Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Poreklo karanfilića je iz Indonezije i Cejlona. Iz Cejlona je ovaj začin dopreman do Aleksandrije i Konstantinopolja, a preko njih u Evropu. Monopol u trgovini imali su Arapi sve dok Vasko de Gama nije otkrio Molučka ostrva. Od tada primat u trgovini ovim začinom preuzima Portugalija.
Karanfilić se danas uzgaja u celom svetu, a najveće količine u Tanzaniji, Zanzibaru, Filipinima, Madagaskaru i Indoneziji.
Botaničke i morfološke karakteristike Karanfilić je tropsko, zimzeleno drvo visine do 1m. Cvast se sastoji od cvetića, koji imaju čašku dugu 15mm, 4 lata crvene boje i 4 bele latice. Jako pažljivo se beru mladi pupoljci i pažljivo suše na otvorenom, a tokom sušenja cvetić dobija smeđu boju.
Hemijski sastav Ovaj začin sadrži do 20% eteričnog ulja. Žute je boje, a pri najmanjem kontaktu sa vazduhom prelazi u smeđu boju. Dominantna komponenta eteričnog ulja je eugenol (do 90%). U sastav eteričnog ulja ulaze i eugenilacetat (8,0-15,0%), d-kadinen+kubenon (0,2-5,3%), b-kariofilen (3,6%), kariofileneoksid, vanila, galna kiselina, furfural, metil-n-amilketon i dr. Ostali konstituenti karanfilića su flavonoidi, karbohidrati, lipidi, oleinska kiselina, vitamini i dr.
Lekovitost Karanfilić je dobar anestetik i dezinficijens u stomatologiji za umrtljivanje živaca i za dezinfekciju zubnog korena, za smirivanje bolova kod upaljenog zubnog mesa. Eugenol i eugenilacetat inhibiraju sintezu prostaglandina. Eugenol deluje i antivirusno, mikrobicidan je za sve mikroskopske protozoe. Eugenilacetat i kariofilen imaju spazmolitički efekat na glatku muskulaturu disajnih puteva i creva. Karanfilić je delotvoran u lečenju malarije, tuberkuloze, kolere i drugih bolesti uzrokovanih parazitima, bakterijama, virusima i gljivicama, uključujući i Candidu. Prema nekim autorima ovaj začin uništava Pseudomonas aeruginosa i sve vrste šigela, stafilokoka i streptokoka. Sadrži antioksidante, koji sprečavaju oštećenje stanica. Snažno deluje na metabolizam. Stimulira probavu teške hrane i reguliše rad probavnog trakta. Deluje antiseptično, bistri i podstiče um, afrodizijak je, jača imunološki sistem.
Upotreba Upotrebljava se u proizvodnji prehrambenih proizvoda i kozmetičkih preparata kao i u kulinarstvu. Koristi se za aromatizovanje voćnih jela, pića i konzerviranoga voća, ali i kao dodatak svinjskom pečenju i divljači, čorbama, sosovima i nekim vrstama kobasica. Upotrebljava se i za aromatizovanje kuhanog vina.
Narodna imena Klinčić, garofan, karamfil, kaeanfić, klinča. Izvor: Dijetalna ishrana
Istorijat i rasprostranjenost
Kardamom potiče iz Južne Indije i Šrilanke, a uzgaja se i u Gvatemali, Kambodži, Čileu.
Botaničke i morfološke karakteristike
Kardamom je višegodišnja, tropska biljka. Visine je 1-3m. Ima velike listove i bele cvetove. Plod je kapsula, koja sadrži 8-16 semenki, izraženog ljutkastog, ali prijatnog ukusa i od njih se i dobija začin.
Hemijski sastav
Kardamom sadrži 2-8% eteričnog ulja, 68,5% ugljikohidrata, 10,78% proteina, 6,7% lipida, 28,0% celuloze i dr. Odlikuje se značajnom koncentracijom kalijuma (1119 mg/100g).
Kvantitativno dominantna komponenta eteričnog ulja kardamoma je α-terpinol (28,0-45,0%), a značajna je i količina α-terpinilacetata (27,0- 42,3
%) i 1,8-cineola (26,0-40,0%), limonena (36,4%), terpinolena (8,6%) i dr.
