Stihovi koje volim

[sendi]

NE ZNAM KOLIKO DUŠA IMAM

Ne znam koliko duša imam.
Mijenjam se svakog trena.
Stalno me progone.
Nikad sebe nisam našao
niti sebi povjerovao.
Dušu imam samo.
Ko dušu ima, mira nema.
Ko vidi, samo je ono što vidi.
Ko osjeća, nije ono što je.
Držim se onoga što jesam i što vidim,
oni me vraćaju a ne ja sâm.
Svaki moj san i moja želja
je ona koja se rađa a moja nije.
Ja sam slika sebe samog.
Na sopstvenom putu služim,
različitom, nestalnom, usamljenom.
Ne znam osjetiti gdje sam.

Zbog toga, lud čitaću
svoje biće, kao stranice.
Ono što slijedi, predviđeno nije
što je prošlo, zaboravljeno je,
bilježim napomenu onoga što pročitah
ono što prosudih i osjetih.
Čitam ponovo i kažem :” Zar sam to bio ja?”
zašto sam to napisao, samo Bog zna.

Fernando Pessoa

 

[ceca69]

SENKA

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću da uz mene noćas kreneš.

Ma bili svetovi crni,
ili beli,
ma bili putevi hladni,
ili vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da drziš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspravna i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom
ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Ili crkneš,
ako crći treba
zbog svega što smo najlepse hteli

Mika Antic

 

[sendi]

NIŠTA DVAPUT

Dvaput se ništa ne događa
niti će se dogoditi. Zbog toga
neuvežbani smo se rodili
i nerutinski pomrećemo.

Makar učenici
najgluplji u školi sveta bili,
nijednu zimu ni leto
nećemo ponavljati.

Nijedan dan se neće ponoviti,
dve slične noći ne postoje,
ni dva ista poljupca,
ni dva jednaka pogleda u oči.

Juče, kada ime tvoje
neko kraj mene glasno izgovori,
bi mi kao da ruža
kroz otvoren prozor pade.

Danas, kada smo zajedno,
okrenula sam lice ka zidu.
Ruža? Kako izgleda ruža?
Da li je to cvet? A možda je kamen?

Zbog čega se, trenu crni,
s nepotrebnom zebnjom mešaš?
Postojiš - prema tome moraš proći.
Proći - prema tome to je lepo.

Nasmejani, zagrljeni,
pokušavamo sklad da nađemo,
iako se kao dve kapi čiste vode
razlikujemo.

 

[ceca69]

KROJ


Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

 

[dumspirospero]

Sudbini

Odakle ti pravo
moje nebo olujama tresti,
sunce kriti oblakom crnim
i gromovima se obrušiti
na poglede u visine?

Zar ti imaš pravo
moju radost ubijati,
ljubavi na propast osuditi,
staviti okove na dušu
i rijeke gorkih suza
za iskren osmijeh ponuditi?

Možeš mi, sudbino moja,
birati puteve do vijeka,
ali ja biram svoje korake
i kunem ti se srcem svojim,
da će uvijek biti lepršavi,
u inat tebi, sudbino.

By LoLa

 

[macula]

ZALJUBLJEN U LJUBAV

Kad bih imao jedan komadić života,
dokazivao bih ljudima koliko greše
kad misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare
a ne znaju da su ostarili kad prestaju da se
zaljubljuju.

Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja
samo krpena marioneta,
i podario mi komadić života,
moguće je da ja ne bih kazivao sve šta mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio ne po onome što vrede,
već po onome sto znače,
spavao bih manje, sanjao više,
shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvorenih očiju,
gubimo šezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slušao bih druge kad govore,
i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kad bi mi Bog poklonio komadić života,
oblačio bih se jednostavno,
izlagao potrbuške suncu,
ostavljajući otkrivenim ne samo telo,
već i dušu.

Bože moj, kad bih imao srce,
ispisivao bih svoju mržnju na ledu
i čekao da izgreje sunce.

Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama
jednu Beneditijevu poemu,
a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu
u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama,
da bih osetio bol od njihovih bodlji
i strastveni poljubac njihovih latica.

Bože moj, kad bih imao jedan komadić života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan
a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.

Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca
da su mi najbliži
i živeo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko greše kad misle
da prestaju da se zaljubljuju kad ostare,
a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se
zaljubljuju.

Deci bih darovao krila,
ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa
starošću već sa zaboravom.

Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi
na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska sreća u načinu
savladavanja litica.

Shvatio sam da kad tek rođeno dete
stegne svojom malom šakom,
po prvi put, prst svog oca,
da ga je uhvatilo zauvek.

Naučio sam da čovek ima pravo
da gleda drugog odozgo
jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas,
premda mi to neće biti od veće koristi,
jer kad me budu spakovali u onaj sanduk,
ja ću na žalost početi da umirem.

