Sobne biljke

[Nostradamus]

Maranta


Maranta


Divizija: Magnoliophyta

Klasa: Liliopsida

Red: Zingiberales

Familija: Marantaceae

Vrsta: Maranta

Izgled: Maranta je biljka sa neobično zelenim krupnim ovalnim listovima koji su između lisnih žila-nerava prema vrsti različito išaranim pegavim mrljama koje mogu biti bele, žute, tamno-zelene, ili nešto slabije tamno crvene-bakarne boje. Ova dekorativna sobna biljka je vrlo lepa, ali i dosta osetljiva. Mladi listovi izbijaju uvijeni nalik na cigaru.

Uslovi: Zahteva toplu i svetlu prostoriju u kojoj je sobna temperatura od 16 do 20°C, ali od direktnog sunca se mora zaštititi. Pored toga, treba joj obezbediti dovoljno vlage i vlažnog vazduha. Treba, takođe, nekoliko puta dnevno, ustajalom mlakom vodom orošavati listove finim rasprskivačem. Zalivati je treba vrlo oprezno i umereno, jer od prevelike vlage može da istruli korenov vrat i tada dolazi do uginuća biljke. Ovu osetljivu tropsku biljku treba stalno (i preko leta) držati u sobi na svetlom mestu, zaštićenu od direktnog sunca.

Presađivanje: Marantu treba svakog proleća presaditi u svežu mešavinu zemlje: 40% listovke, 40% livadske zemlje i 20% grubog rečnog peska. Sadi se u plitke saksije ili male cvetne činijice koje moraju na dnu imati otvor za odliv vode, na koji se prvo stavlja dovoljno crepčića od starih razlupanih saksija ili šljunka, pa tek onda zemlja. Dok se ne ožile, presađene biljke treba držati na toplom, svetlom i zatvorenom mestu. Treba im obezbediti dovoljno vlage na način kako je već rečeno.

Razmnožavanje: deobom i reznicama. Deoba korena se vrši od jula do proleća naredne godine. Svaki deo korena mora imati žilice. Reznicama se razmnožava u proleće. Reznice se uzimaju od vršnih izdanaka, koji se zasade u vlažan pesak na temperaturi od 18 do 22°C.

Kao vrlo lepo sobno cveće nama poznate podvrste su: M. leuconeura Kerchoveana, M. Makoyana, M. Insigna i M. Ornata.

Maranta L. Kerchovea
Maranta Ornata

Maranta Makoyana
Maranta Makoyana

 

[Nostradamus]

Pustinjska ruža (Adenium obesum)

ADENIUM OBESUM
Adenium pripada porodici Apocynaceae i potječe sa sjevera i istoka Afrike te arapskog poluotoka.
Adeniuma obuhvaća svega nekoliko vrsta, od kojih je najpoznatiji Adenium obesum.
Iako slovi kao sporo rastuća i čudljiva biljka, Adenium je lako uzgojiti uz pravilnu njegu, što primarno podrazumijeva adekvatnu prihranu i zalijevanje.
U svojoj prirodnoj okolini Adenium cvjeta u kasnu zimu. Cvijet mu je sličan nama dobro poznatom Oleandru, ali za razliku od Oleandra, Adenium je sukulenta.
Ima sposobnost zadržavanja vode u svojoj ''stabljici'' u svom deblu kako bi izdržao periode bez vode.
Adenium je moguće uzgajati u kućnim uvjetima pod uvjetom da ima dovoljno svjetla i dobru cirkulaciju zraka.

Zemlja:

Što se zemlje tiče, jedino pravilo koje je bitno je da zemlja treba biti prozračna i dobro drenirajuća. Ph varira od 5.5-8. No, svaki uzgajivač ili vlasnik Adeniuma mora sam pronaći zemlju koja odgovara njegovim navikama zalijevanja i potrebama biljke.
Isto tako, bolje je za Adenium da bude u plastičnim nego u glinenim posudama. Veličina posude uvelike igra ulogu u razvoju i određivanju rasta Adeniuma.
Rana faza razvoja je bolja u dubljim posudama dok je za starije biljke prikladnija nešto plića posuda.Posebno su bitne rupe na posudama zbog otjecanja vode. Zadržavanje vode pri dnu posude može biti kobno za Adenium.