Lekovitost
Kardamom je dobar antiseptik, antispazmolitik, afrodizijak, karminativ, cefalik, digestiv, diuretik, stimulans, stomahik, tonic, aromatik, diuretik. U tradicionalnoj medicini Indije i Kine ovaj začin se upotrebljava preko 3.000 godina. Hipokrat je preporučivao korišćenje kardamona za lečenje kašlja, spazma, nervnih poremećaja, zastoja u eliminaciji urina.
Upotreba Kardamom se upotrebljava u prehrambenoj (pekarskoj) i farmaceutskoj industriji. Na tržištu se plodovi pojavljuju u tri oblika. Najcenjeniji su zeleno obojeni, kontrolisano osušeni plodovi. Manje cenjeni su na suncu osušeni, svetliji plodovi. Treći oblik su hemikalijama izbeljeni plodovi radi lepšeg izgleda. Zbog svoje profinjene arome kardamom spada među najcenjenije i najskuplje začine. Samo šafran ima veću cenu od njega. Najčešće se prodaje u prahu. Posebno je omiljen u Indiji, a mnogo se koristi i u Rusiji i Švedskoj. Njime se začinjavaju jela od mesa i povrća, u Švedskoj prave posebne pogačice sa kardamamom, a arapski narodi često njime začinjavaju jaku crnu kafu. Ovaj začin se često koristi u indijskoj kuhinji za pravljenje aromatičnih začinskih mešavina, masala.
Narodna imena
Dragušac, amomum, divlji ren, kardamon. Izvor: Dijetalna ishrana
Istorijat i rasprostranjenost Kim potiče iz Azije. Poznavali su ga i upotrebljavali arapski lekari, odakle je, verovatno, u XIII veku prenesen u Evropu. To je najstariji začin u Evropi. Pronađen je u ostacima hrane iz kamenog doba, ali i u egipatskim grobnicama. Uzgaja se u Holandiji, Skandinavskim zemljama, Egiptu i dr.
Botaničke i morfološke karakteristike Kim je dvogodišnja, zeljasta biljka visine 50-90cm. Ima razgranatu stabljiku, a listovi su nekoliko puta perasto razdeljeni. Začin su zreli plodovi kima, odnosno merikarp zrelog ploda, koji je duguljasto srpastog oblika, tamno do sivosmeđe boje, aromatičnog i blago ljutog ukusa.
Hemijski sastav Plodovi kima sadrže 3-7% eteričnog ulja, 30% masnog ulja, 49,9% ugljikohidrata, 19,8% proteina i dr. Od mineralnih materija najzastupljeniji su kalijum (1351 mg/100g) i kalcijum (689 mg/100g), a od vitamina vitamin A (336 mg/100g).
Kvantitativno dominantne komponente eteričnog ulja su karvon (50-85%) i γ-terpinen (27,44%), a značajne su i p-cimen, kuminal, limonen i β-pinen. Eterično ulje kima je bistra, bezbojna, lako pokretljiva tečnost, svojstvenog mirisa, gorkog i aromatičnog ukusa. Starenjem postepeno postaje žute boje.
Lekovitost Kim je delotvoran kao karminativ, stomahik, za otklanjanje svih probavnih smetnji vezanih za metabolizam i flatulenciju. Eterično ulje je karminativ, stomahik, laktogen, ekpektorans, tonik, afrodizijak, antiseptik, diuretik, astrigens. Po fiziološkom dejstvu slično je anisu i moraču-pojačava lučenje mleka, a efektno je sredstvo i u lečenju leukemije.
Upotreba Seme kima se koristi u prehrambenoj, farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji i u kulinarstvu za jela od mahunastih plodova i kupusa, za hleb i pecivo, kao dodatak krem sirevima, jelima od mesa divljači. Svež list se koristi kao dodatak salatama, kremovima od sira ili sveže barenom povrću.
Narodna imena
Bela cemena, divlji kumin, karun, kimelj, kimijen, komin, kmin, kimin, koprov, kuminak, pitomi kim, poljski kim. Izvor: Dijetalna ishrana
Istorijat i rasprostranjenost Kleka je rasprostranjena u Severnoj Africi, Severnoj i Zapadnoj Aziji, Japanu, Kanadi, Nebraski, Meksiku, evropskim zemljama uključujući i Srbiju.
