Stihovi koje volim

[Andjela 7]

BARBARA


Sjeti se Barbara, bez prestanka je kisilo
nad brestom toga dana, a ti si hodala nasmijana
prokisla, radosna, ocarana, pod kisom
sjeti se Barbara, bez prestanka je kisilo nad brestom
a ja sam te sreo u ulici Sijama
smijesila si se, i ja sam se smijesio
ti koju nisam poznavao,
ti koja me nisi poznavala
sjeti se

sjeti se toga dana
ne zaboravi

neki covjek je stajao u trijemu i
viknuo tvoje ime, Barbara
a ti si po kisi k njemu potrcala
radosna, prokisla, ocarana
u njegov zagrljaj pala

sjeti se toga Barbara,
ne ljuti se sto ti govorim ti
ja kazem ti svima koje volim
cak i onima koje sam jednom vidio
ja kazem ti onima koji se vole
cak i onima koje nisam upoznao.

sjeti se Barbara i ne zaboravi
tu kisu mudru i sretnu, na svome licem sretnom
nad ovim gradom sretnim
tu kisu iznad mora i iznad arsenalom
tu kisu sto je pala na brod iz Cezana

oh, Barbara
rat je je svinjarija velika i sta je sa sobom sada
pod kisom kanonada ognja, krvi i celika

a onaj koji te je grlio, zaljubljeno
je li umro, nestao ili jos uvijek zivi

oh, Barbara
bez prestanka kisi nad Brestom
jednako kao i tada

ali to nije isto, i sve je sruseno
to su porotne kise, strasne i neutjesne
to nije oluja vise od ognja, krvi i celika
to su naprosto oblaci
sto kao pseta crkavaju
kao pseta sto nestaju u mlazu vode
nad brestom
da trunu negdje daleko, daleko, daleko od bresta
od koga nista ne osta.

Zak Prever​

 

[sendi]

U stravičnoj noći, prirodnoj suštini svih noći,
U besanoj noći, prirodnoj suštini svih mojih noći,
Prisjećam se, budan, u nelagodnom dremežu,
Prisjećam se onog što sam učinio i što sam mogao da učinim u životu.

Prisjećam se, i neka tjeskoba
Podilazi me kao jeza ili strah.
Nepopravljivost moje prošlosti - to je leš!
Svi ostali leševi možda su samo varka.
Svi mrtvi možda negdje drugdje i dalje žive.
Svi moji vlastiti minuli trenuci možda još uvijek postoje,
U prividu prostora i vremena,
U lažnoj prolaznosti.
Ali ono što nisam bio, ono što nisam učinio, što čak ni sanjao nisam;
Što tek sad vidim da sam morao učiniti,
Što tek sad jasno vidim da sam morao biti -
To je ono što je mrtvo, uprkos svim Bogovima,
To - što je zapravo bilo najbolji dio mene - ni Bogovi više ne mogu da ožive...

Da sam u određenoj prilici
Skrenuo nalijevo umjesto nadesno,
Da sam u datom trenutku
Rekao da umjesto ne, ili ne umesto da;
Da sam u izvjesnom razgovoru
Imao spremne rečenice koje tek sada, u polusnu, sklapam -
Da se sve tako zbilo,
Bio bih drugi danas, a možda bi se tada i sav svemir
Neosjetno privolio da se preobrati.

Ali nisam skrenuo na stranu bespovratno izgubljenu,
Nisam skrenuo niti sam pomišljao da skrenem, i tek sada to shvatam;
Ali nisam rekao ne ili nisam rekao da, i tek sada uviđam da nisam rekao;
Al ovog časa naviru mi sve rečenice koje sam propustio da kažem,
Jasne, neizbježne, prirodne,
I razgovor uspješno okončan,
I sve nedoumice razriješene...
Ali tek sada me boli sve što nikada nisam bio i što se povratiti neće.