Zalijevanje:

Na odgovor na pitanje koliko je vode potrebno, može se odgovoriti na više načina.
Uvriježeno je mišljenje da Adenium ne može podnijeti puno vode, no, uzgajate Adenium kao da je tropska, a ne pustinjska biljka.
Za vrijeme aktivnog rasta, zemlja mora biti umjereno mokra cijelo vrijeme.
Adeniumi čije je korijenje u potpunosti ispunilo korijenje trebaju gotovo svakodnevno zalijevanje za toplog vremena.
Zalijevajte normalno za vrijeme toplog vremena, a u vrijeme hladnih dana, zalijevajte kao da je kaktus
U zimi, kada većina biljaka prelazi u stanje mirovanja, vrlo malo vode je potrebno, tek toliko da se zemlja ne bi u potpunosti isušila.
Isto tako, koliko zalijevati ovisi o vrsti zemlje, položaju biljke i temperaturi i godišnjem dobu.
Kada je u fazi aktivnog rasta, Adeniumu je potrebno dosta vode. Premalo vode, neće vidno naštetiti biljci, ali će znatno usporiti njezin rast. Adenium najbolje raste u toplim, vlažnim i sunčanim uvjetima.
Adenium voli neutralnu do tešku vodu. Preporučljivo je biljku zalijevati ranije ujutro da preko dana uspije svu potrebnu vodu upiti. Ne smije se dopustiti da adenium pliva u vodi u podlošku posude niti prekomjerno isušivanje. Prekomjerno isušivanje može dovesti do stanja mirovanja.

Svjetlost:

Adenium treba maksimalno svjetla što može dobiti. Iako voli dosta svjetla, u vrućim ljetnim danima, potrebno je osigurati određenu sjenu za biljku jer bi u protivnom stabljika mogla biti spržena od sunca ukoliko na biljci nema dovoljno listića da je štite.
Starije vrsta ovog roda mogu se dobro priviknuti na direktno sunce, iako jedino Adenium swazicum najbolje napreduje na ekstremno toplim temperaturama. Ukoliko je bilja izložena direktnom suncu, potrebno je ne okretati je, jer bi intenzivno sunce moglo spržiti dio biljke koji je do jučer bio u sjeni.
Da bi zadovoljavajuće cvjetao, potrebno mu je 4-5 sati direktnog sunca dnevno i ostatak dana dosta svjetla (odnosi se naravno na starije biljke).,mlade trebaju svjetla jer bi izlaganje direktnom suncu uništilo mladu biljku.
Ukoliko se bilja uzgaja u kućnim uvjetima, potrebno je povremeno okretati je radi što pravilnijeg razvoja.
Prihranjivanje:

Neki smatraju da je tajna u prihranjivanju adeniuma, malo i često prihranjivanje. Potrebno je održavati konstantu nisku baznu prihranu, a kada biljka počne sa aktivnim rastom, potrebno je malo pojačati prihranu. Koliko i kada ovisi o mnogo faktora, kao što su zemlja, okolina, temperatura… Čini se da je za dobar rast Adeniuma i cvjetanje potreban dušik a za razvoj stabalca fosfor. Nikada ne prihranjujte biljku kada je zemlja potpuno suha. Uvijek treba prvo malo navlažiti zemlju, a tek onda prihraniti da bi se izbjeglo spaljivanje korjena gnojivom Orezivanje Ukoliko se želi postići grmolik oblik (pogotovo kod adenium obesum vrste), potrebno je orezivanje biljke.
Zakidanje vrhova mladih biljčica:
Neki smatraju da je potrebno zakidati vrhove mladih biljćica da bi se dobila lijepo oblikovana biljka. Mladicama starim cca 4 mjeseca počinju se zakidati vrhovi, ali jedino tijekom aktivnog rasta. Na svakom je uzgajivaču/vlasniku da ocijeni želi li eksperimentirati sa zakidanjem vrhova biljke ili ne. Valja napomenuti da će zakidanje odgoditi cvjetanje.

Presađivanje:
Adenium dosta dobro podnosi presađivanje. Obično je korijenje toliko razvijeno da je ne gotovo nemoguće lako izvaditi Adenium. Proljeće je najbolje vrijeme za presađivanje
Stanje mirovanja:
Stanje mirovanja je normalna stvar za uglavnom sve vrste ovog roda i to kada temperatura padne ispod 10 C. Iako, Adenium obesum je moguće i preko zime držati u aktivnom stanju, osiguravajući mu temperature iznad 10 C. Prepoznavanje prelaska bilje u stanje mirovanja, kao i ponovno ''buđenje'' biljke je nužno radi pravilne njege I početka zalijevanja odnosno prestanka zalijevanja. Stanje mirovanja se obično manifestira u naglom opadanju i žutim listovima. U to vrijeme biljku treba unijeti unutra jer ne može podnijeti niske temperature. U tom periodu ne treba mu puno svjetla, niti vode, no nikako ga ne treba smjestiti u mrak i prestati zalijevati.
Nametnici:
Nametnici rijetko napadaju Adenium koji se uzgaja vani. No, unutar kućnih uvjeta, mogući su razni napadi štetnika. Oprezno sa insekticidima jer je Adenium osjetljiv na neke vrste insekticida

