Tko je tebe naveo da ovako bezočno lažeš? Krist ili?
To i ptice znaju.
Da vidimo ko laže.
OD OVOG ĆE VAM POZLITI: Ovako su se rimske pape borile protiv jeretika!
Strapado, vratina, mutilacija tela... sve je bilo dozvoljeno ne bi li se optuženi naterao da prizna. Ako bi umro a da nije ispovedio grehe, leš bi mu se otkopavao, kosti bi mu se spaljivale i bile bi bacane na smetlište. Sve što ste hteli da znate o najmračnijem periodu Rimokatoličke crkve a niste imali koga da pitate!
Spaljivanje holandske anabaptistkinje u 16. veku od strane španske inkvizicije. Foto: Wikipedia Commons/Cl Roger-Viollet
Danas uzimamo zdravo za gotovo činjenicu da se stavovi crkvenih velikodostojnika mogu slobodno kritikovati, bez bojazni da će doći do kazne i odmazde, iako je ta sloboda krajnje novijeg datuma, kao i mnoge druge forme slobode govora, kako u našoj zemlji tako i na celom Starom kontinentu.
Kada izgovorimo reč
"inkvizicija" obično pomislimo na onu špansku, možda zahvaljujući Montiju Pajtonu, iako je to bila samo jedna od mnogih koje su
u Rimokatoličkoj crkvi postojale između 12. i 19. stoleća. Šta više, čak su i neki katolički monarsi imali svoje sopstvene svetovne inkvizicije, ali svima je
cilj bio isti:
da se pronađu, potisnu i kazne jeretici koji su se drznuli da imaju drugačiji stav od onoga koji je zagovarala vera.
Inkvizicija ima nekoliko značenja, prvi je sama "organizacija" (Kancelarija Svete inkvizicije, sada pod imenom Kongregacija za doktrinu vere), drugi je metodologija rada a treći su sama suđenja.
Dijego Mateo Lopez Zapata čeka inkviziciju. Akvarel Franciska Goje. Foto: Wikipedia Commons/Alberto González Nieto
Sve je počelo, naravno, u srednjem veku, kada je rimokatolička crkva na evropskom zapadu bila snažnija od države i kada je imala vrhovni autoritet za određivanje ispravnog puta kojim treba da se hodi. Pored toga, motiv je bio i novac koji je tako legalno konfiskovao od onih koji su skrenuli sa puta, da ne budemo cinični i kažemo sa uma. Zvanično,
počela je bulom pape Grgura IX, a svoj najstrašniji oblik dobila je u Španiji koja je vekovima bila najvažniji stub i potpora rimskog biskupa.
Jedinstvenost suđenja koje je sprovodila "sveta" inkvizicija je u tome što su
optuženi morali da svedoče i nisu imali prava na advokata niti na bilo kakvu pomoć sa strane. Ako bi odbili da govore, inkvizitor bi ovo uzeo kao dokaz njihove krivice. Svako je mogao da svedoči protiv optuženog, bilo da su to pripadnici njegove porodice, kriminalci ili drugi jeretici, a on nije imao pravo da zna ko su ljudi koji ga optužuju.
Optuženi obično nisu imali nikakve sopstvene svedoke, pošto bi onda i oni pali pod sumnju da su jeretici. Takođe, nisu uvek odmah obaveštavani šta im se stavlja na teret.
Francisko Goja, Prizor inkvizicije. Foto: Wikipedia Commons/Google Cultural Institute
Tribunal se obično sastojao od dva inkvizitora, sekretara i drugih članova. Počinjao je ediktom milosti nakon svete mise. Oni koji bi priznali svoj misaoni zločin bi izbegli mučenja i brutalne kazne, ali su morali da prokažu druge jeretike.
Čak iako je optuženi bio uhvaćen na delu, inkvizitor je uvek insistirao na tome da se iz njega izvuče priznanje o krivici, jer je smatrao da je njegova dužnost da čoveka vrati veri. Ne samo što su bili obrazovaniji od svojih žrtava nego su bili i posebno obučeni da postavljaju zbunjujuća pitanja i da navode ljude na svoju vodenicu. Ljude koji su u najvećem broju slučajeva bili slabije pameti od svojih sudija. Ako ne bi hteli da priznaju uprkos svemu mogli su godinama da leže u tamnicama sve dok se ne odluče na taj čin.