Botaničke i morfološke karakteristike Kleka raste kao grm visine 0,5-7m. Listovi su igličiasti. Nalaze se po tri u pršljenu, dugački 8-10mm. Tamnozelene su boje. S gornje strane lista nalazi se plavkastobela linija. Muški cvetovi su žuti i slični klasu, a ženski cvetovi imaju izgled bobica. Plod je u prvoj godini zelena, a u drugoj cma, modrikastim prahom posuta bobica. Svi delovi kleke imaju fini aromatičan miris. Bobice su gorkoslatkog ukusa, a iglice su gorke i smolaste. Kleka je specifičnog, aromatičnog mirisa i ukusa slatkastoaromatičnog.
Hemijski sastav Kleka sadrži do 2,5% eteričnog ulja, oko 33% invertnog šećera, 10% smole, 8% tanina, gorki glikozid (juniperozid), vosak, organke kiseline i njihove soli, flavonske heterozide i dr. Mladi izdanci i iglice su bogate u vitaminu C (do 260 mg%). U eteričnom ulju kleke količinski je najzastupljniji α-pinen (40,9-60,2%), dok su ostale komponente u manjoj koncentraciji: sabinen (28,9%), α-kadinol (2,7-7,1%), te α -terpinen, γ-terpinen , α-tujen, i dr.
Lekovitost Lekoviti delovi kleke su plodovi, iglice, vrškovi grančica, ali i samo drvo. Čaj od bobica jača nerve i želudac, čisti krv, sprečava nadimanje, izaziva znojenje, leči bolesti bubrega, jetre, rastvara pesak u žući, bubrezima i mokračnom mehuru. Preporučuje se za lečenje bolesti pluća, posebno astme, reumatizma, išijasa, skorbuta, nervne rastrojenosti i dr.
Eterično ulje kleke ima slabu antimikrobnu aktivnost, ali frakcije sa čistim α-pinenom i smešom α-pinena i sabinena naročito efikasno deluju na inhibiciju rasta gljivica. Frakcije etaričnog ulja kleke pokazuju širok spektar delovanja kao i veće zone inhibicije; dobre su kao diuretici, antiseptici, aromatici, rubefaciensi, stomahici i antireumatici.
Upotreba Kleka ima primenu u prehrambenoj i kozmetičkoj, a manje u farmaceutskoj industriji. Koristi se i u kulinarstvu.
Narodna imena Borovac, brin, brina, crna smreka, crna smrekinja, kleka, klekinja, smrčika, smrča, venja, borovica, smreka. Izvor: Dijetalna ishrana
Istorijat i rasprostranjenost Ovo je jedna od najstarijih začinskih biljaka. Pominje se čak i u Bibliji, u knjizi Mojsijevoj. Prvi zapisi o korijanderu nađeni su u Eberovim papirusima 1.550 godine p.n.e. Grci i Rimljani su ga gajili i koristili kao lek i začin. Plinije je pominjao kvalitet korijandera iz Egipta.
Korijander je poreklom iz Jugoistočne Evrope, gde raste kao samonikla biljka. Gaji se hiljadama godina u Indiji, Kini i Egiptu.U današnje vreme uzgaja se i u Rusiji, SAD i mnogim evropskim (Srbija, Engleska, Italija, Holandija, Nemačka, Malta i dr) i afričkim zemljama (Maroko, Egipat i dr).
Botaničke i morfološke karakteristike Korijandar je jednogodišnja, zeljasta biljka, visoka 50-80cm. Stabljika je gola i na vrhu razgranata. Donji listovi su krupni, okruglasti, na dugim drškama i vrlo izrezani, a gornji su sitniji, perasto deljeni i duguljasti. Cvasti su sastavljene od sitnih, belih cvetova. Plod je okruglast, prečnika 3-5mm, zelene i žutosive boje do, najčešće, braonkaste. Sastavljen je od dva simetrična ploda, dva merikarpa čvrsto spojena. Miris mu je diskretan, prijatno aromatičan, a ukus sladunjav, blago ljut.
Hemijski sastav Korijander sadrži 1-2,6% eteričnog ulja, 13-18% masnog ulja, do 56% ugljikohidrata, 12-18% proteina, 5-7% pepela i dr. Odlikuje se značajnom koncentracijom kalijuma (1267 mg/100g) i kalcijuma (709 mg/100g).
Komponente eteričnog ulja korijandera su: linalol (82,9%), α-tujen (7,9%), kuminaldehid (5,3%), terpinen-7 (4,8%), p-cimen (3,8%) i dr.
