Počeo si s pesmom, bojim se da ne završiš u plaču i škrgutu zuba...
MagdalIna, tako ovu svetiteljku zovu pravoslavci, a MagdalEna kažu "zapadnjaci"
Evo da i ja tebi "podarim" pesmu na koju me podsećaš: Karlos Santana feat. Rob Thomas - Smooth: "...Like seven inches from the midday sun
I hear you whisper and the words melt everyone
But you stay so cool..."; Znaš je? Mnogo je "dobar" ritam, i dok sam čitala tvoje reči, odjednom mi dođe ta melodija latino ritma, koja poookrećeee telo i mami um na zanosne opijajuće pokrete i maštanje na vrele tropske plaže, sunce, radost i opuštenciju života u svoj njegovoj očaravajućoj harmoniji svega živog....Mmmmmm!:acute: Hedonizam is the way of life! Peace brother!:yahoo:
Ali kao što kažu i reči same pesme koje sam podvukla ovde: you stay so cool...I ne vredi, burazeru, nešto "smrdi" u tvojoj priči...nešto je "trulo" u državi Srbiji...
A sad ću odmah da ti kažem i šta (ne brini neću te lišiti tog zadovoljstva)
Kao što vidiš, post je dugačak i opširan i ako već nekako želiš neku komunikaciju, mogu ti je pružiti samo na ovaj način, a bilo bi dobro kada bi smogao snage da ga pročitaš do kraja, da ne bi u svojoj zaslepljenosti umišljao kako vodiš dijalog, a pri tom ne slušaš i ne uzimaš u obzir nikako drugu stranu. Time pokazuješ da si jednostran i da samo svoje teraš, a to je još jedna osobina gpordosti i samodopadanja. Pri tom, mislim da će ti ove reči, kad tad u životu zatrebati, ako se Gospod ikada smiluje da tvoju dušu izbavi, kao što je nekada moju.
Prvo kažeš da je među nama moguća
komunikacija. Da vidimo da li je moguća: komunikacija je po Vujakliji definisana kao: saopštenje, veza, ophođenje, opštenje, dodir...U latinskoj verziji communion se kao termin koristi i za opštenje i kao oznaka za pričešćivanje Telom Hristovim -
naravno kad bi ga oni imali, kao što ga nemaju, a pravoslavni termin za to je i zajedničarenje...
Tako da u okviru ovoga pojma nas dvoje bi mogli eventualno da imamo mogućnost saopštavanja informacija, i još eventualno neku vrstu "dodirnih tačaka" (i to je čak "prejak" termin) kao opšte prihvaćenih normi da bi se izrazile neke slične naklonosti tipa: "priroda je lepa", "prija mi sunčano vreme","volim radosna osećanja, imam naklonost ka lepoti ili vrlini ..", "volim dobru i lepu muziku..." i slične stvari, ali ništa više od toga. Znači to su neke univerzalije koje su opšte prihvaćene i rasprostranjene i ništa drugo...A sva ostala definisanja ovog pojma "komunikacije" su naravno daleko od prikladnih da bi se mogli primeniti konkretno između nas u smislu naših opredeljenja i verskih ubeđenja kao onoga ko je budista i onoga ko je pravoslavni hrišćanin.
