Stihovi koje volim

[Jurivaka]

----------------------------
Žensko, žensko, zver je lepa,
Teško lepa, teško strašna,
Ljuti otrov dana naših,
U najlepšoj zlatnoj čaši.
----------------------------
Š.Petefi

 

[dumspirospero]

ПЕСМА ЖЕНИ

Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
моја реч у шуму; мој корак и блудња;
само си лепота колико си тајна
и само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека
јер је сан о срећи више него срећа.
Буди бесповратна, као младост, нека
твоја сен и ехо буду све што сећа.

Срце има повест у сузи што лева,
у великом болу љубав своју мету.
Истина је само што душа проснева.
Пољубац је сусрет најлепши на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,
твој плашт сунчани од мог сна испреден.
Ти беше мисао моја очарана,
симбол свих таштина, поразан и леден.

А ти не постојиш, нит си постојала.
Рођена у мојој тишини и чами,
на Сунцу мог срца ти си само сјала
јер све што љубимо - створили смо сами.

Јован Дучић

 

[Jurivaka]

............................................
Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,
Niti žute ruže u te kose duge...
Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
Odveć gorda da bi živela za druge.
.............................................
J.Dučić

 

[sendi]

Uvek sam se plasio da ti tepam

Uvek sam se plašio da ti tepam
Plašio se uvek da ti kosu držim u ruci
Prestrašen bio da naglo možeš da se okreneš
i da mi uhvatiš nežno oko na svom vratu.
Jer sam glupavo verovao
da ću ako ti ruku na rame stavim
da ću ako ti prstima čelo dodirnem
da ću ako ti u tople oči grudi slijem
da ću izgubiti sebe.
Sad kad si otišla imam sebe, isuviše...

 

[erinija]

Mesta koja volimo

Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnom tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;
Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.

IVAN V. LALIĆ

 

[Byk]

Večnoj Srbiji

Čuvaj se, moj rode, svojih stranputica,
Jer put neizvestan uvek je put vražiji.
Ne boj se jastreba nego kukavica,
Ne boj se lažova nego njine laži.

Bog neka te spase tvojih spasilaca,
Na svakome uglu ima ih po jedan.
Prezri mudrost glupih i glupost mudraca!
Nož tvog izdajnika biće uvek žedan.

Kao grom ćeš naći svoga puta,
I kao nit zlatna probiti kroz stenu.
Zar hrabrost poltrona da ti snagu sputa,
I da nož zločinca prospe zadnju venu!

Kosovski vitezi prvi put su znali
Za vojsku ubica što će da ih srete:
Za gnusno junaštvo onih što su klali
U postelji starca, u kolevci dete.

Zastavu ideje u ruci podlaca!
Mesto mač što svetli, uvek nož što para!
Borca što se blatom mesto kopljem baca,
Junaka što pljačka i žreca što hara!

Zastavu u sramni zločin zamočenu;
Slobodu u senci tudjih bajoneta;
Otadžbinu celu u pljačci i plenu;
U krvavoj ruci gde je pričest sveta.

Prezri ljubav podlih i bratstvo ubica.
I reč verolomnih i čast klevetnika!
Nosi, rode slavni, taj mač bez korica -
Znamen krstonosca i Božjeg vojnika!

Da bi štit Ahilov bio slave veće,
Sam Bog Hefaistos ode za kovača!
I ti, rode srpski, znaj da nikad neće
Nož ubice stići dužinu tvog mača.

Znaj samo iz krvi heroja se radja
Zvezda putovodja za daleke pute...
Vetrom neba ide mučenička ladja,
Suze su nevinih do neba dignute...

 

[nency2]

Ljudi,zene i gradovi

Na svijetu ima mnogo ljudi koje necemo upoznati;
ko karta geografska njihov zivot suti,
i mi sami slutimo,sto mogli bi nam dati
prisustvom,u koje se necemo uzdignuti.

Na svijetu ima mnogo divnih zena,
u hiljadu gradova,u svakom mozda jedna,
sto mogla bi nas volit,ceznje nase sjena,
a ne znajuc nas umrijet ce njena usta zedna.
Na svijetu ima mnogo gradova,razlicnih ko lica ljudska,
I negdje zivi neki covjek bolji od brata ili prijatelja
iz rodnog grada,gdje nam sudba uska
ubaci zivot tuzan od nezadovoljenih zelja.

