Revnovanje za veru ili telesno mudrovanje

Član
Učlanjen(a)
11.01.2010
Poruka
603
U zelji da pokazu svoju pripadnost odredjenoj veri, svoju opredeljenost ka putu koji smatraju istinitim, mnogi vernici pokazuju revnost. Medjutim, u toj silnoj zelji da svet oko sebe, (umesto sebe) ucine boljim, lako mogu da zapadnu u ozbiljnu opasnost i njome naude, najvise, bas svojoj dusi. Te lazne slike o sebi i drugima, nisu bili postedjeni ni monasi, pa su veliki ucitelji Crkve na nju ukazivali svima koji su sebe smatrali Bogotraziteljima.
Evo interesantnog teksta koji moze biti od koristi onima koji su dovoljno smerni i krotki da "o sebi ne misle mnogo visoko", tj.koji ce umeti da se sacuvaju i naprave razliku izmedju revnovanja i umovanja.

Tekst je poduži i unapred se izvinjavam čitateljima, jednostavno, nisam mogla da ga skraćujem jer mi se čini da je vrlo poučan.



"...Monahu se valja veoma čuvati od tjelesne i duševne revnosti, koja se po vanjštini prikazuje kao blagočastiva, a u biti je nepromišljena i dušegubna. Svjetovni ljudi i mnogi monahujući, po neznanju svome, veoma hvale takvu revnost, ne shvaćajući da su njena izvorišta samomnjenje (preuznošenje) i gordost(ponositost).

Tu revnost oni veličaju kao revnovanje za vjeru, za blagočašće, za crkvu, za Boga. Ona se sastoji u više ili manje surovom osuđivanju i izobličavanju bližnjih zbog njihovih naravstvenih pogrešaka i pogrešaka protiv crkvenog poretka i pravila služenja ili vršenja obreda. Obmanuti lažnom predstavom o revnosti, ne blagorazumni revnitelji misle da, odajući se njoj, podražavaju Svete Oce i Mučenike, zaboravivši za sebe da oni sami, ti revnitelji, dakle, nisu sveci nego
grješnici.


Ako su Sveti izobličavali grešne i bezčasne, to su činili po zapovijesti Božjoj, po nadahnuću Duha Svetoga, a ne pod utjecajem svojih strasti i demona. Ko se pak riješi da po svojoj volji izobliči brata ili ga prekori, taj jasno pokazuje i dokazuje da sebe drži za blagorazumnijeg i vrlinom ispunjenijeg od onoga koga obličuje, da djeluje pod pritiskom strasti i pod utjecajem prelašćenosti(obmane) pomislima demonskim. Valja se opominjati zapovijesti Spasiteljeve: "Zašto vidiš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svome ne osjećaš? Ili, kako ćeš reći bratu svojemu: stani da ti izvadim trun iz oka tvojega; a eto brvno u oku tvome? Licemjere, izvadi najprije brvno iz oka svojega, pa ćeš onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svojega" (Mt. 7, 3-5). Šta je brvno?

To je tjelesno mudrovanje, glomazno poput brvna, koje oduzima čitavu sposobnost i ispravnost sili vidovnoj, što ju je Stvoritelj podario umu i srcu. Čovjek koji je vođen tjelesnim mudrovanjem nikako nije kadar ispravno suditi ni o svome unutrašnjem stanju, niti o stanju bližnjih svojih. On o sebi i o drugima sudi na način na koji on sam sebe zamišlja, i na koji druge zamišlja po vanjštini, po tjelesnom svome mudrovanju, pogrešno: i zato ga je Riječ Božja veoma točno nazvala licemjerom.

Hrišćanin, po iscjeljenju svome Riječju Božjom i Duhom Božjim, zadobiva ispravno gledanje na svoje duševno ustrojenje i na duševno ustrojenje bližnjih. Tjelesno mudrovanje, koje brvnom udara bližnjeg sklonog sagrješenjima, uvijek ga smućuje, nerijetko i upropašćuje, nikada ne donosi niti može donijeti koristi, i ni ukoliko ne djeluje na grijeh. Nasuprot tome, duhovno mudrovanje djeluje isključivo na
duševnu slabost bližnjeg, milujući ga, iscjeljujući i spašavajući. Valja primijetiti da, pošto se stekne razum duhovni, nedostaci i greške bližnjega počinju se činiti potpuno nevažni, kao iskupljeni Spasiteljem i lako izlječivi pokajanjem - i to iste one greške i nedostaci koji su tjelesnom razumu izgledali nemjerljivo veliki i važni. Očito je da im je tjelesno mudrovanje, budući poput brvna, pridavalo tako ogroman značaj.

Tjelesno mudrovanje vidi u bližnjem i onakve grijehe kakvih u njemu uopšte nema: iz toga razloga oni koji su se zanosili nerazumnom revnošću često su padali u klevetanje bližnjeg i postajali oruđe i igračka palih duhova.

Prepodobni Pimen Veliki pripovijeda kako je neki monah, pošto se zanio revnošću, pao u ovakvo iskušenje: ugledao je drugog monaha kako leži na ženi. Dugo se borio taj monah sa pomišlju koja ga je podsticala da zaustavi grešnike, da bi ih na kraju, pobijeđen od nje, gurnuo nogom, uzviknuvši: Ta prestanite! Tada se ispostavilo da su to bila dva snopa (Alfabetni paterik). Prepodobni ava Dorotej kazuje kako je, dok se on nalazio u obitelji ave Serida, neki brat oklevetao drugog brata, zanijet nerazumnom revnošću, koja je uvijek povezana sa podozrivošću i sumnjičenjem i veoma sklona izmišljanju: okrivio ga je, naime, da je rano izjutra iz voćnjaka ukrao smokve i jeo ih. Pošto je iguman proveo istragu, ispostavilo se da se oklevetani toga jutra nije nalazio u manastiru, nego u jednom obližnjem naselju, kuda ga je poslao ekonom, i da se u manastir vratio tek u vrijeme kada se Sveta Liturgija bližila kraju (Pouka deveta
Prepodobnog ave Doroteja).

Ako želiš da budeš vjerni, revnosni sin Crkve pravoslavne, postiži to ispunjavanjem zapovijesti Evanđeoskih o postupanju prema bližnjem. Nemoj se usuđivati da ga izlažeš obličenju! Ne usuđuj se da ga poučavaš! Ne usudi se da ga osuđuješ i prekorijevaš! To nije djelo vjere, nego nerazumne revnosti, samomnjenja(preuznošenja), gordosti(ponositosti).

Zapitali su Pimena Velikog: šta je to vjera? A Veliki odgovori: "Vjera se sastoji u prebivanju u smirenju i činjenju milosti" (Alfabetni Paterik), odnosno u smirivanju pred bližnjima i praštanju svega čime su nas ožalostili i uvrijedili, svih sagrješenja njihovih. A budući da nerazumni revnitelji kao početni uzrok svoje revnosti navode vjeru, neka znaju da se istinita vjera (ovdje se ima u
vidu djelatna, a ne dogmatska vjera; o razlikovanju njihovom v. Dobrotoljublje, dio II. Inoka Kalista i Ignjatija gl. 16), a shodno tome i istinita revnost, moraju izražavati u smirenju pred bližnjima i milosti prema njima.

Prepustimo suđenje ljudima i razobličenje ljudi onima na koje je naložena obaveza da sude braći svojoj i da upravljaju njima. "Onaj ko ima lažnu revnost", kazuje Sveti Isak Sirijski, "pati od velike slabosti.

O, čovječe, ti koji misliš da revnost svoju okrećeš protiv tuđih slabosti, znaj da si se odrekao zdravlja duše tvoje! Potrudi se sa svakim staranjem oko zdravlja duše tvoje. Želiš li da nemoćne iscijeliš, znaj da je bolesnicima potrebnije staranje za njih nego surovo obličenje. Ti, međutim, ne pomažući drugima, samog sebe guraš u tešku i mučnu bolest. Ta revnost u ljudima ne smatra se za jedan od oblika premudrosti, nego se ubraja u slabosti duše, kao obilježje skudosti (duhovnog) razuma, obilježje krajnjeg neznanja. Početak premudrosti Božje jesu blagost i krotost, koje su svojstvene širokoj i krepkoj duši, veoma temeljnom načinu mišljenja, i koje nose nemoći ljudske. "Vi jaki slabosti slabih nosite", kazuje Pismo (Rim. 15, 1), i: "Onoga koji upadne u kakvo sagrješenje ispravljajte duhom krotosti" (Gal. 6, 1). Mir i trpljenje Apostol ubraja među plodove Duha Svetoga (Besjeda 89.).

U drugoj besjedi Prepodobni Isak kazuje: "Nemoj omrznuti grešnika, jer smo svi mi grešni. Ako ti Boga radi ustaješ protiv grešnika, prolij suze za njim. I zašto bi ga uopće mrzio? Omrzni grijehe njegove, a za njega se pomoli, i tako ćeš se upodobiti Kristu, Koji nije negodovao protiv grješnika, nego se molio za njih. Nisi li vidio kako je On plakao nad Jerusalimom? I mi u mnogim slučajevima služimo đavolu za porugu. Zašto mrzimo onoga kome se izruguje đavo, kada smo i mi sami predmet izrugivanja njegovog? Zašto, o čovječe, grješnika nenavidiš? Da li zato što on nije onako pravedan kao ti što si? Gdje je pravda tvoja, kada u tebi ljubavi nema? Zbog čega nisi za njim zaplakao, nego ga tjeraš? Neki, koji za sebe misle da zdravo sude o djelima grešnika, i (tim povodom)
gnjeve se na njih, čine tako po neznanju svome" (Slovo 90).

Velika je nevolja preuznošenje! Velika je nevolja odbacivanje smirenja! Velika je nevolja onakvo duševno ustrojenje i stanje kod koga monah, ne budući pozvan ili upitan, po vlastitoj svijesti o svojoj dostojnosti počinje da poučava, da uobličava, da ukorieva bližnje! Budući upitan, ili se ukloni da dadeš savjet i izrekneš svoje mišljenje, kao onaj koji ništa ne zna, ili, u krajnjoj neophodnosti, kaži to sa najvećim oprezom i skromnošću, kako ne bi sebe ranio sujetom i gordošću, a bližnjega svoga riječju surovom i nepromišljenom. Kada te za trud tvoj u gradini zapovijesti Svojih Bog udostoji da u duši osjetiš revnost Božju, tada ćeš jasno vidjeti da će te ta revnost podsticati na šutnju i smirivanje pred bližnjima, na ljubav prema njima, milost i sastradanje, kao što je kazao Sveti Isak Sirijski (Slovo 38). Božanska revnost je oganj, ali oganj koji ne raspaljuje krv! On u njoj gasi raspaljenost i dovodi u stanje spokojstva (Dobrotoljublje, dio I. Razgovor Prepodobnog Maksima Kapsokalivita sa Prepodobnim Grigorijem Sinaitom). Revnost tjelesnog mudrovanja svagda je povezana sa raspaljivanjem krvi, sa najezdom mnogobrojnih pomisli i maštarija.
Posljedice slijepe i neuke revnosti, ukoliko joj se bližnji usprotivi, obično su negodovanje, zlopamtivost, osvetoljubivost u različitim oblicima, a ukoliko se pokori - sujetno zadovoljstvo sobom, podsticanje i umnoženje našeg visokoumlja i preuznošenja."

