Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Istorijat i rasprostranjenost Majoran je poreklom iz Severne Afrike. Bio je poznat kod starih Egipćana, Grka, Rimljana. Proširen je po Sredozemlju i Južnoj Evropi.
Botaničke i morfološke karakteristike Majoran je, uglavnom, jednogodišnja biljka, ali u veoma toplim krajevima traje dve i više godina. Raste u formi maloga grma visine 20cm-1m. Stabljika je četvorougaona, razgranata. Listovi su maleni, do 3cm dugi, eliptični, celovitog ruba, sive boje, baršunasti i s kratkorn peteljkom. Cvetovi su beli ili bledoružičasti, a razvijaju se u pršljenastim cvastima. Miris majorana je jako aromatičan i prepoznatljiv, a ukus topao, malo gorak.
Hemijski sastav Majoran sadrži eterično ulje (0,7-3,5%), proteine (14,3%), celulozu (22,1%), pepeo (6,3-24,0%), tanin, gorke materije i dr. Etrično ulje je žuto ili žutozelenkasto, sasvim posebnog, blagog i aromatičnog mirisa. Sadrži 1,8-cineol (0,1-58,0%), terpinen-4-ol (10,9-30,0%), terpinolen (13,0-19,0%), kao i γ-terpinen, terpinol, linalol, β-kariofilen, timol i dr.
Lekovitost Za lek se upotrebljavaju cvetovi i cela biljka majorana.
Majoran ublažava glavobolju i povoljno deluje na nervni sistem. Eterično ulje se koristi za masažu gihta, protiv reumatizma, ukočenih zglobova nakon duže bolesti, kod napornih fizičkih aktivnosti, otvrdnuća žlezda ili kvržica na grudima. Čaj od majorana izvanredno pomaže u lečenju crevnih grčeva kod dece. Jači čaj koristi kod odraslih osoba za lečenje žutice, teškoća s jetrom, sluzi u grudima, nadutosti i poremećene funkcije želuca. Odlikuje se antioksidativnim dejstvom. Spolja se daje u obliku lekovite masti ili alkoholature kao nervinum, protiv zapaljenja kože i za lečenje rana.
Upotreba Majoran ima primenu u prehrambenoj industriji i u kulinarstvu. Koristi se za začinjavanje salata, mesa i jela od živine i od divljači.
Narodna imena Babina duša, mažuran, majuran mirišljavak, majeran, mačurana, mazurana, sanseg. Izvor: DIjetalna ishrana
Istorijat i rasprostranjenost Mirođija je poreklom sa Bliskog i Srednjeg istoka, a uzgaja se u južnim krajevima Evrope. Ova začinska biljka uspeva i kao samonikla; raste u šumama i šikarama, po međama, od ravničarskih do brdskih regiona.
Botaničke i morfološke karakteristike Mirođija je jednogodišnja biljka s tankim, vretenastim korenom. Stabiljka je uspravna, okrugla, izbrazdana i šuplja, visine i do 1,20m. Listovi su 3-4 puta perasto razdeljeni. Donji listovi stabljike imaju šuplje peteljke, a gornji su sedeći. Na vrhu stabljike nalaze se sitni cvetovi, izrazito žute boje. Cela biljka i plod imaju svojstve, prijatan, aromatičan miris i ukus.
Hemijski sastav Zreli plodovi mirođije sadrže 3-4% eteričnog ulja, 15-20% masnog ulja, oko 18% azotnih jedinjenja i oko 6% pektina. Sveže lišće mirođije je bogato kalcijumom (1784 mg/100g) i kalijumom (3308 mg/100g), a sveže seme sadrži manje kalcijuma (1516 mg/100g) i dvostruko manje kalijuma (1186 mg/100g).
Kvantitativno dominantan sastojak eteričnog ulja mirođije je limonen (do 70%), a zatim karvon (oko 30%). Sastav eteričnog ulja mirođija, između ostalog, kao i kod ostalih začina, zavisi i od varijeteta te biljke. Kod var. Dulce koncentracija limonena je 50-80,0%, dok je kod varijeteta var. Vulgare 40-68,0%, a slično je i u pogledu kvalitativnog i kvantitativnog sastava unutar jednog varijeteta zavisno od niza vanjski faktora u toku uzgoja. Eterično ulje je skoro bezbojna, lako pokretljiva tečnost intenzivnog i prijatnog mirisa na mirođiju.