Na svijetu ima mnogo bliskih ljudi,koje necemo znati
i mjesta,gdje bi nam pocinula misao izmorena,
al cemo s dusom srodnom ostati kobno nepoznati.
Na svijetu ima mnogo ljudi,gradova i zena.



Frano Alfirevic





Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?
Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv.


Kome da pričam ljubavi moja
kako te volim
kako me ljubiš
i kako mi nedostaješ
kome da otkrijem tugu
kad ja nemam nikog na svijetu
a sve mi tvoje u očima živi
tvoja soba
usne premazane medom
naše jedino zajedničko buđenje
naši susreti
kome da ja pričam o tebi
da razbijem suzu na tisuću komada
da me netko shvati
kome da tvoje ruke opišem
kad nisam s tobom
a s tobom dišem.


Ponovo ti govorim ljubavi moja
Posle putovanja i svoga života pusta
Ljubavnu pesmu ponovo ti pišem
Posle pesama iskustva
Ponovo ti govorim ljubavi moja
Onaj kom je bilo paremalo da voli
Ponovo je ovde pred vratima tvojim
I ponovo spreman da te moli

Ponovo ti govorim ljubavi moja
Poceo sam strašno da ponižavam i grešim
Gotovo pri kraju, i gotovo mrtvac
Na pocetku tu sam da se tešim

Ponovo ti govorim ljubavi moja
Na obratnom putu pretvorenom u tamu
Posle sedam mora i vlastite zemlje
Došao sam umreti u tvom stanu

Ponovo ti govorim ljubavi moja
Negde sam vec bio, sad ostavljam to
Da ti posle srece, hrabrosti i znanja
Da ti posle sveta vratim tvoje mesto

Ponovo ti govorim ljubavi moja
Posle lošeg društva, vina, nocas stojim
Sam pred tvojim licem, spreman da ti kažem
Kao i prvi put opet: Ja te volim



Rabindranat Tagore

 

[sendi]

Kad odes

Kad odeš, kad zatvoriš za sobom vrata,
ne osvrći se
Kad bežiš,
pobegni naglo i plači kad si daleko
Kad već nisi to da
možeš da ostaneš gde te vole.
Onda učini to brzo,
brže od suze iz njenog oka.
Požuri da te suza ne stigne i ne opeče
Pazi da te oko ne vidi i ne skameni
Juri da te ruka ne potraži, ruka snena
Stazi se svojoj jedinoj vrati,
sebičnom sebi.

 

[zjovan29]

[FONT=&quot][/FONT] [FONT=&quot]OBE[/FONT]Ć[FONT=&quot]ANJE [/FONT]
[FONT=&quot] [/FONT]
Ž[FONT=&quot]ivotom ti garantiram ljubavi moja
ovaj ovde je iskren i mnogo te voli
kleknut [/FONT]ć[FONT=&quot]e pred zlatna vrata tvoja
ponovo spreman da za ljubav moli.

[/FONT]Ž[FONT=&quot]ivotom ti garantiram ljubavi moja
puno toga sam ti rekao i grešim,
iskustva [/FONT]ž[FONT=&quot]ivotna ti govorim svoja
na pocetku tu sam da se tešim.

[/FONT]Ž[FONT=&quot]ivotom ti garantiram ljubavi moja
pitanjima tvojim i patnjama je kraj
tako nigde na svetu nepostoji ta koja
mi mesto tebe treba, znaj.

[/FONT]Ž[FONT=&quot]ivotom ti garantiram ljubavi moja [/FONT]
[FONT=&quot]Tamo sam ve[/FONT][FONT=&quot]ć[/FONT][FONT=&quot] bio i sve to ostavio.
Bo[/FONT][FONT=&quot]ž[/FONT][FONT=&quot]ijom voljom,uz dosta srece i znoja
moju ljubav tebi na put postavio.

[/FONT][FONT=&quot]Ž[/FONT][FONT=&quot]ivotom ti garanitram ljubavi moja
zaljubljen i iskrten ve[/FONT][FONT=&quot]č[/FONT][FONT=&quot]eras stojim
pred srcem tvojim spreman da mu kazem
kao i svaki dan da ga volim!!!

autor se neželi potpisati !!!
[/FONT]

 

[sendi]

De profundis



Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije