Rat na forumu o religiji! (zavere, spamovanja, trolovanja, prijavljivanja, borbe nepostenim sredstvima)

[Servius Tullius]

Kod nas grešnika, čija je priroda pala i u sebi nosimo seme greha, uobičajeno je da od praštanja stignemo do kamena, kako u priči tako i u mišljenju pa čak i delu. Mnogo lako ga se hvatamo i sa njime zamanjujemo.
Kod Gospoda našeg je suprotno. Njegov Nauk je drugačiji, zato spustimo kamenje, makar za neko vreme.

Pitao bih vas sve jedno staro pitanje, mnogi su o njemu možda već razmišljali, čitali ili raspravljali, a to je šta mislite da je Gospod pisao i napisao na zemlji ili prašini kako već stoji u nekim prevodima Sv. Pisma?

 

[DarthShone]

Pitao bih vas sve jedno staro pitanje, mnogi su o njemu možda već razmišljali, čitali ili raspravljali, a to je šta mislite da je Gospod pisao i napisao na zemlji ili prašini kako već stoji u nekim prevodima Sv. Pisma?

Ponavlja ono što je već rekao kroz usta Jeremijina, da su svi ti njihovi pusti propisi slova pisana i ispisana u pesku i u vetar. Sva su njihova slova pisana po vodi. I nestaju u talasima, u vremenu. To im poručuje, ali oni zaslepljeni ne vide.

Onda ustaje i celu tu grupu zakonopoštovalaca preseca očima, i kaže, doslvno poziva: "Ko je bez greha, dakle toliko hrabar da sebe predstavi kao savršenog, neka prvi baci kamen. A Isus, jer je Bog, zna svaku tajnu ljudskog srca, svaku pa i najmanu tajnu, zna da su ovu nesrećnu ženu čiji je ljubavnik pobegao doveli da ga, lukavo, kako to samo zakonopoštovaoci umeju, navedu da je ili kazni, čime bi ga optužili da je nemilosrdan, ili da je što su se nadali pusti, čime bi se dokazala njihova tvrdnja da je protiv zakona.

Prozrevši ih, izaziva ih da se odvaže da se prikažu "pravednima", iako i sami znaju da to nisu. Nemoguće je naime Bogu sakriti bilo šta. Ponavljam bilo šta.

Nakon što ih je razotkrio, vraća se pisanju po prašini, zakon piše po prašini, onaj zakon koga se ovi držaše. Da bi na kraju učinio ono što Bog i radi čoveku koji se pokaje


"A kad oni to čuše, stadoše odlaziti jedan za drugim, počevši od starijih. Osta Isus sam – i žena koja stajaše u sredini. Isus se uspravi i reče joj: »Ženo, gdje su oni? Zar te nitko ne osudi?« Ona reče: »Nitko, Gospodine.« Reče joj Isus: »Ni ja te ne osuđujem. Idi i odsada više nemoj griješiti."

Prašta.

 

[Laodikeja]

A Isus saže se dole i pisaše prstom po zemlji...

Jovan, glava 8

A sta je pisao?

Njihove grehe.

To je i pokazao i u par slucajeva, jer je na njihov racun rekao sve i svasta, da su okreceni grobovi, licemeri, porodi aspidini..itd.. ( Matej 8 poglavlje ).

Nakon toga podiže glavu i reče: "Ko je bez greha neka prvi baci kamen".

Ali je potom rekao gresnici "IDI I ODSELE VISE NE GRESI" ( jovan 8. 11 )

 

[Servius Tullius]

Samo radi boljeg pregleda toga o čemu pričamo


Jovan, glava 8

1. A Isus otide na goru maslinsku.

2. A ujutru opet dođe u crkvu, i sav narod iđaše k Njemu; i sedavši učaše ih.

3. A književnici i fariseji dovedoše k Njemu ženu uhvaćenu u preljubi, i postavivši je na sredu

4. Rekoše Mu: Učitelju! Ova je žena uhvaćena sad u preljubi;

5. A Mojsije nam u zakonu zapovedi da takve kamenjem ubijamo; a ti šta veliš?

6. Ovo, pak, rekoše kušajući Ga da bi Ga imali za šta okriviti. A Isus saže se dole i pisaše prstom po zemlji (ne gledajući na njih).

7. A kad Ga jednako pitahu, ispravi se i reče im: Koji je među vama bez greha neka najpre baci kamen na nju.

8. Pa se opet saže dole i pisaše po zemlji.

9. A kad oni to čuše, i pokarani budući od svoje savesti izlažahu jedan za drugim počevši od starešina do poslednjih; i osta Isus sam i žena stojeći na sredi.

