Stihovi koje volim

[Jurivaka]

ZATVORITE !

Promaja,
Promaja je strašna!
Skoro me ubi.
Ta, zatvorite već jednom,
Dok vam nisu...zubi!
Gospode,
Molim za malo tišine!
U ušima mi je invazija na Normandiju,
A niko da priškrine.
Prepuni su mi svi lonci -
Kipe!
A oni jednako,
Škripe li, škripe.
Šta sam ja?
Vjetrenjača koja mlatara ušima
Prema svkom vjetru
I melje promaju?
Popeli ste mi se na jetru!

Idite svi...,
S vašom revolucijom!
S vašom institucijom!
S vašom bratijom!
S vašom partijom!
Proklet ko vam zasmetao!

Ja bih samo da me jedno jutro
Probudi pijetao
I kada otvorim oči
Da, umjesto jutarnjih vijesti,
Čujem kobilu kako toči!

Briga mene
Za Evropu - staru kurvu,
Pustu Afriku,
Indiju,
Burmu...
Neka se nosi... bolesna Amerika!
Puca mi karika
Za bjelosvjetske probleme.
Meni je do mene
I do moje muke -


Kako na ovoj promaji izdržati,
I usred ove dernjave i buke
Ostati blizu pameti,
A uz to ne smjeti
Nikoga
Po zubima?!
Dobro,
Nije mi mnogo do toga.
Ne moram ja nikoga...
Ali, zatvorite,
Tako vam Boga!

 

[erinija]

Spas

Devet je stotina sutona želelo jednu radost,
Dok sam živeo
Zaboravljen, napušten, prezren,
Gažen ko most nad vodom.

Tek jednog večera
Kroz blesak poslednjeg zraka
Mlada meseca, sokova i voda,
Ugleda duh zanesen
Kako večernji oblik dobiva oblik i svest,
Kako se ogromno nebo otvara i sjajem
Neslućenim
Oduzima jednom zauvek nesrećan dah.
A Spas, kome se gonjena zver kao i čovek nada,
Govori svetlošću, neprolaznom harmonijom :
Da niko nije zaboravljen i sam.

Ivo Andrić

 

[sendi]

NEZNANAC

…. Zar zaista veruješ
da sam te volela?
Poželela sam te
i uzela,
zarila nokte u tvoja ledja,
obojila svoju noć…
Zar zaista veruješ
da osećaj hladnih zidova na ledjima
može da ugasi ludu strast…
i tvoje godine
još nedorasle
i nedozrele
koje u usponu gore
i žude za mojim ludim rečima
koje se kao jato šarenih leptira
raspršiše na sve strane…
a ti si poverovao u zelene laži
mojih zelenih očiju…
i poverovao si da su stvarno zelene..
moje oči koje te
još u prvom trenu susreta
ispiše do dna,
ti tužni dečače
koji me tražiš kraj breze
svake noći okupanoj mesečinom,
i nadaš se da ću se nekako stvoriti…

Emina Krstic

 

[nency2]

Uzalud je budim - Branko Miljkovic

Budim je zbog sunca koje sebe objašnjava biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde

Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu

Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim

uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drugčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu

uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa

uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.

 

[erinija]

Jezero u jesen

Sve tanji dani u brdima,
sve bliže snegovi prilaze;
A šume silaze, silaze
u riđim i mrkim krdima

U jezero, u oklevanje,
sopstvene slike što boji se,
sa nepoznatom da spoji se,
k`o duh i dah u pevanje.

O slatkom strahu viđenom
što neviđeno vraća se,
o strasti koja plaća se,
groznicom neprevaziđenog -

Godine? Možda časovi
pomiču te terazije;
Neznana mera na snazi je
i još oklevaju tasovi:

Jesmo li sabrali tegove?
Šume u jezero silaze,
i sećanja se razilaze,
u svetlost, u strah, u snegove.

Ivan V. Lalić

 

[sendi]

U POLJU DETELINE


Razbijam prozor
uranka o polje deteline
da mi na zrnevlja sleti
pegavo svanuće
od sokolovih jaja...