Papa Inoćentije IV je 1252. godine izdao bulu kojom je dozvolio mučenje kao način da se dođe do priznanja. Koja su to mučenja bila?
Odaje za mučenje inkvizicije. Foto: Wikipedia Commons/Bernard Picard
Prvo, da nešto razjasnimo:
mučenje nije bilo kazna, kazna je bila nešto sasvim drugo. Neki inkvizitori su se koristili
izgladnjivanjem svojim žrtava, tih nesrećnih ljudi, neki su ih specijalnim spravama primoravali na
konzumaciju ogromnih količina vode ili drugih tečnosti (sećate se drugog dela francuske komedije "Posetioci"?), dok su neki pak koristili
užareni ugalj, prislonjen na gole delove tela jeretika.
Ni jedna od ovih metoda nije međutim bila uvek potpuno efikasna. Zato su se razvile druge.
Strapado je oblik
mučenja u kome su ruke optuženog bile vezane iza njegovih leđa i za konopac zakačen za tavanicu, kako bi mogao da visi u vazduhu. Ovo je
dovodilo do stravičnog bola i iščašenja ramena. Ako ne bi hteo da popusti, onda su ga spuštali gore-dole, što je bol multiplicirano nekoliko stotina puta. Ako ni onda ne bi posustao, na noge su mu kačili nešto zbog čega bi otežao, pa bi bol bio još gori.
Spaljivanje jeretika u Valjadolidu od strane inkvizicije. Foto: Wikipedia Commons/Jan Luykens
Vratina je bio još jedan poznati metod mučenja.
Optuženom bi vezali ili okovali ruke i noge za valjke na oba kraja drvenog ili metalnog okvira; mučitelj bi tada počeo da vrti valjke povlačenjem ručke što je za sobom povlačilo okove ili konopac i time mrvilo kosti i ruke. Ako bi išao do kraja,
inkvizitor je doslovno čupao ljudima ruke iz ramena.
Naravno, postojale su i druge, jednostavnije i staromodnije metode, kao što su
mutilacija, zabadanje eksera u telo, i tome slično. Iako je mutilacija bila zabranjena, papa Aleksandar IV je 1256. godine doneo ukaz kojim su
inkvizitori mogli da očiste jedni druge od bilo kakvog zla koje su naneli tokom ovih sesija.
Ako bi na kraju optuženi iskreno priznao sve bilo bi mu oprošteno, ali je morao da se pokaje i to nošenjem velikog krsta ili odlaskom na hodočašće. Ako ne bi priznao,
mogao je da bude osuđen na doživotnu robiju. Oni koji bi se vraćali u greh... Šta mislite, šta se dešavalo njima?
Suđenje Đordanu Brunu pred rimskom inkvizicijom. Foto: Wikipedia Commons/Jastrow
Spaljivanje je bilo dozvoljena forma izvršenja smrtne kazne, a jeretici koji bi umrli tokom mučenja bi bili iskopani iz zemlje, spaljeni i potom bačeni na smetlište.
Najpoznatiji primer spaljivanja svakako je Đordano Bruno,
italijanski dominikanac, filozof, matematičar, pesnik i astrolog, koji je zbog jeresi optužen i osuđen od strane inkvizicije 1593. godine. Na teret mu se stavljalo da je negirao Sveto Trojstvo, Hristovo božanstvo, Marijinu čednost i transupstancijaciju. Spaljen je 1600. godine.
Međutim, postoje i mnoge zablude i preterivanja u vezi sa ovim.
Istraživanje je pokazalo da je u Španiji svega jedan promil od 40.000 ljudi koji je prošao kroz inkviziciju spaljen. Ukupan broj spaljenih veštica u Španiji, Portugaliji i Italiji je 99, od 125.000 ukupnih suđenja. Navodno, neke su čak i spasili od sekularnih vlasti koje su ih htele mrtvima.