10. A kad se Isus ispravi, i ne videvši ni jednog do samu ženu, reče joj: Ženo! Gde su oni što te tužahu? Nijedan te ne osudi?

11. A ona reče: Nijedan, Gospode! A Isus joj reče: Ni ja te ne osuđujem, idi, i odsele više ne greši.

 

[Marko1932]

Ponavlja ono što je već rekao kroz usta Jeremijina, da su svi ti njihovi pusti propisi slova pisana i ispisana u pesku i u vetar. Sva su njihova slova pisana po vodi. I nestaju u talasima, u vremenu. To im poručuje, ali oni zaslepljeni ne vide.

Onda ustaje i celu tu grupu zakonopoštovalaca preseca očima, i kaže, doslvno poziva: "Ko je bez greha, dakle toliko hrabar da sebe predstavi kao savršenog, neka prvi baci kamen. A Isus, jer je Bog, zna svaku tajnu ljudskog srca, svaku pa i najmanu tajnu, zna da su ovu nesrećnu ženu čiji je ljubavnik pobegao doveli da ga, lukavo, kako to samo zakonopoštovaoci umeju, navedu da je ili kazni, čime bi ga optužili da je nemilosrdan, ili da je što su se nadali pusti, čime bi se dokazala njihova tvrdnja da je protiv zakona.
Prozrevši ih, izaziva ih da se odvaže da se prikažu "pravednima", iako i sami znaju da to nisu. Nemoguće je naime Bogu sakriti bilo šta. Ponavljam bilo šta.
Nakon što ih je razotkrio, vraća se pisanju po prašini, zakon piše po prašini, onaj zakon koga se ovi držaše. Da bi na kraju učinio ono što Bog i radi čoveku koji se pokaje
"A kad oni to čuše, stadoše odlaziti jedan za drugim, počevši od starijih. Osta Isus sam – i žena koja stajaše u sredini. Isus se uspravi i reče joj: »Ženo, gdje su oni? Zar te nitko ne osudi?« Ona reče: »Nitko, Gospodine.« Reče joj Isus: »Ni ja te ne osuđujem. Idi i odsada više nemoj griješiti."[/QUOTE]

Odlicno Darth: "TO CINI I BICES ZIV!" A NEMOJ RADITI ISTO KAO STO SU FARISEJI CINILI, DA DRUGE HRISCANE NAZIVAS :"ZBORNICA SOTONINA", JER POKAZUJES U KOJU GRUPU SI SE TI SVRSTAO.

Nije na diomet da malo i o ovome razmislis:

"Tako je dakle zakon svet i zapovest sveta i pravedna i dobra." Rimljanima 7,12.

"Ko govori poznajem Ga, a zapovesti Njegove ne drzi, laza je i u njemu istine nema." 1. Jovanova 2,4.

"Ovde je trpljenje svetijeh, koji drze Zapovesti Bozje i veru Isusovu." Otkrivenje 14,12.

"Jer telesnio mudrovanje je neprijateljstvo Bogu, jer se ne pokorava zakonu Bozjem niti moze." Rimljanima 8,7.

 

[Laodikeja]

"Za trijumf zla dovoljno je da dobar čovek ne uradi ništa"

Ovde bi mnogi pripisali i samom Isusu da nista nije cinio da zlo osudi.

 

[Servius Tullius]

Što se tiče tumačenja navedenog poglavlja iz Jevandjelja slično vama misli i većina u SPC, dakle da Gospod piše farisejima.

Njihova najskrivenija bezakonja javljaše On prstom po prašini. Jer ti lovci tuđih grehova i sudije javnih grešnica i izvikanih grešnika behu veštaci u skrivanju svojih grehova. No zalud skrivati nešto od očiju Onoga koji sve vidi, i čije je znanje viđenje. M(ešulam) je poharao blago crkveno - pisaše prst Gospodnji po prašini; A(šer) je učinio preljubu sa ženom brata svoga; Š(alum) se krivo zakleo; E(led) je udario svoga roditelja; A(mariah) je prigrabio imanje udovičko; M(erari) je učinio sodomski greh; J(oel) se klanjao idolima.

Sv. vl. Nikolaj Velimirović

Ovo je jedini put da se u Sv. Pismu pominje da Gospod nešto piše koliko ja znam. O tome šta je napisao nigde se ne govori niti daje objašnjenje ni kod Jovana ni drugde. A verujem da to nije slučajno tako, u stvari je sasvim suprotno.

Dakle Gospod piše u dva navrata, prvi put kada ženu dovode i optužuju

4. Rekoše Mu: Učitelju! Ova je žena uhvaćena sad u preljubi;

5. A Mojsije nam u zakonu zapovedi da takve kamenjem ubijamo; a ti šta veliš?

6. Ovo, pak, rekoše kušajući Ga da bi Ga imali za šta okriviti. A Isus saže se dole i pisaše prstom po zemlji (ne gledajući na njih).

