеатар да посматра гладијаторске борбе, одржаване у част царских рођендана. Био је запрепашћен кад је усред арене угледао групу осуђеника које су водили дивљим зверима. Смирена храброст којој су ови људи чекали сурово јавно погубљење запањила га је, поготово кад је дознао да су то неписмени људи, хришћани, које је римски сенатор Такит назвао „класом људи омрзнутом због сујеверја“. Јустин је био дубоко потресен, јер је видео како скупина необразованих људи постиже врхунско достигнуће доступно филозофу. Ово достигнуће јесте, по мишљењу Платона и стоика Зенона, човекова способност да смирено прихвати смрт. Док је посматрао, Јустин је схватио да присуствује натприродном догађају, чуду; и да су ти људи на неки начин пронашли велики, непознати извор моћи. Као што је Јустин сазнао касније, њихово запањујуће самопоуздање је проистицало из убеђења да њихова мука и смрт убрзавају Божју победу над снагама зла, оваплоћеним у римском суду који им је изрекао пресуду, и такође, у гледаоцима као што је сам Јустин.[2]
Нешто касније, шетајући пољем близу мора, Јустин је неочекивано наишао на старца који је био члан дотичне заједнице. Најпре је старац питао Јустина о његовим студијама филозофије, али уместо да буде задивљен, као што је Јустин очекивао, старац му је упутио изазов рекавши да му филозофија никад неће донети просветљење. Старац је тим питањем погоди суштину, јер Јустин од филозофије није тражио само интелектуално разумевање света. Разговарајући са старцем, Јустин је увидео да је наишао на процес чију дубину интелект не може схватити. Према старчевим тврдњама, човек мора примити божански дух, силу далеко већу од наше разумске моћи, силу која „осветљава дух“. Стари хришћанин је довео у питање његову главну премису – да људски дух може спознати Бога сопственом снагом. Старац је изразио Јустинову највећу бојазан: да он губи време, да људски дух, без обзира на образовање и капацитет, не може достићи свој циљ, не може сам спознати Бога.[2]
После жучне расправе са старцем и велике унутрашње борбе, Јустин увиђа да су хришћани пронашли приступ огромној, божанској сили, увек присутној, сили коју су на земљу донели хришћански обреди као што је, пре свега, крштење. Пре него што је отишао, старац је младићу наложио:
„Да се молиш, изнад свега, да ти вратнице светлости буду отворене; јер то учење не могу сви схватити и разумети, већ само човек коме су Бог и његов Христ подарили мудрост.“[3]
Јустин никада више није видео старца, али је касније записао:
„Одмах се у мојој души упалио пламен, и обузе ме љубав према пророцима и људима који су пријатељи Христа; и док су ми његове речи одзвањале у глави, увидео сам да је једино та филозофија поуздана и корисна.“[3]
Успостављајући везу са другим „пријатељима Христовим“, Јустин је и сам затражио да постане кандидат за обред крштења. Прешао је у хришћанство у Ефесу. Такође је наставио да подучава филозофији, посебно у Риму, где је настојао да помоћу филозофије Христу приведе образоване пагане.
Учење
Јустин је предавао реторику. Написао је више апологија хришћана које је упутио цару Хадријану.
"Није праведно осуђивати хришћане ради самог имена, а не саслушати њихове разлоге. Хришћани нису атеисти: они поштују Бога Оца, Сина и Светога Духа. Држава нема разлога за страх од њих. Христово царство није од овога света. Рим нема бољих поданика од хришћана. Погледајте на промену њиховог карактера и живота, откад су напустили обожавање лажних богова и демона. Они редовно плаћају порезе, дају сиромасима, клоне се клетви и воле све људе." — Прва апологија
Од његових многобројних грчких списа сачувана су два:
- Прва апологија
- Дијалог са Јудејцем Трифоном, у коме, описивује своје преобраћање у хришћанство.
Јустин филозофију види као „најдрагоценији дар Божји“ који човека поново води Богу. Он сматра да је грчка филозофија прирема за хришћанство, стога није неистинита већ само парцијална. Стварање света, па и рођење Исуса од Бога, објашњава у неоплатонском смислу. Написао је две апологије у којима се служи Платоновим појмовима (Демијург), али и новоплатоничарским појмовима (еманација). Он доказује да хришћанске истине и филозофија имају исти извор - божански логос. Сократов логос, који је Грцима саопштио истину, исти је онај који је просветлио и варваре, задобивши телесни облик човека, Исуса Христа. Тако он многе грчке филозофе (Хераклита и Сократа, на пример) убраја у хришћане. Сократа доживљава као претходницу Исуса, будући да је и он био жртва за истину и да је, као и хришћани, у почетку био проглашен за атеисту. Ипак, филозофима претпоставља пророке који су изнад сваког доказа „достојни сведоци истине“, а њихове речи „једина поуздана и корисна филозофија“. Знање о богу, или истинска филозофија, може да се постигне само откровењем.
Јустин је због античке образованости носио назив „паганина у хришћанском оделу“. Својим настојањем да хришћанство објасни помоћу грчке филозофије, Јустин је претходник александријских теолога.
Смрт
Iustini opera, 1636
Јустин је приведен око 165. године у Риму за време прогона хришћана цара Марка Аурелија. Он је с неколицином хришћана приведен Рустику, римском префекту. Један извештај из црквене историје чува успомену на тај судски процес.[1]
Суђење Јустину Филозофу
Судија: „Сместа да сте исказали поштовање боговима и потчинили се цару!"
Јустин: „Поштујући Христа, никоме не чинимо зло."
Судија: „Које је ваше главно верско начело, јадниче?"
Јустин: „Ми верујемо у једнога Бога и Исуса Христа, Његовога Сина."
Судија: „Где се окупљате?"
Јустин: „Где ко одабере и може. Хришћански Бог није ограничен простором."
Судија: „А где обављате богослужење?"
Јустин: „Код неког Мартина, код Тимиотинског купалишта. А ако би неко дошао к мени, ја бих му саопштавао истине хришћанске вере."
Судија: „Ниси ли ти онда хришћанин?"
Јустин: „Да." Судија: „Мислите ли ви да ћете, ако умрете за Христа, примити награду на небу?"
Јустин: „Не мислимо него знамо."
Судија: „Наређујем вам, да принесете жртву римским боговима!"
Јустин: „Али ни једна часна особа не прелази из побожности у безбожност."
Судија: „Ако не послушате, бит ћете немилосрдно кажњени!"
Јустин: „Учини шта хоћеш. Ми смо хришћани и не приносимо жртве идолима."
Више их нису саслушавали. Рустик је изрекао уобичајну казну мучења и одсецања главе. Након тога, Јустин и његови пријатељи одведени су у мученичку смрт. Заједно са Јустином, погубљени су и Харитон, Харита, Евелпист, Јеракс, Пеон, Валеријан и Јуст.