 

[Nostradamus]

Šeflera (Schefflera)


Schefflera

Rod: Araliaceae

Latinski naziv: Schefflera

Nazivi kod nas: šeflera, drvenasta šeflera

Poreklo: Azija / Australija

Klima: suptropska

Minimalna temperatura: 12 °C

Idealna temperatura: 18 °C

Svetlost: dobro osvetljeno mesto, bez direknog sunca

Zemlja: dobro propusna

Razmnožavanje: semenom i vegetativnim putem

Opis i karakteristika vrste:

Šeflera potiče iz Australije, Nove Gvineje i Jave, često se sreće u južnoj Floridi i toplijim krajevima centralne Floride. Postoji preko 900 vsta, koje u postojbinama mogu da dostignu visinu od nekoliko metara. Rastu kao drvenaste vrste, kao žbunovi ili kao penjačice, koje uz pomoć oslonca dosežu visinu do 30 metara. Široki listovi proizvode dovoljno kiseonika, tako da je šeflera dobar prečišćivač vazduha. Kao tipično sobna biljka gaji se širom sveta.

Najčešće vrste koje se gaje kod nas su Schefflera actinophylla, Schefflera arboricola, Schefflera arboricola compacta, Schefflera elegantissima i dr.

Izgled:

Listovi su ovalnog oblika, šakasto raporedjeni, širine do 30 cm. Najčešće su zelene boje, kožasti, glatke površine. Pored jednobojno zelenih postoje vrste sa sa manje ili više šatiranim listovima, belo-zeleni i krem-zeleni. Kao saksijsko cveće može porasti do 2m, ukoliko korenje ima dovoljno prostora da se razvija. Da ne bi rasla u visinu vrh biljke treba odrezati. Orezivanjem šeflere dobija se gušća, niskorastuća forma. Na odsečenom mestu biljka će se razgranati na 2-3 grane. Najbolji perod za orezivanje je proleće. Cveta u leto i to samo u prirodi, vrlo retko u saksiji.

Nega:

Kao tipično tropska biljka voli veliku vlažnost vazduha, pa je neophodno orošavati jednom nedeljno. Pogoduje joj umerena temperatura, u zimskom periodu 15-18 °C, a leti max. 24 °C. U periodu vegetacije (od aprila do oktobra) treba umereno djubriti svake 2 - 3 nedjelje. U toku zime ne treba previše zalivati. Bolje podnosi suvu, nego previše vlažnu zemlju. Ukiliko se nalazi u stanu sa grejanjem, treba joj obezbijediti prohladno mesto, bez promaje. Zbog pretoplog i suvog vazduha može doći do biljnih vaši i opadanja listova. Bolesti su veoma retke kod nje. Glavni problemi mogu nastati usled prevelikog ili premalog zalivanja, suvog vazduha, a kao posledica toga javljaju se biljne vaši i sitni paraziti.

U letnjem periodu treba je čuvati u sobi, ne podnosi direktne sunčeve zrake. Pogoduje joj svetlo mesto, ali pulusenovito i bez promaje.

Mlade biljke treba presadjivati svakog proleća, dok se ne dostigne veličina saksije promera 20-25 cm. Zemlja treba da je dobro izdrenirana, propusna. Najbolje je saditi u mešavini treseta i šljunka 50-50% (ili 50% šljunka , 25% treseta i 25% glinovače). Starijim biljkama treba na 2 godine promeniti gornji sloj zemlje. Za postizanje veće visine šefleru treba presadjivati svake godine, kako bi se omogućavao i podsticao rast korena. Za niže, razgranate, forme neophodno je odsecanje vrha biljke, kada ona počinje da se razvija u širinu.
Orezivanjem grana i korena od mnogih vrsta šeflera može se formirati bonsai.

