Religijske vesti ( vesti vezane za religiju )
- Začetnik teme peko71
- Datum pokretanja
Član
- Učlanjen(a)
- 28.03.2013
- Poruka
- 13.330
Pa adventisti sebe i nazivaju 'pravoslavnima' kao i Tripo Miroslav Pujic, Petrovic ili Stevan Bodonji.. A sve sluzi prevari..
Kako da ne.. A da je Vatikan i imao uticaj, od 15 veka vise nije! Od tad su protestanti zagospodarili i od tog momenta uocavamo promene u istorijskim knjigama ali one propagandne vrste, jer dokaza za te tvrdnje nigde ne nalazimo..
Poslednja izmena:
VIP
- Učlanjen(a)
- 14.07.2011
- Poruka
- 19.107
Nisu zagospodarili protestanti, jer je tada Vatikan progonio protestante, ali ne samo njih vec i naucnike, istoricare, astronome..itd, jer su oni posteno iznosili naucne i istorijske cinjenice, a Vatikan se protiv svih njih borio jer njega nije zanimala istina, vec da lazima sacuva svoj autoritet, i novac.
- Učlanjen(a)
- 07.07.2014
- Poruka
- 18.400
Hitler protestantski Mesija.
- Učlanjen(a)
- 11.02.2009
- Poruka
- 8.070
Aha, imao je Vatikan uticaja, u toj meri da su kraljevi koristili svoje plemiće da pritiskaju papu, ili recimo da otimaju papu i odvode ga iz Rima. Izgleda da EGWisti i njima slični nisu nikada u "istorijskim" knjigama iz kojih uče svoje "objave" mogli da pročitaju bilo šta o borbi za investuru. Ili o zapadnoj šizmi koja je prethodila "reformaciji", kada je upravo zbog ogromnog "uticaja" Vatikana, bilo čak četiri pape paralelno.
Kako i ne bi bio. Pa isti je sledio Luthera...
Član
- Učlanjen(a)
- 28.03.2013
- Poruka
- 13.330
Boze sveti, ja stvarno ne znam da li je moguce da su vam toliko isprali mozak? Zar ti ne vidis da ne razmisljas racionalno?
Najveca umetnicka dostignuca sto se tice muzike, vajarstva, slikarstva i drugih je iz tog perioda. Takodje sto se tice nauke! Crkva nije kocila razvoj nauke i umetnosti vec ju je podsticala!
Vama nije bas dobro, ni malo vam nije dobro! Takve gluposti pisete, da to nije normalno!
I kakve to veze ima sa svrgavanjem Pape i menjanjem istorije? Naravno da su je vladari promenili u korist laznih crkava koje su podrzali i koje su sluzile njihovim interesima!
- Učlanjen(a)
- 07.07.2014
- Poruka
- 18.400
Nažalost, moguće je. I nisu im samo mozak isprali, nego su im ga u "rikverc" stavili.
- Učlanjen(a)
- 11.02.2009
- Poruka
- 8.070
Hmm, a kako oni onda sebe predstavljaju u dominantno katoličkim zemljama? Kao Katolike, nekakve "originalne katolike"? Ili im je taj pojam toliko mrzak da ga čak i ne koriste u svojim prevarama?
Ne samo da je Crkva podupirala razvoj svih vidova ljudskih delatnosti, nego je i univerzitete osnivala, one prave, ne Miki Maus univerzitete kakav je recimo Andrews....
Nije im dobro? Pa kako nekome može biti dobro ako je za "istinite" prihvatio budalaštine nastale u umovima Mileritskom histerijiom posednutih?
Da su ga samo u "rikvrec" stavili, nego su ga u toj meri isprogramirali da im je veoma teško razlučiti šta je ispravno, a šta ne.
Ps. Prva stvar koju "inženjeri ljudskih duša" (ideolozi, kultisti, sektaši) urade je da čoveku, emocionalnim stresovima isključe logičko razmišljanje, i zamene ga svojim "doktrinama", koje su i te kako na liniji emocionalne "utehe".
Član
- Učlanjen(a)
- 25.08.2010
- Poruka
- 2.919
И док се ми међусобно оптужујемо и нападамо, све цркве (водећи људи) се труде да угоде свету, тј. говоре речи које ће бити угодне свету. Не мари се више да ли је нешто богоугодно, већ хоће ли изазвати бурну реакцију некаквих сотонских организација или политичара који се праве да су велики хуманисти, а заправо су капиталистичко смеће. Смеће у смислу лицемерства њихових карактера. Споља се издају да тобоже брину за нас, а у служби су антихришћанског лобија, сотоне лично.
И ако се неко одважи из било које цркве да скрене пажњу да је Христ на првом месту, а не угађање свету, дочека га већ добро уиграна медијска пљувачина. Користе се негативне појаве из цркве да би се таквом хероју увезала и поклопила уста. Ако говориш оно што свет жели да чује (да милује уши), онда си добар. Ако упозораваш или опомињеш на ужас, онда си фанатик.
Не заборавимо да су тако говорили и за апостоле и прве хришћане. Говорили су за Господа прво, а Он и упозорава да нас чека потпуно иста реакција. Јер свет мрзи Њега, а због тога ће мрзети и нас.
Колико је велика мудрост Божија видимо јасно у Христовим речима када "удара васпитни шамар" онима који виде трун у оку брата свог, а не желе да виде балван у свом оку. Зар је могуће да нико од нас не жели да сагледа свој балван како би га извадио? Јесмо ли толико отупели да само мислимо јемо ли добри војници своје цркве, а не мислимо јесмо ли добри Христови војници Његове Цркве? Јер једна и једина је само Његова, недељива, нерасколничка, васељенска. Господ поручује црквама и указује на мане и врлине појединих цркава, али свима треба да буде јасно да су све цркве којима пише део Његове Цркве (многи уди), све док не дође до отпадништва и онда сам Господ "испљуне" бљутав однос цркве. Будимо храбри и милостиви, пуни разумевања за сваког хришћанина широм овог заблуделог света, јер мало нас ионако има. Не рачунајмо оне који су фиктивно хришћани, а Христа су се давно одрекли или Га уопште нису ни прихватили.
Прогоњени хришћани и Црква на издисају у Еритреји
12. Март 2018 - 14:52
Ако питате људе: „Где је Еритреја?“ - вероватно би вам рекли да не знају. С обзиром на то да малена источноафричка држава величине Пенсилваније са становништвом које броји мало изнад 5 милиона, не привлачи пуно пажње. Међутим, требало би. Хришћанско становништво Етитреје је прогоњено – њени Црквом признати предстојатељи уклоњени су са положаја, и заједница живи под строгим владиним законима који ограничавају њихове слободе. Етитреја је земља која се налази на „Рогу Африке“ и граничи се са Суданом на западу, Етиопијом на југу, и Џибутијем на југоистоку. У нацији преовладавају две главне религије – хришћанство и ислам. Процењује се да су њих око 50-64% становника хришћани.
Хришћани Еритреје
Већина хришћана припада Еритрејској Правосланвој Тавахедо Цркви, која је члан породице Оријенталних православних Цркава. (дохалкидонских – прим.ур.). Остали су римокатолици, евангелисти лутерани, и друге протестантске деноминације. Влада признаје само Православну Цркву, Римокатоличку Цркву и Евангелистичку Лутерантску Цркву. Остале верске групе треба да се региструју пружањем детаљних информација властима да би стекли слободу вероисповедања. Занимљиво је да Еритрејска Православна Црква, једна од најстаријих хришћанских заједница на свету, захваљује порекло мисионарском раду Апостола Филипа. Она је успостављена као Црква залагањима Светог Фрументија у Аксумитском царству под царем Езаном. Абуна Антоније је био устоличен као трећи Патријарх еритрејски 2004. године. Еритрејска Православна Црква припада древној Оријенталној православној породици Цркава заједно са Коптском, Сиријском, Јерменском, Индијском и Етиопском Православном Црквом.
