Stihovi koje volim

[dumspirospero]

Čekanje

Čekam u senci jednog starog duda,
da mesec zađe i, skrivena tamom,
Po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
Da siđeš meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečne puti,
A ja još čekam,- i večno bih čeko!

O, šta je to što mene veže sada,
Za jednu put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
I sva nemoćna izdiše i pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem,
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog časa život dajem,
Prilazim tebi pun pobožnog straha,

Posrćem, klecam, dokle me privlače,
ko provalija tamna i duboka,
I dok se strasnim prelivima mrače,
Tvoja dva crna neumitna oka...

Milan Rakić

 

[bellissima]

Pesma za nas dvoje


Znam,
mora biti da je tako.
Nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.

Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zhudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da, mora da je tako...


Miroslav Antic
​

 

[sendi]

ODAKLE MENI

Odakle meni u dzepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamencica
Koje si bacala iza sebe
Govoreci da ces tako lakse naci
U povratku put do kuce
A vrapci ih nece pojesti

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledas
Kako opada lisce
Kada si volela da gazis po njemu

Odakle meni u kutiji od sibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih reci
I gomile recenica
Koje ti pricas samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolazis ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kazem
Ja te volim
Samo zbog toga sto znam da znas
A meni je tesko da te reci izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaze mi samo jedno cao
Koje znaci i volim te
I drago mi je sto si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je sto si bas ti moj
Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali ciji je svaki pokret
Cija je svaka rec pesma

Odakle meni ti?

 

[Jurivaka]

Ne pitaj me gdje su moja ljeta!
Ni sam ne znam šta se desi s njima -
Mladost planu ko zlatna kometa,
Samo bljesak osta pred očima!

Sretno jato razdraganih dana
Dotače me krilima u letu...
Odleprša mladost razigrana
I ostavi uzdahe i sjetu.

Zlatni sjaj se rasu nemilice,
Ko vatromet najdivnijih boja
I zapljusnu začuđeno lice -
Što ostade puno nespokoja.

 

[erinija]

Ti i ja

Osjećam živo srebro tvoje biti,
žeženu kap u svakom zrncu krvi,
životno tkivo od drhtavih niti
koja se raskida, raspliće, mrvi.

Žeđ ti je žarka. Još nikad ne osta
kap od mlaza koji dodirnuše usta.
Ne znam zašto među nama nema mosta,
kao da nas dijeli provalija pusta.

Prsti što bi htjeli da se čvrsto spletu
u dva klupka vatre i srebrne strasti,
u prostoru dršću. Sami su na svijetu,
u samoći žudnje, u prokletstvu strasti.

Tijela što bi htjela da se tijesno združe,
pretoče u jednu bujicu od milja,
venu, usamljena, ko jesenje ruže,
jer na istom putu imamo dva cilja.

Ti bi htjela vječno, čemu nema mjere,
ja bih dao sve za zanos jednog časa.
Ti sumnjaš u trenutak, a ja imam vjere
u vječnost trenutka, u trenutak spasa.

Dođi sva od sunca, sva od vrele vatre
na moj pusi ležaj, daj mi svoje krvi.
Bolje da nas munja jedne strasti satre
nego da nas mrtve toče isti crvi.

Propadni u meni, pretoči se, daj se
raspleti kroz moje vijuge i tkiva.
Sve je na mom svijetu kratka varka. Raj se
osjeti u trenutak, a vječnost je siva.

Gustav Krklec

 

[death row]

Duško Trifunović - Slavna slamka

Dobro je što se nismo na uglu rastali
ne bismo se imali zašto osvrtati
A ima mnogo ženskog
muški nečeg ženskog
u tvojim pozivima i odbijanju tvome
što su u divnu uzajamnost srasli

Da li bi bila spas
kad si već žena
da suziš samo za se ovaj prostor
i da se opet širina široko vidi

Ne zna se da li će pre stići
ko pođe kraticom strmo
jer stiže samo onaj
ko se za tihu ljubav glasnije opredeli
a da mu se ne čuje glas

Sad naše vode teku samo sada
Spore lakše mrznu
i mutne su

Donesi to što imaš
dokažimo sreći
da postoji nadzvezda ako je zvezda malo

Još ne znam šta jesi
a dobro znam šta nisi

i kakva ćeš zauvek ostati
uvek poslednja slavna slamka
do koje plivaju panični davljenici

 

[djenadija]

Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje secanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se vec davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja place u ponoci
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuce
I koja se strpljivo vraca neprimetno u toku citavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primecuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te ceka na tvome uobicajenom mestu
Okno sa koga tvoje celo gori gledajuci u prazno
Petparacki roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je procitano
Prekinuta recenica na koju vracati se nema znacaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izadeš nesrecan sam kao i tvoje ogledalo

Louis Aragon

 

[sendi]

Sećaš li se,
da ti nikada
nisam znao,
objasniti valjano,
zašto si mi
baš ti,
baš uvek,
i baš toliko značila...

I svi pokušaji moji,
da ti to opišem,
konstantno su se
pod teretom
neke tuđe originalnosti,
urušavali
u neku svoju
bezličnu prazninu...

I zbog toga
sam ja,
prošle noći,
kada si ti zaspala,
odlučio da potražim
neke nove,
ni sa čim drugim,
osim sa tobom,
uporedive reči...

I da ih do jutra
slučajno,
ne bih zaboravio,
sve sam ih
bez slova,
po usnulom
licu tvom,
pogledom ispisao...

A jutros sam ih
sakupljao
po krajevima
tvojih usana,
po čelu,
iznad obrva,
po nosu,
na očnim kapcima,
i kraj onih tvojih,
samo uz osmeh primetnih,
tačkica na obrazima...

I kada si se probudila
hteo sam da ih sve
na glas pročitam,
ali ih nikako nisam
izustiti mogao,
pa sam ti ih ipak,
jednu po jednu,
onako, bez glasa
pogledom na pogled,
izgovarao...

Eto, zato sam ćutao...

 

[Nimfa]

TRAG -Momčilo Nastasijević


Čudno li me slobodi ovo
čudnije li veza.

Buknem u tebi, vreo se ulivam,
jeza je ovo, oh, jeza.

I trag putanjama tvoj,
pa me pali.

A čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?

Jer i pepeo će vetri razneti,
a nema razrešenja.

Tonu bez potonuća,
bez dna u nalaženju,
bez dna se izgube stvorenja.

I tragom kuda sagoreli
sve bolnija su obnaženja.
-
Vreo se ulivam,
a čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći sta li to ubijam,
šta li budim?

 

[erinija]

Rob

U tvrdom stegu lanca obje mu ruke stoje;
U gusti mrak je bačen, ne vidi svjetlost zraka,
Okolo njega guje i akrepi se roje,
Memla ga bije jaka.

Ali mu ipak licem po koja radost sine:
U nebo pogleda šalje, molitvu bogu pjeva,
Sred ovog crnog mraka, sred ove mrske tmine
U nadi scre zgrijeva.

Nadaj se, patniče, nadaj, i sanjaj sanak sveti!
U tvrdoj vjeri nade tješit se, krijepit znaj,
Ta bog će čuti molbu, puknuće lanac kleti
I ropstvu biće kraj!

Aleksa Šantić