Za ono što mi je promaklo zaista nema nikakve nade
Ni u jednom metafizičkom sistemu.
Možda bih na drugi svijet mogao ponijeti svoje snove.
Ali zar ću moći da ponesem na drugi svijet ono što sam zaboravio da sanjam?
I bas ti snovi, ti snovi koje je trebalo snivati, oni su leš.
Sahranjujem ih u svom srcu zauvijek, za sva vremena, dok traje svijeta i vijeka.

Ove noći budan sred spokoja što me obavija
Kao neka tuđa istina,
A napolju je mjesečina,
kao nada koje nemam, za mene nevidljiva.​

 

[jablankole]

ЧУЈМО ШТА НАМ ВЕЛИ ПЕТАО


Знате л' децо, зашт' сам
Тако лак и прав,
Знате л' зашт'сам увек
Вес'о, чио, здрав?

Што и у старости
Ја изгледам млад?
Ја не једем више
Нег'што иште глад.

Ја не једем јело
Ни хладно ни врело;
Прса пупчим, ширим,
А не стежем тело.

Ја не волим собна
Ни кавезна мрака,
Већ свежа ваздуха
И чистога зрака.

Рано лежем, - нећу
Ноћу да зазјавам;
И никад ме сунце није
Затекло да спавам.

Јован Јовановић Змај

 

[macula]

Znaj, to sam ja



Ako nekad, možda, čuješ

gdje sonatu kiša svira;

i gdje neki oluk plače

kroz tišinu noćnog mira.

Gdje dolazih tebe čekat

i gdje korak moj odzvanja,

u mirisu ispod granja,

pod prozorom tvoga svijeta...



Znaj, to sam ja...



I kad ponoć grad poljubi,

kad umukne zvon sa sata,

kao anđel neki vihor,

kad odškrine tvoja vrata;

Takne li te kakva ruka,

drhteć da te ne probudi,

i daleko od svih ljudi,

ako mine kakva sjena...



Znaj, to sam ja ...



Ako polja stanu sjetna,

ako nebo umre s tugom;

kroz noć tamnu voz zapišti,

dok u maglu tone prugom.

A kroz puste staze parka

miris tužan, onako zaluta,

i prije nego svane sjutra

ako zora tebi bane...



Znaj, to sam ja...



Duša tvoja, ako jednom,

mimo volje sama krene

tražit spokoj, mir i ruke

dušu moju, tražit mene...

a ne znade kud da krene,

kad je ovi puti lažu;

tad stihovi nek joj kažu,

što ih svira struna moja...



Da zna ... to sam ja...

~ Miladin Šobić ~

 

[sendi]

Dažde mi gorke suze niz lice

Dažde mi gorke suze niz lice,
a bolni vjetar uzdaha ih prati,
kad u vas stanem pogled upravljati,
zbog vas mi je i svijet tuđ, bez okosnice.

Pred vašim sam smiješkom, istina, zanesen,
smiruju se pred njim želje razbuktale
i muke mi same tad postaju male
dok vas tako motrim, sav u vas unesen.

Al’ žar se odmah počne moj ledenit’
kad vidim kako s krasnim pokretima
odnosite pogled koban i plemenit.

Napokon i duša samo vas da prati
izlazi iz srca s njenim trepetima,
pa se vraća meni, i trpi, i pati.​

 

[dumspirospero]

Čeznem da ti kažem najdublje riječi


Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

Rabindranat Tagore

 

[sendi]

Anahoreta



Sve više i više, ti kuda si htela
Pođoh žarom slepim,
I timora mojih planuše sva vrela
U dugama lepim.

Sve školjke s dna duše gde su mora bila
Plime, bure cele,
Sve brodove, žale s palmama kô svila,
Sav koral i bele

Albatrose tebi prinesoh na skute…
I klicah i poja’,
Sledujući trajno samo tvoje pute
Kao senka tvoja.

No ti skrenu strmu… sve dublje u ždrela
U kaljugu bare,
Iz koje se kao paučina pela
Riđa struka pare.

Vran graknu… Sad vetar ne leprša na me
Plamen zlatni tvoje
Kose plave… Ti si iščezla, a same
Ovde hridi stoje.

Neke zgrčile se, kao rob do roba
Pun bola i treme;
Neke, kô buđavi kosturi iz groba,
Svrh ponora streme.

