Stihovi koje volim

[erinija]

Okrutni oproštaj

Upoznao sam te okrutnu na rastanku.
Vidjeh te kako odlaziš
kao vojnik koji u smrt ide
bez milosti za onog koji ostaje.
Nikakvu mi nadu nisi ostavila.
U tome času nisam imao
snage da te pogledam.

Od tebe, zatim, ni glasa više, samo tvoja slika,
neumorni drug, i tvoja slutnja
zastrašujuća kao bunar bez dna.
Zanosim se da bi me ponovo
mogla zavoljeti
i tražim te i čekam da se vratiš,
da bih te vidio izmijenjenu
i ljuti ćeš se na me
što sam se usudio da ti prkosim
u ljubavi i sasvim nepotrebno.


Vincenzo Cardarelli

 

[sendi]

Epitaf za suze boje runolista

Jos mi ponekad
dodje u snove
u istom haljetku
duginih boja
iste mi rijeci
njoj mrakom zaplove:
"Laka ti noc malena moja."
Udje u oci,
u srce u pore
korakom vojnika
pred sudnji boj
njene mi usne
sapatom zbore:
"Laku ti noc maleni moj."
Negde jos ima
u ovom gradu
ulica ljubavi
klupa bez broja
jedno palidrvce
za jednu baladu:
"Laka ti noc malena moja."
Imas suzu
boje runolista
kosulju,
neki smijesan kroj.
ti isti, ja,
sebi ni slicna:
"Laku ti noc maleni moj."
da li cu te
jos jednom sresti
ili ces zauvijek
nestati k'o Troja.
jos jedna sjen'a
na srebrnoj niti:
"Laka ti noc malena moja."
Na po' si puta
a vec na dnu
sa glavom u pijesku
kao noj ?!
u svakom osmijehu
jos trazis Nju?
"Laku ti noc maleni moj."

 

[nency2]

Trenuci - Horhe Luis Borhes




Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim.
Pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se
više.
Bio bih gluplji nego što bejah, zaista,
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatio,
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više bih putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
jeo manje boba a više sladoleda, imao više stvarnih
a manje izmišljenih problema .
Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive
svaki minut svog života. Imao sam, jasno, i časaka
radosti.
Ali kada bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo
dobrim trenucima.
Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen, od
trenutaka samo;
nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez
toplomera,
termofera, kišobrana i padobrana;
kada bih opet mogao da živim, lakši bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodim i tako išao do
kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao, više sutona posmatrao
i
sa više dece igrao, kada bih život ponovo pred sobom
imao.
Ali vidite, imam 85 godina i znam da umirem.

 

[Jurivaka]

Gubim te, odlaziš iz života moga. -
To sluti moja duša uznemirena.
Ne znam da li bih plakao zbog toga,
Il' bi se radovao što te više nema?

Sva naša divna i radosna jutra
U tužne večeri pretvarali mi smo.
Naša je sreća bila - neko sutra,
Koje nikada dočekali nismo.

Plačem za tobom u snovima mojim
I tužan sam zbog izgubljenih nada,
Ali, neću više buđenja da se bojim,
Zato mi je drago što odlaziš sada.

Ne kunem, a ne mogu ni da sudim.
Za našu igru pravila ne postoje.
Zanosismo se, draga, snovima ludim,
A za stvarnost slijepi bijasmo oboje.

Gubim te, odlaziš iz života moga. -
To sluti moja duša uznemirena.
Ne, ne mogu, draga, plakati zbog toga,
Al' sam, ipak, tužan što te više nema.

 

[Andjela 7]

Cekaj me

Cekaj me, i ja cu doci,
samo me cekaj dugo.
Cekaj me i kada zute kise
noci ispune tugom.
Cekaj me i kada vrucine zapeku,
i kada mecava brise,
cekaj i kada druge nitko
ne bude cekao vise.
Cekaj i kada cekanje dojadi
svakome koji ceka.


Cekaj me, i ja cu sigurno doci.
Ne slusaj kad ti kazu
kako je vreme da se zaboravis
i da te nade lazu.
Nek poveruju i sin i mati
da vise ne postojim,
neka se tako umore cekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dusu
nek siju kod ognjista.
Cekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti nista.


Cekaj me, i ja cu sigurno doci,
sve smrti me ubit' nece.
Nek kaze tko me cekao nije
Taj je imao srece!
ko cekati ne zna, taj nece shvatiti,
niti ce znati drugi
da si me spasila ti jedina
cekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat ce mo kako
prezivjeh vatru kletu -
naprosto, ti si cekati znala
kao niko na svetu...

 

[dumspirospero]

PO RASTANKU

I

Reci mi sad, kada već prošlo sve je:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi -

reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kad me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duše ti samo kad me vidiš seća -

reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?