Lekovitost Plod mirođije se, na žalost, vrlo malo koristi, iako je plod daleko lekovitiji od listića. Lekovit je zreo plod, ređe vrhovi grančica u cvetu.
Mirođija je dobar antispasmolitik, baktericid, karminativ, digestiv, hipotensiv, stimulant, stomahik. Deluje protiv upala, bakterija, protiv nadimanja. Poboljšava rad želuca, smanjuje arterijski pritisak, poboljšava laktaciju, stimuliše apetit. Primenjuje se kod bubrežnih bolesti, upale mokračne bešike, nesanice, hipertenzije, upale disajnih puteva. Za prevenciju gripa preporučuje se žvakanje semena mirođije. Umiruje kolike. Ovaj začin povoljno utiče na povećanje LDL-holestrol i na redukciju HDL-holesterola.
Upotreba Mirođija ima primenu u prehrambenoj industriji i u kulinarstvu, naročito u pripremi jela sa povrćem i raznih salata i sosova.
Narodna imena
Anita, dil, kopar, koper, kopra, kopr, kopric mirodija, mirodija, smrdilj, mirudija, slatki janež.
Izvor: Dijetalna ishrana
Domovina morača je Južna Evropa. Raste divlje i poludivlje svuda oko Sredozemnog mora.
Botaničke i morfološke karakteristike Morač je dvogodišnja ili višegodišnja biljka šuplje i razgranate stabljike visine do 2m. Koren je mesnat. Stabljika je valjkasta, razgranata. Listovi su plavkastozeleni, višestruko perasto razdeljeni, igličasti i tanki kao konac. Morač liči na mirođiju, ali je krupniji. Cvasti su udružene u guste, velike štitove na vrhu stabla i ogranaka. Cvetovi su žuti. Plodovi su duguljasti, rebrasti i malo spljošteni. Plod ima dve semenke. Ovaj začin ima intenzivan i veoma prijatan miris, vrlo aromatičan, slatkast ukus. Lošije vrste poznaju se po ljutom i gorkom ukusu i manje prijatnom mirisu.
Hemijski sastav Morač sadži 2-6% eteričnog ulja, 20% masnog ulja i slobodnih masnih kiselina, 42,3% ugljikohidrata, 18,5% celuloze, 9,5% proteina, kalijum, kalcijum, sumpor, fosfor i dr. Količinski dominantna komponenta eteričnog ulja morača je trans-anetol (28,9-74,7%), a značajna je i koncentracija limonena (30,9-55,0%), fenona (0,1-25,0%), α-pinena (0,6-15,0%), fenilacetata (2,4-5,6%), i dr. Anetol daje ulju, a time i celoj biljci, sladak ukus i prijatan, blag miris na anis.
Lekovitost Lekoviti delovi morača su koren, cela biljka i seme.
Morač deluje kao aperitiv, antiinflamatorik, antimikrobial, antiseptik, karminativ, depurativ, diuretik, espektorans, laksativ, stimulant cirkulacije, stomahik, tonik, afrodizijak, antireumatik. Ima i važnu profilaktičku moć. Nosilac lekovitosti je mirisno eterično ulje, uglavnom anetol.
Upotreba Morač se koristi u prehrambenoj (proizvodnji alkoholnih pića-mastika, anasolija, uzo) i farmaceutskoj industriji i u kulinarstvu.
Narodna imena Anason, divlja mirođija, komorač, kopar, koromač, mirođija krupna, morač, morača, pitomi morač, razijan, sladki aniš, sladki janež, sladki januš, slatki kopar, slatki morač. Izvor: Dijetalna ishrana
Istorijat i rasprostranjenost Domovina ovog začina su Molučka ostrva, Java, Kalimanan, Sumatra. Smatra se da je u I veku n. e. Plinije opisao muskatni oraščić. Arapi su u VI veku doneli ovaj začin u Konstantinopolj, a od XII veka je poznat i u Evropi. Francuzi su tek u 1770. godine preneli nekoliko sadnica na ostrvo Mauricijus. Uzgaja se u Zapadnoj Indiji, Brazilu, Africi i u postojbini.