(O prelasti - Sveti Ignjatije Brjančaninov)
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
04.01.2010
Poruka
579
U zelji da pokazu svoju pripadnost odredjenoj veri, svoju opredeljenost ka putu koji smatraju istinitim, mnogi vernici pokazuju revnost. Medjutim, u toj silnoj zelji da svet oko sebe, (umesto sebe) ucine boljim, lako mogu da zapadnu u ozbiljnu opasnost i njome naude, najvise, bas svojoj dusi. Te lazne slike o sebi i drugima, nisu bili postedjeni ni monasi, pa su veliki ucitelji Crkve na nju ukazivali svima koji su sebe smatrali Bogotraziteljima.

yes3yes3yes3




Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Kalista, ovaj uvodni post me je podsetio na jutrosnji dogadjaj. Naime, bio sam u crkvi i bas pre nego da krenem da izadjem, sa moje leve strane par ljudi je zelelo da se slika pored oltara (inace, crkva je nova, oltar je nezavrsen i neogradjen vec je na njegovom mestu samo jedan sto sa krstom) jer je taj oltar i jedino sto se nalazilo u crkvi kao simbol crkve s obzirom da je crkva jos uvek u izgradnji pa se u njoj ne nalazi jos uvek nista: niti ima freski, niti ikona itd.
Kada su prisli stolu (oltaru), zatrcao se svestenik i kaze: "Ne prilazite, to je zabranjeno. Idite negde drugde ali tu fotografisanja nema." Doslo mi je da ga pitam sta misli, sta bi sada Isus rekao na te njegove reci da se je kojim cudom nasao prisutan.
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
11.01.2010
Poruka
603
Doslo mi je da ga pitam sta misli, sta bi sada Isus rekao na te njegove reci da se je kojim cudom nasao prisutan.
Pretpostavljam isto ono sto je rekao svojim ucenicima kada su branili deci da mu pridju.
Ali dobro.Covek mora da bude utemeljen u veri da bi razlikovao Hrista i Njegove istinske sluzitelje od fariseja.
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
07.11.2009
Poruka
34
U zelji da pokazu svoju pripadnost odredjenoj veri, svoju opredeljenost ka putu koji smatraju istinitim, mnogi vernici pokazuju revnost. Medjutim, u toj silnoj zelji da svet oko sebe, (umesto sebe) ucine boljim, lako mogu da zapadnu u ozbiljnu opasnost i njome naude, najvise, bas svojoj dusi. Te lazne slike o sebi i drugima, nisu bili postedjeni ni monasi, pa su veliki ucitelji Crkve na nju ukazivali svima koji su sebe smatrali Bogotraziteljima.

yes3yes3yes3




Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Kalista, ovaj uvodni post me je podsetio na jutrosnji dogadjaj. Naime, bio sam u crkvi i bas pre nego da krenem da izadjem, sa moje leve strane par ljudi je zelelo da se slika pored oltara (inace, crkva je nova, oltar je nezavrsen i neogradjen vec je na njegovom mestu samo jedan sto sa krstom) jer je taj oltar i jedino sto se nalazilo u crkvi kao simbol crkve s obzirom da je crkva jos uvek u izgradnji pa se u njoj ne nalazi jos uvek nista: niti ima freski, niti ikona itd.
Kada su prisli stolu (oltaru), zatrcao se svestenik i kaze: "Ne prilazite, to je zabranjeno. Idite negde drugde ali tu fotografisanja nema." Doslo mi je da ga pitam sta misli, sta bi sada Isus rekao na te njegove reci da se je kojim cudom nasao prisutan.