Prepun je notes dana
koje sam šetala s' njime,
svaka je recka arhiva ostanka
jednih vrata, jednog
kamina i jedne kuće
sa neba mi pada još jedna
žuta banka za sreću...

Svemirom baja čarobnjak do pola,
od pola je to još uvek
prepredena puma
i kruži i njiše prostranstvo celo
ko crna rupa razuma puna...

Pitam se eto: krčazi druma,
ko li ih ispi,
tebi u zdravlje, u inat meni...

Detelina sa četiri lista
potresenog lika,
fontana želja a moja sena
ispod starog zvonika,
u okršaju noći i svetionika
grleći grljena skidam sebe
sebi sa ledja....

 

[macula]

STA JE TO

To je glupost
kaze pamet
To je sto jeste
Kaze ljubav

To je nesreca
Kaze proracunatost
To je samo bol
Kaze srah
To je bezbriznost
Kaze razboritost
To je sto jeste
Kaze ljubav

To je smesno
Kaze ponos
To je lakomislenost
Kaze opreznost
To je nemoguce
Kaze iskustvo
To je sto jeste
Kaze ljubav

ERIH FRID

 

[nency2]

Čekaj me - Konstantin Simonov

Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.
Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat će mo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...

 

[sendi]

Sve sto nam izmice
i u proslost propada
gubi uz put mnoge odlike svoje.
Zlo bledi,greh se zaboravlja,
vino cikne,a poljupci
pod nebom trajni,
u pesmu se preobraze.

Kad bih tvoj zagrljaj pozeleo,
smisljao sam stihove.
Tumarao po sobi,
govorio ih u prazninu.
Ah,ti stihovi!
Ne behu bas mudri,
al'bese mnogo neumitne ceznje
i strasnih reci u njima.

Stiskala si mi dlanom usta
da zacutim,
i uporno branila
iznenadjene svoje usi.
A ja sam vec bludeo vrhom jezika
ruzicastim njenim zavojima
kao na lavirintu.

Na tvom srcu spavao
i nezajazljivo miris udisao
vrele puti.

Snovi,sto se kradom blize
da spavaca spopadnu u mraku,
imali su boju tvojih ociju.
Bili su plavi.
A na celo mi polako kapali
korali tvojih mindjusa,
kao kapi pecatnog voska.

Kad danas u dlanove polozim
ostarelo lice,
pod prstima jasno napipavam
obrise tvoje lobanje.
Nikad na nju mislio nisam,
ni glavu u dlanove spustao.
A i zasto bih?

A strasnja ceznja da se budi
makar bez radosti,bez nade,
stalno prisiva crna krila
strahu od nepostojanja.

Ali,kad zaista umrem,
iz tisine ce gline,
jos da u koracima tvojim
zajeca moja ljubav.

 

[Mr Price]

Стеван Раичковић : У мојој глави станујеш

У мојој глави станујеш: ту ти је
Соба и мали балкон с ког пуца
Видик на моје мисли најтананије.

Понекад слушаш како ми закуца
Срце ко живи лептир из кутије.

Ја ти одшкринем врата: низ басамаке
Силазиш у врт за ког нико не зна.

На поветарцу лебдиш попут сламке.

(Док за то време, можда: неопрезна
Стојиш на неком рубу, испред замке...)

Некад (у мојој глави док баш скачеш
У морску пену, испод сунца, гола)

спазим те како по киши прескачеш
Барице и сва у блату до пола
Журиш на посао с лицем ко да плачеш.

Пролази дан за даном и сва свота
Времена твог се по два пута збира:
Па пола око мога клупка мота.

Видим са твога лица пуног мира
Да не знаш како живиш два живота.

У мојој глави станујеш и дубиш
Црне и беле ходнике за моје
Мисли: како ми бежиш ил ме љубиш?

Ван тебе друге мисли не постоје.

Само док спавам ти се некуд губиш