Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Istorijat i rasprostranjenost Smatra se da je ren poreklom iz Jugoistočne Evrope i Zapadne Azije. Još 1.500 godina pre Hrista poznavali su ga Egipćani, a Grci su ga koristili protiv bolova u leđima i kao afrodizijak.
Botaničke i morfološke karakteristike
Ren je snažna, višegodišnja, zeljasta biljka. Naraste do 1m. Koren je vretenast, do 6cm debeo i vrlo dugačak, do 1m. Gore je zadebljao i ima više glava. Spolja je žućkastosivkast, a iznutra beo. Ima vrlo velike, po obodu nazubljene listove i dugačke cvasti sa belim, sitnim cvetovima. Ukus mu je oštar, ljut i peče. Bez mirisa je, ali ako se mehanički ošteti, razvija se poseban prodoran, ljut miris, koji izaziva jako suzenje.
Hemijski sastav U hemijskom sastavu rena kvantitativno su najzatupljniji ugljikohidrati (20,5%), a zatim proteini (7,7%) i celuloza (7,5%). Ren je bogat u kalijumu (587 mg/100g) i vitaminu C (152 mg/100g).
Značajne komponente eteričnog ulja rena su feniletilizotiocianat i alilisotiocianat.
Lekovitost Ren ima antibakterijska i antiseptička svojstva. Efektan je diuretik, digestiv, ekspetorans, antibiotik, antiseptik, diuretik, karminativ, laksativ, ekspektorans, laksativ, rubifaciens, stimulant.
Istraživanja su pokazala da ren ispoljava inhibitorne efekte na kancer debelog creva i želuca.
Upotreba
Ren se koristi u prehrambenoj industriji i u kulinarstvu. Grubo nastrugani ren služi za tople i hladne sosove, na kolutove isečen za marinate.
Istorijat i rasprostranjenost Ovaj začin je poreklom iz područja Mediterana. Raste na čitavom priobalnom području Mediterana, Americi, Srednjoj Aziji, Kini. U starom veku ruzmarin je bio posvećen grčkoj boginji Afroditi. Ruzmarin je uvek uživao veliki ugled kod naroda već od najstarijih vremena, a neki običaji u vezi njegove upotrebe održali su se do danas.
Botaničke i morfološke karakteristike Ruzmarin je grmolika, trajna biljka mirisnih, zimzelenih listića.Listovi su naspramni, sedeći, čvrsti, kožasti, vrlo uski, dugi 2-3cm. Gornja strana listova je tamnozelena, a donja je sivobele boje. Između ogranaka, razvijaju se pršljenasto na maloj peteljci maleni, ljubičastoplavi cvetovi. Miris cvetova i grančica je jak i nalik na kamfor, dok je ukus ljut, pomalo gorak i aromatičan.
Hemijski sastav Ruzmarin sadrži 1,5-2,5% eteričnog ulja, 47,4% ugljikohidrata, 19% celuloze, 6,0% mineralnih materija, 4,5% proteina, holin, flavonoide, saponozide i druge supstance.
U sastav eteričnog ulja ulaze: α-pinen (10-41,6%), 1,8-cineol (19,3-50%), kamfor (2,4-25,0%), borneol, limonen, linalol, izobutilacetat, 3-oktanon, terpinol, vernemol i dr.
Lekovitost Eterično ulje ruzmarina dobija se iz cvetova i listova. Stimuliše limfni sistem. Pospešuje razmenu materija u tkivima i time ublažava bolove u mišićima i zglobovima. Eterično ulje ruzmarina ubrzava cirkulaciju pa deluje stimulativno na rast kose. Koristi se za negu masne i oštećene kose.
List ruzmarina se upotrebljava u mešavinama čajeva za draženje kože, stimulisanje rasta kose, kao aborativ, karminativ i dr. Delotvoran je u lečenju epilepsije, nadimanja, niskog pritiska. Dobar je tonik za srce. Olakšava disanje, stimuliše funkciju bubrega i probavnog sistema, ubrzava metabolizam.
Ruzmarin sadrži sastojke, koji se bore protiv slobodnih radikala veoma štetnih za mozak. Aktivna supstanca kornozik kiselina (CA) štiti mozak od moždanog udara i neurodegeneracija (Alchajmerova bolest), koje nastaju delovanjem slobodnih radikala.
