Stihovi koje volim

[dumspirospero]

Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Pero Zubac

 

[Andjela 7]

Ljubavna pesma - Jovan Ducic

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja rec u sumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si zudnja.
Ostaj nedostizna, nema i daleka
jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca.
Srce ima povest u suzi sto leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo sto dusa prosneva.
Poljubac je susret najlepsi na svetu.
Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj plast suncani od mog sna ispreden.
Ti bese misao moja ocarana,
simbol svih tastina, porazan i leden.
A ti ne postojis, nit' si postojala.
Rodjena u mojoj tisini i cami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.

 

[Jurivaka]

Opada lišće... Opada lišće...
Zavija vetar, tužno otegnuto...
Ko će, prijatelju, nemir da mi zbriše,
Ko da ublaži očajanje ljuto?

Ka mesecu, dugo, bez treptaja,
Zure moje otežale zene -
Čuješ kako petli kukuriču
Kroz prostore tihe sjesenjene.

Praskozorje sviće plavo, râno,
Let zvezdani divnu milost nudi -
Ja bih neku želju izrekao,
Ali želju ništa mi ne budi.

Šta da želim dok me život gazi
I ja kunem svoj udes i dom?
Volio bih da jednom opazim
Lik devojke na prozoru mom;

Da joj oči, ko različak plave,
Samo za me, samo meni sinu,
Osećanja nova da zapale
I sa duše tešku moru skinu;

Pa da pod tom mesečinom belom,
Nad knjigama ne venem i mrem
Već da i ja srećan biti smem.
Združen s tuđom mladošću veselom,
Nad sopstvenom da ne tugujem.

Jesenjin

 

[sendi]

Prsten


Sve ono što se sakriva u ništa
Svetluca sjajem netaknute rude;
Što ne postoji, moglo je da bude
Ili postoji izvan odredišta.

U rudi prsten, da venca prisustvo
Nepostojećeg s prepoznatom javom;
U rudi vatra, da proključa lavom,
Neiskušano kad hoće iskustvo.

Sve ono što se sakriva u ništa
Dodiruje me na ivici bdenja
Da me opomene, il da me menja -

Tako u krošnji stabla koje lista
Iza visokog zida gubilišta
Pevaju ptice. Namera je ista.

​

 

[macula]

SREĆAN JE KO UME DA VOLI

Koliko ti je ljudi na svetu reklo Ljubavi …
i mislilo to?
Jedno?
Dvoje?
Niko?
…

Koliko si puta čuo Volim te…
i poverovao u isto?
Da li se možda sećaš?
Ikad?
Kad?

Koliko često si nekom bio zaista potreban,
kao drug,
prijatelj,
ljubavnik,
čovek?

Koliko žena ti je iskreno reklo
Želim te…
bez obzira na sve?
Bez obzira na danas,
sutra..

Koliko osoba je prošlo kroz tvoj život,
a da je ponudilo svoju Dušu?
Veru, nadu..
I da zauzvrat nisu tražile ništa..

Koliko njih…
Osim mene?…

Tijana Kljajcin

 

[sfinga777]

Trag


želim
da posle snova
ne ostane
trag moj
na tvome telu
da poneseš od mene
samo tugu i svilu belu
i miris blag
puteva zasutih lišćem
svelim sa jablanova

Crnjanski
​

 

[BEJBI FACE]

Crni Konjanik

Noci divlja i gorka vertikalna
kao ograda evo dolazi crni konjanik
da zaveru sa putevima sklopi
noci stisnuta u pesnicu

Njegov ce glas da isprazni zvucne prostore
njegove ce reci da probude kosmar
u dnu njegovih crnih ociju lezi
pas spreman da zalaje na svako nebo

Crni konjanik koga je izmislila gorka
noc divlja noc koju je konjanik proneo
uzasnutim putevima koji su se posvadjali
i razisli na cetiri strane sveta

Crni konjanik o kome se ne zna
cije su ime odneli vetrovi
crni konjanik koji nas je jedini
trazio van nas i klao nasu odsutnost

O strasna pomisao na crnog konjanika
kada smo ujutru ustajali krvavi
presecena grla odsecenih ruku
nemocni da viknemo i da uzmemo

O strasna pomisao na crnog konjanika
vidjenog prvi put na Crvenoj Baniji
koji zatocen u nasoj lobanji
juri od cela do temena

Branko Miljkovic

 

[sendi]

Elegija

Ludo veselje mojih mladih ljeta
Kao mamurluk, sad mi samo smeta.
Al’ kao vino-tuga davnog plača
U mojoj duši biva sve to jača.
Moj put je tmuran. A dane sve gore
Nosi mi burno budućnosti more.
Al’ mrijeti mi se neće. Još se nadam.
Ja živjet’ hoću, da mislim i stradam.
Medj nedaćama, jadima i zlima,
Ja znam da za me i naslada ima.
Ponekad opet zanijet ću se skladom,
Nad svojom sanjom zaplakati kradom
I tko zna, neće l’ posljednji mi dani
Ljubavlju zadnjom biti obasjani.
​

 

[Jurivaka]

NAŠA LJUBAV

Noć me ta u mladosti stiže,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kad se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet... izvan te kobne žene
U mojoj duši nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I već sam od toga kao mesec žut,
Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.

