Sveto Trojstvo

[Jovan Prezviter]

Ipostasni idiomi jesu karakteristike ili lična svojstva ipostasi

Postoji, dakle, istovetnost prirode, volje i delanja, savršenog i stvarnog u Bogu.

Da, Božanstvo deluje jednom voljom, delom...s tim da je ta ista volja i delanje sasvim neuslovljeni istovetnošću prirode. Možda bih mogao tako reći. Jer "priroda" Božanstva je "Jedna" u smislu Njihove večnosti, savršenstva, svemoćnsoti...no volja je odlika pojedinačnog Lica Božanstva jer ako nema Svoju volju onda nije Lice ili Ipostas. Naravno NJihova volja je po samoj prirodi približna i slična ali identičnost volje i delanja verujem da potpada pod stvar Njihovog usaglašavanja na potpuno dobrovoljnoj osnovi i neuslovljenosti moranja da tako bude..savršena sloboda delovanja ali i savršena sloboda da se se to delovanje usklađuje.

Možda onaj detalj gde Isus pita Oca.."da me mimoiđe čaša ova ali ne moja volja ne go tvoja neka bude"..možda je pravi primer kako to deluje. Isus je svoju ljudsko-božansku prirodu podredio Očevoj volji premda je mogao i drugačije verujem.

No, da se otkloni svaka sumja da Isus nije želeo time da nas spase..ne nikako..nego je Isus ovim pitanjem samo pokazao da je odnos između Božanstva neiznuđen i neuslovljen ali ipak savršen i usklađen a sa druge strane Isus kao čovek pita ima li još neki način da se Misija okonča..ne dakle da se odustane od Misije spasavanja već da li postoji drugi način. Očevo ćutanje jeste potvrda da je to jedini način.

To je i princip kako stvorenja mogu i treba da sadejstvuju sa Bogom..ne zato što su uslovljena da tako moraju već svojom slobodnom voljom i apsolutnim pravom na nju.

Tri Lica poseduju istu prirodu, jednako i savršeno - zato Trojica ne znači trobožanstvo (triteizam), ili tri različite božanske prirode, nego tri sajedinosuštne Ipostasi. Istu prirodu poseduju i upotrebljavaju potpuno i ravno sva Tri Lica, ali svako na svoj način.

Posedovanje iste prirode ukazuje na ovo gore što navedoh...da imaju odlike Božanske tj. besmrtnost, svaršenstvo itd...ali ona pak ne ukazuje kakvog je oblika odnos među Njima u smislu imaju li oni neka različita Lična svojstva koja se pre svega ispoljavaju kroz slobodnu volju.

Upravo ovaj način ukazuje na svojstvenost svake Ličnosti. Oni i pored toga što su "Jedno" ili Jedan Bog imaju svoje lične karaktreristike različite jedno od drugog. Mislim da bi moglo biti tako.

Nastaviću...

 

[DarthShone]

Možda onaj detalj gde Isus pita Oca.."da me mimoiđe čaša ova ali ne moja volja ne go tvoja neka bude"..možda je pravi primer kako to deluje. Isus je svoju ljudsko-božansku prirodu podredio Očevoj volji premda je mogao i drugačije verujem.

Da bi se ovaj deo Biblije, konkretno taj redak razumeo, mora se uzeti u obzir da je pod jedan, da se Isus obraća Ocu kao čovek, i u ime čoveka. Dakle, moli u ime čoveka da ga muka mimoiđe, iako zna da je to nemoguće. Ispunjava ono što je Adam trebao da uradi umesto što je poslušao Evu i krivicu posle toga bacao na nju, a ona na zmiju, iako na sebi, u svojoj Ljudskoj prirodi nema greha. Da je uradio drugačije, ponovio bi Adamovu neposlušnost, a onda bi satana bio pobednik, i spasenja, pomirenja Čoveka i Boga ne bi ni bilo. A kako je Boga nemoguće pobediti, posledice toga bi bile strašne.