Da ne zaboravim, odmah da razagnam tvoje lažno ubeđenje da si hrišćanin: pojam hrišćanin obuhvata sledeću definiciju (ili sadržaj ako želiš): "onaj ko veruje u Hrista kao Boga koji je Vaskrsao i vezneo se na Nebesa". Dakle, SVI koji se deklarišu kao hrišćani VERUJU u Hrista da je Bog i da je vaskrsao, a to što se hrišćani međusobno razlikuju u dogmama i učenjima je ono gde se oni onda deklarišu kao protestanti, katolici, pravoslavci itd. Dakle, nije onako kako ti želiš sofistički da podmetneš da se deklarišeš kao hrišćanin, jer kažeš da je On imao "dobru priču" i bio primer vrline, a onda dodaješ da je "davno pod zemljom i da nije vaskrsao", zato što ti to ne znaš da li se desilo i zato što smatraš da je to nemoguće. E, vidiš, upravo u tome i jeste VERA: VERUJEMO da je tako bilo. Nekima je dato da VIDE da to jeste tako i da On jeste U TELU na Nebu, i takvi ZNAJU (kao sveti apostol Pavle i ostali Apostoli koji ga videše vaskrslog), a neki ne videše, ali poverovaše i samim tim dobijaju zbog toga još veću "platu" za svoje verovanje. Dakle ti NISI hrišćanin i ne možeš biti, jer NE VERUJEŠ u Vaskrslog Hrista i ne ispovedaš ga, jer o NJemu govoriš kao o običnom čoveku, a ne ispovedaš ga Bogom. To što ti kažeš da ga "osećaš u srcu ili duši" (svejedno) je nešto sasvim drugo i rezultat je tvoje prelešćenosti demonom, a i to ću ti nešto niže pokušati da objasnim.
Eh, sad da pređem odmah na meditaciju, jer ono o telesnom mudrovanju ne mogu ni da raspravljam sa tobom, jer po učenju svetih, ti si upravo pod anatemom Crkve koja govori da svako ko ne ispoveda Hrista kao Boga i Vaskrslog, je već pod demonskim uzama i budući prelešćen telesno mudruje, slušajući svoj razum i i demonske nagovore, i upravo to se i naziva telesnim mudorvanjem ili umovanjem. Tako da tvoje "slaganje" sa mojim konstatacijama o toj temi je samo prividno, jer kao što sam ti rekla na drugoj temi koristiš se istim terminima da bi opisao drugačije sadržaje, koje koristiš iz svoje vizure onoga ko je otpao od Crkve i Hrista.
Dakle, meditacija:
Taj opis koji koristiš mi je poznat i sličan sam i sama koristila u usredsređivanju na misli, s tim što je izgovaranje misli na glas još efikasnije u nastojanju da se otkrije prolaznost i nedoslednost naših misli, želja, uslovljenosti, i onda je naša ne postojanost još očiglednija, a "mir" u umu se postiže još lakše i neprivezanost za misli je još potpunija. Tako se dobija još lakši uvid u to da čovek nema "čvrstog temelja" na koji se može osloniti i još bolje se potvrđuje budistički princip da je jedina izvesnost o kojoj možemo govoriti neka svesnost ili svest o samom sebi koja se takođe po učenju budista o reinkarnaciji "seli" iz života u život kao "posmatrač" koji nepristrasno "učestvuje" u prolaznoj sceni života i dolazi kroz nekakve spoznaje do oslobođenja od privezanosti strastima i željama preko čula i "oslobođenja" od lanca karme i samsare. Ti kažeš kako meditiraš 40 min. dnevno: ja sam meditirala po ceo dan, prateći misli svakodnevno i posmatrajući ih "na platnu svesti". U tom periodu osećala sam se "sjajno". Zašto pod navodnicima? Zato što sam u svojoj prelešćenosti bila ubeđena da se osećam sjajno. Nakon nekog vremena od godinu dana "mukotrpnog" delanja na sebi, jako brzo došla sam do prvih "prosvetljenja" i "probuđenja". Pojavili su se "darovi" telepatije, vizualizacije i viđenja "duhovnog sveta", pri čemu sam mogla sa ljudima u sličnom stadijumu "svesnosti" da komuniciram na nivou vizija, zatim čitanje misli (jedno vreme sam čak bila u takvoj situaciji da sam izbegavala voženje autobusom, jer sam i nevoljno stupala "u kontakt" sa "duhom" drugih ljudi osećajući i "čujući" celokupan njihov misaono-duševni sklop, kao i što sam "čula" misli koje su im se javljale u tom trenutku). Zatim su došla "sećanja" na "prošle živote" i tu sam bila kroz opet vizije vraćana u to vreme "drugog života" gde sam mogla da osetim tu "osobu" potpuno drugačijeg sklopa od mene same kakvu danas znam, ali sam imala neverovatni doživljaj istovetnosti sa tom osobom, bila ona muško ili žensko, tj. u tom trenutku sam je doživljavala i "znala" da sam to upravo JA.