Evo, ja bih se malo ubacila i napravila digresiju na pomenuti događaj, rizikujući da možda i sama budem prozvana kao ona koja "visoko sudi o sebi", budući da ima nešto da doda...;)
Što se tiče gore spomenutog događaja da je u Crkvi zabranjeno slikanje, to je praksa koja se u mnogim pravoslavnim svetilištima primenjuje. Pogotovo je zabranjeno slikati Liturgiju i časni presto, iako se u poslednjoj deceniji od ovog pravila sve više odstupa. Slikanje ispred časne trpeze je strogo zabranjeno, posebno s toga što mestu ispred same trpeze je čak zabranjeno prići makar i svešteniku ako nema epitrahilj, jer se smatra da se time presto oskvrnjuje. Znači u prostoru između prestola (časne trpeze) i ikonostasa može stajati samo služašči, i to sa epitrahiljem, a ako bi se recimo desilo da neko drugi prođe za vreme liturgije tuda (ili otvori Carske dveri) onda je potrebno ponovo ponoviti službu iz početka. (tako je po kanonima i pravilima Crkve zapoveđeno). Zatim, ukoliko je Crkva još u radovima ili se služi napolju, takođe se ispred prestola ne staje i zabranjeno mu je prilaziti.
Što se tiče sveštenika koji je ljude upozorio da ne staju tamo i ne slikaju se, on je dobro postupio, jer je takav blagoslov i imao, a pretpostavljam da je pojurio, zato jer se i sam uplašio da bi ljudi u na znanju mogli sagrešiti. Pri tom bi deo krivice pao i na njega, jer nije pazio kako se ljudi ponašaju u hramu...
Naravno, tuđe slabosti ne teba da osuđujemo i da bližnje ružimo...Ovaj tekst iznet više, O Prelesti sv. Ignjatija je predivno uputstvo kako se treba čuvati viskooumlja i osuđivanja bližnjih...
Ali se on ovde primenjuje jednostrano (tj. bavi se pitanjima samo prevaznošenja nad bližnjim i suđenja nad drugima) dok nam sveti oci obilato daju uputstva kako da izbegavamo i druge zamke lukavoga ako želimo da se sačuvamo od mreža njegovih lukavstava, da bi se izbavili od prevara i manipulacija koje su posebno u današnjim vremenima sve češće...
Recimo, da li smo osudili nekoga ako potvrđeno za njega kažemo da je jeretik? Ili ako kažemo za nekoga ko je ubio, ( i za to se ne kaje) da je ubica ili razbojnik ako po "profesiji" krade? Sveti oci neretko koriste vrlo "jake" i čak osuđivačke reči za one koji robuju (ne pokajano) određenim strastima: tako su glumci i glumice nazivani bludnicima, nesrećnicima, đavoljim slugama...Oni koji su pali u blud bludnicima i preljubočincima...
O čemu govori tekst odozgo: o tome da ne treba da osuđujemo ukoliko je neko po sopstvenoj slabosti upao u greh i kaje se i želi da se popravi, a mi ga i pored toga optužujemo, ružimo "dižemo rat" protiv njega i slično...To su ljudi koji sopstveni greh ne vide a gledaju na tuđ greh. I to je definitvno prelest i prevaznošenje.
Ali zamislimo ovakvu situaciju: neko vam je predložio neko nečasno delo, recimo, ponudio vam drogu ili pokušao da vas surva u neki drugi greh. Vi ćete ga kao hrišćanin odbiti i reći da ne želite da učestvujete u tome. I naravno, toga čoveka koji se drogira recimo, nazvaćete narkomanom, jer to i jeste, upravo zato što se srodio i učinio po nagovoru demona postavši mu na taj način rob i sluga (naprotiv sebe). Da li ste ga osudili?
I pri tom, taj isti čovek (narkoman) pokušao je da u isti greh uvuče i vaše dete, prijatelja, komšiju, ne bitno...Vi ćete, radi toga da ga "ne osudite" ćutati svima da je on narkoman? Ukoliko bi tako uradili, bili biste pod grehom ne samo pred ljudima nego i pred Bogom. Jer kaže Jevanđelje, da ukoliko vidiš brata tvoga da greši, posavetuj se sa njim i upozori ga; ako te ne posluša, reci mu pred dva svedoka da imaš savest čistu pred Bogom, ako te ni tada ne posluša, reci Crkvi, a ako ga i Crkva opomene a on ne posluša, neka ti bude kao neznabožac i carinik...Dakle, vidimo kako se Crkva i Sveti odnose prema smrtnim gresima kojima ljudi robuju i ne žele da se od njih izleče. Jer kažu sveti oci, da ako robujemo nekom grehu, nije uzrok taj što Gospod neće da nas očisti i izbavi od njega, nego naš nemar i nemanje volje da se popravimo. Zato Crkva govori kroz usta sv. apostola Pavla: "izbacite zloga između sebe". Da li je to osuda? Kaže nam ap. Pavle u Korinćanima: 1. Свуда се чује да је блуд међу вама, и то такав блуд какав се ни међу незнабошцима не помиње: да неко има жену оца свога.2. И ви сте надувени, умјесто да плачете, да би се избацио између вас онај који је учинио то дјело.
3. Јер ја, одсутан тијелом но духом присутан, већ сам осудио, као да сам тамо, онога који је то тако учинио,
4. У име Господа нашег Исуса Христа кад се саберете ви и мој дух, са силом Господа нашега Исуса Христа,
5. Да се такав преда сатани на мучење тијела, да би се дух спасао у дан Господа Исуса.
...
9. Писах вам у посланици да се не мијешате са блудницима;
10. Али не уопште са блудницима овога свијета, или с користољупцима, или са отимачима,јер бисте морали изићи из овога свијета.
11. А сад вам написах да се не мијешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете.
12. Јер што да судим и онима који су напољу? Зар не судите ви онима који су унутра?

13. А онима који су напољу судиће Бог. И избаците злога између вас самих."
Dakle eto "osude" iz samih usta svetoga Apostola, i to "osude" koju on još prebacuje i na nas, verna čeda Crkve sa rečima "Ispitujte duhove od koga su!"