IZVOR: Telegraf
-------------------------------------------------------------------------------------------
Инквизиција
Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацијуИди на претрагу
Шпански инквизитори спаљују недозвољене књиге, на слици из почетка 15. века.
Инквизиција (
лат. inquisitio - ислеђивање) је била установа, током
средњег века у
Католичкој цркви чији је задатак да ислеђује, суди и кажњава људе које је црква сматрала
јеретицима.
[1]
Садржај
Развој[уреди]
Почетак рада инквизиције везује се за личност папе Гргура IX (1227—1241). Најзлогласнија је била
Шпанска инквизиција. Године
1232. он је послао инквизиторе у
Француску под изговором да тамошњи епископи имају сувише других обавеза и зато не могу да се потпуно посвете борби са јеретицима. Окосницу инквизиције чинили су одувек доминиканци „који добро знају да убеђују отпале од Цркве“. Ислеђивање јеретика, и уопште осумњичених, помагала је државна власт. У почетку, инквизиција није била организована по територијалном принципу, него је деловала по потреби. Касније ће ово судство бити организовано по областима.
Папа Иноћентије IV је 15. маја
1252. издао папску булу под називом
Ad exstirpanda која је експлицитно допуштала употребу мучења при изнуђивању признања од наводних јеретика током инквизиције, и експлицитно праштала праксу убијања повраћених „јеретика“, спаљивањем на ломачи. Була је уступала држави део имовине, конфисковане од осуђеника.
Инквизитори су најпре долазили у неко место и прво су позивали јеретике и осумњичене на покајање, прикупљали су њихова имена. Суд је имао бележника - нотара, саветнике, чуваре затвора, браниоце. Оптужени или осумњичени није знао имена сведока који сведоче против њега. Он је једноставно морао говорити истину и имена саучесника. У циљу истраге прибегавало се мучењу. Најчешће казне биле су: одузимање имовине и свих права не само окривљеног већ и његових сродника; потом је оптужени стављан у затвор. Упорни јеретици су осуђивани на смрт, и то спаљивањем на ломачи. Они који би се покајали били су задављени а потом спаљени. Тела умрлих јеретика су откопавана а потом спаљивана. У пракси, узалуд је било жалити се на донету пресуду инквизиције. Личност самог инквизитора била је неприкосновена; инквизитор је себе сматрао одговорним једино папи; на суд је могао извести и духовне ауторитете веће од себе.
Инквизиција делује брзо, потчињава јој се световна власт; у самом процесу нема адвокатских расправа и образложења. Пресуда је обично читана јавно на градском тргу. Изрицању пресуде претходила је обавезно проповед (sermo generalis; auto da fe). У присуству на хиљаде људи, осуђени се појављивао обучен у посебно одело. Смртна пресуда је обично извршавана сутрадан. У суштини, улога инквизиције била је у томе што је само проглашавала да Црква не штити јеретике и да их предаје у руке државних закона. Јеретицима је одузимана сва имовина и то у корист државе, или цркве или пак саме инквизиције.
Ми овим путем изопштавамо све јеретике - катаре, патарене, сироте људе Лиона... и све друге, ма како се они звали. Када их Црква осуди, они ће бити предати световном судији да буду кажњени... Ако се било ко од њих, пошто га ухапсе, покаје и пожели да обави покору, добиће доживотну робију. Сви који бране, или помажу јеретике биће изопштени. Ако било ко остане под изопштењем годину и један дан, биће прогнан... Ако они који су осумњичени за јерес не могу да докажу невиност, биће изопштени. Ако под изопштењем остану годину дана, имају бити осуђени као јеретици. Они не могу имати право апелације... Свако ко им одобри хришћанску сахрану биће изопштен све док не изврши прописану надокнаду. Он не може бити ослобођен кривице све док својим рукама не ископа њихова тела и баци их... Ми забрањујемо свим световњацима да расправљају ο стварима католичке вере; ако било ко учини то, биће изопштен. Свако ко познаје јеретике, или оне који одржавају тајне састанке, или оне који се у сваком погледу не саображавају са правоверјем, морају са тим да упознају исповедника, или неког другог ко ће ο томе обавестити бискупа или инквизитора. Ако он не поступи тако, биће изопштен. Јеретици и сви који их приме, подржавају их или им помажу, као и сва њихова деца до другог колена, неће бити примљени у црквену службу... Овим путем, сада све такве заувек лишавамо њихових црквених положаја.—
Папа Никола XI, Ο Инквизицији, око
1280. године
Посебну пажњу инквизиције привукла је јужна Француска са покретом
албижана, односно јеретика катара. Тамо је у Лангдоку, Алби, Нарбони, Авињону, чак дошло до оштрих сукоба у којима су
1242. године неки инквизитори били убијени. Сем Француске, инквизиција је деловала у
Италији,
Немачкој,
Чешкој,
Шпанији, али није била подједнако заступљена у свим европским земљама. У
Арагону,
Кастиљи,
Португалу, Шпанији било је мање јеретика, а више
муслимана и
јудаиста.