Lekovitost Čitava biljka je lekovita. Korijander je antioksidant, antiseptik, antispazmolitik, antitoksik, afrodizijak, baktericid, karminativ, depurativ, digestiv, diuretik, nervin, stimulant, tonik. Pospešuje varenje. Eterično ulje deluje slično moračevom; u većoj dozi uzrokuje jednu vrstu pijanstva i dubok san, jer ispoljava toksična svojstva. Koristi se naročito protiv nadutosti creva; dobra je kombinacija kima i korijandera u jednakim delovima.
Upotreba
Najviše korijandera se koristi u industriji pića (liker, pivo) i prehrambenoj (peciva i slatkiši), ali i u farmaceutkoj proizvodnji. Koristi se u kulinarstvu kao dodatak slatkim i slanim jelima, za pripremu likera i kao dodatak za kari i druge mešavine začina. Sveži listovi korijandera upotrebljavaju se kao i lišće peršuna.
Narodna imena
Živica, kišnec, korijander, koriandol, korijandr, koriandula, korion, kornikovec, papric, paprica, cimavica. Izvor: Dijetalna ishrana
Istorijat i rasprostranjenost Zemlja porekla kumina je Egipat. Bio je poznat u Egiptu pre 5.000 godina. Pronađen je u piramidama. Stari Rimljani i Grci koristili su ga u medicinske i kozmetičke svrhe. Danas se uzgaja u Indiji, Severnoj Africi, Kini, Americi i u drugim zemljama.
Botaničke i morfološke karakteristike
Kumin je visine15-50cm. Aromatične semenke, zelene boje duge su 3-6mm. Sitni cvetići su bele ili roza boje skupljeni u cvast.Kumin se često poistovećuje sa kimom, ali to je specifična biljka sa semenom karakteristične zelene boje.
Hemijski sastav
Seme kumina sadrži značajnu koncentraciju ugljikohidrata (35,5%), 23,8% lipida, 17,7% proteina. Od mineralnih materija količinski je najzastupljeniji kalijum (2,1%), a od vitamina vitamin C (17,2%).
Kumin sadrži 2,5-4,0% eteričnog ulja. Kvantitativo dominantna komponenta eteričnog ulja je γ-terpinen (29,1%), a značajne su i koncentracije para-cimena (25,2%), β-pinena (19,9%) i kuminaldehida (18,7%).
Lekovitost
Kumin je antioksidant, antikancer, stomahik, diuretik, karminativ, stimulant, astringent i antispasmolitik.
Upotreba
Kumin se upotrebljava u prehrambenoj, farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji i u kulinarstvu. Veoma je popularan začin u Zapadnoj i Centralnoj Aziji, posebno u Burmi, Indiji i Indoneziji.
Istorijat i rasprostranjenost Kurkuma potiče iz Južne Indije i Indonezije. Od pre 4.000 godina kurkuma se koristila kao začin u Aziji. Zauzimala je značajno mesto i u verskim hinduističkim obredima. U biblijskim vremenima potrebljavala se i kao začin i kao miris. U srednjem veku su kurkumu nazvali “indijski šafran”, zbog lepe narandžaste boje, a zbog znatno niže cene “sirotinjski šafran”. Uspeva u Indiji, Kini, Australiji, na Karipskim ostrvima, Peruu i dr. Veoma je omiljen začin na Dalekom i Bliskom istoku.
Botaničke i morfološke karakteristike Kurkuma je višegodišnja biljka. Visoka je 60-100cm. Koren je krtolast rizom čvrste, smeđe kože i žutonarančastog mesa. Izrasline iz korena imaju izgled prstiju. Listovi su kopljasti i okružuju grupe bledožutih cvetova. Kurkuma ima blago sladak, ljutkast i malo gorak ukus, a mirisa je aromatičnog, koji podseća na narandžu, đumbir i biber.
Hemijski sastav Kurkuma sadrži 1,4-5,6% eteričnog ulja, koje se sastoji, najčešće, od mono- i sekveterpenoida. Eterično ulje iz lista kurkume sadrži i mircen (40,2%), p-cimen (23%), 1,8-cineol (13,2%) i druga aromatična jedinjenja. Žutonarandžasta boja ovoga začina potiče od kurkumina i dezmetoksikurkumina.
Lekovitost Kurkuma deluje antiseptično, antiinflamatorno, antitumorno. Snažan je antioksidant. Ovaj začin je dobar anelgetik, baktericid, digestiv, diuretik, hipotenziv, insekticid, laksativ, rubefaciens, stimulant.