Moja je sreća i celoj toj priči što sam nekako urođeno skeptična i urođeno držim distancu kako u odnosu na sebe, tako i u odnosu na druge. Dakle, ta neka najdublje usađena osobina moje duše, prosto ne svesno u meni prisutna da NE VERUJEM samoj sebi čak ni kada imam dovoljno dokaza da mogu da poverujem, nego sve oko sebe, pa i samu sebe uzimam sa rezervom, me je u stvari i "spasila" tj. sačuvala u svim ovim prelestnim stanjima. Jer, da sam se poistovetila u potpunosti sa trenutnim stanjem moje duše u to vreme i potpuno mu se prepustila misleći da sam "prosvetljena" ili barem na putu "prosvetljenja" bila bih zaista i sigurno potpuno izgubljena za bilo kakvo spasenje i probuđenje u realnost (pri čemu ovaj termin "probuđenja" ovde koristim dijametralno suprotno od onoga kako ga ti koristiš kada kažeš za mene da sam "uspavana" , jer ja tebe smatram, i čak znam, da si "uspavan" i da si daleko od probuđenja za realnost koja je u Hristu). Mogu još samo da napomenem, da je jedina, izvesna i najrelanija Istina koju sam ikada doživela i bila udostojena da vidim i spoznam i u odnosu na koju nikada nisam čak ni uspela da se distanciram i ogradim sumnjom (iako sam pokušavala i ostavljala je po strani da se njome ne bih bavila), je bila upravo svaki dar koji mi je dolazio od samog Gospoda, bilo to pozitivno ili označeno kao neprijatno iskustvo. Autentičnost projava Božijih je nedvosmisleno jasna i precizno odgovara samoj srži našeg bića, do te mere, da ju je nemoguće ikako isprojektovati ili zamisliti...O čemu govorim, shvatiće oni koje je Gospod na bilo koji način posetio, bilo da im je slao svoje svete, ili pokazivao im Raj ili Pakao, ili neki od Atributa svoje Ličnosti...
Elem, da se vratim na priču o svojoj "tužnoj sudbini" (slava Bogu i na njoj!).
U tom periodu ja sam prosto "sijala". Privlačila sam ljude kao "magnet", bila samozadovoljna, odvažna, čak sam i na fizičkom planu dobila neku vrstu "harizme" da mi se redovno dešavalo da su me u sred prepunog Beograda zaustavljali momci na ulici da mi traže broj telefona(!). Meni je naravno sve to prijalo. Bila sam uvek nasmejana (znači uvek, što kaže narod - nije mi spadao osmeh sa lica!:girl_haha
. Pri tom, moje samoubeđenje i osećaj da mogu sve što poželim da sprovedem na delu je bilo na vrhuncu. Jednom rečju, život mi je bio savršen. Maximalno sam kontolisala sebe i bila "gazda" nad sobom. Bolesna bukvalno nikada nisam bila u jako dugom vremenskom periodu, iz prostog razloga što sam savladala tehniku samoisceljenja kroz meditaciju. Ukoliko bih se ugojila koji gram (ili kilogram) to sam takođe sugestijom i koncentisanjem na određene misli u meditaciji jako brzo regulisala bez ikakvih dijeta ili smanjivanja i uzdržavanja u ishrani. "Savladala" sam u potpunosti misaonu samokontrolu i "shvatlia" da je sva mudrost uspeha u životu imati kako kontrolu nad sopstvenim mislima, tako i sugestijom ili pozitivnim upravljanjem mislima moći da se "stvori" željeno u smislu da se projekcijom misli spolja, na neki način "upravlja" i događajima nezavisnim od samog subjekta koji posmatra. Ako bih nešto poželela, u materijalnom smislu, iako mi to nije bilo cilj samo po sebi, često je bilo dovoljno da se koncentrišem na to, i primenjivanjem principa "sve je u svemu" i ja u svemu i sve u meni, želja koja se javljala sama je dolazila do ostvarenja. Dakle, to je jedan veoma interesantan oblik manipulacije stvarnošću. I tada sam mislila, zato što se to tako i po učenjima istočnog misticizma i odvijalo u stvarnosti, da to zaista tako i jeste. (Naravno, tada sam bila daleko od toga da shvatim da ovo stanje nije nikakava "dominacija nad mislima ili kontrola" već da sam demon ispunjava želje ili stvara potrebno nastrojenje kako u nama tako i oko nas da bi nas na taj način zadržao u samozadovoljstvu, obećavajući i veće "darove" od ovih, ukoliko se samo istraje na "putu prosvetljenja". Naravno, cilj nikada nije bio ta kontrola, ili dostizanje dominacije nad bilo čim ili bilo kim, ili sticanje "moći", to je prosto propratni efekat, a cilj je zapravo bilo samo "prosvetljenje", i dostizanje "oslobođenja" od materijalnih i misaonih uza.)