Botaničke i morfološke karakteristike Muskatni oraščić je plod tropskog drveta visokog 10-20m. Lišće mu je kožnato, duguljasto, tamnozelene boje. Cvetovi su mali, bledožuti. Plodovi su narandžastožuti, slični breskvi. Unutar njega su dva začina: muskatni oraščić i muskatni cvet. Sazrevanjem ploda mesnati deo puca i vidi se semenska ovojnica, koja obuhvata smeđu koru u kojoj se nalazi seme ploda, odnosno muskatni oraščić. I macis i seme koriste se kao veoma atraktivni začini. Muskatni oraščić je jajastog oblika, dužine 2-3cm i prečnika 1,5-2cm. Površina mu je mrežasto naborana. Prijatnog je mirisa, a ukusa ljutkastog. Hemijski sastav Semena jezgra muskatnog oraščića sadrži 5-15% eteričnog ulja, 47,8% ugljikohidrata, 30-40% lipida, 20-30% skroba i amilodekstrina, fitosterole, smole, bojene pigmente, saponozide, azotne i druge materije, a macis (odstranjeni arilus) 6-10% eteričnog ulja, 3-4% ukupnog šećera i drugih organskih materija.
Eterično ulje sadrži veliki broj komponenti, a kvantitativno dominantna je sabinen (43,0- 50,7%), a u značajnoj koncentraciji su: α-pinen (13,2-19,9%), β-pinen (8,0-18,8%) i terpinen-4-0l (4,7-17,8%).
Lekovitost Muskatni oraščić je analgetik, antioksidant, antireumatik, antiseptik, antispazmolitik, afrodizijak, karminativ, digestiv, prostaglandin inhibitor, tonik. Olakšava varenje, deluje protiv diareje i mučnine, a ima i antidepresivno dejstvo. Preventivno deluje na sprečavanje akumulacije holesterola, fosfolipida i triglicerida, a time i na hiperholesterolemiju i aterosklerozu. Odlikuje se i inflamotornim delovanjem. Preporučuje se za poboljšanje apetite, cirkulacije, za lečenje reumatizma, za eliminaciju umora i iznemoglosti.
Upotreba Muskatni oraščić se upotrebljava u prehrambenoj, farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji i u kulinarstvu za pripremu raznovrsnih poslastica.
Istorijat i rasprostranjenost
Nana je bila poznata 1.000 godina pre nove ere u starom Egiptu. Koristili su je u medicinske svrhe stari Egipćani, Grci i Rimljani. Raste kao samonikla biljka u Centralnoj i Južnoj Evropi. Kao kultura uzgaja se u Severnoj Africi, Evropi, Zpadnoj i Centralnoj Aziji.
Botaničke i morfološkekarakteristike
Nana je trajna, zeljasta biljka, a raste kao divlja i pitoma. Stabljika nane je visoka do 50cm, razgranata, četrovouglasta i dlakava. Stabljika, lisne drške i nervi su modroplavi ili ljubičastocrvenkasti, naročito u proleće kad biljka niče iz zemlje. Listovi su dugački 3-9cm, jajasto kopljasti, tanki, s gornje strane tamnozeleni, a s donje svetlozeleni. Lisne drške su dugačke do 1cm. Po obodu su nejednako zupčasti. Cvetovi su sitni, ljubičastocrveni i udruženi u višespratne pršljenove na gornjem delu stabljike i ogranaka. Nana ima intenzivan, prijatan miris, naročito list, koji sadrži najviše eteričnog ulja.
Hemijski sastav
Osim eteričnog ulja svojstvenog, prijatnog mirisa, koje osvežava i hladi, zbog prisutnog mentola, u listu ima ugljikohidrata (8%), proteina (4,8%), tanina, gorkih i drugih korisnih sastojaka. Komponente eteričnog ulja su: mentol, menton, isomenton, mentil acetat, mentofuran, trans-karveol, α-terpinen, limonen, pulegon, cineol, β-kariofilen i dr. Zavisno od podneblja kvantitaivno učešće pojedinih komponenata u eteričnom ulju nane je u širokom dijapazonu; sadržaj mentola na području Irana je 3,6%, a u regiji Severne Indije 64,0%.