Sećaš se reči na Krstu? Prvo kao čovek vapi "Eloi Eloi lama sabahtani?", da bi zatim rekao kao Sin "Oprosti im Oče, ne znaju šta čine" moleći za milost prema čoveku, a onda sve završava, ispunjavajući sve, glasom Svesilnog: "Svršeno je".

 

[Jovan Prezviter]

Da bi se ovaj deo Biblije, konkretno taj redak razumeo, mora se uzeti u obzir da je pod jedan, da se Isus obraća Ocu kao čovek, i u ime čoveka. Dakle, moli u ime čoveka da ga muka mimoiđe, iako zna da je to nemoguće. Ispunjava ono što je Adam trebao da uradi umesto što je poslušao Evu i krivicu posle toga bacao na nju, a ona na zmiju, iako na sebi, u svojoj Ljudskoj prirodi nema greha. Da je uradio drugačije, ponovio bi Adamovu neposlušnost, a onda bi satana bio pobednik, i spasenja, pomirenja Čoveka i Boga ne bi ni bilo. A kako je Boga nemoguće pobediti, posledice toga bi bile strašne.

Sećaš se reči na Krstu? Prvo kao čovek vapi "Eloi Eloi lama sabahtani?", da bi zatim rekao kao Sin "Oprosti im Oče, ne znaju šta čine" moleći za milost prema čoveku, a onda sve završava, ispunjavajući sve, glasom Svesilnog: "Svršeno je".

Obraća se kao Čovek svakako, mada smatram da je i u ovom slučaju Njegova Božanska priroda takođe prisutna. Ali mnogi tumači ovde smatraju da su Isusove reči u kontradiktornosti sa Njegovm Misijom jer ne poznaju smisao ovih reči. Isus i kao Čovek i kao Bog apsolutno postavlja pitanje koje je sasvim logično...naravno kao čovek u neznanju i neizvesnosti a kao Bog u kontekstu isticanja slobodne volje tj. da Božanstvo Isusa Hrista može da uradi i drugačije tj. da odluči i drugačije. No, svakako ovde se pokazuje dobrovljna potčinjenost Očevoj volji u planu čovekovog spasenja.

Naravno, Isus ne bi uradio drugačije od onoga kako je potrebno i kako su Otac, Sin i Duh Sveti planirali spasenje čoveka. Isusovo pitanje je u kontekstu potvrde nama pre svega i svedočenje za nas da nema drugog puta i načina osim da Sin Božiji da svoj život za čoveka. E upravo onda se mi trebamo pitati da li smo svesni težine greha i posledice koje je on proizveo kada je Sin Božiji morao stradati i da niko drugi nije mogao otkupiti greha do Sin Božiji. Takođe se možemo pitati da li smo mi dostojni onda Njegove žrtve koju je dao za nas.

Tako da Hristos nikako ne bi učinio drugačije već je ovaj razgovr između Oca nebskog i Sina Božijeg u tom kontekstu..našeg razumevanja stvarnosti greha i njegovih strašnih posledica.

No, meni je ovo poslužilo u kontekstu dodatnog razumevanja slobode Božijeg Sina Isusa Hrista tj. Njegove slobode i nezavisnosti koju ima kao Bog ali koju uvek koristi u skladu sa voljom Oca neusiljen i neuslovljen.

Naš Bog je zaista veličanstven.

 

[DarthShone]

Naš Bog je zaista veličanstven.

Ima li drugog? Nema.

Ljudsko neshvatanje Trojičnosti Boga, nepoznavanje nekih osnovih činjenica o jezicima na kojima su pisane knjige Biblije i još mnogo drugih stvari utiče na to da se pojavljuju kojekakva mišljenja ili čak negacije Trojstva. A Trojstvo imaš, ne pod tim terminom, još nma prvim stranicama Biblije.

Otac odlučuje da stvara, Sveti Duh lebdi nad Vodama haosa, i onda Glas koji sve stvara. Pa zatim dani (koji nisu dani u ljudskom poimanju, zemaljskom poimanju, no o tome drugi put), i reči pred kraj šestog "dana", "načinimo čoveka po svojoj slici (liku)". množina.