Moje stanje je bilo u hrišćanskom i pravoslavnom pogledu na čoveka i njegov duševni sklop bukvalno beznadežno. Bila sam utemeljena u egoizmu, samodopadljivosti, visokoumlju, sladostrašću. Eh, da, sladostrašće. To je najinteresantnija od svih grehovnih osobina, jer ona ume vešto i na vrlo lukav način da se predstavi kao "ljubav" u najizvornijem njenom obliku. Naravno, kako bi neko mogao da ima dobro mišljenje o sebi kad bi samom sebi priznao ili uvideo da nema ljubavi?! Pa nikako! On prosto, kao savršen (jel?), MORA imati ljubavi, i to ne samo za sebe, ili neku određenu osobu, nego za sve. Za ceo svet po mogućtvu. I tako je bilo i samnom, moja "ljubav" se "izlivala" iz mene na sve strane! Ja sam njome zračila, bila sam prosto pogružena u nju, imala sam čak i ime (inicijacijsko) koje je ukazivalo na boginju energije ljubavi. Ljubav za sve i za svakoga. I naravno, razumevanje za sve i za svakoga. I naravno, saosećanje sa svima i sa svakime. I tako je meni bilo ne lepo, nego sjajno! Pa pobogu, bila sam oličenje ljubavi...Dobro, tu i tamo, mogla sam još malo poraditi na sebi, jel, i smatrala da imam još do savršenstva, ali bila sam mu jako blizu, barem se tako činilo. Još koja godinica, i tu smo...Pozvana sam da budem učitelj drugima, jer se pokazalo da imam "talenta" za "duhovni život"
Pokajanje? Ma jok, ne da mi se gadilo, nego mi se mučilo i na samu pomisao da neko može sebe da "zarobi" takvim glupostima. Da neko sebe može da ubedi u nekakvo slepo verovanje, kada mu je tu na dohvat ruke život i sva njegova misterija koja mu je se pruža da je otkrije i uzraste u sebi i postane "mali bog", buda, prosvetljen. Zamišljala sam kao i ti danas, da bi svet bio lepše mesto da ima više ljudi na njemu koji ovako razmišljaju. Vera ( u bilo kom njenom obliku, ali posebno hrišćanstvo) bila je za mene "opijum" za mase. Duboko sam je se gnušala. Nisam mogla sebi da predstavim kako neko može da sebi dozvoli da se nađe u položaju potčinjenog, roba ili još gore "crva" koji skuplja "mrvice ispod stola" sa Univerzumske trpeze Apsoluta i gozbe koja je za sve slobodno ponuđena, ali samo treba da je shvate i priđu joj sami. Da poniranjem u sebe i shvatanjem svog pravog suštastva pobede iluziju ovoga projavnog sveta i postanu gospodari namesto sluga.
Jadna li sam, dokle bi me sve to odvelo da se nije blagi Gospod na mene smilovao!!!! Ne znam ko se za mene molio... Za ovakvo stanje pada i ogrehovljenosti, stanje gordosti i visokoumlja, jedino je molitva nekoga sveca mogla pomoći. Kasnije sam razmišljala, možda je neki od mojih predaka koji su bili u svešteničkom činu i koji su po svemu sudeći lično poznavali i svetoga Vasilija, molili se za mene iz Raja da Bog pomiluje moju jadnu dušu !!(evo, plačem dok ti ovo pišem, jer ne mogu Gospodu da iskažem zahvalnost što me je iz demonskih kandži ovako iščupao!!!)