Папа Никола IX је
1278. године ставио у дужност доминиканцима да тамо учвршћују римокатолицизам.
Доминиканци су мисионарећи створили јак покрет против Арабљана и
Јевреја, тако да су многи од њих били принуђени да приме
римокатолицизам. Такви су се звали
марани или новохришћани. Они су, међутим, били хришћани само по имену и за само
хришћанство представљали су велику опасност, јер су нарочито у вишим слојевима народа ширили безверје. За време владавине католичких краљева
Фердинанда и
Изабеле у Шпанији тријумфује римокатолицизам, јеретици су прогоњени. Тако је крајем
XV века у Шпанији деловала најбоље организована инквизиција. На челу инквизиције биле су личности које је са краљевим одобрењем постављао
папа. Први генерал инквизиције био је
Торкемада. Инквизиција делује против новохришћана, против јудејске јереси. Око 170.000 Јевреја је протерано
1492. године. Арабљани су избегли прогоне и смрт и из страха су примили хришћанство.
Они су као хришћани били познати под именом мориски. Године
1609. око 600.000 мориска протерано је из Шпаније, док је јудејска јерес сматрана уништеном крајем
XVI века. Сем јудаиста и муслимана, прогоњени су и
протестанти,
франко-масони,
астролози. Вршена је строга цензура књига, школа, политике. Крајем
XVIII векаинквизиција ће бити политички ангажована у спречавању продора либералних идеја из Француске.
Наполеон Бонапарта је укинуо инквизицију
1808. године, али је поново обновљена
1814. године. Инквизиција је поново била на удару
1820. године. Коначно,
1834. године, на интервенцију папе, инквизиција је угашена. По извесним статистикама, које ипак нешто говоре, учинак инквизиције био је следећи: спаљено је живих 34.628 особа, протерано је 18.049, а на друге начине кажњено је око 308.214 људи.
Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Релевантна расправа се може пронаћи на
страници за разговор. Не уклањајте ову поруку док се стекну услови за то.
(о уклањању шаблона обавештења)
Инквизиторски поступак[уреди]
Ова слика приказује како римокатолички званичници у време инквизиције муче човека.
Време милости[уреди]
Покушајмо замислити како су деловала браћа проповедници у једној покрајини сумњивој због јереси. У прво време сузбијања једна група редовника, састављена од три или четири инквизитора, стигла би у неко село где се у цркви окупило све становништво. У свечаној проповеди заклињани су сви верници да притекну у помоћ својом сарадњом, а кривци (су позивани) да затраже опроштај од Бога... Позивани су да се појаве пред судијом у року од петнаест дана до једног месеца. Било је то време милости. У овом року могао је јеретик доћи и исповедити своју заблуду, са сигурношћу да ће се према њему благо поступати. Они чија је грешка до тада била непозната и који би се сами пријавили, могли су рачунати да ће бити ослобођени сваке казне или да ће примити сасвим лагану и тајну покору, према слободном избору судије. Када је јерес била јавна, онда је признавање спасавало од смртне казне и доживотне робије. Злочин је тада био кажњен уобичајеним канонски казнама којима се често додавало једно ходочашће. У исто време, када су најављивали милост, инквизитори су проглашавали и закон вере који је обавезивао све вернике, под казном искључења, да пријаве јеретике или особе сумњиве због јереси.