Ovakve pouke kakve daje sveti Ignjetije koji nam je o prelesti ostavio spise ne procenjive vrednosti baš upravo za nas, generacije koje više nemamo takvih svetilnika i rukovoditelja na zemlji da bi nam bile jasne sve zamke lukavoga, mogu se sagledavati samo kao uputstvo da se u ovom čuvanju od zamki i želje za čistim životom i verom, moramo i obavezno treba da pazimo da kako ne padnemo u slučajnu ili čak i namernu osudu, ukoliko je neko koga želimo da ispravimo nedužan (što se zove još i podozrenje), ili da se sami ne nađemo u prelesti želeći da se čak i kada je brat naš grešan ili je rob nekome grehu, uzvisujemo nad njim iako smo i sami grešni. Zato je skoro svaki put u Pravoslavlju i svaka naša reč praktično "mač sa dve oštrice", jer koliko nas može opravdati, toliko nas može i osuditi pred Bogom...
Još jedan primer da je neko pogrešno protumačio reči svetitelja iz ovoga teksta je i primer koji je ponudio Mindfulness, kada je sveštenika koji je u stvari postupao po blagogoslovu i predanjskom učenju Crkve video kao fariseja što je ljude upozorio na greh u koji su ne znanjem mogli da upadnu. Naravno, ovaj greh nije smrtni ili veliki greh, ali se ipak navlači osuda na dušu, jer se demoni raduju kada mi načinimo nešto što njima pričinjava veselje...
Kao živi primer ne osuđivanja, ali ograđivanja i rasuđivanja čoveka vernika od greha i grehovnog pada, navešću ovde možda škakljivi i po svome sadržaju sablasni primer o jednom monahu u jednom našem Srpskom manastriu. Ovaj manastir je poznat po svom misionarskom radu i otac iguman je primao sve vrste "paćenika" u njega. Narkomane, bludnike, ljude koji su bili žrtve sekti i slične. Ali, primao je i ljude koji su bili poznati po svojoj nastranosti (izjašnjavali se kao gay). Ovaj iguman je imao veliku ljubav prema svima i smatrao da svima treba pomoći molitvom i pružanjem "ruke" utehe našega Gospoda.
Tako je u manastir došao i jedan monah, koji je već duže bio u monaškom činu, i kome je zapalo da deli keliju sa još dvojicom drugih monaha, među kojima je otac monah koji mi je preneo svoje iskustvo.(dalje u tekstu biće o. X)
Otac X se našao u "nebarnom grožđu" jer je primetio vrlo čudno (pogotovo za jednog monaha) ponašanje oca koji je bio novopridošli u njihovoj keliji. Jedan put mu je prišao i šapnuo iza leđa kako ima predivnu gustu i bujnu kosu! Otac X (budući vrlo oprezan po prirodi) odmah je zapazio da takvi izrazi pohvala i laskanja ne doliče jednom monahu i odgovorio mu: "Brate, nemoj ti da gledaš na moju prljavu, masnu i smrdljivu kosu, nego gledaj na svoje grehe i sopstveno spasenje!"
Međutim, nakon nekog vremena, brat iz kelije je počeo ocu X da piše pesme koje je ostavljao ispod jastuka oca X. Otac X koji je vrlo čistog i angelskog života, bio se zgranuo na ovakve pesme i odneo ih duhovniku da ih pokaže, tražeći od njega da on urazumi novopridošlog brata da se "upristoji" i dovede k pameti. Međutim, iguman koji je bio vrlo popustljiv i imao takav dar od Boga da je sve prihvatao i voleo i svima praštao, rekao je ocu X da je to osuda i da ne treba tako da gleda i podozreva na brata, mada samu pesmu nije znao da objasni...
Otac X se pokorio duhovniku i učinio kako je on tražio: trpeo je brata, ali sa budni oprezom, kako i savetuju sveti, da i sam ne bi upao u demonsku zamku i bio savladan od demona tame. Jer, svi oni koji vode rat sa đavolom, znaju i njegovu silu i kako je opasan za dušu koja neoprezno i naivno prihvata njegove izazove i sablazni koje on uvija u "šarene omote" ispod kojih se krije zmijski otrov.
Tako se jednom drugom prilikom, otac X molio u obližnjoj šumi gde je imao svoje "mesto" koje je bilo skriveno i gde je on rado odlazio i čitao svoje pravilo i upućivao misli Bogu. Jednoga dana, novopridošli otac našao je oca X kako se tu moli i stavši mu iza leđa prošaputao umilnim glasom: " da li ima malo mesta i za mene u tom tvom malenom srculencetu...?" Otac X se prenerazio nad ovakvim pitanjem, okrenuo se i oštro mu odgovorio, čak i uvredom, da bi ga što dalje, možda čak i probuđivanjem gneva oterao od sebe. Ali, novopridošlog brata čak ni to nije urazumilo.
Nedugo nakon toga, otac X je na svom mestu za stolom u njihovoj keliji, gde je svako imao svoje mesto, našao čašu punu sveže ubranih ruža koje nije imao niko drugi da postavi na to mesto sem novopridošlog brata.