7. A kad Ga jednako pitahu, ispravi se i reče im: Koji je među vama bez greha neka najpre baci kamen na nju.

Ali on se saginje i piše i nakon njihovog odlaska a onda ustaje i obraća se toj ženi.

8. Pa se opet saže dole i pisaše po zemlji.

9. A kad oni to čuše, i pokarani budući od svoje savesti izlažahu jedan za drugim počevši od starešina do poslednjih; i osta Isus sam i žena stojeći na sredi.

A ona mu odgovara nazivajući ga Gospodom.

10. A kad se Isus ispravi, i ne videvši ni jednog do samu ženu, reče joj: Ženo! Gde su oni što te tužahu? Nijedan te ne osudi?

11. A ona reče: Nijedan, Gospode! A Isus joj reče: Ni ja te ne osuđujem, idi, i odsele više ne greši.

Da li to znači da je ona pre ovoga celog dogadjaja bila u malom krugu sledbenika i da je znala koje je On zaista?

Malo verovatno.

Ali ona ipak zna. I jedina u toj sinagogi veruje u Njega.

Zato ja mislim da je ono što je Gospod pisao bilo namenjeno njoj i da je ona to pročitala i poverovala.

Šta joj je napisano ne znam, kao ni što drugi koji drugačije misle i tumače neznaju.

Možda nešto kao u Isaiji 41,10

Ne boj se, jer sam ja s tobom;

ne plaši se, jer sam ja Bog tvoj

a možda i nešto sasvim drugačije.

 

[stvarnoslap]

Pitao bih vas sve jedno staro pitanje, mnogi su o njemu možda već razmišljali, čitali ili raspravljali, a to je šta mislite da je Gospod pisao i napisao na zemlji ili prašini kako već stoji u nekim prevodima Sv. Pisma?

Svi pokušaji da se sadržajno odredi Isusovo pisanje imaju u sebi nešto proizvoljno što sam tekst ne dopušta. Nitko se ne upušta u drugu mogućnost, u promjenu pitanja. Umjesto pitanja sadržaja što Isus piše po pijesku tekst nam sugerira da sadržaj nije važan jer ga on sam ne donosi, nego da pozornost treba svratiti na sam čin pisanja. Umjesto da tražimo sadržaj pisanja važnije je, čini se, pitati što samo pisanje može značiti u ovom kontekstu. Simbolika pisanja uklapa se potpuno u logiku teksta i čini suvišnima sve interpretacije koje traže sadržaj.

Pišući po tlu, Isus kao da želi pokazati koliko vrijedi zakon naspram čovjeku. Vrijedi kao riječi ispisane na pijesku. Dođe vjetar i voda i više ih nema. Dovoljno je da netko prijeđe nogom preko ispisanog pa da se izgubi smisao i vidljivost napisanog. Zakon je nestalan i promjenjiv. On je u službi čovjeka i nikada čovjeka ne smije pretvoriti u sredstvo. Ne smije se okrenuti leđa čovjeku i sav svijet pretvoriti u pismo i zakon. Više negoli na ispisanu riječ valja gledati na ono što je Bog upisao u ljudsko srce i na ljudsko lice.

Pismo je u svojoj biti krivotvorljivo. Ono je, istina, vezano uz monumentalnost, stalnost, ali to je već znak povezanosti pisma i smrti. Pred nama se nalazi čudna situacija. Farizeji i pismoznanci, ljudi pisma, djeluju u masi. Isus piše, a zapravo želi pokazati kolikoje uzak domet pisma. Pred nama se nalazi alternativa čovjeka u masi i osamljenog čovjeka. Onako kako to kaže Daniel Penac: "Čovjek živi u grupi jer mu je svojstven život u krdu, ali on čita (i piše) jer zna da je sam." Sve što Isus nastoji jest pokazati izlaz iz ove alternative između krda i osamljenosti.

Farizeji i pismoznanci, ljudi koji se bave pismom, očito nisu razumjeli simboliku pisanja. Njima nije dovoljna simbolika. Čovjek je najčešće slijep za ono čime se svakodnevno bavi. Čovjek može toliko biti zaokupljen svojim poslom da više niti ne primjećuje što se oko njega događa. Takvima je ponekad potrebno vikati u lice. Ljudima koji misle da se međuljudski život može rješavati samo slovom zakona, samo navodnom pravednošću, mora se doslovce vikati u lice. Mora im se probiti uši da prestanu gledati izvan sebe i da pogledaju u svoju nutrinu. Mora ih se prisiliti da grijeh ne gledaju samo u drugome i da jednom pokušaju sagledati kako osuđuju samo ono što leži u njima samima. Isusove se riječi čuju kao preklinjanje da se jednom prestane gledati samo slovo zakona.