 

[Jovan Prezviter]

Otac je izvor božanstva (αρχη) nerođen i neuzrokovan, načelo sasuštastvenosti i neuzrokovani početak delanja; Sin ima egzistenciju od Oca "rađanjem" od večnosti, a preko Duha Svetoga prima ljudsko telo i javlja se u svetu; Duh prima egzistenciju od Oca "ishođenjem", ali je dat, poslat i manifestuje se preko Sina. "Treba sa pobožnošću da ispovedimo nerođenost, rođenost i ishođenje, tri lična svojstva, nepokretnih i nepromenjivih Lica Presvete Trojice:

Dakle, mogli bismo reći da se ta lična svojstva odlikuju pre svega u ovom poreklu "pojavnosti" ili "projavnosti" Lica Presvete Trojice. Mogli smo se pitati da li je ova "pojavnost" Tri Lica zapravo njihovo jedino svojestvo ili da li se oni zaista jedino tako manifestuju ili je to samo jedan od oblika manifestovanja koja je pre svega u kontekstu stvaranja stvarstva pa je u tom kontekstu "sin rođen od Oca" ili Duh da "proizilazi" od Oca.

Evo i zašto. Ako pogledamo recimo izveštaj o stvaranju svega (panta) u Jovanovom jevanđelju tj. Jovan 1,1:" U početku beše Reč, i reč beše u Boga i Bog beše reč". Ovde pronalazimo koncept "rađanja Reči" ili "rađanja Sina Božijega". Bog je izgovorio Reč i ona je sve stvorila. Njena pojavnost je ovde vezana za izgovor kada je Bog izgovara. Pošto je ona pre svega jasno je da je u tom kontkstu "večna" jer je pre svega i to je kontekst "rađanja Reči" u večnosti.

Međutim, u kom kontekstu? U kontekstu stvaranja. Međutim, izvan ovog konteksta možemo otići logički dalje i pitati se a šta je bilo sa Rečju pre svakog stvaranja ili predvečnosti? Reč očigledno nije bukvalno "rođena" u trenutku kada je Bog izgovara. Ona "beše" kako kaže sv. Jovan Bogoslov ili "obitavaše" u Bogu..ona je postojala i izvan Božijeg izgovora te reči. Ona je tu stalno od večnosti tj. od kada je sam Bog Otac. Ona je samo u trenutku početka stvaranja izgovorena ali ona je Bog i samim tim večna nenastala da tako kažem ni u predvečnosti ni u večnosti već je oduvek bila i postojala i kada nije izgovorena još ni jednom.

Da li onda možemo izvući zaključak da je ovo formacija odnosa tj. večnog odnosa između Boga Oca i Isusa Hrista? Mislim da ne, jer ona ima jedan specifičan kontekst a on je vezan za stvaranje i tim odnosom je nama stvorenjima predstavljen taj odnos da bismo imali u vidu na koji način je Bog stvarao ili još bolje da bi se nama slikovito opisao odnos Stvoritelj-stvorenje...to je dakle samo u kontekstu poretka stvaranja ali ne i nezavisno od stvaranja. Taj odnos između Oca i Sina i Duha Svetoga svakako je drugačiji van tog konteksta...on ide u pravcu potpune jednakosti i slobode sva Tri Lica Božanstva kao što i jeste.

Dakle ovo je kontekst stvaranja i kontekst spasenja a ne konačni odnos Lica Božanstva. Ono je svakako nama nepojmljivo ali je zasnovano na nezavisnosti i slobodi.

 

[Jovan Prezviter]

Pa zatim dani (koji nisu dani u ljudskom poimanju, zemaljskom poimanju, no o tome drugi put), i reči pred kraj šestog "dana", "načinimo čoveka po svojoj slici (liku)". množina.

Ovde se slažem sve osim ovoga za dane stvaranja smatrajući ih doslovnim jer ima zaista mnogo argumenata za doslovnost dana ali opet da ne odemo u drugu temu. I rani crkveni oci to i te kako potvrđuju ali pre svega Biblija.

Svakako nema drugog veličanstvenog osim Boga.