Možda je pomogla i molitva moje majke, (jer je majčinska molitva ogromna pred Bogom) koja iako nije bila utemeljena u veri, ipak imala dovoljno straha Božijega i instiktivno osećala da njena ćerka srlja u propast. Jednom mi je priznala da kada je bila u crkvi u koju je sasvim slučajno ušla ni sama ne znajući šta ju je na to navelo,( jer u crkvu nikada nije išla), stala pred ikonom Presvete Bogorodice Trojeručice i u suzama joj se pomolila za mene da me izbavi od stanja u kome sam se našla. Znam da mi je prenela da joj je rekla: "Majčice Božija prepuštam je tebi da je ti dozoveš u pamet!" I Majčica, Presveta naša i predivna spasiteljka svih koji stradaju u grehovnim i smrtnim strastima, pohitala je da me izbavi na samo njoj moguć i prikladan način! (Presveta Bogordice slava ti!!!)
Interesantno je napomenuti da sam mišljenje o Gospodu imala slično kao i ti: ograđivala se "ne znanjem" kako je bilo u prošlosti, navodila bukvalno iste reči koje navodiš i ti sada, a o "duhovnosti" pričala na isti način kao i ti. ( S tim što naravno reči o duhovnosti izvan Hrista
apsolutno nema,
jer je sve izvan NJega spiritizam, ogrehovljeni pad čoveka koji robuje strastima i demonima i zamke i spletke duhova podnebesja u koje čovek upada uglavnom nevoljno, ali u njima kasnije ostaje voljno.) Međutim, još je interesantnije pitati "žrtve" spiritizma i demonskih robova o Presvetoj Djevi: e, tu se onda pokazuje pravo lice ovih "dušebrižnika" i "savršenih". Oni bukvalno mrze na Djevu, nipodaštavaju je i ne mogu nikako da je priznaju kao onu koja je bezgrešno začela i bila i pre i posle rađanja Devica. To im je apsolutno nemoguće. I ako bi malo poslušali svoj "misaoni tok"u vezi Prečiste Bogorodice, uvideli bi da demoni hule caruju u njima i da ih je zapahnula mržnja najgore vrste i to bez ikakvog razloga upravo prema ovoj ženi, najvećoj rođenoj od žena, časnijom od Heruvima i daleko slavnijom od Serafima.
Tako je bilo i samnom: prvi put, kada sam se po dopuštenju Božijem i NJegvoj milosti suočila sa demonima koji su me do tada držali u "blaženom ne znanju" o realnosti svoga položaja, kada je Gospod dopustio da se isti ti demoni okrenu ovaj puta protiv mene i da me ščepaju i povedu u čeljusti ada, koji je goreo u dnu vrtloga koji se otvorio podamnom, prvi put mi je "sinula" pomisao da se pomolim NJoj koja je zaštitinica i najvećih grešnika koje pokušava da opravda pred Bogom. Međutim, čim je molitva počela u mojoj duši se projavilo realno njeno stanje: nigde nije bilo više one "ljubavi", staloženosti prema svima i svakome, tolerantnog pristupa i slično. Ne, u njoj se odjednom razgoreo oganj mržnje, hule i najgorih kleveta koji su počeli da se dižu na samo spominjanje imena Presvete Djeve! Bila sam zgranuta. Jer nisam mogla da shvatim da je TO (taj odvratni poriv) deo mene i moje duše!! Ali, molila sam se čak i nasuprot tim mislima, jer nisam imala drugog izbora! Pakao se otvorio podamnom, bila sam skroz "sluđena", jer nisam mogla da shvatim šta se dešava. Pokušavala sam istim principom "ovladavanja sobom" i meditativnim iskustvom koje sam imala da savladam novonastalu situaciju, pokušavajući da se "isključim", da na sve posmaram kao na neko "podizanje strasti" koje su izmakle kontroli, usredsređivala