 

[Nostradamus]

Orhideje (Orchid)


Orhideje

Familia: Orchidaceae

Orhideje su oduvek fascinirale ljude. Vekovima su bile simbol ljubavi, raskoši i lepote. Početkom 18. veka, zbog atraktivnog izgleda cveta i opojnog mirisa, orhideje su počeli da kolekcioniraju ljubitelji iz svih delova sveta.

Danas, gajenje orhideja ima široku rasprostranjenost i jedan je od najpopularnijih i najorganizovanijih biljnih “hobija”.

To je najveća i najbogatija familija biljaka na svetu. Ima preko 1.000 rodova i od 25.000 do 27.000 vrsta, koje su se povećavale od otkrića do danas. U nekim izvorima pominje se preko 30.000 vrsta i preko 100.000 hibrida proizvedenih u hortikulturi. Ukrštanjem godišnje nastane oko 800 novih vrsta. Postoje u svim nijansama boja koje čovek može da zamisli.

Nalaze se na svim kontinentima izuzev na polovima i u pustinjama. Prava postojbina orhideja su tropski i suptropski krajevi. Velika većina potiče iz Azije, Južne i Centralne Amerike. U ovim krajevima se danas nalazi najveći broj orhideja oko 85%. Pojedine vrste orhideja pronadjene su pored Arktičkog pojasa, u južnoj Patagoniji, čak i na Macquarie ostrvu blizu Antartika. Svaka provincija u Kanadi ima svoju vrstu orhideje (na Ontariju ima čak oko 60 vrsta).

 

[Nostradamus]

Orhideje koje rastu iz zemlje veoma se komplikovano razvijaju. U odredjenoj fazi razvoja semena stvara se protokorm, koji služi kao magacin za hranu za dalji razvoj. Ako se taj protokorm ne veže za odredjenu vrstu gljive u zemlji, propada. Simbioza izmedju orhideje i gljive traje sve dok ne izbiju prvi listovi. Nekim orhidejama treba čak 15 godina da proklijaju i oblikuju cvet.

Gomolji orhideja se koriste u narodnoj medicini, a u nekim arapskim zemljama od njih se pravi napitak i hrana - salep. Koriste se kao sredstvo protiv kašlja, promuklosti, proliva i nadražaja želuca i creva.

Phalaenopsis Golden
Cymbidium

 

[Nostradamus]

Izgled:

Po strukturi su slične ljiljanima, irisima i lalama. Po obliku cveta razlikuju se orhideje sa duplim cvetovima, velikim tropskim, zvezdasto oblikovanim cvetovima i cvetovima grupisanim u grozdove. Cvetovi su različitih dimenzija, od veličine komarca do veličine tanjira. Orhideje cvetaju veoma dugo. Trajanje cveta je različito od vrste do vrste. Kod porodice Cattleya cvet može trajati od 1-4 nedelje, dok kod porodice Phalaenopsis cvet traje do 4 meseca. Neke vrste cvetaju jednom godišnje, neke više puta u godini, a ima i onih koje cvetaju neprekidno. Na jednoj cvetnoj drški može biti jedan cvet ili više njih čineći grozdove. Sa cvetovima skoro voštanog izgleda, koji su čvrsti i dugo traju, orhideje stvarno izgledaju veličanstveno. Kažu da kad Vam neko pokloni orhideju znači da Vas izuzetno poštuje i ceni.

U prirodi mnoge orhideje rastu pričvršćene uz drvo. One se, zbog ovoga, nikako ne mogu smatrati parazitima, jer ni na koji način ne ugrožavaju “domaću” biljku. Orhideje koje rastu uz drveće zovu se Epiphytes (epifitne biljke) ili jednostavno vazdušne biljke. Njihovo mesnato korenje, koje voli vazduh, nalazi se u pukotinama drveća i ne bi opstalo u zemlji.

Zbog raznolikosti (kako boja tako i mirisa) izvestan broj orhideja koristi se kao baza mnogih parfema. Jedna od najviše korišćenih vrsta u tu svhu je Vanilla, vrsta orhideje, koja je u samom vrhu po svojoj lepoti i mirisu cveta. Vanilla je i jedina jestiva vrsta orhideje.

 

[Nostradamus]

Vanilla
Dendrobium
Nega:

Gajenje orhideja ne predstavlja nikakav problem. Može se gajiti kao baštansko i kao sobno cveće. Uz malo pažnje po pogledu svetlosti i temperature mnoge vrste mogu biti omiljene uzgajivačima. Kao i mnoge druge biljke zahtevaju neophodne uslove za gajenje, ali su generalno veoma izdržljive i elasticne. Većina vrsta može da raste u prostorijama sa manjkom svetlosti, a neke su otporne na blage mrazeve.