A tamo gde staza kô zmija se krade,
Gde crv panje šara,
Uz ruine ćute memljive arkade
I grobišta stara…

Vrhu sarkofaga, spomenika sedi’
Okrnjele pole,
Kô zgođeni zrnom ubojnici bledi
Posrnuli dole.

Pusto… Samo, gde se uza čempres gnio
Loza žuta vije,
Jošte trošna česma romori i ti’o
Voda mramor mije.

Lutam dalje… Gledam… Evo mora, žala!
Gle, uz koplja trska,
Skrhano korablje mutna pena vala
Po pržini prska.

S prelomljenim jedrom još, na hladnoj ploči
Počađale vode,
Jedva dve-tri lađe vide moje oči
Gde put zadnji brode.

Svrh njih u pređama maglina odela,
Gdeno potke crne
Sve to više rastu, kô tifona strela
Vrana jato srne…

I suton… No zvezda ne trepte dragulji,
Ne sja nebo lepo,
Samo što iz magle u me mesec bulji
Kao oko slepo…

I godine teku… A ja jošte, eto,
Iz karika ovih
Izlaza ne nađoh, put u novo leto,
U sjaj vrha novih.

No čamim i gledam, kao stena žala
Kraj kopalja trska,
Gde skrhane lađe mutna pena vala
Po pržini prska…


Santic
​

 

[pendic]

Љубав је тако сама а тако пуна света - Хана,Оскар Давичо

Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Milos Crnjanski Serenada


Cuj,place Mesec mlad i zut.
Slusaj me ,draga,poslednji put.

Umrecu,pa kad se zazelis mene,
ne vici ime moje u smiraj dana.
Slusaj vetar sa lisca svelog,zutog.

Pevace ti:da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti,ni clanke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenulog.

A kad te zamnom srce zaboli:
zagrli i ljubi granu sto vene.
Ah,niko nema casti ni strasti,
ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.

 

[macula]

Karl Sandberg - MED I SO


Mađioničarski šešir, je li?
Igra za fine ljude?
Misliš, tu ti pomaže
ako si vešt sa kartama
ili sa kockicama?
Misliš, pomaže i to
što umeš da sipaš pošalice,
da budeš drugarčina,
da ostavljaš utisak?
Uopšte, kada se sreću
mladić i devojka -

šta tu pomaže?
Sve to pomaže.
Budi opušten, ali ne preterano;
budi uzdržan i tajanstven, ali samo donekle;
a onda zaboravi sve što si ikada čuo o ljubavi,
jer to je samo preplanulost od letnjeg sunca
ili rumenilo od zimskog vetra,
a ona dolazi kao promena vremena, i ti tu ne možes ništa,
dolazi kao što ti je došlo to tvoje lice, kao što su ti došle noge,
ili to kako hodaš, kako govoriš, kako držiš glavu i ruke -
tu se ništa ne može učiniti - samo se moliš, i čekaš.

Ima li načina da se izmeri ljubav?
Ima, ali tek mnogo kasnije,
kad otkucaji tvog srca odu
miljama daleko, čak u velike brojke.

Da li je ključ za ljubav - strast, mudrost, ili tananost?
Sve troje - uz mesečinu, ruže, i sitne kupovine,
uz ono što se daje i ono što se prašta, uz ono što se dobija i što se zaboravlja,
uz uspomene i račune za sobu
uz biserje sećanja i uz jaja sa šunkom.

Može li ljubav da se zaključa i čuva sakrivena?
Može, a onda skuplja prašinu i plesan
pa se smežurava u polumraku,
sem ako shvati da joj mogu pomoći
sunce i kiša, oluje,
ptice u svojim jednosobnim porodičnim gnezdima
šibanim surovim, mahnitim vetrovima.
Sve to pomaže, i zato
ne zaključavaj svoju ljubav, ne skrivaj je.