Lekovitost
Lekoviti delovi sulistovi, ali i cela biljka. Nana je delotvorna kao analgetik, antimikrobial, antiseptik, antispasmolitik, antiviral, astringens, karminativ, kordial, ekspektorans, febrifug, hepatik, nervin, stomahik. Deluje kao lek protiv nadimanja i grčeva, protiv otežanog varenja, deluje umirujuće na nervni sistem, potpomaže lečenje žuči. Nanino ulje ima slaba anestetička svojstva i prijatan miris, koji osvežava, zbog čega se upotrebljava i protiv gađenja i povraćanja. Rastvor eteričnog ulja u etanolu upotrebljava se spolja protiv bolova, koji su posledica neuralgije, reumatizma i prehlade. Mentol blago iritira nerve u koži, pri tome lako isparava i zbog toga hladi.
Upotreba
Nana se upotrebljava u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji, za izradu kozmetičkih preparata i u kulinarstvu.
Narodna imena Bela nana, dimljus, janješka metica, ljuta nana, merka, metva, metvica, nane, nanejag, paprena metva, paprena metvica, paprena nana, pitoma nana, poprova meta, crna nana. Izvor: Dijetalna ishrana
Istorijat i rasprostranjenost
Origano je pominjao Plinije kao odlično sredstvo za poboljšanje varenja. Poznavali su ga stari Egipćani i koristili za lečenje i dezinfekciju. Origano uspeva u mediteranskim i evropskim zemljama umerene klime.
Botaničke i morfološke karakteristike
Origano је višegodišnja, zeljasta biljka, sa horizontalnim rizomom, aromatičnog mirisa i ukusa. Stabljika pri osnovi delimično leži na zemlji, a ostalim delom je uspravna, visoka 20-80cm, tamnozelena, često ljubičasta do mrka. Listovi su sa lisnom drškom. Liska je jajasta, na licu i na naličju sa utisnutim žlezdama. Jedan do tri cveta, složeni u grupe, zajedno grade cvasti u vidu metlice. Čašica je zvonasta sa pet trouglastih zubaca. Krunica je svetlo do tamnocrvena, katkada prljavobela. U mediteranskom području raste više divljih vrsta, pod zajedničkim nazivom-origami, s pretežno belim cvetovima.
Hemijski sastav
Origano sadrži 0,3 do 4,0% eteričnog ulja, ugljikohiodrate (53,9-64,4%), celulozu (11-15%), proteine (11-11,7%), lipide (6,4-10,2%), minerale i vitamine. Bogat je u kalcijumu (1576-1700 mg/100g), manganu (4667 mg/100g) i kalijumu (166-1700 mg/100g), a sadrži i značajnu koncentraciju vitamina A (6903 mg/100 g) i vitamina E (1690 mg/100g). Kvantitativno dominantna komponenta eteričnog ulja origana je timol (do 65,7%), zatim karvakol (do 42%) i γ –terpinen (do 33,14%).
Lekovitost
Ovaj začin je dobar sedativ, sekretolik, karminativ, digestiv, stomahik, analgetik, antireumatik, antispasmolitik, antitoksik, antiviral, baktericid, diaforetik, diuretik, ekspektorans, febrifug, fungicidal, rubefaciens, stimulant. Jak je antiseptik, a njegovo eterično ulje (5%) u tinkturi od ruzmarina upotrebljava se za utrljavanje spolja u lečenju reumatizma i obolelih zglobova.
Upotreba
Koriste sevrhovi grančica u cvetu nakon sušenja i usitnjavanja, u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji i u kulinarstvu u jelima od testa i mesa.
Narodna imena
Vranilova trava, crnovrh, mravinac, džodžan, bakina dušica, vranilovka. Izvor: Dijetalna ishrana
Istorijat i rasprostranjenost Paprika je poreklom iz Srednje i Južne Amerike. Najstariji istorijski podaci o proizvodnji paprike pronađeni su u Peru-u. Pronađene su gravure plodova paprike i posude sa njenim plodovima od pre više hiljada godina.
U Evropu je paprika preneta u XVI veku; prvo je gajena u Portugaliji, a zatim se brzo proširila i u ostalim evropskim državama. U Srbiju je paprika preneta u XVII veku.
Danas su najveći proizvođači paprike u Aziji, Evropi i Americi.
