Repriza...
Kao prvo - priznajem da sam tek maločas pročitala temu od početka...
Dakle, pre neki dan samo utrčah u nju i to pravo na kukavicu u smislu ptice koja drugom podmeće svoje jaje i svoju silu dokazuje samom sebi natrčavajući na (makar po polu) navodno slabijeg...
Naravno - ne krivim je - nije ona jadnica kriva
Krivo je toliko toga i zato krenimo od početka.
Sistematski uništavani svi sistemi vrednosti a prvenstveno porodice...
Usled te destrukcije imamo generacije koje nemaju osećaj dužnog poštovanja ni prema svojim starijima ni prema bližnjem uopšte...
Od rođenja se deci ugađa u svim njihovim potrebama i forsira se isključivo materijalistički pristup zadovoljavanja njegovih potreba kao zamena za ljubav, i za kvalitativno vreme koje roditelji ne provode sa njima...
Tako se odgajaju generacije okrenute isključivo samo zadovoljenju svojih vlastiotih potreba, kvazi hedonisti i egocentralno orijentisane osobe, bez ikakvog osećaja lojalnosti prema bilo kome ili bilo čemu...
Oni vaspitavani u drugom vremenu i u drugom duhu očekivajući od takvih naraštaja bilo šta do tad socijalno očekivano - čine veliku grešku...
Osnovna greška je i u tome što se očekuje da će plaćenik profesionalac bolje nešto odbraniti od onoga koji to amatreski i neplaćen brani prvenstveno svim svojim srcem
Osnovno za ovu temu je razlikovanje ratnih i Nažalost - šatro ''mirnodopskih'' uslova, kao i društveno korisnih aktivnosti od odsluženja vojnog roka...
Naravno da po ko zna koji put samo državno uređenje neke stvari (pa ni vojske) nije dobro regulisano, da je puno propusta usled kojih dolazi ne samo do nepravilnosti već do nepravdi...
Naravno da voleti svoj narod ne znači mrzeti bilo koji drugi...
Samo,
za propast nečega tj. svega je dovoljno da dva čoveka ne urade nešto tj. ništa...
Kaže priča:
''Dovela porodica čoveka kod psihijatra svog istraumiranog...
Pita ga doktor šta mu je na šta mu ovaj odgovara da će ga kokoška pojesti jer je on zrno kukuruza...
Uf, - kaže doktor porodici - nije dobro, mora da ostane ovde da se radi sa njim...
I tako - posle mesec i po dana koje je doktor ubeđivao čoveka da nije zrno kukuruza, čovek se složi sa tim da nije i ovaj zovne porodicu da ga vode kući...
Međutim, eto njih nazad još istog dana dovodeći čoveka opet istraumiranog...
Pita ga Dr.: Pa, dobro, šta je sa tobom čoveče, jel ti znaš da nisi zrno kukuruza?
Kaže mu čovek - Znam!
- Pa šta je onda, gde je problem?
- Pa, doktore, ja znam da ja nisam zrno kukuruza al' ne znam - DAL' ZNA KOKOŠKA...''
Iz ove priče se može shvatiti toliko toga...
Npr.: sasvim je nebitno što od nas niko ne bi više ikad ratovao kad ima onih koji bi i kojima nisu javili da to više nije društveno prihvatljiva pojava...
Mene lično briga dal' zna kokoška al' kad me bude pojela - sama ću si biti kriva
Dakle - paranoja i negiranje stvarnosti su oboje krajnosti a istina je kao i obično - negde tamo... između
Ne mrzim nikog, ne želim zlo nikom i samo bih da pomognem...
Osećaj zajedništva i solidarnosti je bio stican i tokom radnih akcija...
Ono što je za vreme njih i zahvaljujuči njima svojevremeno stvoreno - je monumentalno
tj. megalito
i traje i dan danas. Da tih golorukih radova nije bilo - ne bi bilo ni mnogih ''tekovina'' koje se danas tako olako shvataju i otuđuju - zdravo za gotovo...
Svako od nas ima šta ''pametnije'' da radi od onoga što radi i bi mogao neko vreme da utroši samo na sebe (bilo samodogradnju ili samodestrukciju - individualno selektivno
) tek - pitanje nije:
Šta će ovaj onaj / OVA država da učini za mene već ŠTA JA mogu da uradim za nju, za nekog drugog, slabijeg od sebe - možda ali svakako - svoga bližnjeg - ma koje i kakve nacionalnosti ili čega god bio...
Kad se te neke stvari postave na svoje mesto kod svakog od nas - tema bi mogla mirnim tokom negde...
Ovako - svi imaju ''uši'' samo za ono što sami ''govore'' ili samo ono što žele da ''čuju'' ;-) a ne i ono što se zaista i ''izgovara'' ;-)
P.S.: malo manjinsko dosta sliči retkoj b.....