II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o,
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo

Desanka Maksimović

 

[AMISTAD]

PASJI SIN

Opet prošlost iz mraka mi leti,
Šušti kao bele rade lug.
Ja se danas svog starog psa setih
Što mi beše u mladosti drug.

Danas mladost šumela mi telom
Ko natruli pod prozorom klen
Pa se setih devojke u belom –
Taj pas beše nekad poštar njen.

Nema uvek svoga bliskog svako,
Al’ je ona ko pesma mi bila,
Jer ta pisma i nije nikako
Kod psa vernog pod vratom otkrila.

Nikada ih nije ni čitala,
Iz daleka ja je gledah s tugom...
Al’ bi uvek kraj maline stala
I sanjala o nečemu dugo.

Ja tugovah... I ne mogah tada
Od nje pismo da dočekam svoje...
Otputovah... No, opet sam sada
Pred kapijom plavičaste boje.

Odavno je moj pas, znam to, crko,
Ali iste dlake, isto siv,
Lajanjem me ludim, besnim trkom,
Presreo sad njegov mladi sin.

Mila majko! Ah, a kako liče!
Opet jedva od bola da dišem,
S njim sam mlađi i gotov da kličem,
Čak bih mogo i pisma da pišem.

Staru pesmu da čujem, znaj, želim,
Ali ne laj! Ne laj, već mi daj,
Da te cmoknem sad usnama vrelim
Što u srcu mom probudi maj.

Pripiću se uz tebe svim telom,
Ko dva brata u dom ćemo pravo...
Da, ja gledah devojku u belom,
No sad volim, znaš, jednu u plavom.

 

[sendi]

Rasnjiraj svoju senku i sljusti.
Igraj se,
cak i kad se brines.
Dok jesen po nama siba i pljusti
hocu da magle sa sveta skines.

Ja nemam staze koje se maze.
Ja nemam cak ni putokaze.
Hocu da sa mnom vecito plamtis.

U toj buducnosti dalekoj nekoj
mi smo vec bili.
Zar ne pamtis?

Znas li koliko zivot traje?
Zar ne razumes,
lepa glavo?
Samo toliko koliko umes
da gledas i da zmuris pravo.

 

[AMISTAD]

STRVINA - Šarl Bodler

Sećas li se, o dušo mila, dan beše letnji
i nebo spokojno i jasno,
kao na zavoju ceste, na šljunku, mi u šetnji
strvinu gnusnu ugledasmo?

Nogu dignutih uvis, k'o žena bludu sklona,
s otrovnim znojem vrenja ružnih,
nehajno je, bestidno širila trbuh ona,
sav prepun isparenja kužnih.

Tu gnjilež je grejalo i peklo sunce vrelo,
k'o savesni i vredni pekar,
željan da mnogostruko prirodi vrati delo
koje je sastavila nekad.

Nebesa su gledala bujanje mrtvog tela
što poput cveta stade rasti.
Smrad beše tako silan, da si od njega htela
u nesvest na travu pasti.

Roj muva je zujao kraj creva i kraj usta
a bataljoni crva, siti,
gmizahu naokolo, i kao tečnost gusta
prelivahu taj dronjak živi.

To beše kao talas, čas nadut, čas razliven;
meso je kipelo u vrenju,
kao da telo čuva dah neki, živ i skriven,
težeći umnogostručenju.

Sve to brujaše čudno, k'o vetar, kao plima,
K'o voda kada razlije se,
Il' zrnje žita, kad ga ritmičnim pokretima
u svom rešetu vejač trese.

Oblici nestajahu, kao san, kao slika,
što tek na mutnu skicu liči,
zaboravljena, pa je kičica umetnika
po sećanju tek uobliči.

Jedna nas kuja, malo podalje, ljutim okom
posmatraše, uznemirena,
vrebajući trenutak da na kosturu skokom
ugrabi komad svoga plena.

A međutim, i ti ćes ličiti na to smeće,
na ovu kužnu hrpu gnoja,
Ti, sunce moga sveta, očiju mojih cveće,
Moj anđele i strasti moja!

Kraljice draži, ti ćes, kad dođe čas i za te
da s pomasću se zadnjom kreće,
među kosture sići, da zajedno buđate,
pod travu i pod tusto cveće.

Tada kaži crvima, kad te kroz tminu
ljubljenjem gladnim budu obasuli,
da ja još čuvam oblik i nebesku suštinu
ljubavi moje koja truli!

 

[macula]

SANTA MARIA DELLA SALUTE : LAZA KOSTIC

... Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama cemo pomeriti pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
SANTA MARIA DELLA SALUTE.