Deluje kao snažno protivupalno sredstvo. Štiti jetru, kardiovaskularni sistem snižavajući nivo «negativnog» holesterola i sprečava agregaciju trombocita. Delotvorna je u lečenju bubrežnih bolesti i dijabetesa. Dokazano je preventivno i kurativno delovanje ekstrakta kurkume na Alzheimerovu bolest. Delovi Indije, gde se puno koristi kurkuma, imaju vrlo nisku incidenciju Alzheimerove bolesti.
Upotreba
Kurkuma ima primenu u proizvodnji prirodnih boja i parfema, u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji te u kulinartvu. Jedan je od najviše korišćenih začina u istočnjačkoj kuhinji. Najčešće se koristi za pripremu pirinča (pulao) kome daje predivnu, zlatnožutu boju i prefinjen miris i ukus, a istovremeno neutrališe sluzasta i slatka svojstva pirinča. Obavezan je sastojak u pripremi svih vrsta mahunarki, jer potpomaže varenje i usvajanje proteina i sprečava pojavu nadutosti. Ovaj začin je osnovni sastojak mešavine začina za kari; boja karija potiče upravo od kurkume. Koristi se za pripremu majoneza, senfa, raznih sosova, pilećih pečenja i dr. Ako se povrće kuva na ulju u kome je proprženo malo kurkume ili karija, njegova hranljiva i nutritivna vrednost značajno će porasti.
Narodna imena Žuti koren, turmerik. Izvor: Dijetalna ishrana
Lavanda je poznata od davnina u Maroku, a poznavali su je i koristili u procesu mumicifiranja i u antičkom Egiptu. Uzgaja se u Južnoj Evropi i Severnoj Africi.
Botaničke i morfološkekarakteristike Lavanda je mediteranska biljka visine do 60cm sa četvorougaonom, razgranatom stabljikom i naspramnim, linearnim listovima. Listovi su ravnog oboda, slični listovima ruzmarina. Dugi su 3-5cm, a široki 3-5mm. Prekriveni su sivkastozelenim dlačicama. Krunica cvetova i cvetovi su plavoljubičasti, cevastog oblika, a cvetovi formiraju cvasti, pršljenaste klasove, na vrhu izdanaka. Cvet je prekriven žlezdastim ljuspicama. Plod se sastoji iz četiri oraščića. Lavanda ima jak, aromatičan miris, ukus gorak i ljut.
Hemijski sastav Osušena lavanda sadrži 0,5 do 3% eteričnog ulja i do 10% tanina. Glavni sastojci eteričnog ulja su linalol (20-35%), linalilacetat (29,3-55%), citronelilacetat (16,1%), limonen (3,4%) i kamfor (3,3%).
Lekovitost Osušeni cvet i vršci grančica samonikle ili gajene lavande odlikuju se lekovitim svojstvima.
Lavanda je analgetik, antikonvulsiv, antidepresiv, antireumatik, diuretik, antiseptik, antitoksik, karminativ, citofilaktik, deodorans, antifugal, sedativ, hipotensiv, insekticid, nerving, rubefaciens, stimulant, tonik.
Lavanda blagotvorno deluje na izlučivanje urina. Preporučuje se u lečenju bolesti nervnog sistema, kože, alergije, disajnih i probavnih organa, protiv nervoznog lupanja srca, hipertenzije, migrene i sklonosti napadima nesvestice. U vidu obloga ublažava opekotine i rane, jer je snažno antiseptičko sredstvo. Ulje lavande je idealna prva pomoć; ima isto dejstvo kao alkohol, ali ne peče. Lavanda podstiče regeneraciju tkiva.
Upotreba Lavanda ima primenu u farmaceutskoj, kozmetičkoj i duvanskoj industriji.
Narodna imena Lavanda, lavandl, levanda, mirisni despik. Izvor: Dijetalna ishrana
Istorijat i rasprostranjenost Lovor potiče iz Male Azije. Bio je poznat i pre 776. godine p.n.e. kada su ga dobijali kao nagradu pobednici na olimpijskim igrama. Uzgaja se u svim zemljama Južne i Zapadne Evrope, Severne Afrike, Bliskog istoka, na Kavkazu i na Krimu. Samonikli lovor raste kao žbun ili niže drvo na Mediteranu.