se na disanje, ali što sam ja to više činila, to je stanje bivalo sve gore, a moja duša već duboko zaronjena u vir paklenih "čeljusti" koje su me "usisavale" na dno. Rastjazavanje (kako taj osećaj nazivaju sveti oci) koje duša oseća prilikom njenog prepuštanja demonima, kada se oni konačno razotkriju, je teško opisati bilo kakvim rečima ili osećajima duševnog stanja kod čoveka, jer je ono bukvalno neopisivo i ko ga nije direktno proživeo ne može ni da pojmi o čemu govorim. Mogu samo reći da je to najbolnije i najužasnije stanje koje se povećava i umnožava rapidno kako duša silazi u oganj i koje kada doživi svoj vrhunac na najgori način "čupa", muči i "gori" dušu dok njena svesnost cele situacije i dalje ostaje potpuna i jasna tako da se time to mučenje još više čini gorim i težim. U večnom ognju i mukama, ovo mučenje je još veće i još bolnije, jer se gubi svaka nada njegovog završetka. I tog završetka za duše koje su se tamo našle, nakon Suda nad svima, više nikada, u večnosti neće biti, a njihova svest o sebi i tim istim mukama zauvek će trajati...Ovo nije fiksacija, ovo je realnost nad realnostima koje je isto toliko izvesno i stvarno kao što je stvarna i izvesna Ljubav Božija kojom će u Večnoj Radosti obitavati sveti sa Bogom. Jedina nada i uteha mojoj duši bila je Isusova molitva koju sam počela da izgovaram i koja je krepila dušu, a demone odagnavala koliko toliko od mene.
Pošto sam ovo iskustvo u kraćoj varijanti već opisivala na jednom drugom forumu, a ti si ga tamo i pročitao, skratiću samo sa zaključkom. Pošto ni Majka Božija, koja mi se pojavila, niti sveti starac (za koga se kasnije ispostavilo da je slava koju nikada nismo slavili - sv. Alimpije Stolpnik) nisu mogli da oteraju demonsku silu koja se upirala da me svede u pakao "živu", kroz celu noć se boreći za moju dušu (jer na nju su i imali pravo, pošto sam im bila rob), pokazalo se i zašto oni to nisu mogli: zato što je moja jadna i gubava duša robovala jednom i najgorem neprijatelju ljudskog roda, primivši u sebe taj najgori žalac koji umrtvljuje dušu, razum i sav sastav našeg bića, kroz upravo ovo telesno umovanje. Ovo telesno mudrovanje svoj "vrh ledenog brega" gaji u jednoj mnogo skrivenijoj i podmuklijoj pomisli i kasnije "filozofiji života" koju kao svoj najautentičniji pečat nosi upravo sam budizam i svako protivno učenje Hristu, a to je gordost i prevaznošenje nad samim Bogom, kao i nipodaštavanje NJega kao Stvoritelja i negiranje NJegove Crkve i svetih dogmata. To je najgore od najgorih grehova i majka svih ostalih grehova: postaviti sebe i svoj um namesto Boga i proglasiti se "gazdom" nad samim sobom, sa tendencijom da se manipulativnim sredstvima i "tehnikama" ovladava i drugima ili svetom uopšte oko sebe. Odatle i dolazi da svako ko ispoveda Hrista i revnuje za očuvanje NJegovog učenja i svetih dogmata i kanona, nije onaj koji telesno mudruje, i da svako ko razobličava greh i demona, a Hristov je i pridržava se NJegovih zapovesti nije onaj koji nepravedno osuđuje, nego je onaj koji upozorava i čistom savešću razobličava dela demonska i zamke njegove. Zato kada neko ko nije Hristov govori o telesnom umovanju, taj još više propada u svome visokoumlju i huli na Boga i njegove svete.