Утамничен Патријарх
Свети Сабор је једногласно изабрао Абуну Антонија за Патријарха 5. марта 2004. године, и он је устоличен за трећег Патријарха еритрејског 24. априла 2004. године од стране папе Шенуде III, уз саслужење еритрејских и коптских православних митрополита и епископа. Патријарх Антони је дао огроман доприонос васпостављању и провођењу у живот монашких правила у манастирима Еритреје док је служио као игуман. Много је отворенији према модерним технологијама, медицини, и хиљаде људи га обожавају због његове љубави, великодушности. Као Патријарх Еритреје бунио се против већег мешања владе у верске послове. Његов јак отпор екскомуникацији три хиљаде чланова Медхане Алем, покрета Православне недељне школе, као и његови захтеви да влада треба да ослободи утамничене хришћане који су оптужени за издају, сматрају се једним од разлога за његов сукоб са еритрејским властима.
Свети Синод је стао на страну владе и током јануара 2005. године одржана је тајна седница на којој су га лишили извршне власти, тако да је био ограничен само на званичне црквене службе. Свети Синод је тражио подршку папе Шенуде да уклони Абуну Антонија, али је он одбио да подржи такав чин. Тајно заседање Светог Синода јануара 2006. одржано је у Асмари, кад је Патријарх званично уклоњен са свог трона, и 20. јануара два свештеника уз припаднике обезбеђења из Владе ушли су у Патријархову резиденцију и конфисковали његове лична патријарашка знамења.
Кршећи црквене каноне и устав, влада је поставила епископа Диоскора мендеферског за антипатријарха 27. маја 2007. године. Абуна Антоније је био присиљен да напусти своју службу и утамничен је на непознатој локацији негде у престоници Асмари. Јављено је да је Патријарх заточен у затамњеној соби. Абуна Антоније је изолован и затворен услед владиног главног плана да уништи бескомпромисни и храбри став Патријарха који се противио нежељеном мешању владиних механизама у верске послове. Влада је ово провела тако што је ухапсила и рашчинила велики број способних и угледнихсвештеника у Православној Цркви, као и тактички потчинивши чланове Светог Синода владином плану. Патријарх никад није деловао као марионета власти; пре је био поборник мира и правде. Стога је заточен и верује се да је још увек жив. Патријарх је пример правог живог мученика за нашег Господа, Исуса Христа.
Треба напоменути да ниједна од Православних Цркава, Римокатоличка Црква и друге хришћанске деноминације, нису признале патријарха Абуну Диоскора, којег је поставила влада. Еритрејска влада тврди да се патријарх Абуна Антониједобровољно повукао у један од изолованих манастира у унутрашњости и да је веома предан молитвама. Упркос својим захтевима, еритрејска влада није успела да достави податке о стању патријарха. Постоје заједнице Еритрејске Православне Цркве ван Еритреје, посебно у САД и у Великој Британији, где служе два епископа, и то Абуна Макарије (епископ Еритрејске Цркве у САД) који је такође члан Коптског Светог Синода. Абуна Марко, епископа Еритрејске Православне Цркве у Великој Британије папа Шенуда је осумњичио за његов провладин став као и подршку патријарху којег је поставила влада. Он није више члан канонске Еритрејске Православне Цркве.
Додатно, постоје еритрејске заједнице у различитим деловима света посебно у Јерусалиму, Светој земљи. Треба истаћи да је еритејска православна заједница у дијаспори подељена на две групе; једна подржава канонског патријарха Абуну Антонија, а друга подржава Патријарха којег је поставила еритрејска влада.
Прогон хришћана
Извештаји неколико организација за људска права попут In Chains for Christ (ICFC) („У ланцима за Христа“) говоре нам да су хришћани и хришћанске Цркве масивно прогоњени у Еритреји. Извештаји тврде да хришћани који покушавају да се побегну од прогона, суочавају са претњама, тортуром, сексуалним узнемиравањима, пребијањима и затвором. Пуно хришћана бежи из земље у суседне државе. Процењује се да има више од 2000-3000 хришћана у еритрејским затворима. Према извештајима, евангелистички и пентекостални хришћани нападају се у великим размерама. Трговци људима убијају пуно људи који беже у Египат, а многе друге држе заробљеним у Синајској пустињи. Избеглице проживљавају и физичко и психичко мучење. Пуно људи који су у затвору, умиру због тортуре и недостатка медицинске помоћи. Званични извори еритрејске владе поричу било какве нападе на хришћане.