Kako se javlja prvi znak ljubavi?
U drhtaju, u grašci znoja,
u onom ti-i-ja, mi, nas dvoje,
u paru odgovora,
u ljubičastoj sumaglici na vidiku,
u nizu rezervisanih plesova,
u isprepletanim urezanim inicijalima,
u pet svežih ljubičica izgubljenih u morskoj soli,
u pticama što u velikim, jedinstvenim trenucima
uleću u hiljade prozora i izleću iz njih,
u srebrnom prstenu, u bronzanom odjeku,
u zlatnom gongu gonnngu onngggu,
u ružicastim dverima što se zatvaraju jedna po jedna
pred sumračnim pesmama duž zapada,
u rukunicama i ručkama zvezda,
u prevojima zavesa mesečine,
u klupčanju i raspetljavanju magle.

Koliko ljubav traje?
Koliko i stakleni mehuri, ako se na njih pazi,
ili dve orhideje iz staklene bašte na mećavi,
ili jedan čvrsti i nepokretni čelicni nakovanj
neumoljivo zavaren -
a opet, ljubav može da traje
kao šest pahuljica, šest šestougaonih pahulja,
šest šestougaonih ljuspi snega što lebde,
ili kao zakletve kiseonika i vodonika u čaši izvorske vode,
ili kao pogled jelena ili srne,
ili kao dve želje što jašu na ledima jutarnjeg zimskog vetra,
ili kao kutak drevnog oltara
što se kao svetinja čuva za prisne molitve,
ili kao prah, da, kao dostojanstvena hrpa prašine
kojom se poigrava nepostojani lahor.

Ima tih svetohranilišta
gde se čuvaju med i so.

A ima i onih koji sve to
prosipaju i traće.

Ima i onih koji to traže i štede.

Ljubav može da bude i potraga
za ćutnjom i smirenošcu.

Možeš li kupovati ljubav?
Naravno. Svakog dana - novcem, odećom, šećerlemom,
obećanjima, cvećem, krupnim rečima,
smehom, tepanjem i lažima
svakoga dana ljudi i žene kupuju ljubav
i odnose je, pa se nešto dešava,
o njoj se razmišlja,
ali što se više u nju gleda,
to je sve manje ona ljubav koja je bila kupljena:
takva je ljubav samo krivotvorina pod garancijom.

Možeš li prodavati ljubav?
Da, možeš je prodati po svakoj ceni,

pa ćes da porazmisliš,

da opet zaviriš u cenu,
pa da zaplaceš. Da, zaplačeš u sebi,
i da se upitaš; Ko je i šta je to prodavao, i zašto?
Odsjaji večernjih popevki što lebde nad tamnim vodama,
plitak morski rukavac, gde se zvezde brčkaju u kadifenim prisencima,
veliki olujni rzaj belih vodenih konja -

za te trenutke nema cene.

Nezvana ili zvana? Kako dolazi ljubav?
I zvana i nezvana, kao uljez i sen,
zora što zasenjuje prag,
kao traka svetlosti u plavicastoj magli,
polagano žmirkanje dveju crvenih svetiljki u rečnoj izmaglici,
ili kao gusti dim što se vije nad grbom neke planine,
a onda se taj dim uvlači u nabore tvoje odeće,
pa ti se upliće i u hod, u tvoje šake, u tvoje lice i oči.

 

[seheresada]

ODA SAVRŠENIM USNAMA....

Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
I da ti šapat šapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pčela od vetra s pčelom od mleka.

Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije, mekše, mladje i sladje.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje!

Veliko hvala Miroslavu Antiću!

USPOMENA

Pogrešnih ljubavi nema,
a u mom srcu pogrešan čovek.

Zavoleh ga, a nisam smela.

Bio je jedan trenutak
- dovoljan za prošlost i budućnost.

Bio je treptaj duše.

Bio je zvezda u moj pogled doletela.

Bio je poljubac, lepršav,
zaustavljen između
njegovih usana i mog obraza.

Bio je kap rose na mojoj trepavici.

Bio je osmeh u uglu usana.

Bio je tajna, neotkrivena.

Bio je san, nedosanjan.

Pretvori se u sećanje,
samo u lepu uspomenu.

I osta u mom srcu
zauvek dalek i čudno drag.

Z.A.