Stihovi koje volim

[sendi]

Sve sto živi ožiljak ima

Sve što živi ožiljak ima,
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja medj' svima
bio bih hulja i lopov,znam.

Mršav i rasta odveć malena,
medj' decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena,
vrać'o sam se ja i pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč cedjahu usne krvavo-tmaste:
-Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste-

Pa i sada, kada se bez traga
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.

Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadašnje crte
kavgadžije, nemirka, delije.

Kao nekad imam hrabrost mušku,
al' nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijaše njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć' se raste:
-Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
A već sutra, sve će da zaraste!-

 

[besherat]

NE ZNAM KOLIKO DUŠA IMAM

Ne znam koliko duša imam.
Mijenjam se svakog trena.
Stalno me progone.
Nikad sebe nisam našao
niti sebi povjerovao.
Dušu imam samo.
Ko dušu ima, mira nema.
Ko vidi, samo je ono što vidi.
Ko osjeća, nije ono što je.
Držim se onoga što jesam i što vidim,
oni me vraćaju a ne ja sâm.
Svaki moj san i moja želja
je ona koja se rađa a moja nije.
Ja sam slika sebe samog.
Na sopstvenom putu služim,
različitom, nestalnom, usamljenom.
Ne znam osjetiti gdje sam.

Zbog toga, lud čitaću
svoje biće, kao stranice.
Ono što slijedi, predviđeno nije
što je prošlo, zaboravljeno je,
bilježim napomenu onoga što pročitah
ono što prosudih i osjetih.
Čitam ponovo i kažem :” Zar sam to bio ja?”
zašto sam to napisao, samo Bog zna.

Fernando Pessoa

 

[Andjela 7]

Santa Maria della Salute.

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti majko, mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet.
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al težoj rani nastade brid.
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
- svu večnost za te, divni trenute! -
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast.
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrèa sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud.
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona odonud javi,
ko da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al nežežene
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamo li ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Laza Kostic

 

[besherat]

Nebeske tkanine

Da imam nebeske tkanine vezene,
Zlatnim i srebrnim svjetlom ispletene,
Tkanine plave i zagasite i tamne
Od noći i svijetla i polutame,
Ja bih ih raširio pred tvoja stopala:
Ali siromašan sam, imam tek snove;
Raširio sam snove pred tvoja stopala;
Hodaj nježno jer hodaš po mojim snovima.

William Butler Yeats

 

[Byk]

Босански бегунци


Тужно шуми хладна Дрина
И Миљацка бистра вода,
Јер Босна је потлачена,
Њена слава и слобода.

Опустеле цветне равни,
Под згариштем села леже,
А потомци Нинослава
У гудуре мрачне беже.

Ено чедо мајка води,
Од ужаса да га скрије,
Уморан је деда пао,
А унука сузе лије.

А кад хладни ветар дуне,
И жарко нам лето оде,
И они ће тражит крова
Где их сузне очи воде.

Зато тужно шуми Дрина,
Зато тужи Босна цела,
И Босанац сузе лије
На згаришту својих села.

Војислав Илић

 

[erinija]

Božur

Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,
S topole, rasta, bagrema i duda,
U mlazevima zlatokosim pada
Nesusastvena mesečina. Sada,

Nad livadama gde trava miriše,
U rascvetalim granama, s vrh njiva
Koje se crne posle bujne kiše,
Velika duša mesečina sniva.

Sve mirno. Tajac. Ćuti polje ravno
Gde nekad pade za četama četa...
-Iz mnoge krvi izniknuo davno,
Crven i plav, Kosovom božur cveta...

Milan Rakić

 

[besherat]

''Užasne su večeri hladne''

Užasne
su večeri hladne,
Vjetar što drhti od nespokoja,
I drumom
uznemirujući šum
Nestvarnih koraka bez broja.

Ko sjećanje na
bolest skorašnju
Hladna je svitanja pruga,
Pouzdan znak da smo u
vlasti
Neraskidivog nekog kruga.

Aleksandar Blok

 

[sendi]

Ponoć već je prošla, svjetlo mi se gasi,
Na baršunu crnom leži teška noć;
Čelom mi se truni spomen tvojih vlasi —
Ljubavi daleka, kad ćeš, kad ćeš doć?