И ако се неко одважи из било које цркве да скрене пажњу да је Христ на првом месту, а не угађање свету, дочека га већ добро уиграна медијска пљувачина. Користе се негативне појаве из цркве да би се таквом хероју увезала и поклопила уста. Ако говориш оно што свет жели да чује (да милује уши), онда си добар. Ако упозораваш или опомињеш на ужас, онда си фанатик.
Не заборавимо да су тако говорили и за апостоле и прве хришћане. Говорили су за Господа прво, а Он и упозорава да нас чека потпуно иста реакција. Јер свет мрзи Њега, а због тога ће мрзети и нас.
Колико је велика мудрост Божија видимо јасно у Христовим речима када "удара васпитни шамар" онима који виде трун у оку брата свог, а не желе да виде балван у свом оку. Зар је могуће да нико од нас не жели да сагледа свој балван како би га извадио? Јесмо ли толико отупели да само мислимо јемо ли добри војници своје цркве, а не мислимо јесмо ли добри Христови војници Његове Цркве? Јер једна и једина је само Његова, недељива, нерасколничка, васељенска. Господ поручује црквама и указује на мане и врлине појединих цркава, али свима треба да буде јасно да су све цркве којима пише део Његове Цркве (многи уди), све док не дође до отпадништва и онда сам Господ "испљуне" бљутав однос цркве. Будимо храбри и милостиви, пуни разумевања за сваког хришћанина широм овог заблуделог света, јер мало нас ионако има. Не рачунајмо оне који су фиктивно хришћани, а Христа су се давно одрекли или Га уопште нису ни прихватили.
Прогоњени хришћани и Црква на издисају у Еритреји
12. Март 2018 - 14:52
Ако питате људе: „Где је Еритреја?“ - вероватно би вам рекли да не знају. С обзиром на то да малена источноафричка држава величине Пенсилваније са становништвом које броји мало изнад 5 милиона, не привлачи пуно пажње. Међутим, требало би. Хришћанско становништво Етитреје је прогоњено – њени Црквом признати предстојатељи уклоњени су са положаја, и заједница живи под строгим владиним законима који ограничавају њихове слободе. Етитреја је земља која се налази на „Рогу Африке“ и граничи се са Суданом на западу, Етиопијом на југу, и Џибутијем на југоистоку. У нацији преовладавају две главне религије – хришћанство и ислам. Процењује се да су њих око 50-64% становника хришћани.
Хришћани Еритреје
Већина хришћана припада Еритрејској Правосланвој Тавахедо Цркви, која је члан породице Оријенталних православних Цркава. (дохалкидонских – прим.ур.). Остали су римокатолици, евангелисти лутерани, и друге протестантске деноминације. Влада признаје само Православну Цркву, Римокатоличку Цркву и Евангелистичку Лутерантску Цркву. Остале верске групе треба да се региструју пружањем детаљних информација властима да би стекли слободу вероисповедања. Занимљиво је да Еритрејска Православна Црква, једна од најстаријих хришћанских заједница на свету, захваљује порекло мисионарском раду Апостола Филипа. Она је успостављена као Црква залагањима Светог Фрументија у Аксумитском царству под царем Езаном. Абуна Антоније је био устоличен као трећи Патријарх еритрејски 2004. године. Еритрејска Православна Црква припада древној Оријенталној православној породици Цркава заједно са Коптском, Сиријском, Јерменском, Индијском и Етиопском Православном Црквом.
Утамничен Патријарх
Свети Сабор је једногласно изабрао Абуну Антонија за Патријарха 5. марта 2004. године, и он је устоличен за трећег Патријарха еритрејског 24. априла 2004. године од стране папе Шенуде III, уз саслужење еритрејских и коптских православних митрополита и епископа. Патријарх Антони је дао огроман доприонос васпостављању и провођењу у живот монашких правила у манастирима Еритреје док је служио као игуман. Много је отворенији према модерним технологијама, медицини, и хиљаде људи га обожавају због његове љубави, великодушности. Као Патријарх Еритреје бунио се против већег мешања владе у верске послове. Његов јак отпор екскомуникацији три хиљаде чланова Медхане Алем, покрета Православне недељне школе, као и његови захтеви да влада треба да ослободи утамничене хришћане који су оптужени за издају, сматрају се једним од разлога за његов сукоб са еритрејским властима.
Свети Синод је стао на страну владе и током јануара 2005. године одржана је тајна седница на којој су га лишили извршне власти, тако да је био ограничен само на званичне црквене службе. Свети Синод је тражио подршку папе Шенуде да уклони Абуну Антонија, али је он одбио да подржи такав чин. Тајно заседање Светог Синода јануара 2006. одржано је у Асмари, кад је Патријарх званично уклоњен са свог трона, и 20. јануара два свештеника уз припаднике обезбеђења из Владе ушли су у Патријархову резиденцију и конфисковали његове лична патријарашка знамења.
Кршећи црквене каноне и устав, влада је поставила епископа Диоскора мендеферског за антипатријарха 27. маја 2007. године. Абуна Антоније је био присиљен да напусти своју службу и утамничен је на непознатој локацији негде у престоници Асмари. Јављено је да је Патријарх заточен у затамњеној соби. Абуна Антоније је изолован и затворен услед владиног главног плана да уништи бескомпромисни и храбри став Патријарха који се противио нежељеном мешању владиних механизама у верске послове. Влада је ово провела тако што је ухапсила и рашчинила велики број способних и угледнихсвештеника у Православној Цркви, као и тактички потчинивши чланове Светог Синода владином плану. Патријарх никад није деловао као марионета власти; пре је био поборник мира и правде. Стога је заточен и верује се да је још увек жив. Патријарх је пример правог живог мученика за нашег Господа, Исуса Христа.
Треба напоменути да ниједна од Православних Цркава, Римокатоличка Црква и друге хришћанске деноминације, нису признале патријарха Абуну Диоскора, којег је поставила влада. Еритрејска влада тврди да се патријарх Абуна Антониједобровољно повукао у један од изолованих манастира у унутрашњости и да је веома предан молитвама. Упркос својим захтевима, еритрејска влада није успела да достави податке о стању патријарха. Постоје заједнице Еритрејске Православне Цркве ван Еритреје, посебно у САД и у Великој Британији, где служе два епископа, и то Абуна Макарије (епископ Еритрејске Цркве у САД) који је такође члан Коптског Светог Синода. Абуна Марко, епископа Еритрејске Православне Цркве у Великој Британије папа Шенуда је осумњичио за његов провладин став као и подршку патријарху којег је поставила влада. Он није више члан канонске Еритрејске Православне Цркве.
Додатно, постоје еритрејске заједнице у различитим деловима света посебно у Јерусалиму, Светој земљи. Треба истаћи да је еритејска православна заједница у дијаспори подељена на две групе; једна подржава канонског патријарха Абуну Антонија, а друга подржава Патријарха којег је поставила еритрејска влада.
Прогон хришћана
Извештаји неколико организација за људска права попут In Chains for Christ (ICFC) („У ланцима за Христа“) говоре нам да су хришћани и хришћанске Цркве масивно прогоњени у Еритреји. Извештаји тврде да хришћани који покушавају да се побегну од прогона, суочавају са претњама, тортуром, сексуалним узнемиравањима, пребијањима и затвором. Пуно хришћана бежи из земље у суседне државе. Процењује се да има више од 2000-3000 хришћана у еритрејским затворима. Према извештајима, евангелистички и пентекостални хришћани нападају се у великим размерама. Трговци људима убијају пуно људи који беже у Египат, а многе друге држе заробљеним у Синајској пустињи. Избеглице проживљавају и физичко и психичко мучење. Пуно људи који су у затвору, умиру због тортуре и недостатка медицинске помоћи. Званични извори еритрејске владе поричу било какве нападе на хришћане.
...
Џорџ Александер
Извор: occidentalworld.com (са енглеског – Информативна служба СПЦ)
Џорџ Александер
Извор: occidentalworld.com (са енглеског – Информативна служба СПЦ)
VIP
- Učlanjen(a)
- 14.07.2011
- Poruka
- 19.107
Mislim da bi se mnogi cak i laici smajali na Miretove tvrdnje koje ovde iznosi, a da ne govorim o istoricarima.
Svaki laik koji je bar zavrsio osmogodisnju skolu zna da je Vatikan osudjivao na smrt sve onew koji su imali bilo kakav drugaciji verski ili naucni stav od zvanicnih stavova vatikana, a napoznatiji slucajevi su naucnika Galileja i Djordana Bruna..
Putevi Inkvizicije
Kako je Crkva dobila bitku, a potom izgubila veliki civilizacijski rat oko primata u poslovima tumačenja prirode.
U vreme u kom se verovalo da je naša planeta centar univerzuma, da veštice hodaju zemljom i da se svakodnevno sklapaju ugovori sa đavolom, razlika između nauke i jeresi bila je tanja od vrha pera kojim su potpisivane osude na smrt. Tamo gde danas bronzane statue okupljaju turiste ne bi li napravili još neku fotografiju modernog Rima, nekada su gorele lomače na kojima su stajali nosioci ideja suviše smelih za vreme u kom su živeli.
Da bi se sa bilo kakvim naučnim dokazom, koji je kontadiktirao svetom pismu i njegovom tumačenju sveta, izašlo pred biskupe, pape i vladare, morala je postojati određena vrsta slepe hrabrosti i odlučnosti. Kroz čitavu istoriju, postojali su ljudi koji su ovom osobinom krčili put kroz svemire neznanja i zabluda; učenjaci, naučnici, koji su davali živote za vladavinu razuma i odgonetanje nerešivog.
Crkva je putem naučnog progresa gazila veoma sporo i oprezno; toliko oprezno, da su u procesu njenog prilagođavanja na novonastale paradigme nestajale čitave karijere i životi.
Ideja o inkviziciji nastala je oko XII veka, kada se javila potreba za ustanovom koja se neće baviti teologijom u najširem smislu, jer su za to već postojali crkveni organi, već čiji će zadatak biti prevencija i borba protiv jeresi. Inkvizicija je imala za cilj da pronađe, istraži i osudi sve nevernike, javne ili tajne, koji bi na bilo kakav način ugrozili ili uvredili sveto učenje hrišćanstva. Inkvizitori nisu odgovarali nikome do papi, njihova moć bila je neprikosnovena a mogli su na sud da izvedu i duhovnike koji su bili na višim pozicijama od njih samih.
Biskupska, a potom i Papska sveta inkvizicija, delovale su po principu tajnih optužbi i anonimnih podkazanja. Svako je mogao optužiti svakoga iz potaje, i inkvizicija je u ovome bila savršeno diskretna, uspevši da u narod usadi paranoidni strah i opštu sumnjičavost. Ukoliko bi optuženi priznao grehe i u tajnosti potkazao svoje saučesnike te prigrlio crkvu, bio bi pomilovan. U suprotnom, kazna bi bila ili oduzimanje imovine, zatvor ili smrt.
Kako je priznanje bilo tretirano kao značajnije od svakog fizičkog dokaza, jer se samo kroz istinu čovek mogao pročistiti od greha, a kako je crkva uvek bila rada da prihvati pokajnike, uveden je jedan delotvoran metod u pribavljanju priznanja i brendiranja crkve kao prevashodno dobročititeljske institucije koja uvek pruža drugu priliku. Ovaj metod bio je mučenje ljudi do iznude priznanja, a 1252. godine papa Inoćetnije IV ga je uveo u inkvizicijske protokole kao validan i legalan način da se jeresi stane na kraj.
Ukoliko je nekad i imala kakvu pozitivnu i opravdanu konotaciju, inkvizicija ju je tokom svoje krvave istorije zagubila, te su beleške o događajima koje je uzrokovala ostale kao jedne od najbrutalnijih i najostrašćenijih u istoriji čovečanstva. Mada izvori nisu savršeno usklađeni kod samih podataka, svi se slažu u tome da je kao posledica delovanja inkvizicije spaljeno oko 30.000 živih ljudi, proterano 18.000, a na druge načine kažnjeno 300.000.
Izvor: Elementarijum
Svaki laik koji je bar zavrsio osmogodisnju skolu zna da je Vatikan osudjivao na smrt sve onew koji su imali bilo kakav drugaciji verski ili naucni stav od zvanicnih stavova vatikana, a napoznatiji slucajevi su naucnika Galileja i Djordana Bruna..
Putevi Inkvizicije
Kako je Crkva dobila bitku, a potom izgubila veliki civilizacijski rat oko primata u poslovima tumačenja prirode.
U vreme u kom se verovalo da je naša planeta centar univerzuma, da veštice hodaju zemljom i da se svakodnevno sklapaju ugovori sa đavolom, razlika između nauke i jeresi bila je tanja od vrha pera kojim su potpisivane osude na smrt. Tamo gde danas bronzane statue okupljaju turiste ne bi li napravili još neku fotografiju modernog Rima, nekada su gorele lomače na kojima su stajali nosioci ideja suviše smelih za vreme u kom su živeli.
Da bi se sa bilo kakvim naučnim dokazom, koji je kontadiktirao svetom pismu i njegovom tumačenju sveta, izašlo pred biskupe, pape i vladare, morala je postojati određena vrsta slepe hrabrosti i odlučnosti. Kroz čitavu istoriju, postojali su ljudi koji su ovom osobinom krčili put kroz svemire neznanja i zabluda; učenjaci, naučnici, koji su davali živote za vladavinu razuma i odgonetanje nerešivog.
Crkva je putem naučnog progresa gazila veoma sporo i oprezno; toliko oprezno, da su u procesu njenog prilagođavanja na novonastale paradigme nestajale čitave karijere i životi.
Ideja o inkviziciji nastala je oko XII veka, kada se javila potreba za ustanovom koja se neće baviti teologijom u najširem smislu, jer su za to već postojali crkveni organi, već čiji će zadatak biti prevencija i borba protiv jeresi. Inkvizicija je imala za cilj da pronađe, istraži i osudi sve nevernike, javne ili tajne, koji bi na bilo kakav način ugrozili ili uvredili sveto učenje hrišćanstva. Inkvizitori nisu odgovarali nikome do papi, njihova moć bila je neprikosnovena a mogli su na sud da izvedu i duhovnike koji su bili na višim pozicijama od njih samih.
Biskupska, a potom i Papska sveta inkvizicija, delovale su po principu tajnih optužbi i anonimnih podkazanja. Svako je mogao optužiti svakoga iz potaje, i inkvizicija je u ovome bila savršeno diskretna, uspevši da u narod usadi paranoidni strah i opštu sumnjičavost. Ukoliko bi optuženi priznao grehe i u tajnosti potkazao svoje saučesnike te prigrlio crkvu, bio bi pomilovan. U suprotnom, kazna bi bila ili oduzimanje imovine, zatvor ili smrt.
Kako je priznanje bilo tretirano kao značajnije od svakog fizičkog dokaza, jer se samo kroz istinu čovek mogao pročistiti od greha, a kako je crkva uvek bila rada da prihvati pokajnike, uveden je jedan delotvoran metod u pribavljanju priznanja i brendiranja crkve kao prevashodno dobročititeljske institucije koja uvek pruža drugu priliku. Ovaj metod bio je mučenje ljudi do iznude priznanja, a 1252. godine papa Inoćetnije IV ga je uveo u inkvizicijske protokole kao validan i legalan način da se jeresi stane na kraj.
Ukoliko je nekad i imala kakvu pozitivnu i opravdanu konotaciju, inkvizicija ju je tokom svoje krvave istorije zagubila, te su beleške o događajima koje je uzrokovala ostale kao jedne od najbrutalnijih i najostrašćenijih u istoriji čovečanstva. Mada izvori nisu savršeno usklađeni kod samih podataka, svi se slažu u tome da je kao posledica delovanja inkvizicije spaljeno oko 30.000 živih ljudi, proterano 18.000, a na druge načine kažnjeno 300.000.
Izvor: Elementarijum