(G. G. Markes)

 

[death row]

Pavle Goranović - Moj uzvišeni gubitak

Iskreno, ne znam što te u svemu zbunjuje -
moja nimalo pjesnička spoljašnjost
ili oči - kažu jednako opasne i mile -
oči koje obavezuju na neku slabašnu vjeru.
A tražiš da ti pričam.
Kako da ti pričam o potrošenim godinama,
o gradovima u kojima sam sebe saznavao,
kao da su posljednji dani bili preda mnom.
O danima u kojima sam trošio sebe,
dok tebe nijesam sreo i poslije.
O ulicama mojim pustim kojima sam imena davao.
Idem nizbrdo, to pouzdano znam - kažeš.
Ali, zar ne osjećamo izvjesnu lakoću kada idemo nizbrdo,
lakoću nestajanja - kažem.
Samo o pjesmama koje su mi život tako jasno predvidjele
moram da ti pričam. Moram, jer je uzalud.

Uzaludnost je ionako moj najjači motiv.
Moram da ti pričam baš zato što nećeš čuti.
I upravo sam uporan jer razumijem da te to ne dotiče.
Samo o pjesmama koje su mi život tako jasno predvidjele
moram da ti pričam.
A ti ne slušaš, niti moje pjesme čuju.
Kakav uzvišen gubitak!

 

[sendi]

Susret

Jedan se pogled iskrao kradom
iz plavog sna sa dna tišine,
zasjao iskrom, bljesnuo nadom
i zaživeo usred tmine.
I poput duge u kišnom danu
na tren tama poče da plamti
kad lagan dodir na mome dlanu
ostavi nešto što se pamti.
Prebrzo sve su prekrile sene,
i sjaj u oku, i to lice...
Ostaše reči nedorečene
za neke druge pozornice.
I ništa više. Sve što je bilo
začas se pokri velom ćutnje.
Sve sakri plavi san svojim krilom
i nesta svega osim slutnje.

 

[zvrka]

Blistave kapi

Uzalud će mi trave bajati
I suncokreti na koje ličim.
Svi kada zađu, ti ćeš stajati
U krugu što se ne briše ničim.

Ko god mi svrati na konak sniće
Sunce u ptičje perje skriveno.
I tvoje venčano ruho biće
Mojim mislima prošiveno.

Kad stresem se sa blistave kapi
Uskršnjeg vina tvojih godina
Zemlja će preda mnom da razjapi
Bezube čeljusti pukotina.

I zalud će mi trave bajati
I suncokreti na koje ličim.
Svi kada zađu, ti ćeš stajati
U krugu što se ne briše ničim.

Dobrica Eric

 

[macula]

шта бих волео
волео бих да се
возимо трамвајем
и онда нестане струје
и мрак је и не може
да се изађе
из трамваја
и људи се плаше
мрака и претурају по
џеповима и траже упаљаче
шибице
а нас баш брига
ми се љубимо

волео бих да је зора
и град је празан
никог сем нас
и једино се чују наши кораци

волео бих да се као бријем
и онда ти однекуд наиђеш
и пољубим те
и оставим ти белу браду од
пене
баш си смешна
са том брадом

волео бих да лежимо
и слушамо музику
то је све

волео бих да путујемо
на пример возом
и напољу магла или снег
а поред тебе топло
и како се успављујемо
више нисмо сигурни
где смо ни куда идемо
и то је сада мање важно

волео бих да сам спавао
и сад лежим будан
не отварам очи
а знам да си ту
тихо једеш јабуку

волео бих да једемо
печен хлеб или кекс
и то је бучно
при сваком залогају
смејемо се једно другом
очима јер су нам уста пуна

волео бих да не могу да заспим
и онда ти мало крадем ћебе
а ти да се утоплиш
приљубљујеш се уз мене

волео бих да ти направим
једну малу птицу од папира
а ти ми је после много година
покажеш
и питаш ме
да ли се сећам

волео бих да заједно
гајимо биљку
и да кријући
једно од другог
причамо са њом

волео бих да седимо на обали
и да кад одемо
у песку остану отисци
наших ******

волео бих да сам негде
миран и одсутан
и да наједном негде
осетим твоје усне
волео бих да ти тихо
говорим на уво
тако о томе
шта бих волео

волео бих да мање причам у себи
јер кад причам у себи
причам о теби
а много причам

волео бих да затворим
теглу или боцу
најјаче што могу
и ти онда тражиш
да ти отворим

волео бих да ходамо
и начас је стаза ужа
и тих пар тренутака
корачам иза тебе
и удишем твој мирис

волео бих да пијемо
нешто топло
и гледамо се
преко шоља и кроз пару
у очи

волео бих да водимо љубав
и после преморени брзо заспемо
и обоје сањамо исти сан
као ми водимо љубав

волео бих да је ово последњи пут
како ти говорим о томе
шта бих волео
јер кажу
што се каже неће бити

урош пајић