 

[Servius Tullius]

„Ми смо видели и проповедамо кратко и просто богословље Тројице,

од Светлости — Оца

примивши Светлост — Сина

у Светлости — Духу“

свети Григорије Богослов

 

[DarthShone]

„Ми смо видели и проповедамо кратко и просто богословље Тројице,

од Светлости — Оца

примивши Светлост — Сина

у Светлости — Духу“

свети Григорије Богослов

Nema jasnijeg i taćnijeg opisa Onoga Koji Jeste, koji je Svet, Svet, Svet, Gospod Bog, svedržitelj. puna su nebesa i zemlja Slave Njegove.

 

[Jovan Prezviter]

Delatnost "van" Boga, to jest stvaranje, spasenje i osvećenje jesu zajedničko delo Svete Trojice, ali je ono podeljeno među Trima Licima: stvaranje se pripisuje Ocu, Koji je sve stvorio Svojom voljom, kroz Sina, u Duhu Svetome; iskupljenje, Sinu, Koji se ovaplotio preko Duha Svetoga, poslušavši Oca; osvećenje, Duhu, Koji dolazi od Oca, na molbu Sina. U činu stvaranja Otacje izvor, Sinje granica, Duhje postojanje.

Možemo tako i reći..upravo to. "Stvaranje", zatim "Spasenje" i zatim "Osvećenje" su tri veoma bitne odlike Božijeg delovanja u pogledu stvarstva. Zaista se mogu pripisati ova dela svakoj od Tri Ličnosti kao možda dominantna u Njihovom delovanju ali kao što smo mogli konstatovati...ovo delovanje u ovim pravcima jeste kontekstualizovano u kontekstu stvarstva jer se i kaže u uvodnom tekstu Sinaita:"stvaranje, spasenje i osvećenje jesu zajedničko delo Svete Trojice". Svi ovi izrazi su povezani sa stvaranjem, spasenjem ili osvećenjem stvarstva.

Međutuim, ako izuzmemo stvarstvo videćemo da osvećenje, spasenje ili stvaranje (stvaralačka radnja) nema nikave konotacije na "nestvorarstvo"..pa tako i ovi odnosi u Božanstvu ne moraju imati ovakve konotacije.

 

[Servius Tullius]

Dakle, mogli bismo reći da se ta lična svojstva odlikuju pre svega u ovom poreklu "pojavnosti" ili "projavnosti" Lica Presvete Trojice. Mogli smo se pitati da li je ova "pojavnost" Tri Lica zapravo njihovo jedino svojestvo ili da li se oni zaista jedino tako manifestuju ili je to samo jedan od oblika manifestovanja koja je pre svega u kontekstu stvaranja stvarstva pa je u tom kontekstu "sin rođen od Oca" ili Duh da "proizilazi" od Oca.

Evo i zašto. Ako pogledamo recimo izveštaj o stvaranju svega (panta) u Jovanovom jevanđelju tj. Jovan 1,1:" U početku beše Reč, i reč beše u Boga i Bog beše reč". Ovde pronalazimo koncept "rađanja Reči" ili "rađanja Sina Božijega". Bog je izgovorio Reč i ona je sve stvorila. Njena pojavnost je ovde vezana za izgovor kada je Bog izgovara. Pošto je ona pre svega jasno je da je u tom kontkstu "večna" jer je pre svega i to je kontekst "rađanja Reči" u večnosti.

Međutim, u kom kontekstu? U kontekstu stvaranja. Međutim, izvan ovog konteksta možemo otići logički dalje i pitati se a šta je bilo sa Rečju pre svakog stvaranja ili predvečnosti? Reč očigledno nije bukvalno "rođena" u trenutku kada je Bog izgovara. Ona "beše" kako kaže sv. Jovan Bogoslov ili "obitavaše" u Bogu..ona je postojala i izvan Božijeg izgovora te reči. Ona je tu stalno od večnosti tj. od kada je sam Bog Otac. Ona je samo u trenutku početka stvaranja izgovorena ali ona je Bog i samim tim večna nenastala da tako kažem ni u predvečnosti ni u večnosti već je oduvek bila i postojala i kada nije izgovorena još ni jednom.