Naravno, i drugi otac (zapravo treći) u njihovoj keliji bio je takođe "meta" obožavanja ovog čudnog monaha, ali ne toliko otvoreno i toliko javno, kao otac X. Nakon ovoga, otac X se dosetio da dokaze za svoju (sada već ne ni sumnju) potraži u ličnim stvarima ovoga brata. Iako je znao da je ovo greh, preturati po tuđim stvarima, isto tako je znao da je po učenju svetih veoma bitno razobličiti nekoga ko srlja u propast robujući smrtnom grehu i zato je želeo da kako dokaže duhovniku, tako i da se počne sa ozbiljnim delovanjem protiv sablazni unutar manastira. Zato je u dogovoru sa drugim bratom iz kelije tajno otvorio torbicu brata koju je ovaj uvek nosio uz sebe i tamo pronašao jedan veoma sablažnjavajući muški časopis, presavijen u prvom pretincu torbe, a u drugim pretincima Sveto Pismo, molitvenik i ostale crkvene knjige. Ovo je ukazalo na ozbiljno oboljenje ovoga brata i otac X se sa tim časopisom zaputio kod igumana i duhovnika obitelji da mu ukaže na sablazan i oboljenje ovog brata. Duhovnik se prenerazio kada je video ovaj časopis i pitao ga gde je našao isti. Otac je rekao gde, a onda su svi zajedno pošli u keliju gde su bile i druge stvari novopridošlog brata i tada je duhovnik raspakovao i veliki kofer istoga, gde je pronašao "brdo" takvih i sličnih nastranih časopisa. Nikome nije bilo jasno, kako jedan monah i čovek koji je svoj život posvetio Bogu, može ovako da bude oboleo i da u svojoj glavi "pomiri nepomirljivo", čak ne pokušavajući ni da se oslobodi ove svoje skrivene strasti. Interesantno je da ova vrsta nastranih ljudi, kada ne žele da budu otkriveni u njihovim namerama i samom demonskom iskušenju koje ih je opselo, nikako ne žele da priznaju pravo stanje svoje duše i vrlo su agresivni i gnevni kada se o njima tako govori: kao o nastranima ili ljudima koji su podlegli duševnom oboljenju. Tako se ponašao i ovaj brat: kada je upitan za to, on je bio "izvan sebe", dokazujući da to nije tako kako se čini, i ređajući niz "dokaza" nasuprot onome što je bilo očigledno.
Duhovnik obitelji se sažalio nad ovim bratom i rekao ocu X da je brat ozbiljno bolestan i da bi bilo hrišćanski da mu otac X pruži "ruku spasenja", da pokuša da razgovara sa njim i da polako počne da ga "otvara" povodom ovoga pitanja, ne bi li naišao kod njega na pokajanje...
Otac je opet postupio po uputstvu duhovnika i pitao brata da li ima vremena da razgovara sa njim.
Naravno, novopridošli brat je to jedva dočekao i onda su njih dvojica pošli sami jednog dana u šetnju da bi otac X uspeo da sa bratom konačno stupi u komunikaciju i da bi on pred njim "otvorio" dušu. I zaista brat koji je podlegao smrtnom grehu, počeo je ocu X da priča o tužnoj "sudbini" svoga života, priznajući mu da je nastran od svojih najranijih dana života. Baš zato je i pošao u manastir tražeći pokajanje, i to je bio u ženskom manastiru, gde mu nije bilo iskušenje da boravi. Kada je došao u muški manastir, pojavilo mu se ogromno iskušenje, jer se našao kao na "bojnom polju"...Pričajući tako, otac X je primetio da monah pokušava sa njim da stupi u prisniji kontakt, jer je nakon ove priče postao još otvoreniji prema ocu X tražeći još veću naklonost. Otac je osetio kako je velika zamka demonska koja bi mogla da ga saplete (iako je sam bio potpuno "jak" u svojim stavovima, ali znajući da su "džinovi" padali kada bi ih po dopuštenju Božijem demon napadao - i to onda kada bi se oni opustili i mislili baš upravo "da Bogu službu čine", spasavajući neku dušu), on se ipak povukao i zatražio od duhovnika da ga ukloni od ovog brata, jer on nije u stanju da ga spase i privede pokajanju, a i da se on ( bolseni brat) još više "raspaljuje" na njega misleći da je sebi našao društvo i utehu. Tako je duhovnik udaljio iz kelije ova dva brata novopridošlog monaha i stavio ga da bude sam u keliji. Nakon ovoga, monah koji je bio oboleo, raspalio se strašnim gnevom i mržnjom na oca X i stalno ga je ocrnjivao kod bratije, pokušavajući da mu upriliči raznorazne smicalice, ali otac X nije više obraćao pažnju na to. Čak je osećao i radost zbog toga, jer konačno nije više bio meta sablazni ovoga brata koji je do tada bio opsednut njime...
Evo, u ovoj iako vrlo sablaznoj, ali vrlo realnoj i poučnoj priči koja je živo iskustvo iskušenja koji nastaju ne samo po manastirima, već i inače u svetu, i ne samo u današnja vremena, već odvajkada, može se videti pravi način postupanja sa onime koji boluje od neke strasti. Dakle, da li ćemo reći da je otac X osudio brata svoga, prevazneo se nad njim, zato što je rekao svome duhovniku za potkrepljenu sumnju koju je gajio zbog sablaznog ponašanja ovoga oca, čak potežući nedozvoljene metode da bi "raščistio" sablazni i izveo stvar na videlo, ili ćemo reći da je upravo razobličavanjem obolelog brata pomogao da se drugi ne sablazne njime i da se cela zajednica upozna sa time kojeg greha i zamki treba da se kloni i čuva, a ujedno da bi se i ostali molili za spasenje duše ovoga brata i tako doprineli njegovom pokajanju i spasenju? NIje li baš to ono što kaže sveti Apsotol: prvo ga nasamo opomeni, nakon toga pred dvojicom svedoka, a onda kaži Crkvi, ne bili se razobličio demon u svojim nedelima?
Zato je čak i kod čitanja pouka svetih potrebno imati uvid i pravilno rasuđivanje: šta je osuda, a šta povod za sablazan koji sveti oci direktno i oštro osuđuju, kad kažu da se od slobodnog i drskog ponašanja treba uvek čuvati da se ne bi duša drugoga uvela u sablazan i podozrenje. U primeru koji sam navela, otac koji se ponašao izvan svih hrišćanskih i opšteprihvaćenih normi, bio je kako povod za sumnju, tako i povod za sablazan koja je morala da se ispita ne bi li se utvrdilo o čemu se radi...