Botaničke i morfološke karakteristike Paprika je jednogodišnja, a u tropskim krajevima višegodišnja, zeljasta biljka. Ima jako razgranat i žiličast koren. Stablo je razgranato visine 30cm-1m, a može dostići i 2m. List je gladak, jajast sa zašiljenim vrhom, svetlo do tamnozelene boje. Veličina lista je u korelaciji sa veličinom ploda.Cvet je dvopolan, izrasta pojedinačno, a nalazi se u pazuhu lista. Bele je do žućkaste, vrlo retko ljubičaste boje. Plod paprike je šuplja bobica različite veličine. Oblik ploda je kupast ili loptast. Boja paprika može da bude: bela, bledožuta, žuta, žutozelena, tamnozelena, narandžasta, svetlocrvena i tamnocrvena. Seme paprike je pljosnato, bubrežastog oblika, tanko, glatko i bledožute boje. Hemijski sastav Hemijski sastav paprike obuhvata: ugljene hidrate, proteine, masti, eterična ulja, mineralne materije, celulozu, karotine, vitamine. Od ugljenih hidrata najviše sadrži šečere iz grupe monosaharida i disaharida. Glukoza čini 90-98% sadržaja monosaharida. Količina eteričnih ulja zavisi od koncentracije prisutnih alkaloida. Od vitamina paprika sadrži značajne količine vitamina C (100-300 mg/100g), vitamina B1 (60 mg/100g) i vitamina B2 (30 mg/100g). Sadrži i vitamin A, B6, E, pantotensku i nikotinsku kiselinu, vitamin H. Vitamin A je u formi provitamina kao β-karotin i kriptoksantin. Bogat sadržaj mineralnih materija ukazuje na visoku fiziološku vrednost paprika u ishrani ljudi; najviše sadrži kalijuma (150-250 mg/100g), fosfora (20-46 mg/100g) i dr. Pored makroelemenata paprika sadrži i važne mikroelemente: baker, cink, kobalt, mangan i dr.
Lekovitost Lekovitost paprike potiče od kapsaicina; deluje antiseptički, u probavnom sistemu sprečava razvoj bakterija trulenja, poboljšava apetit i varenje hrane (pospešuje lučenje želudačnog soka). Pozitivno utiče na sluzokožu creva i njihovu peristatiku. Povećava nivo histamina u krvi, čime podiže imunitet organizma posebno prema reumatskim obolenjima. Utiče na površinsku kapilarnu cirkulaciju zbog prisutnosti jedinjenja citrina; povećava se elastičnost i propustljivost kapilara, što je korisno u lečenju arterioskleroze. Zbog značajnog sadržaja kalijuma paprika ima i određena diuretska svojstva i antikancerogeno dejstvo. Sokom od paprike leče se razni upalni procesi kao što su upala grla ili počeci infektivnih oboljenja. Takođe, sokom paprike može da se spreči opadanje kose tretmanom spolja.
Upotreba Paprika se koristi sveža i osušena u prehrambenoj industriji, a u kulinarstvu za pripremuraznih jela sa mesom, čorbi i salata.
Narodna imena Za ljutu papriku: ljutika, paparata, paprata, paprica, meunka, paprica, pasji džumbir, peca, peverun, piper,piperka, specija, turski popr, crveni piper, čuška, čušpa. Za sortu širokog i mesnatog ploda: babura, boošara, bobošarka, bobuška, baburača, buarača, dolma, tolundža. Za papriku sitnog ploda: adamova jabuka, džinka, crešnjarka, a sa sitnim dugim plodom: menđuraša, feferon, mesečarka i dr. Izvor: Dijetalna ishrana
Paštrnjak raste u skoro svim zemljama Evrope, u Americi, Australiji, ali i u drugim područjima.
Botaničke i morfološkekarakteristike Paštrnjak je dvogodišnja, zeljasta biljka. Naraste 50cm-1m. Svi delovi biljke su specifičnog, veoma prijatnog, aromatičnog mirisa Koren je slatkastog ukusa, a plod je gorak aromatik.
Hemijski sastav Svi delovi biljke sadrže eterično ulje, a najviše ga ima u plodu (1,5-3,5%). U listu ima oko 50 mg/100g vitamina C. U svežem korenu, koji se najčešće upotrebljava, ima oko: 18% ugljikohidrata, 1,2% proteina, 0,3% eteričnog ulja i drugih jedinjenja.