Drugi se detalj čini još značajnijim. Počeli su odlaziti jedan po jedan. Došli su u grupi. Nitko se od njih ne bi usudio sam kamenovati ženu uhvaćenu u preljubu. Ali u grupi? U grupi su jači. U grupi nitko nije odgovoran. U grupi nema nikoga tko bi kasnije mogao biti nazvan ubojicom. Grupa je neosobna. Ali je zato jaka. Zlo se, čini se, nalazi najčešće na strani množine. Grupa može kamenovati i tako osloboditi svakog pojedinca odgovornosti. Kamenovanje je po sebi već ubojstvo iz daljine, bez dodira sa žrtvom koja se smatra nečistom. Dodir s njom zanečistio bi i one koji je osuđuju. Stoga se kamenovanje nudi kao način da se ubije žrtva, a da se istovremeno izbjegne onečišćenje preko dodira s nečistom žrtvom. Masa reagira kao jedan, a nitko nije izložen. Događa seubojstvo, a nitko nije ubojica. Svatko postaje nedužni ubojica.

Pred Isusom se tog jutra našla najopasnija zvijer ove zemlje: masovni čovjek, zvijer bez krzna, čovjek u kolektivu. Kamenovanje, osim što omogućuje ubojstvo bez neposrednog dodira sa žrtvom, djeluje i na masu kao takvu. Kamenovati u grupi znači potvrditi vlastitu solidarnost s grupom. Svatko će baciti kamen, a nitko neće biti odgovoran. Nitko neće ubiti vlastitom rukom, a na koncu žena će ipak biti mrtva. Jedini način da se razbije ova neosobnost mase pretvorene u jedan jedincati stroj jest da se pojedince izvuče iz mase, da ih se stavi, jednog po jednog, pred same sebe. Kako to Isus postiže? On naoko govori masi, a ipak se obraća pojedincu. To je jedini način. Masi se mora govoriti kao pojedincu i istovremeno se mora svakog pojedinca izvući iz mase. Tek rastočeni stroj mase može prestati funkcionirati i samo obraćanje masi kao jedinki može zaustaviti masu. I Isus se obraća i masi i pojedincu istovremeno: "Tko je od vas bez grijeha, neka prvi baci kamen." Govori i masi i svakom pojedinačno.

I Isus ostaje sam sa ženom. Preokret. Odlaze svi, jedan po jedan i na taj način daju Isusu za pravo. Ni oni nisu bez grijeha. Svi su otišli. Svi su grešni. Ostaju samo Isus i žena. Ženin ostanak zasigurno treba shvatiti kao zbunjenost i kao jedini način da se zahvali. Ona još uvijek ne može doći k sebi. Trenutak prije gledala je samoj smrti u lice. Sada odjednom, kao da se vratila u život i kao da više ne razumije kakav je to život i kolike su ljudske mogućnosti. Stoji zapanjena. I Isus se podiže i pita: "Ženo, gdje su? Nitko te ne osudi?" Isus kao da se čudi. Kao da ni njemu nije jasno kako to da je nitko nije osudio. Jer on nije tražio da je ne osude. Nije se zauzeo za nju. Štoviše, on je tražio da baci kamen onaj tko je bez grijeha. Kao da želi reći da samo Bog ima pravo suditi, a on to ne čini. On sam nije došao suditi, nego liječiti. (Ante Vučković, Franjevačka teologija Makarska)

 

[Laodikeja]

 

[Servius Tullius]

Ima neka zanimljiva opažanja g. Radišić.

Znači i Elen Vajt je zastupala većinsko tumačenje.

Što se tiče propovedi - kratak, uopšten uvod koji nas uvodi u temu nakon toga sledi deo koji se odnosi na to šta je Isus pisao u smislu istorijske hronologije, zatim deo gde iznosi svoje mišljenje, u suštini sinkretičko jer spaja ono što se nalazi u Egberti Kodeksu, Kodeks Palatinusu, kod blaženog Avgustina i Sv. Jeronima Stridonskog.
Ovo poslednje je najzanimljiviji, meni lično, deo cele propovedi .

Posle toga pre futuristički no eshatološki pogled na savremenu civilizaciju i njenu neizvesnu budućnost koja mora iznedriti nešto novo, pominje čak i Slavoja Žižeka što me iznenadilo i na kraju moralizatorska tužna priča sa srećnim krajem koja mi se nije dopala.

Mnogo savremeniji i eklektizmu skloniji pristup i nastup no što ga čitamo ovde od nekih pripadnika iste crkve.