Када би ροκ од једног месеца прошао, није се више могла очекивати баш никаква милост суда. Против свих сумњивих је предузимана потера, а и најмања сумња у правоверност могла је бити разлог истраге. Оптужени би се јавно позивали на суд, понекад усмено али чешће писмено; позив би уручивао месни жупник који је долазио у пребивалиште праћен сведоцима достојни поверења. Позивање је могло бити објављено три пута, али како се најчешће одвијало по „кратком поступку“, тако је и један позив био довољан...
Када оптужени није могао остати на слободи без опасности, или када би се дао у бекство, морало се приступити хапшењу. Инквизитори, подржани папиним ауторитетом а најчешће и оним владаревим, пребацију дужност хапшења на грађанску власт...
Испитивање[уреди]
Кад је оптужени већ једном био затворен, морао се појавити пред судом... Судија га је позивао да се закуне на
Јеванђеље и тражио, ако је то било потребно, да објасни појединости. Ово испитивање се морало одвијати у присуству два редовника здравог духа и једног бележника или клирика који је био задужен да води поступак... Они изнуђују признања обећавајући благонаклоност суда, али нагомилавају доказе посредством једне „овце“ (најамника), који би се претворио да припада истој секти као и осумњичени... Као у грађанском праву два сведока била су довољна за доношење пресуде... Осуђени није готово никада био суочен са сведоцима, чија су имена остајала тајна, јер је требало избећи одмазде које су претиле проказивачима; он је само знао шта је против њега било изнесено...
Присила[уреди]
Црква је највише важности придавала признањима, која су јој се чинила важнијим од доказа. Ако би оптужени, упркос свему, упорно одбијао, инквизитор је могао употребити средства присиле, од којих је једно био превентивни затвор. Било је више ступњева казни и судије су бирали начин који им се чинио најпогоднијим. Кривац је могао бити окован, подвргнут дугим постовима или лишаван сна... Било је одређено једно ограничење: избегавати сакаћења и опасност од смрти - али то је била само форма да се избегну канонске нерегуларности. Од казни најчешће су биле: бичевање, козлић, страпада и огањ...
Пресуда[уреди]
Пресуда је била одређена свечано за време јавне седнице а називала се sermo generalis (општа опомена), auto da fe (акт вере) код Шпанаца. Овом обреду који се најчешће славио недељом, присутни су били високи чиновници, краљевски официри, клир и заједница верника. На главном тргу или пред црквом биле су постављене трибине како би се оптужени што боље видели. Рано јутром је велики инквизитор држао проповед коју би повремено прекидао, тражећи од народа да прокламира своју веру. Затим је долазило проглашење подељених милости, осуђени су се на коленима одрицали заблуде и молили; казна одлучења, под којом су све до тог тренутка били, укидана. Потом су се набрајале казне против јеретика, од најлакших па до најстрашнијих.
Казне[уреди]
Спаљивање људи које је црква прогласила јеретицима.
Међу најстрашнијим казнама предвиђене су три врсте: одузимање имања, затвор и смрт. Црква је предавала световним властима - била је то побожна формула - јеретике који се не би покајали или би се повратили и кривоверје, јер је била беспомоћна пред тврдокорним секташима који се нису одрицали својих заблуда. Казна је била ломача...
Затвор или „мурус“ био је различит, већ према тежини прекршаја. „Мурус стриктус“ - уски зид - значи задржавање у једном мрачном затвору. Осуђеници су били оковани и каткад приковани за зид тамнице. „Мурус ларгус“ - широки зид - значио је за затворенике слободнији режим јер се могао кретати. Кад би један покојник био осумњичен због јереси, ин-квизиција је отварала процес у току којег су баштиници могли бранити успомену преминулог. Свети суд је наређивао ископавање и спаљивање леша. Мртвачке кости су на једној врсти асуре биле вучене кроз улицу; јавни гласник је ишао напред претећи живима истом судбином. Затим се приступало спаљивању јер се злочин кривоверја морао прогонити и после смрти...
IZVOR: Wikipedia