Botaničke i morfološke karakteristike U prirodi je lovor grm ili krupno, višegodišnje, zimzeleno drvo visine 10-15m sa kožastim listovima. Listovi su na kratkoj dršci, okruglasto duguljasti, zašiljeni, dužine 8-12cm i širine 3-5cm. Na rubovima su talasasti, a na licu glatki. Plod lovora je jajasta, crnoplava i spolja naborana debela koštunica. Duga je do 15mm i široka do 11mm. Miris mu je intenzivan, aromatičan, a ukus veoma aromatičan, pomalo ljutkast, opor i gorak.
Hemijski sastav Plod sadrži oko 30% masnog i 0,8-3,0% eteričnog ulja, šećere, skrob, a list gorke materije i tanin.
Količinski dominantna komponenta eteričnog ulja je 1,8-cineol (45,5%), zatim metileugenol (10,0%) i terpinacetat (9,1%).
Lekovitost Lovor deluje kao antireumatik, antiseptik, baktericid, diaforetik, digestiv, diuretik, fungicid, sedativ, stomahik, antitoksik.
Pozitivno utiče na dobro raspoloženje. Lišće i plod su delotvorni u lečenju histerije, kolika, neurastenije želuca, prehlada. Lovorovo ulje se koristi se za lečenje bolova u ušima, modrica, istegnuća. Eterično ulje od lišća služi kao karminativ, a upotrebljava se i kao sredstvo za draženje kože. U lečenju dijabetesa pokazao se efektan čaj od lovora kao i za odstranjivanje soli iz zglobova.
Upotreba
Kao začin, koristi se uglavnom list lovora, ali i plodovi (seme). Lovor se koristi u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji i u kulinarstvu kao dodatak jelima od mesa, divljači, riba, zatim kao dodatak varivima, sosovima, marinadama, paštetama i salatama.
Istorijat i rasprostranjenost Majčina dušica je bila poznata još kod starih Egipćana; koristili su je kao komponentu u sredstvu za balzamovanje zbog njenih svojstava konzervansa. Raste u Srbiji, Grčkoj, Severnoj Africi, Malti, na Novom Zelandu i dr.
Botaničke i morfološke karakteristike
Majkina dušica je trajna, grmolika biljka, visine 20-30cm. Njeno gusto busenje se sastoji od poleglih, vrlo tankih (oko 1mm), razgranatih i delimično sraslih sa zemljom, tamnocrvenih izdanaka iz kojih rastu uspravni ogranci, koji su obrasli uskim elipsastim (dugi 0,5-1,5cm, široki do 6mm), sivozelenim listićima na kratkim peteljkama (3mm). Na listićima su žlezdaste dlačice pune eteričnog ulja. Cvetovi su roza do lila boje (oko 5mm dugi), dvouglasti, dlakavi, kratke drške. Formiraju cvast. Ovaj začin ima aromatičan, ugodan miris, a ukus topao, gorkast.
Hemijski sastav Majkina dušica sadrži 44,0% ugljikohidrata, 24,3% celuloze, 13,2% ukupnog pepela, 6,8% proteina, 4,6% lipida i dr. Sadrži 0,5 (divlja) do 2,5% (kulivisana) eteričnog ulja.
U eteričnom ulju majkine dušice količinski dominantna komponnta je α-pinen (36,4%), a u većim koncentracijama su zastupljeni i β-ocimen (do 34,8%), 1,8-cineole (do 30,3%), α-kadinol (do 28,6%), kariofilenoksid (do 27,2%) i borneol (do 27,1%).
Lekovitost Lekoviti sastojci nalaze se isključivo u listu i cvetu majkine dušice.
Majkina dušica ima svojstva analgetika, antireumatika, antiseptika, antispazmolitika, antitoksika, antivirala, baktericida, karminativa, diaforetika, diuretika, ekspektoransa, fungicidala, rubefacienta, stimulanta, tonika. Ima svojstvo da zaustavlja razvoj mnogih patogenih klica, a neke i uništava. Delotvorna je u lečenju disajnih i probavnih organa kao i urinarnog trakta.
Upotreba Koristi se u prehrambenoj industriji i u proizvodnji pića (likeri), a vrlo često i u kulinarstvu za pripremu jela od divljači i živinskog mesa dinstanog u vinu, za pripremu marinada, sosova, marmelade, kobasica, svežeg sira, salata.
Narodna imena
Babina duša, babja dušica, bakina dušica, bukovica, vreskovina, vrisak, divlji bosiljak, dušicina, dušicka, materina dušica, materka, tamjanika Izvor: Dijetalna ishrana