Ne znam više da li je to ljubav,
Ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bi se bez nje razbio kao splav
O rečni brzak.

R.Drainac

 

[zjovan29]

ŽIVOTNA ISTINA

Celog života istina me prati i čovekom pravi,
S njom su me roditelji u ovaj život poslali.
Istina? Što je istina, koja istina je prava istina?
postoji li uopšte samo jedna prava istina?

Tražio sam taj izvor iz kojeg ona ističe,
tražio sam ga u svim pročitanim knjigama,
u pozadini odsanjanih i nedosanjanih snova,
u lepoti i vredosti svih sretnih trenutka.

Ta vrednost našeg postojanja osvetljava sve,
ali nam još uvek nije razsvetlila tajnu svoga bića.
U njenim ogledalima naslućujemo našu dušu,
osećamo njeno milovanje, čujem njen glas.

Pitanja se množe u mom znatiželjnom umu
I pozivaju na lutanje po tajanstvenom drumu svesti.
Pitanja me zovu da uronim u ocean tvoje duše,
da osetim lahor koji iz nje uvek nežno puše.

Pitam se često postoji li neka još nepročitana knjiga,
stih ispisan zvezdanim slovima zaljubljene duše.
Postoje li iskrene reči u kojoj su utkani iskreni osećaji
i zabeležene sve istine o nastanku prave ljubavi.

Možda se u toj knjizi koja šapatom misli priča
odaje tajanstvenost zakona naših života i ljubavi.
Ljubavi u kojoj nam na cvetovima pevaju pitce
i miluju mirisi večno sanjane velike ljubavi.

U toj knjizi poreklo naše velike ljubavi se krije
i nežno mi dušu dodiruju vatreni jezici sudbine.
Iz nje se širi zvezdani prah koji naše duše puni
i postaje svetlost te čudesne reke bez povratka.

Jesmo li slepi za istinu koja sniva svoj san?
Jesmo li gluhi za pesmu istine koja je u nama?
Jesmo li neosjetljivi na svetlost naše ljubavi?
Jesmo li nedodirljivi milovanju našem oceanu snova?

Zašto u strahu životnim putem lutamo bez cilja,
i postajemo nesigurni putnici u traženju sreće?
Zašto ne širimo krila svoje duše u zagrljaj ljubavi
Kad se u njoj ipak krije ona istina koju srce treba?

ZAUZETA DUŠA

Postoji već netko u dubini duše moje,
postoji već netko u srcu mom,
postoji jedno biće sjajno, trepravo i sneno
kao ovaj život promenjivo i snažno,

Postoji jedna voljena zvezda sjajna,
ko sutonsko sunce, lepotica bajna.
Postoji jedno Anđeosko vreteno
koje ljubav pravu zlatnom niti sreće tka?

Postoji Anđelova ruka koja strune na violini
moje duše svojim mekanim prstima pokreće.
Komponuje plavu rapsodiju proživljenog života
I osluškuje šapat duše moje koja večnu poeziju sanja.

Duša mi šapuće davno ispisane osećaje,
misli koje su u reči njenih osećaja pretvorene.
U zagrljaju tih čudesnih niti ponovo oživljene
ove reči stvaraju stihove ljubavi večnog sjaja.

Stih do stiha ko dijamant u kosi kraljice
što nam duše velikom ljubalju hrani.
Pesme očuvane milovanjem ljubavi
Pune u nas novom snagom stare osećaje.

Ta naša čudesna životna snaga
pustinju duha u oazu osećaja pretvara.
U dubini moga srca najavljena oseka emocija
upozorava da ponovo nadolazi plima ljubavi .

Život, talase svih osećaja u sebe prima
I ujedinjuje sve pročitano i naučeno.
Život zapaža sve u vulkanu novih osećaja
iz kojeg izvire ova stvarnost moga uzbuđenja.

Sja mi duša u zagrljaju lepih uspomena,
Dok mi o životu šapuće treperavim glasom.
Glasom satkanim od zlaćanih niti osećaja
tih večnih stražara na vratima ljubavi.