Lekovitost Ovaj začin deluje stimulativno na apetit, poboljšava varenje, deluje protiv grčeva u crevima i kao diuretik. Čaj od korena pomaže u saniranju kašlja, ima tonizirajuće efekte kod opšte slabosti, ublažava bol, preporučuje se za izbacivanje peska iz bubrega. Sok od paštrnjaka poboljšava varenje, jača zidove kapilara, ublažava bol. Koristan je protiv bronhitisa, pneumonije, tuberkuloze pluća, emfizema. Normalizuje metabolizam, malo smanjuje sadržaj šećera u krvi.
Upotreba Koriste se koren i plod, vrlo retko i list. Ima primenu u prehrambenoj, a manje u farmaceutskoj industiji i u kulinarstvu.
Narodna imena Paštrnak, pastrnjak, paškanat, jelinjak, krstata trava, pastinak, paškrnat, slatka trava.
Izvor: Dijetalna ishrana
Istorijat i rasprostranjenost Peršun je poreklom iz zemalja oko istočnog dela Sredozemnog mora, odakle se raširio po svim zemljama Južne Evrope. Karlo Veliki je naredio da se gaje mnoge biljke, među kojima i peršun, koji je veoma brzo postao nezamenljiva komponenta mnogih jela.
Botaničke i morfološke karakteristike
Peršun je dvogodišnja, zeljasta, aromatična biljka. Plodovi su maleni, 2mm dugi, duguljasto jajoliki ili kruškoliki, sivkastozeleni. Koren je 20cm dug, širine 2cm bledožute do crvenosmeđe boje. List i koren se odlikuju karakterističnim, aromatičnim mirisom i ukusom.
Hemijski sastav Peršun sadrži 4-6% eteričnog ulja, a seme 2-7%, masno ulje, aleuron, tanin, glukozid apiin, ugljikohidrate (8,0%), proteine (3,7%). Od mineralnih materija značajna je koncentracija kalijma (800 mg/100g) i kalcijuma (200 mg/100g).
Svež peršunov list sadrži znatnu količinu vitamina C (200 mg/100g). Zavisno od varijeteta peršuna kvantitativno dominantna komponenta eteričnog ulja je miristicin 60-80%.
Lekovitost
Zbog prisutnog apiola i miristicina peršun je dobar spazmolitik. Zbog sadržaj aprola je i diuretik i abortiv u većim količinama, jer ima specifičan učinak na uterus. Eterično ulje je delotvorno kod dismenoreja. Odstranjuje tečnosti u trbušnoj oblasti, nogama i grudima. Listovi peršuna su efikasno sredstvo protiv bola i upala. Stimuliše rast kose. Delotvoran je kao antimikrobial, antireumatik, antiseptik, astringens, karminativ, diuretik, depurativ, febrifug, hipotenziv, laksativ, stimulant, stomahik, tonik.
Upotreba Koristi se cela biljka-koren, listovi, seme peršuna u svežem i u osušenom stanju u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji i u kulinartvu.
Istorijat i rasprostranjenost Pimet je poreklom iz Srednje Amerike (Meksika, Antila i Jamajke), gde se danas i uzgaja kao i u ostalim tropskim zemljama.
Botaničke i morfološke karakteristike Pimet je lepo drvo visoko 1m. Začin je nedozreo plod, veličine krupnijeg bibera. Zeleni plodovi su aromatičniji od zrelih i slične su arome biberu, karanfiliću, cimetu i muskatnom oraščiću. Ukus je “gorkast”.
Hemijski sastav Pimet sadrži 2-5% eteričnog ulja, čije su koponente: eugenol (77,9%), mircen (17,7%), β-kariofilen (6,2%) i dr.
Lekovitost Pimet deluje kao stomahik, antikancer, antioksidant, antiinflamatorik, hipotenziv, anestetik, analgetik, antioksidant, antiseptik, karminativ, tonik, relaksant, rubefaciens, stimulant.
Upotreba Pimet ima primenu u prehrambenoj i kozmetičkoj industriji kao i u kulinarstvu. Nazivaju ga i “začinom za sve”, jer njegova aroma podseća na sve važnije začine kao što su biber, klinčić, cimet i muskatni oraščić. U kulinarstvu se upotrebljava kao dodatak sosovima, marinadama, raznim kolačima. Važan je sastojak mešavina začina.
Narodna imena Piment, najkvirc, klinčićev papar, najgvirc, karanfil-biber, peper, pimento. Izvor: Dijetalna ishrana