Ovom pričom želela sam da napravim paralelu između osude i prevaznošenja nad bližnjim i sa druge strane, realne potrebe da se "stvari nazovu pravim imenom" da bi se tako, upoznajući se sa zamkama demonskim i njegovim nagovorima, izvršile i druge zapovesti o duhovnom životu, a to je da budemo trezveni, oprezni i budni pri najezdi iskušenja, ispitujući duhove od koga dolaze i pazeći da i sami ne sagrešimo pred Bogom povlađujući nagovorima demonskim.
 
Član
Učlanjen(a)
04.01.2010
Poruka
579
Magdalina, o tome smo i ja i Kalista i komentarisali :) Jedno su Crkvene dogme koje nemaju nista sa Hristom i sa Bogom (fariseji) a drugo je istinska vera i razumevanje Hrista :) Svestenik je razumeo odlicno Pravoslavnu dogmu, dobro poznaje Crkvena pravila ali nikada nije upoznao Boga niti je postao jedno sa Hristom. Crkvena pravila su pisali ljudi.

Sta mislis, da li bi Isus, da je bio prisutan rekao bilo sta u toj situaciji? Ja sam spreman u svoj zivot da se hladim da bi prisao da ih sve zagrli, da bi se nasmejao i zajedno sa njima slikao :)
 
Član
Učlanjen(a)
08.02.2010
Poruka
196
Magdalina, o tome smo i ja i Kalista i komentarisali :) Jedno su Crkvene dogme koje nemaju nista sa Hristom i sa Bogom (fariseji) a drugo je istinska vera i razumevanje Hrista :) Svestenik je razumeo odlicno Pravoslavnu dogmu, dobro poznaje Crkvena pravila ali nikada nije upoznao Boga niti je postao jedno sa Hristom. Crkvena pravila su pisali ljudi.

Sta mislis, da li bi Isus, da je bio prisutan rekao bilo sta u toj situaciji? Ja sam spreman u svoj zivot da se hladim da bi prisao da ih sve zagrli, da bi se nasmejao i zajedno sa njima slikao :)

Crkvene dogme jesu tu da sacuvaju cistotu Vere koju je dao Hrist..one jesu skup svega sto je hriscanska Crkva uoblicila Svetim Duhom na Vaseljenskim Saborima...danasnja zvanicna crkva i sve jeresi sveta koje se nazivaju hriscanske i jesu takve trulezi zbog svog odstupnistva od tih pravila...a budi siguran da se Gospod Isus Hrist po drugom dolasku nece "smejati i slikati" sa onima koji su razbijali Njegovu Crkvu i nisu prihvatili Njega....
 