Najbolje uspevaju u staklenicima, ali se uspešno gaje i u stanovima, na prozorima koji se nalaze na zapadnoj i istočnoj strani. Dobro uspevaju i u suturenima. Minijaturne vrste mogu da se gaje u posudama sličnim akvarijumu, gde se dobro održava vlažnost vazduha. Vazdušno korenje ne treba odstranjivati, treba ga povremeno prskati mlakom vodom. Prostoriju u kojoj se nalaze orhideje treba stalno provetravati, jer im odgovara svež vazduh.

 

[Nostradamus]

Pogoduje im velika vlažnost vazduha i umerena temperatura. Najlepšim hibridima odgovara temperatura do 35°C i noćna koja se ne spusta ispod 25°C. Orhideje koje se gaje kod nas dobro podnose sobnu temperaturu, ali ne previsoku. Relativno niska sobna temperatura spasiće ih od dehidratacije. Treba ih kloniti radijatora i drugih izvora toplote. Biljkama pogoduje orošavanje, najbolje u ranim jutarnim časovima. Vlažnost vazduha se može povećati ako se u njihovoj blizini drži čaša sa vodom. Pogoduje im svetlost, uglavnom ne direktna, svež vazduh bez promaje. Razmnožavaju se deobom i semenkama. Presadjivanje se vrši svake godine. Većina orhideja voli male saksije. Pri presadjivanju koristiti zemlju specijanu za orhideje (kupuje se kao gotova smeša). Pored specijalne zemlje postoje i mineralna djubriva namenjena za prihranu orhideja. Zalivanje treba da bude često i obilno. U zimskom periodu zalivati jednom nedeljno, a u letnjem češće, tako da zemlja nikada ne bude suva. Kad se listovi potpuno razviju, biljka pada u period mirovanja koji traje oko 2 meseca i tada treba smanjiti polivanje.

 

[Nostradamus]

Glavni tipovi orhideja sa osnovnim karaktristikama:
Phalaenopsis:

Potiče sa Malajskih ostrva i Filipina. Ime je dobila od grčkih reči phalaina, što znači leptir, i opsis, što znači isti, jer joj cvetovi liče na leptira.

Nega je jednostavna, pogoduje joj senovito mesto. Voli toplotu i zato joj odgovaraju prostorije koje se zimi greju. Iz ove vrste nastalo je oko 60 novih čudnovatih sorti. Cveta 2-3 puta mesečno.

Opširnije o ovoj vrsti pročitajte ovde .

Miltonia:

Cvetovi podsećaju na Dan i noć. Dobro podnose sobne uslove, osvetljena mesta bez direktog sunca. Umesto zalivanja biljku treba jednom nedeljno potopiti u toplu vodu. U periodu rasta treba je prihranjivati jednom mesečno djubrivom za orhideje. Dugo cvetaju.

Cymbidium:

U letnjim mesecima može se čuvati napolju, ali ne na suncu. Potrebna joj je česta prihrana. Spoljašnji uslovi joj pogoduju do kasno u jesen, jer niska temperatura pospešuje cvetanje. Koren brzo napreduje i odgovara joj zemlja sa dobrom drenažom. Ove orhideje imaju mnogo cvetova voštanog sjaja i uske listove. Većina cveta zimi i u proleće. Zimi je treba držati na nižoj temperaturi, od 12-15°C i malo zalivati.

Phragmipedium:

Još jedna vrsta koja je pogodna za čuvanje u sobnim uslovima. Slična je Pafiopedilumu, samo što se na jednoj cvetnoj drški, dugoj oko 80 cm, naizmenično pojavljuju 2-3 cveta. Treba ih zalivati češće, na 2-3 dana. Presadjivati svake godine.

Paphiopedilum:

Odgovaraju im sobni uslovi, najbolje pored prozora sa puno svetlosti. Cvetovi su karakterističnog oblika i traju nekoliko nedelja. Cveta na jednu do dve godine. Svaki novi izdanak ima novu lisnu dršku i listove.