Otišla si. Gdje si? Ko da umrla si,
Udaljenost ima smrti tužnu moć,
Srcem srsi, strasti, dušom sumnje, strasi —
Poginut ću noćas i za dragom poć.

— Ljubav nije sreća! — znaš li kad mi reče? —
— Ljubav, to je rana, i ta rana peče,
— Ljubav boli, boli, kao život boli,
— Teško, teško onom koji jako voli. —

Nisi pravo rekla. Ljubav bol je, plamen,
Ali muči samo kad sam sam — ko kamen.

 

[erinija]

AVE SERBIA

Tvoje sunce nose sad nad zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.

Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.

Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvoga sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.

Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala-
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.

Ti si znak na nebu i svetlost u noći,
Kolevko i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.

Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i sunčanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvog mleka.

JOVAN DUČIĆ

 

[zjovan29]

Iz dubini snova širi se mirisi ljubavi,
kao biser osećajnih niti u dubini svesti.
Osećam ljubav u vatrenom zanosnom duše i tela,
osećam milovanje sunca i vrtnju vretena večnosti.

Zatvaram oči, iza ogledala u dubini svesti
u kojem vidim lepotu slika iz mojih snova.
Slike snova obasjanih suncem ljubavi
kao lepršava lepota leptirovih krila.

Osetih kako ljubav vrije novim uzbuđenjem
i šaputa još usnuloj lepoti očiju boja sna.
Neka se ljubav dok pleše u mom glasu,
odmara u tišini srce koje stiže do tvoje duše.

Neka ljubav poput zvezda sja u tami moga sna
i neka se raduje tvom jutarnjem buđenju.
Neka ljubav večno plamti u vatri mojih želja
i nek večno teče našim venama ljubavi moja.

Dopusti mi da u svom životu osetim tvoju sreću
i neka ljubav pleše u bojama iskrene nade.
Neka uz zvuke violine pleše nebom ovog svitanja
i neka se u život vrati životom tvojim ulepšana.

Dozvoli srcu da mu ispunim dato obećanje
i omah kreni u zagrljaj ljubavi ovog dana.
Budi spremna na korake koji u njemu slede.
jer vidim tvoj lik u bojama mojih snova.

Proveo sam ovu noć na obali moga sna
gdje neka snaga pokreće plimu i oseku života.
Noćas sam se opet vratio pod zvezde života
i svitanje mi šapuće da budem strpljiv.

Uz strpljivost u ljubavi ja osetih plimu života
I mir Božijeg blagosova kao lepotu tog osećaja.
Šapnuh nebu, čovek iskreno voli samo jednom
dok stidljivo sunce razbija maglu zimskog jutrenja.

Tada šapatom u vetaru osećaja zapitah sebe
koliko se i šta može kad se stvarno voli.
Duševni mir i tišina zagrliše moje misli,
i ja začuh tu muziku ljubavnog svemira u meni.

Lepršava svetlost mi šapatom uma govori
odgoji novo dete ljubavi i zadrži ga u sebi.
Budi dete veselja i sreće u svakom danu koji te budi
i dozvoli srcu da diše jer ćeš tako znati da voliš.

Znat ću biti sretan i nesretan, radostan i tužan,
odmoran i umoran s onom koju volim.
Osetih mir, osjetih sreću, koju sudbina mi pokloni
postah sebi cvet bez vremena, cvet koji ne vene.

Postah cvet koji večno živi, cvet koji večno miriši
Kao cvet na čijim se laticama svetluca jutarnja rosa.
Postah kap života u čijem se telu rađa lepršava lepota
Iz koje izrasta ljubav, najvrednija energija našeg života.

Jutros u meni prestade san protekle noći
a jutarnji horizont zagrli ocean novih želja.
Ja u knjizi našeg života pročitah slovo od snova
sve o mirišljavim cvetu i veličini naše ljubavi.

Krenuh cvetnom galijom pod žar dnevne svetlosti
I začuh glasove tišine smirenja u meni.
Prisetih se obećanja datog samom sebi na početku sna
I prolazni trenutni strahovi usnuše zorom ovog buđenja.

Zagrlih trag sunca, prođoh ipod stupove sreće
i šapnuh još jednom sebi usnulom pesniku.
Zavoli dan u kojem se budiš i dozvoli srcu da ispuni obećanje.
i budi spreman na životne krorake koji slede!