Član
Učlanjen(a)
07.11.2009
Poruka
34
smile3
Da. Lepu ti predsatvu imaš o Hristu...I to zaista mislim, jer Ga zamišljaš kao "dobrog druga" da ne kažem "orataka".;)
Ali, jedno je kako Ga mi zamišljamo, a drugo je kakav On zaista jeste i šta on "misli" o nečemu. Jer, prodavali su ljudi golubove i grlice ispred hrama, ne zato da bi hram remetili ili nekako oskrnavili, nego zato što su grlice bile potrebne kao doprinos za žrtve paljenice zbog okajavanja greha. I to po Zakonu. A šta je uradio On ? Prevrnuo stolove i pravednim gnevom Svojim izgrdio sve prisutne: -Dom Oca moga, Dom je molitve, a vi ga načiniste razbojničkom pećinom...
????
Baš "gostoljubivo", i "ortački" učinjeno..Ima još primera kako Gospod "kara" i grdi ljude.
A još jedno ne zaboravimo: pravila koja se primenjuju u Crkv,i a posebno dogmate i kanone, donosili su Sveti Oci - KIME? Duhom Svetim. Dakle Bogom.
Gaziti iste, isto je što i gaziti Božije reči.
Sa druge strane, ovakvo tvoje poimanje Hrista je zapravo način kako ga doživljavaju mnoge sekte unutar hrišćanstva (da ne kažem oni koji od istine otpadoše). Jer Gospod koliko je LJubav, on je i Pravedan i kara one koje ljubi. A posebno je Sudija, jer će nam svima pravedno Suditi u posednji dan. To je ono što protestanti, Jehovini svedoci i mnogi drugi nikako ne mogu da pomire: Gospoda LJubav nad Ljubavima i Gospoda Pravednog Sudiju nad sudijama. I to je ono gde se oni svi sapliću misleći da "Bogu službu čine".
Jer nama su sveti (opet Duhom Svetim) ostavili kako treba da gledamo i kako treba da doživljavamo Boga, ko je slobodan pred Bogom i ko ima blagoslov s Više odnositi se prema NJemu kao prijatelju i bratu, a ko je još rob i pred NJim podčinjeni.
Prava mudrost govore sveti, dolazi o straha Božijega, jer je strah od Boga zapravo početak mudrosti, a mudrost i ispunjavanje pravila naziđuju u veri i ljubavi koja se postepeno daje čoveku kada u istini, samoodricanju, pokajanju, trpljenju i nadi ide za Hristom. Takvima, osvedočenima, dozvoljava se čak i "narušavanje" zakona, jer su izvan zakona, upravo zato što si ISPUNILI zakon. Kao što je Hristos ispunio zakon, pa je bio onaj koji je mogao i da ga menja. I to kao Bog. A od ljudi i onaj koji ispuni zakon, ne menja ga, nego postupa po blagoslovu direktno s više kada je to posebna Božija Volja, kao što je recimo primer kod svetih i jurodivih Hrista radi.
Dakle, moje skromno mišljenje, a koje potkrepljujem kako žitijama svetih, tako i raznim pričama koje su zapisane iz velikog iskustva Crkve o raznim primerima povodom opet raznih događaja (kakve su knjige Evergetinos, ili Lavsaik, ili LImonar, Sinaksar i slične), potvrđuju suprotno: da Gospod da je bio tamo, ne bi te ljude prigrlio, već bi ih shodno njihovom unutrašnjem nastrojenju i potrebi za otrežnjenje i dovođenje u strah Božiji, opomenuo i onda dao pouku o poštovanju svetinje i pravila Crkve...yes3

Da, da, upravo ovakav tvoj stav pokazuje jednostrano sagledavanje: "sve je dopušteno.." i iz toga se onda izvode zaključci da svi mogu da rade sve, da je biti "slobodan" zapravo "prirodno stanje" koje je sam Bog ustrojio, namerno (ili po ne znanju) zanemarujući jedno veliko ALI : "ali nije sve na spasenje". Ovo ograđivanje upravo pravo razliku u slobodi, odeljujući onoga koji je zaista slobodan ( u Hristu, budući podčinjen Zakonu), od onoga koji je rob sopstvene "slobode" koja ne spašava nego čak služi na uništenje duše...Tu se u ovome ALi zapravo i krije razlika između dobra i zla koja se danas sve više nipodaštava i gubi u svudaprisutnom negiranju pravila, obaveza, vrednosti i svega što ukazuje na poredak koji je Bog postavio ljudima...
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
04.01.2010
Poruka
579
Nemam ja predstavu o Hristu vec ga poznajem licno :)

Znam i kako je blagosiljao lokalnu kurvu i znam kako je On pricao sa njom. Znam i kako mu je prala noge dok su se ucenici bunili.

Magdalina, previse teorije a malo ljubavi u srcu. Ne plasi se Boga jer se plasis same sebe. Isus i Carstvo Nebesko su u nama. Imate li ljubavi i razumevanja prema svetu, onda vam kanoni i dogme ne trebaju.
 
Član
Učlanjen(a)
08.02.2010
Poruka
196
Nemam ja predstavu o Hristu vec ga poznajem licno :)

Znam i kako je blagosiljao lokalnu kurvu i znam kako je On pricao sa njom. Znam i kako mu je prala noge dok su se ucenici bunili.

Magdalina, previse teorije a malo ljubavi u srcu. Ne plasi se Boga jer se plasis same sebe. Isus i Carstvo Nebesko su u nama. Imate li ljubavi i razumevanja prema svetu, onda vam kanoni i dogme ne trebaju.

ovo me podseti na ono sto je ovaj otac rekao...valja pogledati ceo intervju ali u ovom delu bas pominje te koje gledaju Isusa po svojoj pameti i zeljama a ne po onome kako nam je predato

[ame=http://www.youtube.com/watch?v=l15XYEBMv-s&feature=related]YouTube - ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНИ СВЕШТЕНИК (2.део)[/ame]
 
Član
Učlanjen(a)
04.01.2010
Poruka
579
To sto nam je predato Jeremija, to su reci. Te reci su visesmisleno napisane. Svako moze da ih tumaci kako zeli i sva tumacenja jesu istinita jer reci ostavljaju prostor za rasmisljanje. Misljenje proistice iz zelja, pameti i uslovljenosti. Ali ja Isusa ne gledam kroz misljenje o njemu. Nisam bezveze napisao da ga poznajem licno. Naravno, ne shvati te reci bukvalno kao sto uglavnom shvatas Bibliju, vec pokusaj da dodjes iza tih reci.

Moje i tvoje misljenje se razlikuje na tu temu ali to nema nista sa Isusom. Kada prevazidjes svoje misljenje, videces Isusa. Ja ga osecam u svom srcu i zato kazem da ga poznajem licno. Da me opet ne bi pogresno shvatio, time ne govorim o tome ko sam i sta sam jer sam niko i nista vec ti samo ukazujem na moguci put.

P.S. Znaci, postoje i lazni pravoslavni svestenici? :) Naziv klipa je smesan.
 
Natrag
Top