U Evropu su orhideje donete krajem 16. veka, kada su stigle i u naše krajeve. Kod nas ih najviše ima na Fruškoj Gori. U Evropi raste oko 200 vrsta, a u Srbiji postoje 64 vrste od kojih je zaštićeno 28 vrsta orhideja. To i nije veliki broj, kako se čini, jer samo na jednom drvetu u Venecueli raste 47 vrsta. Orhideje na Fruškoj Gori rastu na svim visinama i u svim okruženjima. Ipak, najviše vrsta raste na livadama, neke niču uz rubove šuma, a manji broj u samoj šumi. Postoje vrste kojima klima na Fruškoj Gori odgovara, pa se šire. U ovom području orhideje ne traže posebne uslove, ni polivanje, ni okopavanje, već samo mir.

Najčešće vrste na našem tržištu su: katleja (Cattleya spp), cimbidijum (Cymbidium spp), dendrobijum (Dendrobium spp), epidendrim (Epidendrum spp), falenopsis (Phalaenopsis) i vanda (Vanda spp).

Autor: Biljana Stefanović - Bili

 

[Nostradamus]

Mesožderke


Mesožderke

Mesožderke su višegodišnje biljke, koje se načinom ishrane približavaju životinjama mesožderima. Poreklo ovih biljaka je Severna Amerika. U grupu biljaka mesožderki spada oko 400 različitih vrsta koje nemaju mnogo zajedničkih karakteristika osim načina ishrane. One, svojim bojama, privlače i proždiru sve insekte koji se nadju u klopci - muve, mrave, osice, moljce i druge. Procesom hemijskog razlaganja one vare svoj plen uz pomoć enzima koje biljka izlučuje i bakterija koje se nalaze na biljci. Kao rezultat ovih hemijskih procesa nastaju azotna jedinjenja i minerali koje biljka apsorbuje. Kad biljka svari hranu, liske se ponovo otvaraju, a od insekta ostaje samo skelet, koji biljka kasnije izbaci. Neke biljke su razvile sistem izlučivanja tečnosti u vidu providnih, lepljivih i mirišljavih kapljica. Pokušavajući da se otrgne, insekt se sve više umotava u ovu lepljivu masu. On najpre biva ugušen, a zatim svaren.

Mesožderke su dikotiledone cvetnice. Najveći broj pripada redu Nephentalesa, nešto manje u redovima Scrophulariales i Rosales. Po načinu hratanja plena muholovke se dele u tri grupe.
Prvu grupu čine biljke sa sklapajućim listovima na čijem obodu se nalaze duge bodlje. Najpoznatija biljka iz reda Nephentales je Dionaea muscipula. Potiče iz močvarnih krajeva Severne i Južne Karoline. Njeni listovi su podeljeni na dva jednaka dela, na čijim obodima se nalaze bodlje. Crvena boja njene unutrašnjosti privlači insekte, koji kad dotaknu dlačice (ima ih po tri u svakoj polovini) aktiviraju zatvaranje lista. Zatvaranje lista odigrava se veoma brzo, za pola sekunde i insekt biva zarobljen u rešetki lista. Aktiviranjem enzima, i materijama bogatim pepsinima biljka vari plen. Proces varenja može trajati i 10 dana, dok se listovi opet ne otvore i budu spremni za lov. Jedan list je u mogućnosti da ponavlja ovaj proces varenja 3-4 puta, nakon čega se suši i otpada.

Drugu grupu biljaka, iz istog reda, čine biljke čiji su listovi u obliku ćupova. Obod ćupasih listova je sjajan i slatkastim mirisom privlači insekte. Od oboda prema unutrašnjosti lista nalaze se dlačice koje vuku insekte naniže. Enzimi, koje izlučuje biljka, svariće plen i omogućiti njen dalji rast i razvoj. Ove mesožderke pripadaju trima familijama koje nastanjuju sve kontinente. Biljke iz familije Nepenthaceae nastanjuju Evroaziju, Ameriku nastanjuju pripadnici familije Sarraceniaceae. dok Cephalotus, australijka muholovka, sama čini familiju Cephalotaceae. Broj biljaka iz ove grupe neprestano raste medjusobnim ukštanjem.

Treću grupu čini 5 rodova iz familije Lentibulariaceae. Imaju mehurast oblik, na čijem obodu se nalaze dlačice. Čine najpasprostranjeniju grupu mesožderki. Nalaze se na svim kontinentima, kako na zemlji tako i u vodi. Njihov mehur liči na usisivač. Kada insekti i manje ribe dotaknu dlačice mehura, on se naglo povećava, usisavajući plen u unutrašnjost lista. Otvor lista se sklapa za 1/3 sekunde, nakon čega se plen vari i apsorbuju se hranljive materije. Po procesu varenja, biljka otvara list i izbacuje nepotrebne sastojke.