Mene u mojoj gordosti nije mogao niko drugi da spase nego sam Gospod, koji jedini ima vlast "stajati na glavu zmiji" - jer je upravo ta zmija arhineprijatelj i sam Satana koji se prerušio u Raju i naše pretke naveo na uzvisivanje nad samim Gospodom i Bogom našim, zmija gordosti i visokoumlja, samoljublja i sladostrašća. Samo Gospod može srušiti i uništiti ovu "zver" koja je našla mesto našom voljom i u nama. Kada me je Gospod jednim potezom svoje ruke krstoliko blagoslovio, svaki demon, svaka patnja, svaki nemir i bol duše u trenu su isparili i duša se našla čistom i jasnom u miru Hristovom, i ja sam tada zaspala blaženo kako nikada u životu nisam spavala, osećajući se kao dete na grudima svoje majke.
Mislim da ti je ovo svedočanstvo, ukoliko želiš da vidiš i čuješ, dovoljno jasan dokaz da put budizma i put pravoslavlja nije "razlika u tehnikama" i nije niti sličan, a još manje i nikako isti, već da se radi o sasvim jasnom opredeljenju: za i protiv Hrista. Sa jedne strane budizam i sve ostale religije koje služe đavolu i neprijatelju ljudskog roda, i određuju se nasuprot Hristu ne priznajući ga za Boga i Cara nad carevima, prevaznoseći se nad Bogom i ljudima, koliko god im demon davao sliku iluzije da o sebi misle kao skrušenima i tolerantnima, jer se ne gneve, nemaju pomisli ljutnje ili mržnje ni prema kome, i ako im se jave, oni im "ne robuju", i koliko god putem lažne "ljubavi" imali lepo mišljenje o sebi, ona je ipak lažna jer nije Hristova, nego je zapravo "dar" demona bluda koji se u duhovnom svetu finije i tananije pokazuje kao sladostrašće, a onima koji mu robuju daje "atraktivnu silu i empatiju" prema svetu i ljudima. Ipak, iza svih ovih kulisa krije se jedno jadno, strašno i beznadežno stanje ogubavljenosti i bolesti duše koja se naziva gordost.
I sa druge strane Gospod i NJegova sveta Crkva i učenje koje nam je predao za izbavljenje od grehovnih uza, pravila i dogme, kanoni i predanje, kojima je ogradio svoje svete i verna čeda, da bi izašli iz bitke za dušu kao pobednici i naslednici Carstva, odolevši svim zamkama i lukavstvima neprijateljskim.
Zato i samo zato, između nas, i to ne samo mene i tebe, nego između čeda Božijih i robova demonskih, nema i ne može biti NIKAKVOG razgovora, dokle god oni koji pohuliše na Boga ne ispovede svoj greh i pokajanjem mu priđu, osvećujući i izlečujući svoje duše.
Oni koji se nazivaju pravoslavcima ili hrišćanima uopšte, a sa tobom i tebi sličnima vode razgovore o "duhovnosti", ili ti laskaju kako si na dobrom putu, ili kako imaš elemente "duhovnosti" i da su "putevi" budista i hrišćana slični ili isti, ili ti daju odgovore u skladu sa onim što želiš da čuješ, a ne onako kako propoveda Crkva, ( što sve liči i slično je ekumenskom učestvovanju "crkava" koje se nazivaju Hristovim i pravoslavnim, u razgovorima i opštenju koje je zapravo duhovni blud i hula na Boga jer priznaju neprijatelje Hristove za svoju braću i čak poglavare), takvi dakle, učestvuju u tvome grehu i huli na Hrista i za njih se samo može čovek pomoliti da ih Gospod prosvetli ako biše prevareni i ako podlegnuše iz slabosti ljudske demonskom nagovoru, ne uviđajući da se i sami tako ograđuju od Boga i Istine i stavljaju na službu demonima. Takve Gospod da spase i pokara za grehe da bi se iskupili, a ovakve kao tebe da im pokaže stvarnost koja je u NJemu, koliko god gorke i ljute metode otrežnjenja morale da budu, samo da bi se duša spasila i izvela iz ropstva demonu. (naravno, sa onima koji se zovu ekumenistima, čak i nema razgovora, već Crkva o njima kao jereticima već ima jasan stav i način kako sa njima postupa).
Eto, dakle, i više nego jasnog opisa gde si i kome služiš, pa ti gledaj da se iz toga iščupaš ako možeš, a ako ne, neka ti je Gospod na pomoć!