Stihovi koje volim

[Delija 10]

Sva je moja duša ispunjena tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Ko večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađas se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O, ljubljena zeno, silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve duge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

Jovan Dučić

 

[Jurivaka]

Podižem slušalicu:
„Alo! Alo!“ -
Glas iz daleka,
Ali čist i jasan,
Od uzbuđenja
Promukao malo:
„Alo! Čuješ li me?
Zdravo! Ja sam.“

Sjećanja zapljusnu
Davno ljeto -
Šum mora...
Miris čempresa...
A ona,
Iz vode izašla netom,
Bisere sa zlatne
Grive otresa...!

... Boje i svjetlost,
Svjetlost i boje...
Topla noć...
Pjesma valova...
Pod zvijezdama,
Sami nas dvoje,
Prepuni ljubavi,
Priča i snova...

„Alo!
Kako si?“ -
„Pa, eto... živi se nekako.
A ti, kako si ti?“ -
„Ja? Ne znam
Šta da ti kažem?
Živim..., tako...,
Uobičajeno,
Kao i svi...“

A onda muk.
Misli pobjegle.
Šta još da se kaže?
Daljine se
Između nas slegle...
Uzalud se
riječi traže.

„Pa, bilo mi je drago...“ -
„I meni, takođe.“
Glas podrhtava
Kao pred krik.
Jedva čujni uzdah
Kroz daljine prođe,
A onda hladno:
- Klik!

Gledam slušalicu
Još dugo, dugo...
Drhtavom rukom
Stežem je malo. -
Ah, zar je moguće,
Gorka tugo,
Da je to davno, divno ljeto,
U riječ, dvije stalo!?

 

[sendi]

KOLIKO BEŠE SUNČANIH DANA


Iza zastakljenog zida moje sobe
njiše se plava zavesa mora
i razotkriva beskrajnu scenu.
Na njoj danas vidim, ja kao jedini gledalac,
rasplet tvoje završene
i nezavršene moje,
ali bliske kraju,
drame.

Ne, nije bilo klasičnog jedinstva - ni mesta
ni vremena,
ni radnje.

Je li to bio nastupio vek
antidrama
i antiheroja?
Ne dosećam se. Pitam:
ima li u prirodi - antiprirode?
I mi bejasmo li
antiljudi?

I nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena,
ni radnje.

Na tvom radnom stolu uvek je pored tebe bila
mala Botičelijeva Venera.
Podignut sa neispisanog lista,
tvoj pogled - koji traži i umoran -
tonuo je neosetno u plavu prozračnost
njenih očiju
kao u dolazeći talas nepreplivanog mora.
Nestajao si. Odahnuo bi.
I ka meni se okretao
obnovljen.

Ali nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena, ni
radnje.

Krenuli smo da tražimo lepotu
u životu i svetu
po planinama, morima i gradovima.
Zamalo da nas poklopi krenula lavina.
Zamalo da nas potopi morska bura.
Zamalo da nas otruje prestonički dim.
Jedan nas talas eksplozivne detonacije
odbaci daleko -
na severnu
obalu.
Ne, nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena, ni
radnje.

Nas su sledila po prvi put
u velikom naletu nadanja
i maštanja sa beskrajnim horizontom.
A meštani su nam govorili:
- Ovde, sve u svemu, ima dvadeset sunčanih dana godišnje
i vi ste srećom došli
u njih-.

Ali nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena, ni
radnje.

Kad sam se sama vratila kući
sa jednom zelenom grančicom, koja se razvila
ispod pred tobom zauvek zatvorenog prozora,
samo su dve misli bile žive
u mom saznanju:
- Zašto ti sa stola ne uzeh malu Botičelijevu Veneru
da je položim na tvoje srce,
da večito živi sa tobom
Lepota...
I još nešto:
- Koliko nam je dana u životu sunčano?

 

[Byk]

Vraćanje

Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada,
Ali ne ko žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadežne, duge,
Ne sećaj me nikad da bi mogla doći
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponoćno sunce iz dubine noći.

Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje žene!
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...
I ti beše samo sen nečije sene.


Jovan Dučić

 

[erinija]

Eterizam
Drugu Ivi Andriću

Moja je bajka:
da se u snu dok se spava
dobra čine, i da ništa
nije java.
Nismo znali a imali smo
čedo u daljini.

Rekao sam ti cvet jedan lak
ispuniće tvoje misli.
Sve osmehe koji su od bola svisli,
sačuvaće zrak
negde u daljini.

O ničeg nek te nije žao.
Zato sam ti tu misao dao
tužnoj goloj i beloj,
neveseloj.
Gledaj u jesen mirno,
kako se gubi dan
i ljubi.

Blago kao jedno zvono
da zazvoni u daljini
mišlju tom sam te dodirno.

Miloš Crnjanski

 

[sendi]

PUT SVETLOSTI


Proćiću put svetlosti bosonog,
veruj mi, samo sa sjajem u oĉima.
u razgovoru sa svojim srcem.
tražeći razlog gde ga nema.