Ruzmarin se koristi za izradu novih tipova neuroloških lekova, koji deluju kroz mehanizam nazvan redoks-hemija, kod koje se elektroni prebacuju sa jednog molekula na drugi kako bi aktivirali imuni odgovor organizma. Takvi lekovi sa lekovitim sastojcima ruzmarina su neškodljivi.
Antimikrobno delovanje ruzmarin ispoljava prema gram-negativnim mikroorganizmima: Escherichia coli i Pseudomonas aeruginosa i prema gram-pozitivnim bakterijama: Staphylococcus aureus, Staphylococcus epidermidis i Micrococcus luteus. Ovaj začin je dobar analgetik, antimikobial, antioksidant, antireumatik, antiseptik, antispasmolitik, afrodizijak, astrigens, karminativ, kordial, citofilaktik, diaforetik, digestiv, diuretik, fungicidal, antihipertenziv, nerving, paraziticid, rubefaciens, stimulant, stomahik.
Upotreba Koriste se cvetovi, izdanci u cvetu, a najčešće listovi ruzmarina. Ima primenu u prehrambenoj, farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji, ali i u kulinarstvu.
Narodna imena Rozmarin, rosmarin, rožmarin, rusmarin, ruzmarin, ruzman, zimorad.
Izvor: Dijetalna ishrana
Istorijat i rasprostranjenost Selen potiče iz Persije, a rasprostranjen je po planinskim područjima Evrope i Severne Amerike. U Srbiji je redak kao samonikla biljka, ali se uzgaja u ruralnim područjima.
Botaničke i morfološke karakteristike Selen je mirisna, trajna, zeljasta biljka, visoka do 2m. Koren je krupan i razgranat. Listovi su tamnozeleni i 2-3 puta perasto razdeljeni. Cvetovi su udruženi u štitaste cvasti svetložute boje. Plodovi su pljosnati, sa oštrim rebrima. Seme, listovi i stabljika selena su aromatični, oštrog mirisa, ukusa sličnog celeru; ukus je u početku slatkast, posle oštar, malo gorak, biberast i veoma intenzivan.
Hemijski sastav U korenu i plodu ima do 1% eteričnog ulja, u kome su glavni sastojci β-ocimen (20,0-21,2%) i α-felandren (8,3-46,8%). Začin sadrži 20% proteina, 14% lipida, smole, gume, tanin, šećere, skrob, organske kiseline i druga organska jedinjenja. U lišću ima do 100 mg/100g vitamina C .
Lekovitost Lekoviti su koren i plod selena.Začin je prijatan, aromatičan i bezopasan diuretik, stomahik, karminativ, ekspetorans, sedativ, antiseptik, antispasmolitik, karminativ, diaforetik, depurativ, ekspektorans, febrifug, stimulant, stomahik. Često se daje zajedno sa žitaricama za lečenje organa za varenje i disanje. Ima lekovito dejstvo kod bolesnika, koji boluju od grčeva u crevima. U kombinaciji sa drugim lekovitim biljkama selen podstiče pravilan rad srca.
Upotreba Začin se uporebljava u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji i u kulinarstvu. Selenom se mogu obogatiti ukusi čorbi i paprikaša, a sveži listovi se mogu dodati salatama i povrću. Obzirom da selen, za razliku od celera i većine drugih začina, ne gubi aromu prilikom dugog kuvanja, koristi se za vegeterijanska jela, kuvani pirinač, nadeve za povrće i za aromatizovana pečenja.
Narodna imena Selin, ljupčac, miloduh, belestika, veleždin, velestika, lubčac, ljubačac, milobuh, miloduv, trojevac. Izvor: Dijetalna ishrana
Istorijat i rasprostranjenost Slačica je poreklom iz Indije. Rimljani su prvi počeli da pripremaju senf od semenki slačice po receptu iz I veka n.e.
Prvi pisani zapis u kome se spominje senf potiče još od pre 5.000 godina. Za senf su znali Egipćani, a Stari Grci i Rimljani su ga koristili i za konzerviranje.
Rasprostranjen je u raznim delovima Evrope, Azije, Bliskog Istoka i Mediterana.