Da li onda možemo izvući zaključak da je ovo formacija odnosa tj. večnog odnosa između Boga Oca i Isusa Hrista? Mislim da ne, jer ona ima jedan specifičan kontekst a on je vezan za stvaranje i tim odnosom je nama stvorenjima predstavljen taj odnos da bismo imali u vidu na koji način je Bog stvarao ili još bolje da bi se nama slikovito opisao odnos Stvoritelj-stvorenje...to je dakle samo u kontekstu poretka stvaranja ali ne i nezavisno od stvaranja. Taj odnos između Oca i Sina i Duha Svetoga svakako je drugačiji van tog konteksta...on ide u pravcu potpune jednakosti i slobode sva Tri Lica Božanstva kao što i jeste.

Dakle ovo je kontekst stvaranja i kontekst spasenja a ne konačni odnos Lica Božanstva. Ono je svakako nama nepojmljivo ali je zasnovano na nezavisnosti i slobodi.

Jedini način na koji se mi možemo izraziti o Sv. Trojici je kroz antinomije i to samo u smislu verskih dogmi ili načela koji su nama spoznajno prihvatljivi kao dovoljan razlog no ne i same Istine koje bi se ticale Božije suštine.

Odnosi izmedju Ipostasa su uvek SADA u kojem JESU, neograničeni bilo kojim našim konceptom ili predstavom o vremenu, svevremenu, odsustvu vremena...

"U izvesnom pogledu Bog i ono što je božansko mogu se poznati; u drugom pogledu ne mogu se poznati. Može se poznati kroz ono što je oko Njega; ali se ne može poznati u onome što je On sam."

Sveti Maksim Ispovednik

1,1:" U početku beše Reč, i reč beše u Boga i Bog beše reč".

Nije početak stvaranja no početak večnosti, ako može tako da se kaže sledstveno onom što sam napisao prethodno.

Jer večnost je nastala kada je Sin rodjen a večnost nije ograničena stvaranjem, obrnuto je, ona mu prethodi.

Stvaranje je bitak, egzistencija, postojanje... nije Reč-Logos. Ona, REČ, nam je nedokučiva, nesaznajna, nespoznajna.

„I reče Bog: Neka bude svetlost. I bi svetlost...” To je početak stvaranja. Projavljivanje Božanske energije.

„I bi svetlost...” je ujedno i poslednja granica do koje naša spoznaja IKADA može dospeti.

O toj svetlosti govori Grigorije Palama nazivajući je Tavorskom

„Ova svetlost nije Božanska suština, jer je ona nedokučiva i nepojmljiva; ona nije anđeo, jer nosi znamenje Gospoda. Ona ponekad čini da čovek izađe iz tela, i ne odvajajući ga od njega, uzdiže telo do nesagledivih visina. Ponekad, pak, preobražava telo, unoseći u njega svoju krasotu, dok na čudesan način ova svetlost koja obožuje telo ne postane vidljiva i telesnim očima. Takav beše veliki Arsenije u isihastičkoj borbi; sličan njemu, Stefan, dok su ga kamenovali i Mojsije kada je sišao sa gore.”

— Grigorije Palama, Trijade u odbranu isihasta

Kroz Božanske energije stvoreno i tvarno nastaje i menja se.

Ipostasi se kroz njih projavljuju i koriste ih ali one same nisu Ipostasi, čovek ne može spoznati suštinu Božiju ali Božansku energiju može posredovati iskustveno.

„Pošto je Bog sveprisutan u svakoj od Božanskih energija, dajemo mu ime za svaku od njih, iako je jasno da ih on sve nadilazi. Budući da ima mnoštvo Božanskih energija, kako onda Bog potpuno obitava u svakoj od njih bez ikakvog deljenja; kako bismo mu mogli dati ime i kako bi se on projavljivao, zbog nerazdeljive i natprirodne jednostavnosti, da on ne prevazilazi sve ove energije?“

— Grigorije Palama, Trijade u odbranu isihasta