Nosicu na sebi prve peĉate i oziljke
iz starih bitaka kao prave medalje.
Ispitujem radoznalo zapustene puteve,
raduje me svaki stari kamen i prolaznik.
Svaka okuka sprema iznenadjenje,
dok ne postanem planina i potok
svetli trag prve duše u biljkama,
u zivotinjama, pticama u polju.
Kao da je ovo vreme za tudje snove,
imati krila i nerazumne misli deteta
i moje saputnice veru, nadu i ljubav.
Polazim sam jer svetlost ucrtava moj put
osecas li moj strah kao onaj prvi
jer sam povredjivao koga volim.
Neka vas uplasi svaki moj greh
neka vas prati svako moje dobro
i svaki potez kao da je prst
u poslednjoj igri sa sudbinom.
Po neka zvezda se ogleda u vodi
neka mi ostavi sav sjaj u ocima.
Nikada se necu zasititi tvoje ljubavi
nikada necu pozeleti vise mrznje,
nikada necu pozeleti nesrecu.
Osluskujem tisinu moga srca.
zivot u otkucaju i prvi glas
Ako te ne budem voleo,
ne znam kako cu
vise da disem bez tebe.

 

[macula]

NE ZELIM SAMO

Ne zelim samo
nasa dva tela
vec sve ostalo:
ono tesko
i ono lako
ono sto se cini lakim

Htela bih da savladam
oluje u tvojim ocima
htela bih da sviram
na osamljenoj flauti tvog osmeha
Htela bih da ucestvujem
u lovu po tvom haosu
u tvojim jutarnjim
melanholicnim ocima
htela bih da ih zatvaram

Planina koja se uzdize
sa tvojim tamama
izmedju jedanaest i podne
htela bih da je ucinim jos tamnijom
mojim tamama
to je pad kroz dan
hocu da sa tobom padam

Svoje Ja prozivljavam kroz tebe
Tvoje Ja zelim u sebi
Zelim tvoju slobodu kroz sebe
Zelim moju slobodu kroz sebe
Zajedno cemo brati
trenutke ruza bez trnja

Marija Vine

Dodato posle 34 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

IGRA DEVOJACKIH KOSULJA

Susi se
dvanaest devojackih kosulja,
cvetne cipke na grudima
kao lukovi u prozoru gotskog hrama.

Gospode,
spasi me zala i pomama.

Dvanaest devojackih kosulja
znace ljubav,
igru nevinih devojaka sred suncana polja,
trinaesta kosulja, muska,
znaci brak,
svrsice se neverom i hicem iz pistolja.
Vetar sto struji kroz kosulje
znaci ljubav,
slatki povetarac sto obuzima tlo,
dvanaest tela vetrovitih,

Tih dvanaest devojaka od vazduha
igra na livadi punoj sjaja,
vetar im tela nezna vaja,
jamicu na trbuhu, bedra, grudi,
poglede moj, budan budi.

Da im ne bi prekinuo igru,
pod kolena kosulja kleknuh pun zudi.
A kad bi koja od njih pala,
zeljno sam je kroz zube udisao
i ugrizao za grudi.

Ljubavi,
koju jedemo, kojom se pojimo,
razocarenje
o kom svi snimo,
ljubavi
koja nas svuda sretas,
nista si i sve ovoga sveta.

Jaroslav Sajfert

Dodato posle 3 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

ISTA NOC

Kako to, da jedna ista noc,
sto smo je proveli zajedno,
tvom srcu dade mir,
a mene zauvek ispuni
ludom ljubavi?

Ino Beto

 

[sendi]

Samoca

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću. Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.
Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.
Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.
Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.


Miroslav Antić

 

[Praziluk]

Ulicna svetiljka baca svetlost u krug
Dok crni leptiri lete pravo na nju
Ali ne znaju da tu je kraj
Da ih ubija njene svetlosti sjaj
Ali ne znaju da tu je kraj
Da ih ubija njene svetlosti sjaj.

Nekad sam leteo, leptir bio i ja
Svetlost me mamila, krila mi sprzila
Crni leptiru, bezi u noc
Jutro sacekaj, svetlo ce doc
Crni leptiru, bezi u noc
Jutro sacekaj, svetlost ce doc.
YU Grupa

 

[dumspirospero]

Žena

Žena je dobro najveće u ljudi,
(ludost je reći da to nije tako)
ona nam daje život, dobro svako,
ona nam često smrt i otrov nudi.

Mirno se nebo u oku joj budi,
a mnogo puta paklu je jednako;
svijet vrijednost njenu uočava lako,
a čovjek pati od podle joj ćudi.

Ona krv daje, život nam podari,
i Bog ne stvori od nje luđe stvari:
sad anđeo je, sad gora od zmije.

Voli pa mrzi, miluje pa mrvi,
i žena, to je ko puštanje krvi
što katkad spasi, a katkad ubije.

Lope de Vega