Botaničke i morfološke karakteristike Bela slačica je jednogodišnja biljka. Ima uspravnu, razgranatu stabljiku visine do 60cm. Listovi su perasto zarezani. Svi su joj delovi prekriveni dlačicama. Plodići su maleni, okrugli, promjera oko 1,5mm, obojeni tamnocrvenosmeđe. Semenke su svetlosmeđe boje. Droga je oštrog, palećeg ukusa.
Hemijski sastav Bela slačica sadrži relativno veliku koncentraciju lipida (35%), ugljikohidrata (34%) i proteina (27,2%). Od mineralnih materija u značajnim količinama u ovom začinu nalaze se fosfor (800 mg/100g), kalijum (732 mg/100g) i kalcijum (500 mg/100g). Sadrži i vitamine A, tiamin, riboflavin i niacin.
Semenke slačice su dobar izvor omega-3 masnih kiselina. Od posebnog značaja je sadržaj aromatičnog ulja i glikozid sinalbina, koji daje osećaj vreline u ustima.
Lekovitost Za lek se koristi seme. Bela slačica se upotrebljava u lečenju reume, neuralgija, šećerne bolesti, protiv navale krvi u glavu, bolesne jetre, nesanice, bolesti dušnika, zapaljenja plućne maramice i opstipacije. Deluje kao iritant, stimulant, diuretik, laxativ, digestiv, rubefaciens. U preteranoj dozi izaziva jaku hiperemiju.
Upotreba Bela slačica se koristi u prehrambenoj inustriji, posebno u proizvodnji senfa, i u kulinarstvu.
Narodna imena Bela gorjušica, bela gorušica, beli ženof, gorčica, gorušnica, senf, muštarda, sladčica, gorčica bela. Izvor: Dijetalna ishrana
Istorijat i rasprostranjenost Susam je bio poznat pre 5.000 godina; pominje se u zapisima napisanim klinastim pismom. Potiče iz tropske Azije i Južne Afrike. Gaji se najviše u Kini, Indiji, Sudanu i u zemljama tropskih i toplih temperaturnih zona.
Botaničke i morfološke karakteristike
Susam je jednogodišnja biljka. Dostiže visinu do 2m. Plod su čahure, koje sadrže veliku količinu semena.Seme je žute boje.
Hemijski sastav Seme sadrži 45-61% ulja. Bogato je u proteinima (19,1-25,3%), ugljikohidratima (5,2-9,8%) i pepelu (2,9-5,3%), a od mineralnih materija
sadrži značane koncentracije kalcijuma (351 mg/100g) i fofora (226,4 mg/100g).
Lekovitost Susam je poznat kao laksativ, diuretik, tonik, afrodizijak, demulcent, tonik. Deluje i na saniranje dijabetesa, anemije, diareje, dizenterije, katara creva, cistitisa.
Upotreba Susam se upotrebljava u prehrambenoj (proizvodnja margarina, peciva, prerađenog povrća i dr) i farmaceutskoj indusriji, a u kulinarstvu kao dodatak pecivima, kolačima, hlebu, jelima od mesa i povrća.
Narodna imena Sezam
Izvor: Dijetalna ishrana
Istorijat i rasprostranjenost
Nije poznato tačno geografsko poreklo šafrana, mada se smatra da mu je domovina istočna Grčka. U kulinarstvu se šafran koristi od X veka pre Hrista. Upotrebljavan je kao lek i boja od davnina; spominje se u Bibliji, a veličali su ga još u Mezopotamiji pre 5.000 godina. Bio je omiljeni začin Feničana. Stari Grci i Rimljani koristili su ga za parfimisanje kupki.
Odavno se uzgaja u Iranu, Indiji, Maloj Aziji. U današnje vreme gaji se i u mnogim evropskim zemljama: Španija, Francuska, Grčka, ali i u SAD i dr. Najveći su proizvođači Španija i Iran. Iako se stoljećima šafran pokušava uzgojiti u kontinentalnim krajevima Evrope, u Njemačkoj, Švajcarskoj, Austriji i Engleskoj, danas se u vrlo malim količinama proizvodi još jedino u Mundu, malom švajcarkom selu u kantonu Wallis, gde se na 1.200m nadmorske visine, na tradicionalan način, godišnje proizvede tek nekoliko kilograma ovoga začina.
Botaničke i morfološke karakteristike
Šafran je livadska biljka iz porodice perunika. Za začin se koriste vrškovi tučka (stigme). Svaki cvet ima samo tri vlaknasta tamnonarandžasta tučka. Šafran je intenzivno mirisan, blago gorkastog okusa, intenzivne narandžaste boje. Pravi šafran je tamnonarandžaste boje, bez beličastih vlakana.
Hemijski sastav
Šafran sadrži krocin ili polihroit, crvenu bojenu materiju, likopen, beta-karotin, oko 1% eteričnog ulja, masno ulje, vosak i druge organske materije. Pikrokrocin, glukozid alkohola baziranog na safranalu (4-hidroksi-cikloheks-1-ene-karbaldehid) je odgovoran za gorak ukus.
Eterično ulje je bezbojno. U eteričnom ulju je utvrđeno nekoliko terpenskih aldehida: safranal, 2,2,4-trimetril-cikloheksa-1,3-dien carbaldehid, kao i drugi terpeni (pinen, cineol).
Lekovitost
Ustanovljeno je da šafran preventivno deluje na kancer i da je efektan u saniranju depresivnog stanja i ateroskleroze. Dobar je antiinflamatorik, citotoksik i antigenotoksik, afrodizijak, karminativ, ekspektorans, sedativ, stimulant.
Upotreba
Šafran je najskuplji začin na svetu, jer je potrebno 75.000 cvetova da bi se dobilo pola kilograma praha. Kvalitet šafrana se procenjuje prema njegovoj moći bojenja jela. Jača mogućnost otpuštanja boje znači i veći kvalitet začina. Šafran se svrstava u četiri kategorije kvaliteta: Mancha šafran se odlikuje izrazito crvenom bojom; smatra se najkvalitetnijim na tržištu; Coupe je izuzetno redak i nema ga u prodaji u nekim značajnijim količinama; Rio i Sierra šafrani su svetlije boje, slabije arome i ukusa, pa su stoga manje cenjeni. Danas se šafran, uglavnom, koristi u kulinarstvu. Često je nazivan “kraljem začina”, a njegova jedinstvena aroma određuje pikantan ukus tradicionalne španske paelleiz Valencije, talijanskogrižota, jela od jagnjetine i piletine, francuske riblje čorbe, indijskih slatkih sosova i dr.
Narodna imena
Benduška, brnduša, žavran, žunfran, zaferan, zafran, krok, pitomi šafran, pravi žafran, safran, caforan, cafran, crljeni žufran, čafran. Izvor: Dijetalna ishrana
Istorijat i rasprostranjenost Samoniklo raste u sredozemlju (Thymus vulgarisL) i u Španiji (T. zygis Loefl.ex L), a u Srednjoj Europi se uzgaja kao kultura.
Botaničke i morfološke karakteristike Timijan je sličan majkinoj dušici, ali je viši i stabljika mu ne puzi po zemlji, nego raste uspravno do 30cm. Listovi su uži, cvasti nisu tako zbijene. Najbolja je droga gornja polovina biljke u cvetu, jer ima najviše eteričnog ulja. Mlade grančice su četvorouglaste, kratke i gusto obrasle beličastim dlačicama, dok su starije oble, gole i drvenaste. Lišce je sitno, sedeće ili na kratkoj dršci, u celini duguljasto, skoro igličasto, nadole jako povijeno, kruto, od gore skoro golo, a na naličju obraslo finim, mekim, sivim dlačicama i posuto mrkim kvržicama. Cvast ima oko 5 ružicastih, 3-6mm dugačkih cvetića na kratkim drškama. Čašica je cevasta, kratko maljava, zelena ili malo ružičasta do ljubičasta i dvousnata: donja ima dva igličasta, a gornja tri tupa zuba. Krunica je ružičasta; donja je usna opuštena i trozuba. Timijan je aromatičnog mirisa na fenole, laganog gorkastog ukusa.
Hemijski sastav Ovaj začin sadrži 1-2,5% eteričnog ulja, 63,9% ugljikohidrata, 9,1% proteina, značajnu koncentraciju kalcijuma (1890 mg/100g), magnezijuma (220 mg/100g), a od vitamina vitamin A (3800 mg/100g).
Eterično ulje timijana je crvenkastosmeđe boje, jakog, fenolnog, “medicinskog” mirisa. Selektificiranjem se dobija prozirno ulje. Sastojci eteričnog ulja su: timol (45-48%), p-cimen (18,5-21,4%), γ-terpinen (16,5%), β-kariofilen (1,3-7,8%) paracimol, timolmonometil-eter, linalol, borneol, geraniol, betapinen i dr. Odnos komponenti eteričnog ulja ovog začina ovisi od porekla droge, od klime, načina sabiranja.
Lekovitost Lekovita je cela biljka, a bere se u cvetu. Timijan deluje spazmolitski sekretomotorički, sekretolitički, antiseptički. Efektan je antioksidant, antireumatik, aperitiv, astringens, afrodizijak, balzamik, karminativ, diuretik, nervin, stimulant i dr. Ova droga ima i svojstva dezificijensa, jer na određene bakterije deluje baktericidno. Pogodan je za smirivanje svih vrsta kašlja i bronhitisa. U slučaju delovanja sekretolički i sekrotomotorički izlučuje se dobrim delom preko pluća i tada nastaje dodatni antiseptički učinak. Dobro deluje na probavne organe; potpomaže pravilnu probavu i ublažava grčeve. Upotrebljava se i kao rubefacijens za utrljavanje kod reume. Protiv crevnih parazita (trihoficalusa, duodenalne ankilostome i oksiura) upotrebljavaju se timijan, njegovo eterično ulje, a naročito timol. Timol je izvrstan konzervans. Preparati na bazi timijana ne smeju da se upotrebljavaju duže vreme, jer dugom upotrebom dovode do hipertireoze.
Upotreba Timijan se koristi za izradu galenskih preparata: sirupus thymi compositus, sirupus thymi bromatus, tinctura thymi, extractum thymi fluidum. Eterično ulje ulazi u sastav voda i pasta za usta, lekova protiv vrenja. U kulinarstvu timijanom treba začinjavati sva izrazito masna jela, sve vrste mesa i ribe i teške sosove.
Narodna imena Manja mažurana, manji sanseg, timas, timljan.
Istorijat i rasprostranjenost
Nekoliko vekova pre otkrića Amerike Asteci su poznavali i upotrebljavali vanilu. Smatra se da potiče iz Meksika. Vanilu su 1.520. godine u Evropu doneli španski konkvistadori. Uzgaja se u tropskim regijama: Madagaskar, Indonezija, Kina, Meksiko, Gvatemala, Zimbabve, Uganda, Polinezija i dr.
Botaničke i morfološke karakteristike
Vanila je višegodišnja, tropska puzavica iz porodice orhideja. Penje se uz drveće ili potporne stubove. Divlje izraslo, čak do 25m dugo, mesnato stablo brojnim vazdušnim korenjem prijanja se uz oslonac. Ima 15-23cm dugačak i 1cm širok mahunasti plod. Odlikuje se harmoničnim, izuzetno prijatnim mirisom.
Hemijski sastav
U hemijskom sastavu vanile količinski dominiraju ugljikohidrati (7,1-30,0%) i celuloza (15,3-30,0%). Fermentisani plod sadrži 1,48-3,8% vanilina, koji čini 90% eteričnog ulja. Bitne komponente arome su i are p-hidroksibenzaldehid (9%) i p-hidroksibenzilmethileter (1%), eugenol, cinamat, kapronska kiselina i dr. Utvrđeno je da ekstrakt vanile sadrži 65 isparljivih komponenti i to: 25 kiselina, 15 fenolnih jedinjenja, 10 alkohola, 4 aldehida, 4 heterociklična jedinjenja, 2 hidrokarbonata i 1 keton.
Lekovitost
Vanila je poznata kao afrodizijak, stimulant, tonik, antioksidant, antikancerogenik, sedativ. Ima pozitivne efekte u lečenju Alchajmerove i Parkinsove bolesti.
Upotreba
Vanila ima primenu u prehrambenoj, farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji (parfemi, losioni, kreme, tonici i dr), a nezamenljiva je u kulinarstvu za pipremu poslastica.
Narodna imena
Vanilija
Izvor: Dijetalna ishrana
Istorijat i rasprostranjenost Žalfija se od davnina pominje u Kini, Persiji i Evropi. Ona je jedna od najstarijih medicinskih biljaka. Navode je svi antički medicinski pisci. Poznato je da je od sveg lekovitog bilja Karlo Veliki najviše cenio žalfiju. To se vidi i po onom njegovom strogom istorijskom zakonu, Kapitularima, u kome je odredio da sva državna imanja moraju gajiti stotinak raznih vrsta lekovitog bilja od kojih je na prvom mestu bila žalfija. Samoniklo raste u oblastima Mediterana i Male Azije.
Botaničke i morfološke karakteristike Žalfija je višegodišnja, polugrmovita biljka. Raste do visine 30-60cm. Ima jak koren. Donji delovi stabljike su drvenasti, a gornji zeljasti. Stabljika je uspravna i četverouglasta. Listovi su uski, oblika elipse, sitno naborani sa dugačkim peteljkama; na stabljici su nasuprotno poredani.
Cvetovi su veliki, tamnoljubičasti i skupljeni u cvasti poput klasova. Cvet je dvousnat, a čaška i venčić imaju žlezdaste dlačice.
Hemijski sastav Žalfija sadrži najviše ugljikohidrata (46,3%), celuloze (16,0%) i proteina (10,2%), zatim 1-2,5% eteričnog ulja i drugih organskih jedinjenja. Sadrži značajnu količinu gvožđa je (184 mg/100g), ali kalcijuma (180 mg/100g). Bogata je u vitaminu A (2395 IU).Najzastupljenija komponenta eteričnog ulja žalfije je a-tuјоn (29,9%), a zatim kariofilenoksid (26,5%), kamfor (24,9%), 1,8-cineol (24,7%), b-tujon (13,7%), b-kariofilen (10,1%), humulenoksid (9,6%) i dr.
Lekovitost Lekoviti delovi žalfije su listovi i mlade grančice. Dobar je antiseptik,
antioksidant, antispasmolitik, astringens, digestiv, diuretik, hipertensiv,
febrifug, laksativ, antiinflamatorik, antimikronial. Leči promuklost, jača nerve, otklanja nadutost, pomaže kod svake vrste prehlade, katara i influence. Žalfija deluje na čišćenje krvi i time oslobađa organizam od uzročnika mnogih bolesti. Ima i protivupalno dejstvo, pa se preporučuje kod svih zapaljenja, od zapalenja ždrela, preko unutrašnjih organa, do bešike i vaginalnih upala. Reguliše znojenje, podiže tonus, leči obolele od reumatizma i antibiotik je širokog spektra.Efikasan je regulator hormona lek za čišćenje jetre, za bolesti bubrega i protiv noćnog znojenja. Efikasna je za održavanje zdravlja desni i zuba.
Upotreba Žalfija se koristi u prehrambenoj, farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji, ali i u kulinarstvu za pripremu pikantnih jela od mesa.
Narodna imena Kadulja, kuš, lekovita slavulja, krstašica, žalfija. Kadulja, prava kadulja, ljekovita kadulja, kuš, salvija ili žalfija, sve su to nazivi za jednu od najstarijih ljekovitih biljka. Ima još naziva možda manje poznatih: kalaver, džiger, kadilja, kaloper, krstašica, žajbel, kaduna, žalkinja, slavulja, krastatica.
Izvor: Dijetalna ishrana
Kari je veoma pikantan indijski začin u prahu, kombinovan od raznih sastojaka. Samo u Americi postoji više od 200 vrsta karija, od najblažeg do najljućeg. Može se koristiti za gotovo sva jela od mesa i povrća, kao dodatak supama, pirinču i sl. Kari koji se prodaje u evropi uglavnom je blaži i manje ljut.
Ako želite sami da napravite kari mešavinu evo jednog recepta:
U pleh stavite 5 štapića cimeta, šolju semena kardamoma, pola šolje karanfilića, pola šolje kima, 4 kašike semena korijandera, pola šolje crnog bibera, pa sve to pecite u rerni na 100 stepeni oko pola sata. Povremeno sve promešajte i prekontrolišite jer začini ne smeju da dobiju smeđu boju i da zagore. Kada je sve pečeno izvadite, štapić cimeta istucajte, a zatim sve sameljite u manjim količinama u mlinu za kafu tako da se dobije fini prah. Čuvajte dobro zatvoreno u staklenoj ili limenoj posudi.
